Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Наше је село остало на миру, није ниједна кућа оборена, ниједан кров спаљен. Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши
Наше је село остало на миру, није ниједна кућа оборена, ниједан кров спаљен. Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши питоме нарави, блага разума...
Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш... Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и
1874. ЈЕДНА НОЋ ПРИПОВЕТКА ИЗ КАЛУЂЕРСКОГ ЖИВОТА Око пет сати поподне стигао сам у Криви Вир; то је село у подножју саме Честобродице и Ртња...
Вратим се натраг и видим још поиздаље где се и Стана са својом мајком враћа у село... Замишљено сам гледао за њима, после оседлам и ја коња, па се упутим моме несрећноме побратиму.
Просто: нестане га. Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“... Али све бадава!... Човека нема, па нема! Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...
Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...
да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши...
Па каква вајда?... Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“... Па мислиш да ме је послушао?...
Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.
Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ Ђоша се вратио у село да — ништа не ради... Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан. С киме је он тамо пио? Шта је радио?
Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” Богата си сина оставио кад си га разумна и добра оставио. 62 Два миша Миш грађанин пође на село посетити другога миша, свога пријатеља.
и пође у шуму да се обеси, пак тражи и тражи и у целој шуми не нађе како би хотео дрво; а кад огладни, а он се врати у село: „дајте, чељади," — виче — „што ужинати! Мал' не умре' од глади! Проклете шуме!
Колика зла страда од којих би сасвим свободан могао бити да је довољно паметан и праведан? Руга се комшија комшији, село селу, вилајет вилајету, и сви народи један другому. А зашто? За слепо самољубије.
У једном селу судија и свештеник, благонаравни и разумни будући, све село на добро настављају, уразумљавају, к трудољубију и к праведном животу приводе.
Кад је праведно и разумно старати се да су нам авлија, дом и постеља, село, град и предраго отечество у милој, пријатној чистоти и поретку, да у њима мирно и задовољно преживимо, и да их лепе и
Ено ти моје село за оном главицом што нам баш спрама носа стоји и за оном храстовом шумом што се преко ње промолила.
Ја сам ти поп Маук, а моје се село зове Отон. Ето сам ти донео у бисага два варићака чисте пшенице како злато, оку масла и један сирац; простићеш, ово је
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Оде и звонар у подземно село. Оде и врач, и винар жедан вина. Оде и котлокрп, забацивши чело са остацима круне од иња.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Такав ага узме неколико момака, дође у село које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу
Ја добро памтим кад су натоварили све на кола, заокупили стоку, па смо се онда сви кренули и дођемо у село Скелу према Купинову, и ту у качари Јована Зазића наложимо ватру и мало се станимо; пак после преко Саве пређемо у
кнежине у туђој кнежини кнезовати, „а кад баш хоћете за кнеза Јоку из Рабаса, онда ето вам узмите заједно с њиме и село Рабас од моје кнежине, а и тако је на међи; то село нека буде одсад под вашом кнежином”.
за кнеза Јоку из Рабаса, онда ето вам узмите заједно с њиме и село Рабас од моје кнежине, а и тако је на међи; то село нека буде одсад под вашом кнежином”. — И тако Подгорци буду задовољни. Док 1792.
Васиља [Павловића] из Бајевца и Коју из Тулара, и свакога војника каже, и ја му у тефтер упишем име и презиме и село из кога је; и одоше буљубаше сваки своје уписнике спремити, на прво позивање, да буду готови.
Ја сам први кроз рупу у град ушао, пак сада, да смеду, узели би од мене и ово село (Уровце) и себи присвојили; но и у мене је јоште оштар кремен. Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће.
Кад се Турци ваљевци и друге касаблије скупе на село (еглену, разговор), оде и он међу њи̓, седне и рекне им: „Ако Бог да, сутра или прекосутра, како пређемо Дрину, одма
године. Једанпут оде мој отац четвртом да̓ији у Београд, Мула-Јусуфу, који је наше село Бранковину држао. Он га лепо прими, али му кафеџија у кафи отров даде.
Турци Шапчани дочују за скупљену војску на вису (која се била разишла), пођу на ваљевску нахију, и дођу у Бељин, село шабачке нахије. Мој стриц Јаков са војском оде пред њи̓, и 23.
Ја са оно четири кумпаније кренем се преко Варне и дођем на Ново Село код Дрине, дозовем и ону са Симина Брда војску, добро се известим даје Мус-ага, кога смо у априлу месецу из Шапца у
(Живковић возаше два музиканта у чамцу те му свирају.) Поред Пореча прођемо ноћом. Сад дођемо у оно село, где узимају думенџије, који су кроз Ђердап вешти лађе спустити.
Онда чувши да сви устају, потера све, и који није хтео, њему Турчина обеси на врати или закоље. Но (онда) бојећи се село глобе, сви су устали (устану)”.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Барем да има коме оставити — ни пô јада, али сâм као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме... Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао.
Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља. — Јок!
Људи који не воле да запињу грбином око тешког пољског рада, него радије ошљаре око механе и кланцају чак у треће село за туђ рачун. Они често помажу газда-Милуну и на суду, кад тера какву парницу.
Напослетку, готово пред подне, устадоше. Видак оде својој кући да начини неке процене, а Милун некуд у село да прикупи неки лој и вуну.
Иде Тиосав навише, и сам се једи што га је Цинцарин тако преварио. Кад већ зађе у село — сустиже га Витомир, његов први комшија. — А зар се врати, Тиосаве? — упита га.
— Може бити и да зна; али док он крене потеру, они могу овуд јаде поградити, само док се спусте у село. — Ноћас ли, рече, видеше се? — Ноћас! — потврди Витомир, па оде најлак навише, а нешто се сметни.
— Е ви'ш ти сад белаја! — учини Тиосав уздржавајући се да се не насмеје. — Богами, ето их ноћас у село. — А зашто ја курдишем овија пусат? — рече ћир Трпко и ту учини »хм, хм!
Школа је наврх села. Него, да би се боле схватило колико је поп Вујица волео учитеља Грујицу — треба знати да је село отишло некако у дужину за читаво по сата... Еле, школа је наврх села, а попова кућа насред села.
Дуну већ и хладан ветар; учеста севање и грмљавина; облак се наднесе готово над само село, поче прокапљивати погдекоја крупна кап.
« вели слузи. Ђаче одговори. Ревизор задовољан упита другог: »У којој је части света ово ваше село?« па одмах извири у кујну: »Нек се само добро истишти!« Ђаче одговори и то.
Било је већ неко доба ноћи кад стигоше пред меоничку механу. Сава и Никола узеше своје завежљаје па одоше навише у село.
« Одмах ти, болан, гракну село, те ко будак, ко мотику, ко пијук, ископаше га и однеше, те укопаше чак негде крај Граца под обалу и, хвала богу, више
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више. Или уђе у село. Ту види кућицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаја бунар, иза бунара воће...
На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара. То је старо село. Прича вели да се негда звало „Јордан“.
Уосталом, то име готово и доликује. Село је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се
Данас је то село велико и ушорено. Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа.
И кад погледаш: сви у селу, почев од кмета до чобанина, знају закон!... Живели су сложно. То не беше село ни општина, то је била једна кућа. Ако је весеље, весеље је свију њиx: ако је жалост, и она је општа.
А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан. Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко. Ишао је замишљен стазом; суве гранчице пуцкаху му под ногама, а опало лишће шушташе.
Беше заборавио да је крај њега био Маринко... Мислио је да се све село дигло за њим у потеру... Није имао куражи да се осврне; бојао се стићи ће га, освртајем ће издангубити!...
Док се сад заваде, неће им се ни чукун-унуци помирити!... Ха-ха-хаха!... И село ће се њих ради позавађати!... Право вели Маринко, ондај ће ми Црнобарци доћи да их мирим!...
Онда се окрете кмету: — Јеси звао село? — Нисам. – Зови!... Кмет изиде те нареди Сими да сазове село, па се врати у собу. — Шта мислимо сад?
Онда се окрете кмету: — Јеси звао село? — Нисам. – Зови!... Кмет изиде те нареди Сими да сазове село, па се врати у собу. — Шта мислимо сад? — запита он попа. — Још не знам... Хајдмо судници, па ћемо се разговарати.
Скоро последњи дође Алекса Алексић. Људи га погледаху ћутећи. Све је село знало за јучерашњи догађај. Међутим, он још ништа чуо није: ни му је казао Станко, нити се с ким састајао.
Сви ви добро знате и моју децу!... Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!... Све село зна да су то добри радини!... Нису ленштине, као онај што на мој дом пљује!... Хајдете, браћо!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
24 ПОЕЗИЈА 26 ЗИМСКИ ПАСТЕЛ 27 ПОДНЕ 28 РИМСКИ СОНЕТ 30 САМОЋА 31 ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ 32 ПОРЕД ВОДЕ 33 КРАЈ МОРА 34 СЕЛО 35 ЛЕТО 36 СЛУШАЊЕ 37 ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ 38 ДАЛМАЦИЈА 39 НОЋНИ СТИХОВИ 40 ЈУТРЕЊИ
Док он мирно гледа на море, и чека Да галије старе види из далека, Што одоше некад пре много векова. СЕЛО Из Трстеног Виторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава.
НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке риђе; Пођоше најзад небом смело Сва бела стада јутра; сиђе И Недеља у немо село. У цркви мирно држа свећу; На раскршћу, у хучном долу, Додола та је, сва у цвећу, Играла ту у сваком колу.
Око њега су се окупила деца, пси и кокоши. Сеоска луда био је при томе дочеку, и потрчао у село да јави долазак пророка.
Први је одатле побегао луда, отрчавши у село, најкраћом стазом, јурећи једно куче. Цео народ се брзо кренуо за будалом.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Тако! — кажем ја. — Да није болестан Митар? — Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј.
На челу му се види белега од ране коју је добио у Хајдук-Вељкову шанцу. Осим његове чељадије, и цело га село зове ђедом. Жена му је давно у збегу умрла.
— Јес', богами! На Нову годину 1881. ШКОЛСКА ИКОНА И Наше село имало је цркву, а црква је имала попа. Поп је, опет, имао цркву, село и попадију.
На Нову годину 1881. ШКОЛСКА ИКОНА И Наше село имало је цркву, а црква је имала попа. Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом. Поп је био све и сва!
Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам и о њој причати. Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу.
Код куће је живио скромно и по старински. Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући. Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу,
Он клече на траву и узе се молити богу. Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете. Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви. Љубе попа у руку и честитају.
као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим није рођено да копа и оре, а то би било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку.
— вели поп — учио у мога оца који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи. — А онако нијеси, да речеш, какијех школа учио? — Нијесам никакијех.
али поп вели да не може никако оставити села, „а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!” Владика се добродушно и лако насмија. И ц Маром је много штошта говорио. — Који је оно светац?
— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи. А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи? Нијесу се дуго препирали.
Тако она весели попа и село. Ишла је с попом и владици. Била у школи. Па послије опет је с дјевојчицама на игри или на раду.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво
Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој
А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки!
Па и господин попа би устајући рекао добру за покојника: »Богме, — вели он, — село га неће још дуго другог таковог имати; то ја само кажем: Проку нећемо лако накнадити.
Изменили се телесно оба попа и обе попадије. Кад су пре двадесет и више година дошли у село, као свршени клирици, били су обојица суви и мршави као богословско благодејање, а сад обојица дебели као народни
А то је било овако. Бануо једаред изненада Господин Владика у село, а баш је била недеља. Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ.
једног дана избијати, па не зна шта је доста; стане га лупа к’о мајстора у ковачници, лупа к’о на ларму, као да све село гори. — Шта је, стари? — вели му поп Ћира. — Пост’о си разговоран нешто ноћас, а? Разбио му се ваљда сан, па избија!
Иначе никаквих других новости нема већ поодавно. Засада је најновија ствар која је занимала село била та што кроз који дан долази нови учитељ на место старог.
За пола сахата знало је цело село да је онај путник — што се онако побожно крстио кад је звонило и кад је прошао поред Великог крста, како приметише
Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо. Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село. Биће вам прилично тешко док се не навикнете, а нарочито ако сте самац.
Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село. Биће вам прилично тешко док се не навикнете, а нарочито ако сте самац.
Бар код мене није тај обичај. Ви’ш ти то њега!... Него манимо се тога сад, па како би било да вас проведем мало кроз село до школе... — О, молим, молим...
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Јер око гробља и у вароши није имао где да спава. И као сваке зиме тако и сад хтео да иде у какво село и да тамо у слами по шталама лежи, презими, али га она није пуштала.
али сав, онако гô, у кошуљи, најежен од зиме и, као у инат, само је још више лежао и по некога распитивао за какво село. Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији.
Долазили би његови из села. Некад молбом, некад силом, везаног, одводили га натраг или у село, код куће, или у манастир на молитву и исцелење. А тамо су их везаних у дугачким кошуљама били, тукли.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж. да се сам са попом разговара. Када дође у село Ж., а Савкин тата лепо га прими као госта, части га.
Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж. да се сам са попом разговара. Када дође у село Ж., а Савкин тата лепо га прими као госта, части га. Дође вечера, опет га части, али ништа не спомиње.
Био је ујак Љубин, а жене још нема. Гавра начини план са Љубом да иду у село Ј. Тамо је млада удовица, једва јој је дваест година, а прилична, има сермије око девет хиљада форинти.
— Кола са арњевима већ су у приправности, и после једног сата већ су просиоци на путу. Када стигну у село Ј., траже бирцауз. У бирцаузу нема квартира, него ако хоће да буду у једној соби са паорима.
Љубиног кума отац тутор је те девојке. Љуба се није дуго мислио. Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
открише му вешто маскиране цеви, а мало затим још две лево од пута којим се са оне супротне стране улазило у село.
И сва је срећа што је био распуст и рат те се није морало ићи у село, иначе се онај живот не би могао ни сносити. Увенула би као сваки цвет што је откинут и не би ни знала зашто је живела.
Африка
У једном удубљењу између шуме и изненадне црне стене у води, урођеничко село дугих тамних слемена од стабала сасвим ниских над земљом.
Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се не
пролазећи поред једнога црначког села, што су црнци из околине Табуа пристали да раде на броду једино ако њихово село буде тако поздрављено. Тиме су се они опростили од породица.
