Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Срце је масна земља, па што се у њу посеје, дубоко хвата корена; симо вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида.
„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не! Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“.
А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?... Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ „Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!..
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! — дере се Рака. — Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван. — Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама.
— Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила. То му је све стара потра. — Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво!
— удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо! Даћеш му две вреће кукуруза; а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету. И сви се разиђоше.
— Е хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже. И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим
ама шта ја знам ко ти је то натурио. — Ама они, Симо, брате, богами!... Ето, лепо хоће да ме обрукају. Кумим те богом, скини ми!...
Дознати власт, па да ја будем крив... — Даћу ти десет дуката, Симо брате, курталиши ме ове напасти! Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами!
Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!...
Утом бахну Сима на врата: — Добро јутро вам! Сви му прихватише. — Да није и тебе што јурило ноћас, Симо? — упита га један. — Није, вала, ништа. — А што ли су се говеда онолико кривила по ливадама?
« И сви се гости грехотом насмејаше. — Кеца, попе у — шевар! — викну учитељ Симо и опет се осу: »Ха, ха, ха!« а Цигани се већ изврћу од смеха и згађају један другог даиретима у главу.
— Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а? — Та могло би се, оче Стево, него знаш — поче и Симица да извија — некако, што вели Марјан...
Сава и Никола још више прилегоше да их како не опазе. — Симо море, куда ћеш ти ноћас у ово доба? — виче полугласно Јулка Симичина с кућњег прага за њим. — Спавај ти само — спавај!
— Добро јутро, господине! — поздрави капетана, па стаде гологлав и снужден. — Бог помогао, Симо!... А које добро? Што си се окуњио, болан? — Зло, господине! — утањи Симица. — Како зло — наопако!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Симо! — рече он брзо. – Чујем! И Сима скочи као опрљен. — Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! Виде Сима да је то не
Бејаху ту дебели орахови хладови, те не може допрети сунчева зрака да осуши. — Симо, — рече кмет Јова одзбиљно — види-де овде. И показа штапом на оно влажно место. Сима се саже и поче чепркати.
— јекну сиромах. — А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко. Он пружи руку на гумно, које не беше далеко. — Симо, зовни га! Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије...
Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет. Он је ћутао. — Одговарај, море! Он је опет ћутао... — Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!... Станку писнуше оба ува... Око му се запали пламеном...
Алекса је био у авлији. Како га смотри, он викну. Али се Сима учинио глув. — Симо!... Кнеже!... Сима сагао главу, па одмиче. Алекса викну још јаче. Сима се бајаги закашља.
Алекса викну још јаче. Сима се бајаги закашља. Али га Алекса не хте пустити тако налијо. Оп је непрестанце викао: — Симо!... Симо!... Сима најзад стаде. — Та, мајковићу, одрех гушу вичући те!... — А... нешто не чујеш!... Остарело се!
Сима се бајаги закашља. Али га Алекса не хте пустити тако налијо. Оп је непрестанце викао: — Симо!... Симо!... Сима најзад стаде. — Та, мајковићу, одрех гушу вичући те!... — А... нешто не чујеш!... Остарело се!
овај... хтедох до Љубинка... — Добро, добро! — рече Алекса. — Видим ја да све бежи од мога дома!... Иди, Симо, иди!... Сима не умеде чак ни сакрити радости што се отресе тако лако Алексе, него просто побеже.
И Катић, и Ногић, и Зека видеше нешто ледено у томе погледу. — Али... — поче Катић. — Немој, газда Симо, о томе причати!... — пресече га он. — Приче ће причати шта сам ја од њих порадио!...
Он је питао то за овог то за оног. Катић је одговарао кратко. — А, вере ти, Симо, шта се оно зуцка као да су Турци поубијали неке људе тамо, око Београда? — Истина је. — Па кога то?
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Је ли мртав? - чуо сам нечији глас. - Је ли већ мртав, људи? - Не, Симо! Не узбуђуј се, Симо. Знаш да имаш срце које не воли узбуђења. Овај је хтео да изврши самоубиство, али није мртав.
- Је ли мртав? - чуо сам нечији глас. - Је ли већ мртав, људи? - Не, Симо! Не узбуђуј се, Симо. Знаш да имаш срце које не воли узбуђења. Овај је хтео да изврши самоубиство, али није мртав.
Овај је хтео да изврши самоубиство, али није мртав. Зар ниси чуо да Галци као и мачке имају девет живота, Симо? - викала је жена у црвеној блузи.
