Ћипико, Иво - Пауци
Воњ жестоких трава и задах мора, уз једнолично цвиљење попаца, будили би у њему најслађу поезију и чежњу. Свјећарице лижу по морској пучини. Он их прати погледом и подаје се најсмјелијој фантазији...
помрка — ведро је; звијезле сјају над пучином која се надалеко назире, и по којој су се расуле при другом крају арке—свјећарице... Пажљиво ослушкује, и док нешто шушне, обазире се и гледа правце откуд би имала дјевојка доћи. Али ње нема!