Дечаци и девојчице имају једино црвени ђердан по тамној кожи око бедара. Лагано, у разговору, улазимо у урођеничко село. То је чудно село подигнуто на жутом песку плаже.
Лагано, у разговору, улазимо у урођеничко село. То је чудно село подигнуто на жутом песку плаже. Све расе, почевши од Аполоноваца, који су име добили по лепоти својих младића па до
Идемо аутокаром у Бенжевиљ, седиште гувернера. Аутомобил пролази најпре кроз село у ком смо били вече раније, затим га шалупом превозе преко лагуна обраслог густим „пото–потоом“, непроходном
Враћају се у своје село са божићне мисе у Басаму, ради које су целу прошлу ноћ провели у пирози силазећи низ Комое. Они су ставили не целу
Фотографишем најпре једно село од прућа на кољима, у удубљењу између шуме и воде, затим један кут Раја: један сасвим наги пар који се купа.
После овако позног ручка треба продужити даљи пут пирогом низ брзак. Шеф Алепа шаље у село младића да скупи пагајере који ће управљати пирогом. После пола сата чекања дође, оном стазом преда мном, први младић.
Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз. Обрадова ме та идеја. Нису ли нам за време повлачења становници Андријевице са поносом причали како је
Сами за себе кажу: „Богати смо!“ Пирога наставља брзаком до Монге. Село много веће, зграде трошније, старије, улепљене земљом што се сасушује и отпада. Крај села нешто што треба да је гробље.
Од ње, у црначко село у пратњи Самбе. Мислим да смо дуго пешачили до првих домова. Село фантомски заспало под месечином.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је оставио затворене све салоне Команде и настанио се у две одаје испод крова. Одатле је могао да види чак и село, које је, пре, било турска Махала, а сад било насељено његовим Расцијанима.
Он је био јако наклоњен тим својим војницима. А село Махала, где су се биле сместиле њихове породице, и није имало изглед правог села.
И док су се људи у Махали покривали гуњевима и поњавама, село је било покривено, ноћу, губером од белог, мирисног цвећа. Као неким везом од небесног бехара.
А што се тиче Махале, он, Енгелсхофен, неће ићи да види село које се уређује по лењиру, ни шорове што се исправљају према концу.
Улево, у даљини, назирале су се палисаде, и шумица багрења, и у њој село Махала. Сунце је било одскочило и на трави заблиста роса. На небу није било ни једног јединог облачка.
Дерао се: „Темишвару, ни село, ни граде, већем један, украј воде, смраде.” ИИ НЕСРЕЋА ИХ ЈЕ ТОГ ПРОЛЕЋА, У ТЕМИШВАРУ, СТИГЛА НЕОЧЕКИВАНО...
Кола су тада већ била зашла у неко село и дизала су прашину, у коју се мешао, са свих страна, мирис липа – које су те године биле процвале рано.
А у тефтер записао: Село Рибарица. Писала ришћаница: трубу сира и чабар платна! Сунце је у Вијени већ било зашло, тог дана, кад је Исакович
Ђенерал Давидов, један од најелегантнијих, аустријских, коњаника, долазио је у своје село, у Банату, да летује, место да се у царској бањи, Ишлу, купа, али, кад би одлазио од своје мајке, сељанке, праштао би
Да је њему дато, само једно слободно козачко село, и команда, он, Петар Исакович, нуди им опкладу, клео би се, да би до Азова јахао. Не може њега нико учити, шта је рат.
Трифун је, недалеко Петровог насеља, добио – како рече – биће неких триста ланаца, пет воденица и читаво село руских паора, међу које је насељавао своје сератлије, који су са њим били дошли, а створили читаву трговину по кућама,
Пише и доминум Митровитз. И село Лаћарак. И регнум Сцлавониае. И дуцт Сyрмиум. А на росијским картама пише, са сузама: Сомбор, Мошорин, Чанад, Надлак,
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша.
Суседна су села била често изложена таквим пљачкама, тако да су питали, како песма каже: „Ко би знао село неробљено, неробљено ни скоро паљено, ђе бисмо ми шићар шићарили?
Вредно је истаћи да се је део старог становништва Боке Которске иселио у предео северно од Трогира, нпр. у село Убли.
И то је предузимљив човек: довео је добру пијаћу воду у село и почео уређивати запарложено средсело; пошто је радио у америчким рудницима тражи и скупља руде и верује да је у
Побожни су: свако село има бар по једну цркву, која се добро посећује. Воле да изналазе рушевине старих цркава: ограђују их или стављају
Мијаци су врло одани православљу. Свако село има по једну цркву коју сељаци брижљиво похађају; нека села имају и по две цркве.
Галичани имају предање да су њихово село основали аромунски пастири који су дошли са реке Галика код Солуна. У Росоку су најстарији становници „Власи“, који су
Као што смо видели, у Лазаропољу има велики род Дракули, пореклом из Росоке, који се у ово село доселио пре 120 година. Готово сви су црномањасти, скоро гарави. У Галичнику има породица Цинцаревић.
Највише их је отишло даље, у околину Битоља и Прилепа. Тако је чисто мијачко велико село Смиљево, недалеко од Гопеша код Битоља. Његово становништво је из поменутих напуштених села и још из села Росоке.
Долина је врло насељена и има велики број села (Лапље Село, Грачаница, Бадовце, Ново Село, Мрамор, Сливова, Драговац, Лабљан).
Долина је врло насељена и има велики број села (Лапље Село, Грачаница, Бадовце, Ново Село, Мрамор, Сливова, Драговац, Лабљан).
Са косовским становништвом су и два села изнад Грачанице, Бадовци и Ново Село. То су мала земљорадничка села, збијеног типа, са малим кућама од ћерпича, покривеним сламом или ћерамидом.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Путују и дању и ноћу. Кад дођу у каково село, чарду, стану, па кочијашима дају што донети, а они, свачим снабдевени, имају све боље него што могу у чарди добити.
Сад су спасени. Два кочијаша су лако рањена. Бирташ одмах пошаље у прво село по лекара и да ствар пријави. Бежећи, лопови су наишли на једну пандурску патролу на коњима, буду везани и похватани,
Господар Софра мисли се. — Па ко би ме овде на чарди намалао? — Немајте бриге, село није далеко, онде је баш сад један молер, мала цркву, па ће вас баш сасвим добро намалати. — Па хајд’ нек’ буде.
— Па хајд’ нек’ буде. Бирташ одмах седне на коња, те управо у село по молера. Нашао га баш у цркви где мала. Када је молер чуо каквог мужа има малати, обрече да ће одмах сутрадан доћи,
Куда ћемо сад? — Шта си ме будио? Знаш ’де смо, само тим путем треба даље ићи, па ћемо доћи у друго село, па онда опет у треће, и ту ћемо опет стати и коње ранити.
Подуже је трајало, док су до првог села дошли. Кад у прво село стигну, сеоски керови лају и путнике пробуде. — Чамчо, какво је ово село?
Кад у прво село стигну, сеоски керови лају и путнике пробуде. — Чамчо, какво је ово село? — Немој ни питати, само, Саво, истим путем даље, па кад дођемо у друго село, а ти ћеш ме пробудити.
— Чамчо, какво је ово село? — Немој ни питати, само, Саво, истим путем даље, па кад дођемо у друго село, а ти ћеш ме пробудити. Чамча опет заспи, а господар Софра и Кречар тек дремају. Дођу у друго село.
Чамча опет заспи, а господар Софра и Кречар тек дремају. Дођу у друго село. Ту пробуде Чамчу; и време је: коње треба ’ранити. После тога одавде се крену даље.
После тога одавде се крену даље. Путовали су тако још два дана и дођу у село В. Мало село, но у њему велики спахијски дворац, ту седи богати гроф. Б. Отседну у једној чивутској механи.
После тога одавде се крену даље. Путовали су тако још два дана и дођу у село В. Мало село, но у њему велики спахијски дворац, ту седи богати гроф. Б. Отседну у једној чивутској механи.
А вино им таман за то. После вечере почну озбиљан разговор. — Чамчо, какво је ово село? — То је село једног богатог грофа. Ту ћемо „ауспрух” продати. — Када? — Сутра.
Црњански, Милош - Сеобе 1
ТАКО ДА ЈЕ МОГАО ДА СЕ ВРАТИ И ДА СЕ ПОЈАВИ, ПРИ УЛАЗУ У СЕЛО, НА ДРУМУ, НА ИСТОМ МЕСТУ, ГДЕ СЕ РАСЦВЕТАН ЈАВЉАО, У ПРОЛЕЋУ, ПРВИ БАГРЕМ 118 X БЕСКРАЈНИ, ПЛАВИ КРУГ.
Запаливши мале ватрице, убрзо су поделили логор, као неко дуго село, правом путањом која је ишла унакрст, обележена буктањем пламенова сваке ватре, задимљене мокрим, младим травама.
Нису више ишли на игранке у тврђаву, нити је више онако често јахао са њом. Читаво једно село беше населио, под градом Варадином, са оцем, и цело пролеће ходао је бос, по блату до колена, водећи своје нове људе у
Тада обично нестане пута, у мраку што је све више лебдео према врховима који су још дуго били осветљени. Село, у које би могао сићи, назирао је ускоро, у долини, само као збрку камена у неком исушеном кориту потока.
тамо‑амо, решен да прими сваку залуталу овцу и да покаже љубазно лице свакоме ко год се мири, па ма то било и обично село, или нека варош.
око жениног новца, болесно дете, краставо по целом телу, отужну жену коју више није могао да савлада, најпосле цело то село, у блату, под Варадином, што је почело да набија куће од земље.
ТАКО ДА ЈЕ МОГАО ДА СЕ ВРАТИ И ДА СЕ ПОЈАВИ, ПРИ УЛАЗУ У СЕЛО, НА ДРУМУ, НА ИСТОМ МЕСТУ, ГДЕ СЕ РАСЦВЕТАН ЈАВЉАО, У ПРОЛЕЋУ, ПРВИ БАГРЕМ Све до јесени, по славонским селима, није
Насред пута, при улазу у село, нађоше удављено дете, за које се није дознало чије је. Кад је киша мало престала и кад почеше лепи јесењи дани, над
Гром је требао да удари у село, па да га спали. Жена Аркадијева, слуге Исаковичеве, по имену Стана, нарочито се беше прочула.
Смириће се и цело село. После толиких непроспаваних ноћи, моћи ће опет да спава. Исправи се зато и, у пуној ноћи; опали по коцу, колико је
Плачући, вриштећи, изнемогла, излудела, виде тад, пред собом, бео, широк пут, који се спуштао у село, али до којег није могла да допре.
Лен, лен, толико да је спавао при ходу, Аркадије је, те ноћи, збиља, улазио у село, на другом крају, говорећи, кроз нос, покаткад, понешто, својој крмачи, коју је био потерао још од Печуја.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
За трудницу је опасно и свако кретање изван куће, одлазак у село, на саборе, славе, свадбе, прела и села, јер где има више људи постоји могућност да наиђе на особу с „урокљивим“
⁶³. Рођење близанаца сматра се за рђав знак. То није добро ни за породицу у којој је рођено, а ни за село. Верује се да је боље да одмах једно од њих умре и да тиме однесе са собом сву несрећу, тако да оно које остане не
² Основне јединице патријархалне друштвене организације биле су породичне задруге и племена (братства). Село се делило по засеоцима који су настајали удруживањем припадника истог рода или братства, дакле, по крвном сродству.
Један древни начин кажњавања у Херцеговини зове се „лишбени уџет“. Њиме преступника и његову породицу село потпуно изолује и одбацује.
године: „Двије главе женске (вреде) за једну. кокошку.“²⁶ Када Црногорац казује странцу колико има становника његово село или племе, он жене и не броји, него само мушке главе, па вели: „Има нас триста пушака.
називају „пушкама“ и у којој је изразито развијен култ предака, нема важнијег догађаја за породицу, па ни за читаво село или племе, од рођења мушког потомка — наследника. Када се роди син, настаје велико весеље.
То су: 1) место становања (село и град), 2) стручна спрема (НСС, ССС и ВСС), 3) пол и 4) узраст (старост) испитаника (млађи — 20 до 40 година и
Памучина, Ј., „Народни обичаји и приповедке“. Србско-Далматински магазин, Задар 1867. Пантелић, Н., „Село, сродство, породица“, ГЕМ, 28—29, Београд 1965—1966. Пантић, М.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
У ком селу преноће цар и царица, царски станови и коњи, нека се јазом опкопа то село и та кућа нека их себарска не скрнави стопа, нека ту преноћи човек мали тек кад поново оду на југ ждрали и на мед
Где у село дође да му се поклони вера, да му се као госту указују части, да му се с пута склони трн и камен, да се преда њ не
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Одводили су у небо Марију Терезију. Кућа је раније припадала неком немачком бирошу, кога је у ово румунско село довела Марија Терезија. Па је власник куће дао да се на таваници наслика како она одлази равно у небо. Да се захвали.
Све у свему, до своје земље Митар је путовао двадесет и два дана и исто толико ноћи. Село је било ђавоље, румунско. У највећој кући живео је »накав ђавољи румунски гроф, али га нијесмо дирали!
« А тетка изиђе из куће на двориште, гледа ме како стојим усред ђубрета и миришем, па се крсти и десном и левом. Село је њено у равници. Хиљаду двеста душа, сами старци. Деца им долазе за парастос.
Изађоше напоље Бабићи; два инжињера и један зубар, поскидаше капуте и заврнуше рукаве, па за клисом! Газимо тако кроз село, а из кућа излазели излазе градски гости; трговци, један бармен, па неки пензионисани официри, адвокати и професори —
кућа излазели излазе градски гости; трговци, један бармен, па неки пензионисани официри, адвокати и професори — остаде село за нама: већ корачамо кроз атар, а клис лети све више и више.
– Ђе су? довикују се наше крезубе старице преко плотова. – Играју клиса... — одвикује им село док трчимо кроз поља, поново раме уз раме као некад, ознојени, задихани и заиграни, одсутни за све друго сем за мали
Зар Пол Гоген није изабрао Тахити, Рембо далеку Абисинију, Хемингвеј рибарско село на Куби, Лоренс Дарел — Крф, а Роберт Грејвс — Мајорку?