Матавуљ, Симо - УСКОК
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Симо Матавуљ УСКОК „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Симо Матавуљ УСКОК Садржај И 3 ИИ 10 ИИИ 18 ИВ 28 В 47 ВИ 67 ВИИ 85 ВИИИ 95 ИX 106 X 120 УСКОК Својој жени
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Шта мислите, педесет, то јест, и пет, зар је мала шала? „Ја би ону. Ја би онога. Гледајте, брат Симо.“ Зашто не? Пар аљина, то јест, или друго што, пак брат Сима то тако вешто сврши да се сви зачуде.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ГЛИШИЋ 281 ЛАЗА К. ЛАЗАРЕВИЋ 285 ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ 289 СИМО МАТАВУЉ 293 СВЕТОЛИК П. РАНКОВИЋ 297 СТЕВАН СРЕМАЦ 299 РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ 303 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ 305 ВОЈИСЛАВ Ј.
Његош, који је сам био песник високе мисли и јаког надахнућа, певао му је: Ђе се силни полет мјери, међу прве ти си, Симо: Трудно те је и зазрети, камоли те проћи мимо!
Глишићем, у исто доба када и Лаза К. Лазаревић, одмах за њим дошли су нови писци као Јанко Веселиновић и Симо Матавуљ, — и поред таквих писаца он се није могао одржаТи као уметнички приповедач. МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН ЖИВОТ.
Каћански, Симо Матавуљ, Стеван Сремац. До седамдесетих година, са малим изузетком, главни српски писци били су родом из Угарске;
слабо радило, одмах после смрти Ђуре Јакшића и Стјепана Митрова Љубише, а пре но што су се јавили Јанко Веселиновић и Симо Матавуљ.
гледанога са једне стране, његов рад има трајну вредност колико својом поетском топлотом толико и лепом сликовитошћу. СИМО МАТАВУЉ Романтички период српске књижевности имао је једног доброг приповедача из Далмације, Стјепана Митрова
Стеван Сремац, 1907. Павле Марковић Адамов и Милорад Митровић, 1908. Милован Ђ. Глишић, Симо Матавуљ и Радоје Домановић, 1910. Лаза Костић.
Али Ускоковић је у томе добром делу успео у оном у чему су сасвим промашили писци као Јанко Веселиновић и Симо Матавуљ, у сликању сувременог престоничког живота.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Гробница је кућица опака, Зато мртвим буди земља лака. Ао Симо, чу ли, драги Симо, Зар са сузам' да се опростимо?
Гробница је кућица опака, Зато мртвим буди земља лака. Ао Симо, чу ли, драги Симо, Зар са сузам' да се опростимо?
Дивна труда, ох велике сласти! И спомен ће њиов слатко пасти, Како сада тако и свакада, Симо, брате, збогом остај сада!
То бија некад, бија тад, Ти, брате Симо, збогом сад. К Радишићу: Ти, други брате, амо оди, Кадикад истина се згоди Да гледамо се намрштено, Но ведро небо
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Намиришу га бене на сто конака. Има најменика који су и у пјесме ушли. Такав је, давно још, био неки Симо Старчевић који се наимао код старијих људи, ожењених младим женама, својом неприликом, па о њему никла попијевка:
Већ се и заборавило кад је Симо одјашио на онај свијет, али пјесма остаде, па истом у згодној прилици живне и добродође као и у Симина времена.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
124. Караван иде преко Романије, За караваном Симо Сарајлија, А за њиме Стојко кириџија: “Ој Бога ти, Симо Сарајлија, Је л’ слободно мало запјевати?
124. Караван иде преко Романије, За караваном Симо Сарајлија, А за њиме Стојко кириџија: “Ој Бога ти, Симо Сарајлија, Је л’ слободно мало запјевати?“ “Ој Бога ти, Стојко кириџија, Јест слободно колико ти драго!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Симо Матавуљ УСКОК ЈАНКО „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Симо Матавуљ УСКОК ЈАНКО Садржај И 2 ИИ 14 ИИИ 28 ИВ 44 В 56 ВИ 72 ВИИ 91 ВИИИ 106 ИX 126 X 140 УСКОК
Богме, вели, бранили су се Турци јуначки, али не помаже јунаштво ђе напада Милић Грујичић и узањ Благојевић Симо и узањ Горановић Мијајло, ђе нападају, вели, те три арамбаше са двадесет друга.
