Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
са коњица свога; Ал' скочише до троје Српчади, Дигоше ме са земљице млади, Понеше ме крвцом низ рудину, У дворове Силић-Милутину. Када бија у пребели двори, Дођо к себи и очи отвори, Па шта прво пред собом сам гледô?
Тако Силић реч је потурио, Моју младу Раду поклонио, Ту ме Силић љуто преварио. Ал' што ли је Раде крив ту био? Та он није,
Тако Силић реч је потурио, Моју младу Раду поклонио, Ту ме Силић љуто преварио. Ал' што ли је Раде крив ту био? Та он није, сирома, ни знао, Да од оца мому сам искао...