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Јест. Оженио се баш онда кад сам ја лежао од ране. Нашли су му врло богату дјевојку. — А ваше је цијело село? — пита Крцун. — Није, али је већи дио. — Је ли колико ваше имање? — пита жена. — Биће колико све наше поље?
— Ето туна — рече дијете показујући руком на главице с лијеве стране поља. — Ту одмах иза границе је Добрско село. — Какве границе? — Ту је граница између Катунске и наше нахије!
Жељни смо те сви, сви од најмањег дјетета до старог Мргуда!... Поп је отишао часком у село. Боже мој, колико се о теби говорило! И нагађали смо да ли ћеш доћи на свадбу.
Најзад запита он: — А како би било да ја сјутра сиђем у село да се састанем са Гојачом? Јесу ли се вратили, знаш ли? — Не знам, не вјерујем!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Он је видео света, испробао и ово и оно, аргатовао, ратовао и вратио се у пусто босанско село да се у њему никад не смири, на радост и трајну захвалност деце, у којима је и распаљивао и утољавао жеђ за оним што
Детињство је песник, а завичај, то јест село, грађа која се поетски преобличава и осмишљава. Први наук песник је добио од природе: њене кружне кретње, полети и
нагњиле, кад на старим стаблима набубре тешке слузаве гљиве (Ходалице) лаки тутањ протицања годишњих доба, док кроз село уморно пролази деветстоосамнаеста, одмиче споро кроз шуштав сазрео кукуруз, јадна и сама, ( Четири цара) све су то
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЛЕПРШИЋ: И ја сам казао. Да видите како је псовао што су спалили Дебељачу. ЗЕЛЕНИЋКА: Дебељачу, маџарско село! О, Боже, кад ћеш нас маџарона опростити! 6. ЖУТИЛОВ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Новине, преко новина!
ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа, само ако је много Маџара пало. ЖУТИЛОВ: Пало и је, те се броја не зна. Зато од једа и жалости сво село спале. ЛЕПРШИЋ: Варвари! ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа зато; платиће се све то из добара бунтовника.
ЗЕЛЕНИЋКА: Издајство! ЖУТИЛОВ: Кажу, но ко ће то знати? Сад се Маџари врате у село, и не само што га попале, него и све што су нашли, мало и велико, потуку. ЛЕПРШИЋ: О, варварског народа!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Свршивши основну школу у месту рођења, ступи у службу једног сеоског газде да чува свиње. Напустивши село, отисне се у свет. У Сегедину и Будиму је свршио гимназију, у Пешти је слушао филозофске науке, у Бечу права.
Зато се идеализује народни живот, село, задруга, народна поезија, народна филозофија, устаје се против »више класе«, истиче се идеал: бити што ближи народу,
Из то мало школе изнео је знање да може читати и писати, вратио се у село, до устанка седео дома, и био у својој околини најписменији човек и писар.
Он је банатско село знао и осећао много боље но србијанско село, које је онако ружичасто сликао, имао је дубоко осећање социјалне правде и
Он је банатско село знао и осећао много боље но србијанско село, које је онако ружичасто сликао, имао је дубоко осећање социјалне правде и истинску љубав према маси народној, и своме
историјска »прича о ослобођењу шест округа« Јурмуса и Фатима или турска сила сама себе једе (1879), педагошка прича Село Злоселица и учитељ Миливоје (1880), збирка Летње вечери (1880), Десет пара (1881), Међудневица (1885), већа приповетка
После Јована Суботића, а пре Јована Грчића Миленка, он је опевао село са нежношћу, са топлотом, често у свежим и готово реалистичним сликама.
И без икакве афектације, простодушно и непосредно, »фрушкогорски славуј« је певао цвеће, тице, село, Фрушку гору. Тон је срдачан, и те песме имају извесну интимну поезију.
Он налази свој пут, и почиње сликати сремско село онако као што је Веселиновић у то доба сликао мачванско село. У том правцу штампао је две свеске приповедака На сéлу и
Он налази свој пут, и почиње сликати сремско село онако као што је Веселиновић у то доба сликао мачванско село. У том правцу штампао је две свеске приповедака На сéлу и прéлу (Нови Сад, 1886, 1888).
Сељачко дете, сачувавши сељачку душу, пун љубави за село и за сељака, он узима у заштиту сељаке од законите хајдучије и бездушне експлоатације малих и великих »газда«.
И он ће са нарочитом љубављу узети да описује србијанско село, показујући исто толико симпатије за сељаке колико није крио антипатије за варошке бирократе и зеленаше.
Милићевић, Вук - Беспуће
Спровод се лијено вукао кроз село, застајући да се одморе људи који носе лијес; повијала се похабана црквена литија на вјетру и заносила носача; ситно и
Једно момче из комшилука одјашило је било по доктора у друго село. Доктор дође тек око подне. Стари одлежа у постељи нека четири мјесеца и придиже се, омршавио, посиједио, мркији и
И кад се потресе поље и село од једне експлозије динамита, која долажаше с брда, њему се створише пред очима гомиле радника, Панек над њима, црвен
водом, а брдски потоци, носећи лишће, земљу и камење из планине, ваљаху се низ водојаже и слијеваху се с хуком у Уну. Село се смирило и ријетко ко се помаљаше из кућа, покривен црним аљинцем по глави или заштићен каквим старинским, црвеним
Једног јединог дана, село мало оживи и узбурка се, кад се на неколико дугачких и тидесних кола, покривених асурама, с пијаним кочијашима,
и тидесних кола, покривених асурама, с пијаним кочијашима, вратише неки радници из туђине и уз пјесму полетише кроз село, збијени и стијешњени да су им ноге висиле из кола; а главе им се помаљале, с искривљеним лицима од пјесме коју
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Кад пођемо повијарцем, онда видимо у присоју село Максимово. Ово нисам баш морао казати, али ми се нешто допале речи: повијарац и присоје, па ми згодно дошло да их
Показивао би им даље: шта је село, двориште, кућа, вајат, њива, виноград и забран, и пошто их је преслишао на лицу места, враћао их је натраг сите и
И деца улазе задовољно у село, све два по два, певајући ону песму која не знам како се почиње, али знам да се пева како удавача неће за многе да
Одело је носио као и остали сељаци. Кад је дошао у село, дошао је у једном пепељастом капуту, на струк, са ужасним пешевима; био је то прави рабинерски капут.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Играсмо се тако без престанка, Без престанка док трајало данка, Па кад беше сунце веће село И дан лице посакрио бело, Ми у чамац — па све певајући Отидосмо утруђени кући. Дивна труда, ох велике сласти!
Ближе Турци, ближе јалакање, А све чешће пушке попуцују, Узбуни се село испод куле, А зајеча са танане куле, Са ње кука сиња кукавица Та старица Фатимина мајка, Она гледа јадна за
што се из сна трже, Спавај, дремај, кад и она дрема; А ти, сунце, не сјај мојој муци, Веће седај — моје ј' сунце село; Бежи, данче, у црно с' обуци, Црна земља њено крије тело...
И тама беше и већ беше касно, Ал' ето месец указа се јасно, И просу бледо то своје видело На брдо, долу, и у њојзи село.
реке матицу он сече, На друго ништа он сад не мисли, На оно само што се јуче збило, Баш јуче, кад је сунце било село И тавна мраке ноћ раширила. На оно мисли што је јуче било.
виде јаде пред собоме: Дим се дигâ ка небу ведроме Са сви страна са равне зелене, Та шумама дивно окићене; Онде село, ту гори паланка, — Ала, брате, жалосна уранка!
(17. ИВ 1848) ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ УБИЦА БЕЗ ДА ЗНА „Сјајно сунце већ је село, Даље ићи није тело, За гору је оно зашло, Ту је кревет себи нашло, И ја мени мој На обали тој.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
свак само гледа како ће га шаком за врат, а један је само бенасти Раде Ћопић, па ударио у школање да му се спрда село.
Ја светитељ, је ли? Болан, чоче, ја сам стотину пута пожелео да манем и кућу, и чељад, и своје село, па да заждијем кроз бијели свијет, странпутицама мог веселог Ниџе. — А нама се ругаш, а! — весело дочека самарџија.
прави хајдук, с прсима у сребру, и гласно попијевао, нагонећи сузе на очи сваком женском чељадету: Веселте се, село и сељани, ево мене гоне сережани . . .
Пролуњали смо те јесени уздуж и попријеко кроз читаво наше село. Већ се знало, чим се иза окуке појави широки Дрмогаћа, ево га, иза његових леђа, указујем се и ја као ждребенце иза
Негдје иза мене у овоме свијету је село Хашани, кућа мог ујака и моје године између седме и дванаесте, дани дјетињства, старији и мудрији од Колумба, Тесле и
Касније, око ферија, враћајући се из гимназије у село, открио сам на тавану пуне сандуке „Српског књижевног гласника“ и тако се узбудљиви свијет литературе неосјетно сплео
калајџија најприје кроз она села ближе вароши, па чим напуни кола, он се врати у „Отпад“, преда робу и опет у село.
Иако види да је већ „прочитан“, сељачак окреће на девету страну: — Ево, брате, ја таман пошо у село, кад оно запуца. Охо, велим ја, ево другова. — Хм, другова? — сумњичаво ће тетак Аћим. А куд си то понио ту торбу, а?
Ево, ово је све за наше село. Има ту и новина и радио-вијести ... Командир не признаје пред старином да је неписмен, већ узима једно по једно
Откад је устанак почео, а Ђуро се „сврстао у редове“, увијек су из његове јединице стизала у село некаква „жалобитна“ пјесничка писма, која су сваком живом сузе на очи мамила: и ономе ком су упућена, и „штиоцу“ који
Милорад је стигао први и радосно објављује: — Ево га! Друг Василије Бариловац, село Горње Калиње ... Старина стругну дугим кожухом и растужено гргутну: — Јес видио, Душане: Василије, и то још друг!
Како мене лијепо почитује мој унук. И антресу ми зна: село Горње Калиње, вели. О, жалости моја, и села се сјетио. Старац поче да шмркуће.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми! А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме. Одједном се окрену и брзо отрча Тоди.
После оца силом нагнали да се из села преселе у варош (као да им је село било мало, тесно) и овамо, у вароши, опет продужили су тај посао.
Оца, који се, пошто је оставио село, био повукао сасвим, нису ни за шта питали. Остављали га самог. Само су мајци највише досађивали.
знаш, брате... прва радост, па сам ти... „Ој Мораво, моје село равно“ — запева тако пространо да се Аници учини да он сад први пут зато тако пространо, радосно, пева, што су се ње
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу. Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, — чити
— Тебе варају. Посади ти онамо виноград, па ћеш да береш грожђе, лепше од свију нас. Сељак послуша село. Разоре ливаду, посади лозу, а после три године виноград стане толико да рађа да већ није имао где да си збере бербу.
Ореже и окопа виноград, па га опет радботаше као и пре. Виноград понесе диван род. Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи.
Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи раде, село читаво. Онда га анђео онде остави и рече му: — Ето ти што си желео, сад живи. Па узме ону двојицу и пође с њима даље.
једне сир сире, једне масло топе; ту се начини и козара, једни секу, једни мере, једни новце примају, људи раде, село читаво. Онда му рече анђео: — Ето ти што си желео.
Идући тако, после дугога времена једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га куда иде, а он им каже све по реду што је
Кад вода то чује, а она се разлије преко обале па за њим, а он бежи, те једва утече. Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: — Шта је, брате, забога! Јеси ли питао Усуда?
После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека: — Како је, брате, забога! Шта вели Усуд?
А да се ниси што наљутио, Ћосо? — Па и нисам, Угурсузе. Сутрадан пошаљу они њега у село да потражи неку ствар коју нису имали, али само зато да добију времена да се договоре како ће га скинути с врата.
вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу турску вјеру и, турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било.
ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ Некакво село не имало брашненог млина, него у друго далеко село носили да своје жито мељу.
ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ Некакво село не имало брашненог млина, него у друго далеко село носили да своје жито мељу.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Суле тврди да је открио извор тоник-вотера у шуми изнад Лазаревца и да тај извор сељаци зову Тоникова греда, а да се село зове Тоникова корита.
Осим оних који су срећом глувонеми, цело наше музикално село нагрнуло у град и сад логорују у Македонској улици испред Радио-Београда, чекајући тренутак да се портиру придрема па
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Пшенично жито пузи уз кваку; павши у сито, уплаши свраку. уз жамор ражи, село се цери лајући лажи. Тек зрно зоби, Док беже звери, у сну се здроби.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У планини, недалеко, видим, браћо, свијетло неко; колиба је или село ту ће бити што за јело.“ Сви викнуше: „Доље слази, према свијетлу напријед гази!
ЗИМА Ех, што се магла згуснути уме, завила поља, реку и шуме, збрисала кланац, покрила село, читавом свету обукла бело. Кроз маглу само, путник занесен, берући лишће, пролази јесен.
Челичне куле! Мајстора вештих рад. Армијо наша поклон ти шаље колектив, сложан, млад! Вагони ови за неко село триста плугова вуку, други у Загреб са житом јуре, трећи — у Бањалуку.
Поздрав ти шаље, најлепших жеља пун Дедица Јован, ратар, село Славујев Жбун. БАКИНО ПИСМО Унуко моја, дете сунчаног лика, деда је срећан због твојих красних слика, руком их
Еј, године, немјерљиве, скупе! Збогом, мала, из Босанске Крупе! ДРУГАР ВЈЕРНИ Фркћу коњи, збогом село драго, крећем на пут растужена лица, а с брежуљка, са пашњака знаног, гледа за мном другар чобаница.
ОБАЛИ УНЕ Уно модра, бисеру Бихаћа, крај тебе сам ново гнијездо свио, у кошници ђачког интерната, кад сам своје село оставио. Покрај тебе, у сутоне ране, мислио сам на моје Хашане.
Сам и сјетан, лутао бих градом и крај Уне заплакао крадом. Пред очи ти родно село дође, брат и сестра, забринута мајка, а однекле, из подводне равни, огласи се врбова свирајка.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. — Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете са гостионицом бити задовољни.
Међутим та је де хуеспедес за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљена. — За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство.