Арамбаше се погледаше, а четници у арамбаше. „Ела ти, Симо, ти си најстарији!“ рече Милић Благојевићу. Овај се стаде нећкати, да је он невјешт томе, да неће; али кад навалише,
„Хоћемо ли паре најприје?“ „А да како!“ одговорише другови му у глас. Симо прострије своју струку а засука рукав, па узимљући по пуну шаку дуката, испусташе их, бројећи гласно.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Но, мој љубезни протопоп Новаковић, поп Марко Бедов, Трифун Синобад, Симо Стевановић из града (кроме других многих који би ме радосно дочекали) никада не би ми дали на мојем квартиру залогај
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Симо Матавуљ БАКОЊА ФРА-БРНЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Симо Матавуљ БАКОЊА ФРА-БРНЕ Садржај І СВЕТА ЛОЗА 2 ИИ КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ 5 ИИИ ИЗБОР 9 ИВ УВОД У НОВИ ЖИВОТ 22 В
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Апотекар нађе осмицу пик и подели... После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље
— Има ли? — запита га лагано. — Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. — Кад? — Зором. — Је ли сигурно? — Тако вели. — Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.
— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. — Ја сам... Симо. — Шта је, Симо ? — Пантовац једва жив побеже... Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.
— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. — Ја сам... Симо. — Шта је, Симо ? — Пантовац једва жив побеже... Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.
— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. — А има ли што пара? — запита Симо. — Има нешто... биће, биће ! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа.
— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. — Мени је казао Вујо д
Не смем те ја оставити. — Што ћеш ми ти? — Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. »Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица.
— одговори Ђурица равнодушно. Морамо да се одморимо у забрану. — Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне.
Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо. После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.
После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином. Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.
Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више.
Затим извади једну иглу н наднесе је над пламен. Симо све то посматраше раширених очију. — Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце?
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!
одмах, дабоме, одмах... (Узме слушалицу.) Молим 407... да, 407... ВАСА: Шта ћеш? ЖИВКА: Тражим Симу!... Јеси ти, Симо? Овде Живка.
(Узме слушалицу.) Молим 407... да, 407... ВАСА: Шта ћеш? ЖИВКА: Тражим Симу!... Јеси ти, Симо? Овде Живка. Слушај, Симо, што ћу ти рећи: ако си власт и ако си министар, а ти одмах учини како ти кажем, а ако си мандарин...
Па они њему у министарској седници: „Шта је ово, господине Симо, у новинама?” а он њима: „Ништа изволите прочитати ово!” па исповрти твоје писмо.
ВАСА: И ја мислим да би дивно било. Јер, видиш, овако, без тога, могу они њему рећи: „Брате Симо, ти си цео кабинет обрукао, па да спасеш углед кабинету, дај ти, брате Симо, оставку!
без тога, могу они њему рећи: „Брате Симо, ти си цео кабинет обрукао, па да спасеш углед кабинету, дај ти, брате Симо, оставку!” ЧЕДА (још усхићенији): Ала би то дивно било! ВАСА: Које? ЧЕДА: Па то! ВАСА: Да Сима да оставку?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— А ти си имао посла с кесом пре но што те је и било на овом свету. — Истина, бре, Симо, колико си батина извукао по вашарима за сечење кеца? — Две мање него ти, Трбо. — 'Ајде, бре!
Логором овлада жубор, узвици и довикивања. — О, Симо! — У... у... у... — Е да што? — Ево једне пањине, ама не могу да је извалим.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
столећа. Највише разноликости у темама, поступцима и стилу показали су Симо Матавуљ (1852-1908) и Стеван Сремац (1855-1906), јер су и један и други боље од већине осталих превладали завичајни
Ћипико, Иво - Пауци
Ете, и данас је доша на радњу да сиромаху из грла однесе надницу. А штета!... Лако ти је онако стећ'! Чалабркни мало симо, мало тамо, и ето, на. — Гледајте му губицу! Баш је прикладан! Како му се само нос прибио! А знате — неће га жена!...
Ових дана походило нас је једно талијанско друштво... Једна женска... не лоша за наша мјеста... —Ола, Пиеро, дођи симо! — повика дебели трговац. — Опет ме зову, а знаду да не могу у ничем попустити.
— И осам дана, таман сам сада срачунавао. — А ниси немоћао?... — Три дана, да сте здраво! — Ча балиш!... У све, симо и тамо, осам; а то ти одбијем, како је и право... — Па добро! — потврди и слуга. Он срачуна и предаде му новац.
— Проћи ће липо, — вели стари Анте. Ви ћете ка и први пут рећи да нисте ништа видили. Син ће врцати симо—тамо. Нећу ја друкчије. Помирили смо се, па би срамота била да прикршимо рич. Мир је бог оставио!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
За једним дугим столом седели су окупљени: Милован Глишић, Милутин Илић, Симо Матавуљ, Драгомир Брзак, Владимир Јовановић, Никола Ђорић, Драгутин Илић, Паја Адамов, Иво Војновић, Коста
– завршава Бора. – И ја бих хтио ријеч! – рећи ће на то Симо Матавуљ дижући два прста десне руке увис. – Чујмо госпара Симу! – одазва се неколицина.