— Добро вече. — Добро вече, господине. — Лепо ваше село. — Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. — Значи, није се могла ловити риба?
— Они живе стално овде? — Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није.
Они живе доле. — Колико има рибара? — Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. — Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са свога прага. — Видимо увек језеро. Понекад побесни. — Ноћас ће бити мирно?
Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: — Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? — Зашто не? Нек дође!
— Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. — Село је са друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. — Коме припада ова шума?
Слободно загазим за њом једном ногом до чланака. — Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте.
— Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона. — Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова. — Како не!
— Довиђења. Кажете тридесет литара? — О, врло често и више. — Довиђења. Пролазим опет кроз село. С једне и с друге стране, жене и луди гледају ме љубопитљиво. Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља.
То није да сам се бојао за свој дућан, да ће га затворити, село не може без иједне кафане, већ сам рекао што сам осећао нешто.
На врху једног брда у дубини, које је цело још у магли, сија само под првим сунчаним зрацима село Монт Паланкинос. То је Брдо Бува, и девојка (Острвце) која је служила код мојих пријатеља била је из тог села.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Тако смо се и вратили у село руку празних и гладни. Ругали нам се кметови, љубе нас неверне напустиле и благо собом понеле, ни у манастир нас
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
У пролазу кроз село народ је износио воду, воће, давао је хлеб, што је све послуга радо прихватала и делила са возарима, који нису могли
Држећи се за штит топа, ишао је тако, блудећи погледом негде у даљину, И мислио на жену и своје село. А увече, када заврше послове, легао би Петар на сламу, подметао руке испод главе и ћутао. Волео је самоћу.
Чак ми се и Танасије жали: — Мршава посла, господине наредниче... По три сата маршујемо, док наиђемо на село. Стигли смо у Лазаревац. Опет је настало равнање шатора, топова, затезање коњушница.
Тако разговарајући стигосмо у село Велики Бошњак. Подне је давно превалило. Село је било готово пусто. Испред једнога храста опазисмо само неког старца
Тако разговарајући стигосмо у село Велики Бошњак. Подне је давно превалило. Село је било готово пусто. Испред једнога храста опазисмо само неког старца повијеног до земље.
Сиђосмо једва тако у један поток. Ту напојисмо коње. Онда опет узбрдо, док не стигосмо у једно село, чини ми се рекоше да се зове Сикот. Дуго смо ту чекали.
Наиђосмо на једно ушорено село и на раскршћу се сакупили сељаци, старци и жене. Ту застадосмо. Причају сељаци да се води велика битка око Шапца, и да
Са мучним и тмурним расположењем стигосмо опет у село Велики Бошњак. Ту смо дознали да су наши заузели Шабац. — Таман ми пристигнемо, а непријатељ побегне — трља задовољно
Сунце припекло, зној кипти са људи и стоке. Кад пролазимо кроза село, људи не могу да се напију воде. Било је то некад кад су сељаци износили вино и воду.
А кад излазе, одломе читаву грану јабуке, колико тек да се „заките“. Сунце је већ залазило када смо наишли на село Глушце, и усред села дат је застанак. Старци и жене се окупили око топова, по којима лежи с прста дебела прашина.
— Њега виде и у нашем селу... Одвојени од својих кућа, гледају грчевито у ту једину везу, и замишљају своје село обасјано месечевим сјајем... Мостови трен је прошао. Кретосмо и ми лагано. Опет застадосмо пред једним селом.
Опет застадосмо пред једним селом. Буновни сељаци, онако у кошуљама, гледају преко плотова. Рекоше нам да се село зове Узеће. Тада баш, негде десно и у даљини, одјекнуше потмуло пуцњи топова. Певци закукурикаше. Била је поноћ...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
у неке прљаве, затворене боје, панталоне и капут, са црним широким пругама озго на ниже, стајаше он посматрајући село, које се, окићено воћњацима, пружило по другој коси, а својом ширином допире до ливада.
Путник се још једаред обазре на село, па онда баци на земљу неку вунену струку са својих леђа и седе на њу. Тек тада опази чобане, који га пажљиво
Сад право из школе« помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи. Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком, издизаше мало у страну од сеоског пута..
— Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !...
Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче. И село јој је у тим сновима изгледало друкчије, светлије, и људи су били меки, добри, послушни...
Како у новом стану? — Добро јутро желим. Тхе... кад није боље... — Види се да ми нисмо за село: треба са њима бити друкчији.
— Носи ти, Вуксане, за то пешкеш твом синовцу, старом кмету, рече један одборник. Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља.
сврнуше у једно сокаче и мало затим нађоше се под једним хумом, што се поносно издигао над косом, по којој се пружило село. Набраше зрелих, сочних, набреклих од једрине шљива, па се испеше на хум.
Набраше зрелих, сочних, набреклих од једрине шљива, па се испеше на хум. Поглед са хума на село и околину беше чаробан, заносан.
Они се кренуше кроза село. Путом се водио говор само о раду у школи. Велимир обећа да ће доћи к њима са целом својом школом, па ће тако
А из села се носи, све лакше и лакше, нејасно, тихо брујање. Долази ноћ... Кад већ уђоше у село. Гојко се понуди да отпрати Љубицу до њена стана. — Нека, молим вас, немојте...
Гојко се насмеши задовољно, победоносно. Распусти децу, па се и сам упути кроз село, право ка брезовачкој школи. Од скорог времена он се о свему саветоваше са Вељом, јер увиде да овај не само паметно
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Мила мајчице, бела црквице, “Опрости мени, и благосов’ ме; Ја ћу да идем у туђе село, У туђе село, за туђу сеју, За туђу сеју, за моју љубу.“ 57.
Мила мајчице, бела црквице, “Опрости мени, и благосов’ ме; Ја ћу да идем у туђе село, У туђе село, за туђу сеју, За туђу сеју, за моју љубу.“ 57.
70. Гором иду Петрови сватови, Гором иду, гора јектијаше; Пољем иду, поље звечијаше; Селом иду, село страх имаше Од љепоте господе сватова. 71.
88. Ово је вино црвено, Попијмо га весело, Нек не чује све село, Да смо здраво и весело. 89. Паде листак наранче Усред чаше јуначке.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Имали смо и посету америчког циркуса Барнума. Мој отац је, годину дана пре тога, био отишао на село, у Иланчу. Дотле ме је чекао, пред позориштем, и кад снег пада.
Изнад њих, у зеленилу, види се село. Живот је ту страшан. Да би се добило мало земље, треба месецима вадити камен из земље, која је црвена и пуна камења,
О њему су стварали једну идеалну, и идеализирану, слику. Наивну. Ја сам село упознао у детињству. У гостима код стрица, зеленаша, у Иланчи, на голубарнику.
Затим сам упознао Иланчу, мало више, кад се мој отац, наследивши брата, повукао на село. Ја сам тада био у петом разреду и онда сам, сваке године, проводио неколико дана на селу.
А показали су ми и село. Коста Путник био је тада узео седамдесету, али се при уношењу џакова, утркивао са синовима.
Његови синови, Милош и Ранко, врло лепи мушкарци, исто су тако скинули са мојих очију вео. Упознао сам село. Не као што га варошка деца знају, него као да сам се у Иланчи родио. Упознао сам и неке стране у сеоском Декамерону.
Једем је прстима, као глисту (цомме ил фаут). Талијанска артиљерија грми, али не туче село, пуца идилично. После вечере, враћам се у празну кућу. Сва је у месечини и цвећу.
Поред пута село се тек будило, магарци су рикали, а бабе су разносиле тешке товаре на леђима као да смо негде у земљи Дон Кихота.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Сељак је молио Бога да му причува краву док се он не врати, па оде неким послом натраг у село. „Ето!“ — мислио је ђаво — „овај моли Бога да Му сачува краву, и сад, ако крава остане на миру, он ће за то да
се да се не понови с њима то чудо што их је малочас снашло, а крава рикаше тако жалостиво и гласно да се чуло чак у село. Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је.
Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе људе да извуку краву. — Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!... А ко је терао да игра?...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Министар се задовољно осмехну, па продужи: — Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога.
После малог ћутања, продужи министар: — После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство
Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао. — Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Чује се већ громовити аваз дрекавца... По брдима јуре вампири и трче у село... На ливади, под осојем, већ се ухватило коло вила, а по раскрсницама се већ шуњају вукодлаци...
Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша. Био је у војсци каплар, па сад цело село зна, како му је једном командир дао да врати чету с Врачара у град, па је »Теразијама« прошао генерал, и Ђокић целу
Истина, ту га све резиле за његов рад по селима, али ми, брате, велимо: зашто је власт, него да село зна за њу; — нама и не треба... код нас, Богу хвала, све иде мирно и по закону.
БОГОМОЉАЦ Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу. Кад наиђеш у њега из других села, изгледа ти као да си, после тешка и
Тамо пробави целу зиму, па чим се снег стане топити, он већ стиже у село. Распитивали смо га често шта ради тако дуго у манастирима, али он нам по цео дан прича о манастирима како су
коју страну да се крене, па, најзад, обрте Спасоју леђа и, полагано пазећи да не изгази пшеницу, изиђе из њиве и оде у село. Иђаше погнуте главе и невесела лица. Наједаред сину му у глави: то је оно! Почиње се...
и видети момка и остало. У прву недељу после тога он дође, одведу га кући Петровићевој, газда Петровић оде у село, чељад се разиђу и остане сам момак, који га стане уводити у своје одаје и показивати му своје добро.
љут, а како не би: досад си био капетанов таст и уживао поштовање свију варошана, а гле сад по највећем мразу хајд’ у село! Четири сата пешице па или добити што ил’ не добити; или ручати тамо, ил’ скапавати гладан цео дан.
Први трговци и један писар изашли су у прво село да причекају капетана. У среској кући журно се спрема, јутрос дођоше једна кола са стварима новог капетана.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
али што је баш нужно да вам одмах морим памћење именима и да вам поименце кажем у ком селу! И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч!
Можете, вала, узети које год хоћете село — и нисте погрешили. Сва су скоро те исте судбине, и то зло опште је зло, и зато се само наметало као хитно за предмет
Скоро је премештен. И ми ћемо одатле, баш од његова доласка, и почети нашу приповетку. Чим је стигао у село, скинуо ствари с кола и ушао у школску зграду, одмах је имао пуно узрока да се љути.
Ко си ти! — Је л’ ја? — Ти, ти, да! — Ја сам вамулус у овој школи одвајкада. Је л’ ти реко’, господине, чим дође у село?! — Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај!
»Е, што вам сад, веле, долази једна, да простиш, несрећа, једна напаст и гурема, један кијамет у село — веле они за тебе — мани се, веле! Оће да кукате црнога Маринка!« — Е, то ти је, вала!
Неким чудним удесом пала је пре, биће бога ми тако десетак година, у ово село, као јесењим ветром понет и бачен увео листак. Од то доба једнако је ту у селу.
У последњој окружној вароши (из које ће доћи амо у друмску механу у село) задеси је дупла несрећа; заљубио се у њу најпре син окружног начелника, млади телеграфиста, а после и тата му, сам
Ето, после таких збитија и чудествија дошла је пре десетак година амо у ово село, где се већ увелико обикла. Не можеш да познаш ону стару Гизелу. А имала је више имена него каква шпанска принцеза.
У Србији само променила је неких десет-једанаест. Гизелом се звала пре него што ће доћи у село. То јој је последње име из последњег времена њеног бурног и шареног живота.
А сем тога говора још је нешто задржала од старих својих навика што је бунило помало и село а и газда-Ђорђа. Волела је да се млати са кучићима поваздан.
А газда је и био доцније. Али, бога ми, прву годину-две, далеко је то било још од газде, јер кад је дошао у село, не би му, вала, нико за сав еспап дао више од двадесет и пет, реци и тридесет, гроша.
А веле да си један од првих људи овде. — Па јесте, господин, даскало, учитељу, тако се рачуна у село. Председник Милисав, и после нас трајица-четворица људи. — Ех, шта после — рече Срета, па искапи чашицу. — Што после?!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” „Природа је моја таква, весела, А брдска ми чамотиња пресела, И гађењем испунило село ме: Ја бих хтела Београду беломе!
Смрзли ми се прсти, укочио врат, И, неосетно, прође вече. У поноћ, Месец обасјава село. Зец се, у шуми, подвлачи под камен. Навлачим ћебе на нос, на чело; Одједном: пламен! Пламен! Пламен!
Четвртак — четврти У месту се врти. У петак мој тетак Продô сав иметак. У суботу зацело Ићи ћемо на село. Недеља је најбеља, Бела као кудеља.
Лето је помало неодговорно, док јака зима доноси Мраз, а с њим усмереност и озбиљност. У лето се посећује село у којем је рођен Дон Кихот, И једним оком, на плажи, чита се Мома Капор.
Тај ћув нас подсети, невесело, На детињство, на родно село. Хукне: њива се нарогуши, И блесну старе звезде у души.
Кад село, река, брдо и град Прилегну — свако у свој хлад; Тад ветар дува, ал се не чује: Грана се с граном попречује; И
смело, Гвожђе се кује док је вруће, Са речи треба одмах на дело: Продајем кућу, све око куће, Брига ме шта ће рећи село! Сваки нас посед у гроб вуче! Богатство је грожђе кисело!
” Петар Сундечић, село Мељак, Штедљев је, мада по души није лош. „Може ли за три банке”, пита Пера-сељак. „Јевтиније од пет ни за грош!
Догодило се да први разред ниже гимназије завршим на Бановом Брду, и да се онда вратим у село; затим сам, три године, свакодневно пешачио по четрнаест километара, до школе у Љигу, и натраг.
То је и наслов моје друге збирке за децу. Око 1970. почнем се, редовно, враћати у село. Тада сам се, коначно, определио за вегетаријанску исхрану.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
После рата њихово село није више на граници државе, па је, бар онде где су они радили, престала потреба криумчарења.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Спавај, Труни, добра душо, у покрову белом. СТАРОСТ И У вечерњој магли пред нама се пружа Пусто црно поље, и убого село; Непомично на њивама жито зрело; Зраком струји мирис дивљих белих ружа...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Из недра им испадају ствари што су накуповали и понели својима у село. Газе све испред себе, нарочито Цигане, и Циганке.
И кад би све то свршио, уредио, не појављујући се, и не казујући се ни матери ни Софки, готово у црни мрак оде у своје село.
Не сиђе, не појави се, као да одболова. И тек сутра сиђе. Магду одмах, тобож неким послом, готово отера у село. Софка је пак знала да је то учинила само из страха, знајући да се Магда неће моћи уздржати, и да ће по комшилуку
И то је сад терање Магдино у село за Софку био већ један доказ како је заиста отац кућу продао. И због тога дошао да јој јави.
Знало се само да је испод цркве, да води на друм, и да поред текије и преко винограда излази на границу. Њихово село било тамо у Турској, одмах иза манастира Светог Оца. Куће све од камена, чак и кровови од камених плоча.
А њихова кућа највећа, у средини села, готово као нека кула, пошто је и цело село произишло из те њихове куће. Говорило се да је сама њихова кућа читав спрат у манастиру подигла, чесме поправљала и
Јер су на далеко били чувени, нарочито претци Маркови, као „качаци“. Турчин, који би запао међ њих, у њихов атар, село, више се не би видео жив.
браства Маркова, још неогарена, детиња лица, као да је испод земље ишао тако неопажен прошао сва арнаутска села, нашао село и кућу у коју су били одвели Јусуфчића.
Све се као нечем надала. А изгледало је да се највише надала да ће се опет вратити у село, ма да је била сама уверена да је то немогућно. И зато никако се није могла да „повароши“, да се помири и уживи у кућу.
И да јој није било још тога Арсе, ко зна шта би било од ње, онако саме. Он јој је био све, и село и варош. Он је ишао по вароши, по чаршији, и онда све њој овамо до ситница причао.
Он после прошевине престао да иде од куће у хан и село. Сигурно сада кућу и све журно спрема за свадбу. И онда целог дана овамо шаље дарове и слаткише за њу.
Јер довољно је било рећи: „Ово је газде-Марков стриц, деда или род“, па да сваки, ма ко био, комшије, цело село, чак и друга села, буду према њему другачији, уздржљивији, мирнији.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
На путу сретоше неког старог сељака, кога све село зваше „стрико печени“, ваљда што је збиља наликовао печену јарцу.
кољено, а руком заклони уста, па започе: „До’дила је к мени Стамена Миркова, таман данас око подне, кад ти оно пође у село. Ја, богме, бјех у највећем послу, као што знаш.
Отидите вас двојица ти Мргуде и ти Раде, у село, па донесите мотике и лопате. А, богме, можете се најавити и попу, ако га је ту!“ Људи се почеше дизати.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ругалице одраслих су много дубљег захвата но оне дечје. Руга се човек човеку, село селу, покрајина покрајини, братство братству, племе племену, народ народу, породица породици, а и да не говоримо о
— Грех је греху заметак. — Један грех рађа сто греха. — Једна штета сто грехова. — Гријех једнога све село плаћа. — Гријех најмањи зло је највеће. — Дваред греши ко се грехом хвали. — Чији греси, тога и кајање.
— Тко мало може, ваља да пуно трпи. — Јача су двојица, него сам Радојица. — Јаче село од сватова. — Тежи је хатар од силе. — Чија влада, тог и правда. — Где је сила, ту није разлог.
— Што ђаво не зна, пита жену. Б) СТИХОВАНЕ 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) Лако ти је без тојаге проћи Кроза село у ком паса нема. Лако ти је трошит’ богатоме И јачему бит’ се с нејачијем.
— Овако је рекла попадија кад је видјела да други једу без њена попа поскурице у олтару. Село Рибарица, писала Ришћаница, трубу сира и чабар сукна. — Приповиједају да се нашло у тефтеру некаквог калуђера.
Куд је, снашо, у то село пут послије ручка? — Запитао накакав путник младе пред кућом, ђе је био стао да се напије воде или да запали лулу, а
Јела те болест!“ Шатра патра, — вилајетска затра. — Узјахао Турчин јарца, па пошо у народ да глоби. Дошав у прво село, упита: „На што јашем?“ — „На јарца“ — одговорише му. — „Какав јарац, кад је ово хат?
“ — „На јарца“ — одговорише му. — „Какав јарац, кад је ово хат? Хиљаду гроша плаћа глобу то село“. У другом селу одговорише му да јаше на хату, ал’ опет платише хиљаду гроша глобе, јер Турчин рече да није хат но
— То је, ага, шатра патра, — вилајетска затра! — „Бунца баба“ — рече Турчин — и оде у друго село. О НАШИМ ЉУДИМА Ако сахат лаже, сунце не лаже. — Казао је некаков (човек) те је био огладнио.
И то ће проћи. — Све ће проћи и највеће зло као и највеће добро. Некакав путник дође у једно село у коме је господар имао велики прекрасан двор, па код двора једнога свог роба ухватио у јарам те орао на њему.
Кад се путник послије дугога времена врати натраг, и дошавши опет у оно село дозна од сељака да је цар, чувши како је господар свога роба мучио, господара погубио, а његов двор и остало све имање
— Они те није међу нас ни долазио. 4 Питао силан Турчин рају кад је дошао на конак: — Долазе ли вам вукови у село? — И данас је дошао један. 5 Питао Приморац рају: — Кад вам је најгори ага? — Кад осиромашимо. — А кад је најбољи?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
34. Закла вола бивола, изуди га на удиће, сваки уд вола даде. 35. Закла вола бика, све село свика, а кад оће да слави, нема шта да стави. 36. Залолота лота са висока плота, далеко се чује у незнану земљу. 37.
124. Тица без зуба, а свијет изједе. 125. Тица шаргизда све село нагизда, а себе не може. 126. Трчи трчи трчуљак, виси виси висуљак; Бога моли трчуљак, да отпадне висуљак. 127.
црвен ти сам ја. 146. Црна кера за собом бело црево вуче. 147. Црн бика све село свика. 148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151.
Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер.
После тога остану у њезину двору још три дана у весељу, па онда пођу к оцу његовоме, и удесе те ноћу дођу у његово село. Кад дођу пред кућу, чују вику и виде да је весеље: жене се она два брата; онда он повиче испред куће: „О домаћине!
Идући тако после дугога времена једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га куда иде, а он им каже све по реду што је
” Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим, а он бежи, те једва утече. Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: „Шта је, брате, за Бога! Јеси ли питао Усуда?
После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека: „Како је, брате, за Бога! шта вели Усуд?
” Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи раде, село читаво. Онда га анђео онде остави и рече му: „Ето ти што си | желео, сад живи.” Па узме ону двојицу и пође с њима даље.
једне сир сире, једне масло топе; ту се начини и козара, једни секу, једни мере, једни новце примају, људи раде, село читаво. Онда му рече анђео: „Ето ти што си желео.
За тим прешавши преко ћуприје дође у једно село, и пролазећи крозањ чује са свију страна певанку и весеље, па се зачуди где све село пева.
преко ћуприје дође у једно село, и пролазећи крозањ чује са свију страна певанку и весеље, па се зачуди где све село пева. и весели се, те запита једнога: „Како је то, брате, у вас све весело?
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: Из Кремана, код Ужица. Иконијина земљакиња. СТАВРА: Како да не знам Кремна, лепо село! Видо сам из воза, кад сам ишо за Вишеград. Чини ми се има и нека стругара. ЦМИЉА: Има.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Лети, ако се оде у село, на чивлук, и тамо једнако са њима сам. И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Сузе проливајући, начнем говорити: „Остај ми збогом, о предраго село, место рожденија родитељнице моје!” Паднем лицем на земљу, љубим земљу и с топлим сузама квасим.
” Паднем лицем на земљу, љубим земљу и с топлим сузама квасим. Никад у мом животу нисам тако плакао. Гледајући село у ком се мајка | моја родила и расла; по ком се у детињству свом играла, младост проводила и с родитељем мојим
Ови дан предвече дођемо у једно село код Тисе. Нађемо једног старог свештеника гди нешто у својој авлији теше. Питамо га како би[смо] могли у Срем прећи.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Јесенас смо ти казали све потанко. Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду е њим! Видиш како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома!
Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду е њим! Видиш како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару.
Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд.
Сви сачекаше докле он преплива, док се обуче и отиде у село. — Ближи прековођани, како већ видјесмо, пошли бјеху за Срдаром и Бакоњом низ воду.
Ја ћу спавати овдинак до ноћи. Бакоња се превезе с вранцем, па касом заоколи село у коме није био послије похаре. Кад стиже ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне
Сви се љубазно поздравише с њим, па један запита: да се Срдар није разболио, па поручио што у село? А на то се Бакоња зацрвење и пође даље.
Бакоња видје себе у мантијама, на добру коњу, који под њим подиграва кроз њеко лијепо село. Испред кућа куд он пролази устају жене да му се клањају. Мушки су на работи, по пољу.
Кад би наишао на какво село, онда би се укочио и притегао вођице, дижући прашину и дивљење, а кад угледа Зврљево, онда ободе помамнога „билца“, па
Бакоња ту не видје ништа „велико“. Под голијетнијем брдима бјеше као тканица дубраве. Под њом село. Од села ка цести распрострла се тратина, а на њој обична кућа на један под, пак, ниже, зграде за штале.
Још се види да није у души поносит, кад он и другима каже да му је Кркота рођак. Послије подне Бакоња пројаха кроза село, те се пред сваким двориштем устави и поразговара, не гледајући у очи младе женске, иако су га њихве очи пиле.
Једнога раднога дана увече дође из варошице (не оне којој је припадало Зврљево, него оне којој је припадало село К.) један дебељко лацманин и с њим један факин носећи велику котарицу. Факин одмах отиде, а дебељко остаде.
ријечи о том, а како се Чагљина досјети томе, а бјеше му потреба од њеких двадесет и пет талијера, то он проглуши село причајући о честитости Кушмеља и Осињаче и њихову великом имању.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Колона рабаџија уђе у село; под кошевима ћуте пси; рабаџије стадоше да се довикују; неко започе песму, па умуче; њен тмони одјек засу снег,
другога читавог Бадњег дана; разговор би почињали после вечере, њих двојица сами, и слушали један другога све док село не букне пуцњавом и вревом петлова.
— Видим. Вози полако до гробља, а онда кроз село брз кас! Кочијаш климну главом и опомену коње да пођу. Њега овде неће сахранити. Никад. И ако сасвим пропадне. Умрла.
Шта се то променило, шта се то догодило за неколико година откако није долазио у село? — Лево! Лево! Запамтиће ово Бадње вече и овај Божић, последњи у Прерову, сутра ће се вратити, рано, вечерас се мора
ивици кревета и замишљено гледа у пламено и коцкасто око ниске пећи, и не чује то једино преровско псето ноћас кад је село задављено снегом, убијено помрачином што се измешала са облацима, јер је Милунка чула њихову свађу и све јој испричала.
Ђорђе није код куће. Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши ноћ; велико сиво око неба наднело се над село, над звонару, вири на Толу, он види и још брже и снажније трза конопац, да звоно смрска небу зеницу па да ником не
Само ће стара кућа остати да се у њеном оџаку легу кукувије и по читаву ноћ смрћу плаше село. Ситну калдрму прекрила лишјакиња, плотови погорели, јасенови посечени.
— Ти си се уплашио? — мршти се Аћим. Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу. — Хајдемо да зовемо село — устаје, преко кожуха навлачи гуњ, узима штап, Чађевић излази за њим. — Стани мало!
Поседају и ћуте. Река иде и односи: некад звезде, а некад облаке. У зору, једна по једна устане и одлази у село. Лука не излази из воденице док и последња не утоне у густу шуму топола.
— Али га је село и мртвог осудило да дна дана виси на бресту. Оном код суднице. Онде где је твој отац, кад је кметовао под кнезом
истрчавају на залеђен снег, узалудно покушавају да задрже натуштене и љуте мушкарце, који хитро, као да Турци улазе у село, ускачу у чакшире и, с огрнутим гуњевима и незапетљаним каишевима око ногу, довикујући се, журе ка општини.
Помињаће га и поштовати више и од Адама Богосављевића. У очима му се, испод накострешених, кратких обрва, цело село збило у гомилу око шупљег бреста за који су Турци некада скеле везивали, јер тада је брест био на обали Мораве, па
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Након смрти родитеља суседи су га довели и оставили на плочнику, рекавши: — Проси, и не враћај се у село! Како је и могао да се врати? Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда.
А када прођоше та три дана, ево малих свирача! Скупи се цело рибарско село. Весељу никад краја, али и уходе су путовале, прерушене. — Ако је тачно да је њихова свирка лек, ми их морамо наћи!
ЗЛАТНИ ТАЊИР Од првог јутарњег зрака до мркле ноћи, као бакарно звоно, одјекивало је село од ситних удараца резбарског длета. Издалека, оно је и личило на звоно окачено између неба и земље.
Као што зиме предају поља пролећу, отац ј е сину, а дед унуку предавао вештину претварања дрвета у чипку, али се село од силног рада не заима. Само је све већи број сељака ходао погурено од дуге повијености над послом.
Оне који нису умели да резбаре, читаво село презирало је или жалило је ли чудо што је дечак из куће под литицом са стидом скривао десну шаку на којој није било
Што је, растући, све мање одлазио у село? Све више бежао од вршњака? Његова кућа била је издвојена од осталих. Ретко је ко у ну и залазио.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом; Мутно је небо сво. Фркће окис'о коњиц и журно у село граби, И већ пред собом види убог и стари дом.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Мораде напустити и Краљевску Институцију и повући се, године 1858, на село у околини Лондона, где му је краљица даровала кућу за становање.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно оживим старе, тако пријатне успомене.
рекла нам да смо дивни, да ће нас волети као што нас воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће.
о... ој Мораво моје село равно, кад си равно што си водоплавно, или Сунце јарко не сијаш једнако... Само што је та срећа мало трајала, јер је
И те ноћи сваки батаљон даде по једну патролу, и патроле, без милости, претресоше цело село, сваку кућу, сваки кутић, амбаре, вајате, таване и кучнице, али Секулу Ресимића нигде не пронађоше.
Тако сјашем ја, поведем уморно кљусе, па пођем лагано кроз село да изберем згодну кућицу. Па сам задуго зверао и меркао лево и десно, али никако да се одлучим.
И изговарајући реч три ставио је три прста своје руке пред лице. А сутрадан, по његовом наређењу, на закуску је дошло село, пошто је учитељ био разумео да ће му мајор Таса, ако сутра не буде послушан, приредити три парастоса...
неизбежна одлука о избору најбољег и најлековитијег ваздуха пала на Липолист, оно заиста здраво, богато и живописно село у Мачви, Илија Васић, пре него што се покори, постави, један свој услов.
роману и онда санћим налази, па вуче плајвазом линију и чита: — Ево, вели, једва нађо’, страна лева, нумера десна: село Врањска, снаша лањска; врца, врца, врцара: три гроша и пара.
Кад је боље свануло одред доби наређење за покрет у оближње село Ипсос, одређено за његов бивак, где стиже после једнога часа лаког и пријатног пешачења, а по дивноме путу између
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Жупник у Зеленику. Лијечи своје парохијане и копуни пијетлове за гозбе лијечничким екипама које наиђу у село. То је све што је остало од његове кирургије.
— Код нас је друкчија ствар. Ја сам с овим задовољан: ја сам и желио управ ово. Село, природа, слободни зрак, кретање на отворену, то мени одговара.
Припалио цигару, умотао се у бунду и повикао: „Тјерај!“ Пред самим улазом у село упале се ракете и све оде у један ватромет.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. — Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај... видео је сав народ.
Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... ИИ Прођоше две године после ових крстоноша. Ђурица постаде најкршнији момак, али
И он се сам чудио нарави своје кћери. Једаред наиђоше на село курјаци. Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних
Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа. Станка је и Јовицу чекала две
Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца. Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.
— викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље.
— Кад? — Зором. — Је ли сигурно? — Тако вели. — Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село. На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. — Нађе ли га? — запита Вујо. — Нађох; вели да може.
Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом. Саже се под један трн и стаде да чека.
Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.
Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да
па погледаху где би се могао још који напад извршити. Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.
Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима. Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда Петар похита да види шта је од његовог села. Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада било.
— Тебе варају. Посади ти онамо виноград, па ћеш да береш грожђе лепше од свију нас. Сељак послуша село. Разоре ливаду, посади лозу, а после три године виноград стане толико да рађа да већ није имао где да си збере бербу.
Ореже и окопа виноград, па га опет работаше као и пре. Виноград понесе диван род. Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи.
преко ћуприје, дође у једно сало, и пролазећи кроза њ чује са свију страна певанку и весеље, па се зачуди где све село пева и весели се, те запита једнога: — Како је то брате, у вас све весело?
Идући тако, дође у друго село и, пролазећи кроза њ, види где је у њему све жалосно и плачно, па рече једноме: — Ја прођох кроз једно село, и видех
у друго село и, пролазећи кроза њ, види где је у њему све жалосно и плачно, па рече једноме: — Ја прођох кроз једно село, и видех све весело, а зашто је у вас све тако жалосно?
На то зет рече: — Онака је вечна мука на ономе свету. Шта си још видео? Шура настави даље: — Видео сам село све весело.
Зет на то: — Оно су две јетрве. Шта си још видео? Шура одговори: — Видео сам друго село и у њему све невесело. Старац му рече: — Онде нема никакве правде и никакве слоге, нити знаду за бога.
Идући тако, после дугога времена, једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га куда иде, а он им каже све по реду што је
Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим, а он бежи, те једва утече. Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: — Шта је, брате, забога! Јеси ли питао усуда?
После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека: — Како је, брате, забога! Шта вели усуд?
Путем сусретне медвједа, којега упита: — Докле ћеш ти то, стриче? — Идем у оно село, што се ено тамо види, јер су ме позвали да им коло водим. — Могу ли и ја с тобом? — упита га лисица.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-угарској, а сада је важан део Краљевине
У нашем селу ми смо се сами бринули о својој школи и цркви, а свако село је бирало своју сопствену управу. На челу села био је кнез, или старешина, обично неки наочит сељак.
моја извињења они су ми испричали како је сељак Гига, који је читав живот провео у Идвору, једнога дана отишао у друго село на сеоски вашар.
моја извињења они су ми испричали како је сељак Гига, који је читав живот провео у Идвору, једнога дана отишао у друго село на сеоски вашар.
странац у месту и када се разгласило да сам Американац који је дошао у Порник да учи француски освојио сам читаво село. Узео сам сеоског учитеља да ми даје часове француског језика.
На путу смо прошли кроз велико село Ечку које је било настањено разним нацијама: немачком, румунском и српском. Упадљива је била разлика у изгледу кућа,
Повукао се у своје село, Гленлеир, у Шкотској, и био пет година слободан да се посвети студијама и размишљању. То је за њега била највећа
године после завршетка студија на Колумбија колеџу и када сам први пут поново посетио моје родно село. Том приликом песник је казао оно што ћу сада поновити, а што сам већ једном написао у овој књизи: “Реците мајци да
Ћипико, Иво - Приповетке
Стога се цурица лако обикла на новом дому, па све ређе долажаше с господарем у село. А село је далеко двије уре хода од мора, иза високога брда, испод кршева, у заклоници од сјевера, откуд се с противне
Стога се цурица лако обикла на новом дому, па све ређе долажаше с господарем у село. А село је далеко двије уре хода од мора, иза високога брда, испод кршева, у заклоници од сјевера, откуд се с противне стране
Тих дана чисто је гинула за слободом по пустоме шкољу. А кад би господар повратио се у село, хитро би од куће побјегла, гинући од чежње да кога нађе.
Нареди га лијепо као мушко, и пође у село. Уз шум затресених борових грана пење се узбрдицом, а око ње све дише и живе простотом и прелијева се у свјетлости
Па се упутише једно за другим уском шкрапавом стазом, журећи да чим прво у село стигну. Путем не сретају чељади, а и уоколо све је мирно, само што из даљине у одмацима, до њих допире звека мотика
да дочека Марка, јер он погдјекад цијелога дана избива из куће: иде ловити рибе по пустим ратима, па што улови носи у село на продају. Њу само у пријекој потреби собом води; очито жели да се не миче од куће, мисли: то и јесте за поштену жену!
Договорише се да код мрца остану удвоје, да га чувају, а други да се поврате и пођу у село да јаве властима што се догодило. Антица мало по мало разабире се, као да су јој свићање и сунце донијели мир.
У настајну недјељу, пред заход сунца, литија суче се из цркве. Цијело село сакупило се да што достојније испрати кип старога свеца. Жижица и Букало договорно подигоше домаћине.
Младо и старо освитком дана расуло се по пољу и доцима. Прије но пуп избије, харно је ускопати. Село је пусто, мирно, и да није под мурвом пљешиви „Попонциј” и стара Маре, зажелео би се жива створа.
Кад сам сам, и радим и богу се молим!” . И сада се спустио мир на његово биће и душа, упокојена, заборавља на село, као утапа се у топлини и ведрини дана; регби да је и она дио тога дана када се здраво и беспослено предаје слаткој
А он се нада њ наднио, као да разумије вјечити шум и као да је одувијеке ту, на тој хриди. И не мисли већ ни на село ни на себе. Лијено чувство пријегора и нехаја упокојује се и стапа у хармонији свјетлости и шума.
поче да у граду купује женски ситнеж: конца, игала, наранача и других кућних ситнарија, и то ношаше на леђима у своје село да препродаје. Тиме она бјеше сина одгојила и на науке га дала.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
одозго пада, у наредном опису сав пејзаж - у динамизованој перцепцији - као жив креће надоле, према селу у долини: „Село [. . . ] назирао је [. . . ] у долини [. . . ].
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово
Пантелије у Броду. Одјекују гочеви, а ужурбало се село. Дошли су печалбари из туђине да просветкују по старом обичају. На прекор свих хоџа и улема, Брођани су га одржали.
Но највећу новост учини долазак у село Суљ-капетана, старога ратника и горанскога витеза луталице. ОД Сереза до Васјата, н од Дебра до Ћустендила спомињано
Први је он човек сад у Гори, у Броду, мора и његово дете у последњој свечаној поворци кроз село бити као кнез. У злату и на хату као валијин син. Иначе зашто се потурчио и зашто да дете сад чини правим Турчином?
Што да мислим горе-долу?... Иди во село. Ће го нађеш чорбаџија Спасо од град. Дади му то. „Ти се поздравил — да му речеш — ага ми Сулејман Лековац со здраво
Ти да си здраво!... Нови Турчин никако није долазио својој кући у село. Турци су га непрестано држали у граду, гостили и даривали, храбрили и утврђивали у новој вери.
Напољу настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора. Док њено дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну — Турчин!..
послао некога божјака, какви се вазда лако налазе око ханова, ковачница и млинова, да јави Касалима за жалосни случај. Село је ту горе, сад ће они стићи. Изјавиће им жаљење, предаће им леш.
— Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!.. Једном су прошле кроз село некакве комите, свратиле код мене, заклале ми четири гуске — никад их не могу заборавити!
Тако и многи Арнаутин. Добро село, плодна земља, пуни тори и обори, али му нешто није драга шајкача. Учини му се да је тамо на истоку боље и да му је
Слушао је од хоџа да је то древно и свето место турско. Одредили му неко село крај града и дали земље. Помогли и да се нешто куће подигне. У селу џамија, хоџа, држи се вера, клања се.
Шта ћеш то, ханума?“ — „Идем у то и то село на жетву, на мобу. Видиш како је дивна месечина, јечам стигао, позвале ме другарице удате и неудате.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
), Господ Бог. свȅт, савет. сентименталан (фр.), пун осећања. скврно, рђаво, ружно. соаре (фр.), вечерња забава, село. собољски, од сибирске куне. сонанбил (фр.), месечар. стократно (цркв.-слов.), по сто пута. таки, одмах.
Краков, Станислав - КРИЛА
Земља се запуши од експлозивних зрна. Није ништа разумео. — Шта је? Шта је? Низ село су бежали војници без ранаца и шлемова. — Бугари. Бугари... — Стој... станите...
Зажарени ваздух је треперио као у грозници. У кланцу је пуцњава престала да за који час наново отпочне. До ноћи је село било повраћено. На свима кућама су биле беле крпе које од јутра нису скидане.
Потом је тужно гледао зелене врхове борова. Командант пука наредио је да се официр, који је вршио препад на село, оптужи за упропашћене ранце и погубљену ратну спрему. Погинуле су сахранили у једноме потоку.
Када је настала ноћ војници се због ватре морали повући из села. Село је само пљачкашима припадало. Сву ноћ су страже преко реке слушале вику и јауке. Потом би се чуо који пуцањ пушке.
И увек су људи некуд одлазили. И умирали. Прљави сељак је терао путем мршаво магаре. Прошли су кроз село, на газу су испљускали кола водом, и сада су ишли неравним каменитим путем. Једна је гума пукла, и кола су стала.
Петровић, Растко - АФРИКА
У једном удубљењу између шуме и изненадне црне стене у води, урођеничко село дугих тамних слемена од стабала сасвим ниских над земљом.
Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се не
пролазећи поред једнога црначког села, што су црнци из околине Табуа пристали да раде на броду једино ако њихово село буде тако поздрављено. Тиме су се они опростили од породица.
Дечаци и девојчице имају једино црвени ђердан по тамној кожи око бедара. Лагано, у разговору, улазимо у урођеничко село. То је чудно село подигнуто на жутом песку плаже.
Лагано, у разговору, улазимо у урођеничко село. То је чудно село подигнуто на жутом песку плаже. Све расе, почевши од Аполоноваца, који су име добили по лепоти својих младића па до
Идемо аутокаром у Бенжевиљ, седиште гувернера. Аутомобил пролази најпре кроз село у ком смо били вече раније, затим га шалупом превозе преко лагуна обраслог густим „пото–потоом“, непроходном
Враћају се у своје село са божићне мисе у Басаму, ради које су целу прошлу ноћ провели у пирози силазећи низ Комое. Они су ставили не целу
Фотографишем најпре једно село од прућа на кољима, у удубљењу између шуме и воде, затим један кут Раја: један сасвим наги пар који се купа.
После овако позног ручка треба продужити даљи пут пирогом низ брзак. Шеф Алепа шаље у село младића да скупи пагајере који ће управљати пирогом. После пола сата чекања дође, оном стазом преда мном, први младић.
Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз. Обрадова ме та идеја. Нису ли нам за време повлачења становници Андријевице са поносом причали како је
Сами за себе кажу: „Богати смо!“ Пирога наставља брзаком до Монге. Село много веће, зграде трошније, старије, улепљене земљом што се сасушује и отпада. Крај села нешто што треба да је гробље.
Од ње, у црначко село у пратњи Самбе. Мислим да смо дуго пешачили до првих домова. Село фантомски заспало под месечином.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
И тако Књажевац падне Турцима у руке и они га одмах спале. Од Ниша, па преко Грамаде (село и кланац на српској граници близу извора малог Тимока) води добар пут у Књажевац.
Кад га чујеш у цркви како изнемаже, мислио би тај ће се сутра посветити, а кад изађе у село, он се свађа и грди с људима као циганка, каишари, пањка сељаке код капетана. Е нема нигде нашега попа Јове.
Окренем се и угледам иза мене једнога мога познаника из Церја (село у нишком пашалуку). — Откуд ти овде, деда Стојане? — Изгореше не проклети Турци, бог ги убио. — Зар упалише Церје?
Једни зашли, господине, те пале цело и секу што уфате, а други се нанизали око села као чавке, па кој навре да бега из село, они га, ете, фану (ухвате) и јала глава дол. Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи.
Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи. А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу,
на опредељена места; војска из Алексинца прећи ће преко обадва моста на леву обалу Мораве и ићи ће друмом право у село Житковац.
Дружина поздрави ђенерала па онда оде уз село. Свитало је, пуковник Комаров уседе на коња и позва ме да идем с њим. ВИІІ Житковац, 9 августа у понедељак, 1876 год.
Пошто се јутрос с пуковником Комаровом одвојисмо од ђенерала, и у пратњи десет коњаника пођемо друмом уз село, станемо наилазити на одељења војске. Што даље уз друм, то све гушћа и већа одељења.
Командант са својом пратњом изгуби се у кукурузима, а ми пођемо напред. Прођемо кроз село Мрсољ. Оно је још горело. Неколико кућа крај друма могосмо видети изблиза.
Кад се сва наша војска повуче од Тешице, онда се и ви полако повлачите Житковцу, док не дођете у згодан положај пред село. Уосталом за даље ћете добити наредбу. Чините вашу дужност.
Ето Турци у село, да нас не чују. Ћути... Па пошто је тако мало полежао, он викну: — Бу, ду, ете Турци, ватра, бежи....
а ако се нађу неки међу војске, или други, који бише злоупотребили животе и имање на едно тако под заштитом пријето село, или на неколико лјуђи, онда да се злоупотребителе строго казне.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Не знам, драга, онај санак, Сећати се немам кад, Не знам, јане, онај данак, Само љубит’ знам ја сад. ЛВ Село је сунце јарко, А ноћ се спушта тијо, Ох, благо оном, ко се Уз драго своје свио.
Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља! XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је тако невесело.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
! Треба јуришати! Српска ми труба трубеше од това село Дренова Разлеже се песма кроз ровове. Мој добровољац Крста не могаде више, већ скочи са бомбом у руци и викну: —
— Гру-у! Застао сам престрављен и погледао у небо. Чујем звуке песме: Ој Мораво, ој Мораво, моје село равно... Навреше ми сузе. Пожурио сам.
А и мене су ујели за прст — командир ми показа ожиљак на великоме прсту леве руке. — И он прати војнике у село да му нађу мачку. Кад је он отишао, оставио ми је њу у наслеђе. Она је сада мој друг.
Наређују из штаба дивизијске артиљерије да ноћас у један час сиђеш у село Доњи Пожар... Ту ће бити пета тимочка батерија. — Моја пета батерија! — готово сам ускликнуо.
— пита Ћирић. — Свратио сам данас у дивизију — командир се окрете Ћирићу: — онда када смо пролазили кроз село. Тамо сам нашао једнога свога друга са Више школе војне академије...
Нити се питају они који су дрхтали код тих белих каменова. Да би ублажио овај разговор, запитао сам за једно село које се налазило испред нас. — Скочивир... Ту, поред села, тече Црна река.
Црна река била је мутна и прљава. Можда су је због тога и назвали „црна“. А на њеној десној обали, налазило се село. Пред једном зиданом чесмом шофер зауставља кола да би налио воде у хладњак мотора.
— Јок... Наш вођа погледа нас значајно, па ће рећи: — Свака стопа земље овде натопљена је крвљу. Село је било сравњено са земљом. После седамнаест година, што представља четвртину човечјег века, о томе се не зна ништа.
Пред нама је било неко насеље. Вођа нам објасни да је то село сточара, који напасају стоку на падинама Кајмакчалана.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Мила Загорица с местима краснима остаде пуста, Скровито село Жабаре у кориту ливаде тучне, С брзом Јасеницом, кићеном ваљаоницама многим, Ђорђе где слатка детињства му забавне
Па се скупе мале дружбе Да се мало опораве, Покојним’ за покој душе, Живим’ за повољно здравље. Око једне софре село Момче младо голобрадо, А до њега Цвет-девојче. Други једу, они гледе То на ово, то на оно, Понајвише једно друго.
А кад су се дома нашли, Наконче су снаши дали, Житом младенце посули, Па се село за трпезу, Да се почне гостовање Од три цела бела дана И три ноћи измеђице.
А кад било пола ноћи, Кум намигне на војводу А војвода на младенце, Одведе ји до вајата, Па забрави овом врата. Село Момче голобрадо, А до њега Цвет-девојче, Обоје се загрлили И нагнули да с’ пољубе.
Свако село милитарско на својем хатару морало је страже обдержавати. И будући куга из Турске пренешена, и тамо покрај Саве страже
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља.
— Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином. — Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике...
Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл.
А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.
Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!...
Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја.
Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне!
— викну Симеун и сјâ с ата. — Није, Симеуне, 'вође калуђер. Мало прије протрка тамо у село — одговара Брадара и дрхће. — Мени је свеједно.
Судац: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си? Како се зовеш? Давид: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна.
Тако га свијет зове, а тако му и славни суд позовке писати, ако га данас не осудите на вјешала. Село му се зове Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће и њему бити Босна.
Доктор (љутито): Но, како се буде звала? Давид: Ја се буде звала, 'ајд кад 'оћеш тако. Бог те убио, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, земља Босна, кућна ми је лумера 47.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Није то да кажете хајдук, на пример, па да се дигнемо, сви овако, те 'ајд' на вечеру код председника општине у ово село.
Сутрадан оставимо господина Жику да се испава, а ми 'ајд' на ручак у друго село, код другог председника општине, па се вратимо и пошаљемо депешу у Београд: „Енергичном потером овосреске власти,
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
— Велико Село и Ждрело места су у истом окружју. — Млава је река која изнад Жагубице у окружју пожаревачком извире и код Костоца у
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли. Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Он, као свакад, са галамом, са свирачима, песмом, пуцњавом иде, и то не кући, већ у оближње село где су чивчије оца му, да тамо са чочецима, Циганкама продужи даље.
Оде на колима. Обучена у стајаће одело, забрађена, са свећама, босиљком. Оде казујући да ће у цркву тога села. Село је близу. Одмах иза долине. Кад је муж гледаричин виде, позна, он од изненађења, радости, побеже.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, 3702. Упор. летонски обичај да се пут кроз село и поље којим ће се кретати мртвачки спровод посипа отровним тисовим грањем, »да би се духу отежао повратак«, АРW, 17,
Али има докумената по којима изгледа да је г. доиста имао божанско поштовање и могао бити фетиш. Село Граб у Херцеговини названо је по једном великом г.
Много је старији обичај, о коме има јасних трагова у Босни, да почетак сетве заказује »тежак-баша«, кога би село бирало међу најдостојнијим домаћинима, и то све вере једног заједничког (СЕЗ, 32, 373 ид).
То је тежак-баша, кога је село заједнички бирало, с обзиром на његову честитост и побожност, а без обзира којој од три вере (источно-православна,
Жена кад ноћу пође с дететом па село, понеће собом мало тисовог дрвета (ГЗМ 6, 369); деци га мећу око врата, а девојкама у косу против урока (ібідем;
У области Заглавку (источна Србија) »свако село има по неколико записа (в. чланак ‹Запис›), и то су махом горостасни храстови са усеченим крстовима у њиховим деблима.
гранчица и прска (лустрира) цело ‹село› (ЗНЖОЈС, 12, 300). Теј од храстове коре или жира употребљује се против срдобоље (СЕЗ, 13, 348; ГЗМ, 4, 160), кора за
у ливаде и »стално пјевајући наберу много иванчица и сплету од њих већи број вијенаца«, које потом, кад се врате у село, бацају на куће.
ВИИ) младићи су припремали лиле од трешњеве коре и са запаљеним лилама ишли кроз село унакрст, звонећи звонима, а неки су стављали и маске од тикве на главу.
Веровало се да ће краве боље водити ако их ударе лилом. Када лилари обиђу село (или заселак), на раскршћу баце све лиле на гомилу и запале велику ватру, играју, прескачу преко ватре и претерују
Уз то, ове биљке »и нема свађе, јер је са виловске стране; него је највише у Лици имаде, да се и село од ње зове Бујаднице«. У Буковици се за њу зна само »код Грачаца у Кривој Дрази«.
кад се на огњиште наложи бадњак, стави се на њега кашика пасуља — као његова »вечера« (ГЕМ, 22—23, 1960, 151, Петрово село); пре вечере свако од укућана поједе мало белог лука и пасуља (ГЕМ, 27, 1974, 409, у Јадру и другде); »за вечеру
Ћипико, Иво - Пауци
И у томе спушта се сутон и село закрили божићна ноћ. Ради тек сада избијају пред очи меке и језиве успомене из дјетиње доби; и живот и наваде
Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера... Је ли поштено? Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри.
— Поћи ћеш у село, — наређује господар растежући бесједе, — па ћеш протелалити да се продају три дијела земаља покојнога Нике Смиљанића..
Сјећа се, као да је данас било, како се село, а понајвише онај чопорак око цркве, узврпољио да бискупа лијепо причека.
И жељаху неки просена сјерчана круха као мане божје... Све се село скупило да бискупа причека и на догледу градских кола стаде праска прангија и пушака.
Чека... И премишља о којечему, дође му мисао те му се учини да су бискупови дворови тако велики да би у њих све село стати могло: и чељад, и благо, и пића... и још би остало докона мјеста. . — Што му служи толика кућетина?
Одвјетник изврши своју према Петровој жељи, па усред пољских послова дође у село рубач, с наваљеном на глави царском капом до ушију, и узе собом једнога рондара.
Уто бане Илија и Петар; неки клапац каза им да је рубач у Војкана. —Моја је крава, — вели Илија, — зна све село... Имаш ли карту од суда?... Па, разгледавши краву, вели: —Нема на њој никакве биљеге... —Нема, али има свједока...
Док је жив, господар је да ради што хоће. Под зиму дође рубач у село и отјера Петрова вола за Илијине парбене трошкове. Петар не хтједе да га откупи, док није во имао да пође на дражбу.
Илија пред сутон стоке у село закриљен литичастом, голом планином која на догледу живога, разговорљивога мора од памтивјека непомично стоји и ћути...
из вароши донио; и, намиривши коња, каза жени да улије у скленицу литру цијеле варенике, стави је у торбу и пође низ село.
— Дођи на село, отворићу ти дућан, па да тргујеш! — рече јој озбиљно. ... — Дошла бих гдје год хоћете, одговори она, али под једним
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Неког младића, новајлију међу стрелцима, захватила је паника кад је видео како његово родно село нестаје у пожару. Наредио сам да га одмах одведу и затворе да не би уносио немир и страх међу остале.
Тај расејани момак сигурно није ни приметио пожар у Брежини, а биће најпре да тада село није ни горело. Ни рат, ни Брзан, ни Јеленина љутња, ништа се њега није тицало.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисô коњиц И журно у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим
за пакост опет, и сан је чудноват снио: Кô одоздо, од мирних поља вихор се ненадан диже, Страшно прашину узви и онда у село стиже, И ова бујица плаха, у мутном вртлогу своме, Понесе кметицу прво, и после пронесе с њоме Шубару општинског ћате,
Он није дувао много, нит много времена прође, А крупна сеоска марва на зборну пољану пође, И село у часак прену. Звуци се од свуда хоре, Исток се у пурпур осу и сунце одскочи горе. И дан огреја сјајни.
И, ето, у овој шуми, што мирно граничи село, И баш овога јутра, чудо се десило цело. А то је овако било. Кô свакад чинио што је, Кравар окрете главу и очи обрати
Набрзо и сâми Амор на посô својски се даде, Те ларма паклена луче. „Отвори једанпут, море!“ Кмет се очајно дерô, кô село да негде горе. Најпосле испаде неко, комотан, из вајата. Буктиња засветли јасно, а пред њим - општински ћата.
Јер, најзад, и није лепо, пристојност уопште не да Да једно невино дете комотну клисарку гледа, Те Амор у село оде. Штујући одаје туђе, Кмет се не реши одмах да у дом клисарев уђе.
И цео догађај овај сврши се, најпосле, тиме: Клисарка састанак пољски заказа довече с њиме. Чим Амор у село стиже, насмејан и добре воље, Истера свињу и прасце и пође на равно поље.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), ВОЛИМ 46 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), МРАВ 47 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), МОЈЕ СЕЛО 48 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), РАНО РАНИ 50 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), КОВАЧУ 52 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО, НЕСТАШНИ
Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види! МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје
МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје село, Буди ми весело!
СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје село, Буди ми весело!
Ред је по обори, Чисто све у кући, Мислиш гледајући Господски су двори, Мило моје село, Буди ми весело! У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело!
У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело! Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми
Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело! У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда. Мило моје село, Буди ми весело!
У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда. Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело!
Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело!
Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело!
Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева. Мило моје село, Буди ми весело!
Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева. Мило моје село, Буди ми весело! Добри Бог ће дати, Ќ'о што моје село, Бит' ће Српство цело!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
« И сад ти право кући и испавај се. Песма и игра: Мемете, море, Мемете, Три села викав на тебе, Четврто село Кулино: Колико ли им обљуби Све младе жене неротке А и убаве девојке! Мемете, море, Мемете, Докле ће викав на тебе?
Откада је већ са њим, и са њим ће и у гроб. Па ако хоће да он не умре на улици, од глади, онда ено јој село и чивлуци, и што га тамо не да, да га чивчије чувају и хране?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Госпа Нола се вози на њиве, у кукуруз, у млин, на салаш, у неко село. Успут дарне својом грубом ципелетином кочијаша у леђа, да стане, да некога приме и повезу.
Прошао је кроз целу варошицу носећи зембиљ, и у њему ваздан травака по које је ишао у оближње немачко село с једним другом. — То је мелем за главу, Нено. Ево један готов за превијање, а научили су ме у селу како се спрема.
На нечије питање: одакле је родом и пореклом, смеши се тужно, и не може да се сети како се звало село где су му некада живели родитељи. Завршује причу наш млади аутор својом рефлексијом.
Вукао се Бранко по кући као смлаћен. И онда решио да отпутује на село рођацима своје матере. Павле то није одобравао, Али Бранко је остајао при свом.
Поцрнео некако, добио прву јаку бору на челу. Разговор са сељанима добро му је чинио. Село је храбрије од града да живи и да умре, да се бори и да резигнира. Село је човечније од града.
Разговор са сељанима добро му је чинио. Село је храбрије од града да живи и да умре, да се бори и да резигнира. Село је човечније од града. Бранко се крхао, и решио да се скрха.
Није уопште дошло до тога. Сви су они остали везани за своје село имањем, традицијом, једном искључивом и страсном љубављу за живот на селу, за бескрајну слободу коју имају велики
на селу, за бескрајну слободу коју имају велики поседници на селу, за шарене и луде ћефове газда које само њихово село хоће да трпи, и још се њима и поноси.
поп-Тима не отпутује на онај свет” — Кад поп-Тима отперја — говорио је инаџија Влаовић — пренећемо све наше опет на село, у наше гробље. Богами ће нам требати пола гробља сеоског!
да је поп-Тима отперјао; али су полако отперјали и сви Влаовићи, и нису стигли да превуку своје мртве у своје родно село. Има тако Влаовића на два гробља, али их нема више у животу.
Све се међу Влаовићима свршило ипак витешки. Отац је обећао да село и паланачка улица никад неће сазнати куд се управо денуо Ластић.
Једнога дана је морао да пројаше кроз варошицу, и да остане у њој неколико сати. А кад се вратио на село, узео је перо и написао на листу хартије ово: „Записник с једног људског збора... Сви били присутни...
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
којега је отац зној млого људи у свој сандук исцедио, желећи путешествијем себе облагообразити, дође случајно у исто село гди је Роксанда пребивала.
Наш Шандор (то је име путнику кога је кум Алексом крстио), како дође у село, метне свилен пруслук на себе, углади косу, узме бич у руку и звиждући пође сокаком, на сваки прозор завиривајући тко
На пример, како је Светомир из детинства несрећом судбине од оца, који је неко село под собом имао, одлучен био; како се потом, јошт док је ђаком био, у Људмилу, која је чудо лепоте целе околине била,
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
лепо и тако је, али замислите једнога професора физике који, пун идеала да популарише науку у што шире кругове, сиђе у село и затече тамо, рецимо недељом по подне, коло које се вије око свирале.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Артиљерија заошијава са свих страна. Налетесмо на неке пешаке. Јурили смо путићем један за другим, и улетесмо у село, у које су замицале и батерије... Као да чујемо врисак жена и деце. У пролазу видимо побијену запрегу, мртве возаре.
Уосталом, прошли смо ону шумицу, сад нема више чега да се плашимо. А ево га и село. Добих вољу да се разговарам са командиром. — Господине капет... Пред нас искочи нека прилика. Реч ми застаде у грлу.
Могу нам још заћи иза леђа. Али док смо стигли у то проклето село Крупац, наши опет повратили изгубљене положаје, и онда нареде мени да опет изиђем на онај вис... Ах, сад се сетих.
Али шта ће са нама бити, то нико од нас не зна — одговара јетко потпоручник Живадин. Пред вече стигосмо у неко село испред Митровице. Ноћ је била хладна. Кроз пушкарнице својих кула гледали су нас злурадо Арнаути.
Ветар усковитла ватру и ми се подигосмо, окрећући јој леђа. Тек тада видесмо како војници замичу у село, међу арнаутске куле. Капетан Радослав прати једнога поднаредника да их врати. — Дреница је ово...
Просто по навици и слепом поверењу у старешине своје. Али мисли су њихове чврсто спојене за село, околину, и никако не досежу изван граница домовине. А отаџбину су сада изгубили, са њом и огњиште своје.
Онда облим ћувицима. Али још увек смо на великој висини, јер су нам облаци готово над главом. Покрај пута беше једно село. Оџаци на кућама пуше се и дим се лено протеже право у висину. А у кућама је сигурно топло, угодно, и мирише јело...
Кажу, пао је и сломио ногу. Носе га до првога села, где ће га оставити. Некако зарана стигосмо у једно село. Војници се разместили по шупама, а ми одабрасмо неке црногорске куће. Рекоше нам да овде има и црногорске војске.
Пред нама се указа равница, кратка, али врло угодна, засађена неком културом и ретким дрвећем. А на крају равнице је село, прилепљено уз брег као птичје гнездо. Вођа нам рече да ће у овој равници бити наш бивак.
Стајао сам и нетремице гледао за њима. Али се ниједна од њих не окрете и тако замакоше у село... Пристизао је лагано и пук.
Увече се вратио са два џака купуса. Прича нам Коста да је лутајући наишао на једно арнаутско село где је видео купус. Није хтео да пљачка.
Заустависмо се пред једним селом. Требало је сада набавити храну за коње. Са наоружаним војницима одосмо у село. Арнаути се слегоше око нас, гледајући непрестано у наше пушке.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
поље бело Тамо где је друга четврт месечева, Засмејати се тамо охоло И коракнути на четири стране; Љубавно дише моје село, Лавеж се паса с бостана разлева, Ко злато ковано плашће голо. Одакле зора ће да сване? Одакле зора ће да сване?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
« Пребаци он врећу преко леђа и крете ка планини, али се пред сам улазак у село заустави, мислећи: »Што да не испробам једно од нових лица?
— Ко је гладан нека једе! — рече. — Ко жедан — нека пије! Трговац части... — јео је и пио Варалица, пило читаво село, а када је јутро освануло нестали Варалица, најлепша девојка и најватренији коњ из села.
— То је онај што разговара са птицама! — шапутали би када би старац дошао у село. А долазио је, тачнији од звезде, увек у исто време да одзвони вечерње и јутрење, не тражећи никакве надокнаде за
је још пре много година поставио — био је да сељаци не убијају птице како за његова живота, тако и после његове смрти. Село је тај услов прихватило, смејући се: ко још мари за птице? Неће их таманити, нека му буде!
Је ли чудо што село поверова да између старца и звона постоји некаква тајна веза? На сва питања радозналаца старац је одговарао ћутањем,
Али, дешавало се да звоно у невреме зазвони. Сељаци би тада журно остављали мотике и косе, па или трчали у село да гасе пожар, или скидали капе, шапућући: — Бог да му душу прости!
А онда свану и јутро у којем звоно остаде немо. Као камен је тишина притискала село, а нелагодност расла. »Успавао се старац!
Узалуд се трудили да га угуше: јечало је као уклето, а звоњава је и из земље и из неба извирала и обрушавала се на село. Узалуд су дани летели! Већ је и земља зелену кошуљицу облачила, а облаци мирисали на пролеће: звоно је брујало.
Спомену неко старца који је разговарао са птицама, сети се село погодбе с њим, одбаци пушке и поче уносити ствари у куће. Како је слатка била тишина!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Из кућице излази Коштана. КОШТАНА Ох! (С муком придржава се за врата.) Зар ја тамо? За Асана, у село, у Бању? Тамо? И ја ње гова, Асанова? (Бесно.) Зар он мој муж? Он? Ох! (Гризе руке. Поводи се.
све је готово! И срце, и очи, и снага, све за Асана, за село, Бању! (Пркосно клонуло.) Тамо ћу ја! (Кида се рукама.) Ох, тамо и очи да ископам, кожу да опарим, снагу да осушим.
Немој! Болна сам! Не смем! Не могу! (Крши руке.) Ох, шта ја могу? (Зловољно): Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје! Тамо, на мокру земљу, на голи камен да седим, да се сушим, да гинем, венем!... А код тебе!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Носећи снопље преко ниске брви На другу страну потока, у село, Сељанка ходи, млада, пуна крви; Лице јој мрамор, мјесечина чело. Гдје ли је расла та ружа што гори?
Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? Прелазим кланце, путање п међе, Пребирем горе и поља и село, Не бих ли само угледао неђе Твој лик и твоје освећено чело... Но тебе нема... Умрла си нама... А народ?...
у теби ми неће, моје родно село, Погладити нико руком мрачно чело, Нити ли ће чути вапај биједан... Ја знам, ништа више за ме немаш тамо, Али
Скоро ће жетва... Једро зрње зрије... У сунцу трепти моје родно село. Но мутни облак притиска ми чело, И у дно душе гром пада и бије.
С торњем, у пристранку, мало село ћути. Тихо. Сврх стене се круг месеца жути. 1908. ПОД ЈЕДРИМА Једра црвене. Сјај вечерњи пао, И море пљуска по
се стока па уморно дашће; А тамо, у страни, осамљено храшће Гдје простире сјенку, уз рапаве шкрке Прибило се село па убого ћути. Стазе празне. Само, прахом огрнути, Низ друм с кљусадима одмичу чергаши.
Попале сјенке, а као срма Планински поток тече из грма. Преда мном доли малено село Под танким димом у сан се свело. Пред њим ријека пољем кривуда, И зрело класје њиха се свуда.
И док поноћ плава Трепти, и под божјом руком село спава, Жетеоце чудне, коштане и суре, Ја видим где с неба низ лествице слазе, С косама на врату шобоћући газе...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Такво село чинило је потпуну супротност граду и нарочито после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединств
побро, прибојавам, прибојавам Змајогњанин-Вука из простране Сријем-земље равне, из онога села Купинова; далеко је село Купиново, а пространа Сријем-земља равна, ту се Вуче ни десити неће”.
Глас допаде у село Заљути, милу бабу Перовић-Батрића. Тад закука сиња кукавица усред зиме, кад јој рока није, у Заљути, селу маленоме; то
Брзо добре коње посједните, пак трчите у село Тополу, не би л’ Црног погубили Ђорђа: ако ли нам сад утече Ђорђе, нека знате, добра бити неће!
“ Кад то чуше дванаест делија, одмах добре коње посједоше, и пред њима Узун кавеџија, отидоше у село Тополу у суботу уочи неђеље.
Ту их Ђорђе опколи са друштвом, па он викну у село Сибницу, Сибничани сви му долећеше: ту се саста стотина јунака; намах Србљи хана запалише, и тројица Турак’
србињске исјекоше Турци; па Илију кнеза уватише, и Вилипа, попа добрићкога, бијеле им повезаше руке; а сав Добрић село поробише, поробише, ватром попалише, заробише триста робињица, — плијен гоне, а робиње воде.
конаке робље наредио, па им даје ручак и вечеру; слуге Иван посла на све стране по свој својој земљи Семберији, а на село свако поручује: „Од свакога двора бијелога нека овђе дође старјешина; која жена јесте удовица, у својему двору
оков на рукама белћи — зацело Бељац — поље у Банату бембер — берберин берићет — летина, плод Беркасово — село у Срему бешика — колевка бешкот — двопек, врста бољег хлеба (овај се хлеб сматрао као господски, јер је народ јео
Брдима, у долини Зете благо без хесапа — небројено благо благосовити — благословити богаз — тесан пролаз Богатић — село у Мачви, сада варошица (у срезу мачванском) божити — називати бога божји угодници — свеци Бојичић Алија — турски
— (значи и:) део у разбоју за ткање, налик на чешаљ, кроз који се провлачи основа и којим се сабија потка Брегово — село у североисточној Србији, на левој обали Тимока брез — без брешка — пушка прављена у италијанском граду Бреѕціа
— време бријеткиња сабља — бритка сабља брки — брци брод — оно место на води где се прелази преко ње Бродац — село у Босни, у срезу бијељинском (Ава села: доњи и Горњи Бродац) Брчко — место на десној обали Саве (ниже Градишке)
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
чинио често Прошета до једне воде Гњурну се и тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У Србији село Словац У Словцу живи Вукола Највећи ловац Кад Вукола крене да лови Поведе и своје керове Љута паника хвата
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету. ИИ Почетком те школске године у село Липово стигао је нови учитељ, злоћудни старији човјек, кога су, по казни, због пијанства, премјестили у село из
године у село Липово стигао је нови учитељ, злоћудни старији човјек, кога су, по казни, због пијанства, премјестили у село из оближње варошице.
— кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами. — Дјевојчице мени требају за нешто друго.
Због тога је читаво село, па и ђаци у школи, дјечака звало Ник. Ник је носио плаве панталоне прекројене од очева радничког комбинезона и
Његов отац узалуд се против тога бунио. Једном је био и продао кују чак у друго село, али се дјечак од туге одмах разболио, легао у кревет и смркнуто изјавио да ће да умре без своје вјерне пратилице.
А кад су најзад сва имена била прочитана и запамћена, Лијан забаци на леђа кожни торбак, мину крчму и упути се кроза село на својим кривим ходаљкама. — Хајдемоте ножице лагане, крај крчмице, крај моје драгане!
Ви мислите да су вам дјеца у школи, а они — шиии! — перјају кроз село. — Ма зар и мој Николица? — зачуди се Николичина матер. — Док је Жују негдје сакрио, видим ја да нешто није у реду.
Читаво село дигне онда вику на пољара да слабо чува сеоско добро, а пољар — куд ће, шта ће! — па по дјеци. Вија их штапом око
Кнез је почастио пољара шљивовицом и послао га у село да сазове све старатеље одбјеглих дјечака. Старац је весело појурио да извршава повјерени задатак, али кад је видио
Кнез је журио да тужи Николетину и пољара, а сељаци су ишли да траже Ланин повратак у село. Жандарми су стигли, строги и наоружани, али прекасно: Николетина је већ био одмаглио с неким ћумурџијама чак на
Преко њих је освајач хтио да поробљени народ натјера у страх и покорност. Прва група усташа дојурила је у село Липово изненада.
— Збиља, момчићи моји, како би било да ви припазите кад ће у село наићи усташе или ови нови жандари, оружници, па да јавите народу.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ЛОВАЦ УЛОВЉЕН Неки мирски поп бијаше изишао од свога села, те иђаше у друго село. И на том путу му се здеси те сукоби многу дивљад: срне, кошуте, јелене, пак викну к њима изгласа те им рече: »Вежем
Оста он лежећи му крај пута крмечући; не може се никуд ни макнути. Сотим путем у своје нуријско му село пролазећи, неки поп виде га где се онде невољан ваља сав израњен. Гледну на њега, не знаде што да му чини.
« Који ли сте поред бирова ешкути, лепо, оправно проматрајте за варош, село ли је, да је све чиновно и цигурно у миру и у љубави друг с другом поштено живући и држећи се у јединству, учећи их,
Радуј се благодетна непременаго божаства достојное вместилиште! Радуј се обрадована, невместимаго јестества село, пространа полато царева! Радуј се обрадована, тамним сијање!
рождшија, радуј благодатна неизменаго божаства достојное вместилште, радуј се благодатна невместимаго јестества село пространое, радуј се обрадована, облистање омраченим, радуј се обрадована, обвадовевшему миру нескврное
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари чес’, и старо живување — све ни, бре брате, батисаше јабанџије!...
Из које си село, дете? — застаде Замфир и запита једну сељанчицу. — Из Вртиште. — Татко — кој ти беше? — Стојанча... Топал-Стојанча.
— Шта искате? — пита их Мане. — Ја нећу да пазарим, сал прајим друство... из једно смо село, и комшије... Она иска да купи ништо... саг први пут купује, па се срамује...