Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Звезда јасна свака ту је сека, Ал' шта ј' звезда, кад се сунце чека!? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему моје
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
СИНОЋ (Одломак) Синоћ, Дико, жељо жива, синоћке те очекива'! Силних жеља полетело јато да с висине изгледује злато, о небо се жеље приковале, место звезда на мене су
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Шта сам могâ учинити? Јето синоћ уватија га огањ и кашљâ је и знојија се, кâ и сваку вече! А то сте знали сви. Баш синоћке би му лакше и разговарали смо се и смијали. Још рече да ће јутроске на матутин, ако витар ујења.
— А, трбу те болија! — рече блаже Балеган. — А мој синко, зашта идеш онолико? Зашта си ија онолику рибу, синоћке? Ајде брже нареди што триба — рече, давши му кључ од цркве.
А шта ми највише потврђује сујму да су и слуге у договору с лупежима, то је што су синоћке нагонили Букара да пије. Бојали су се да би Букар могâ устајати по ноћи!
Здрав уранија! — Откуда ти у ово доба? — пита фратар надувајући образе. Ја пошâ још синоћке. Кâ, вељу, липа ладовита ноћ, а по дану врућина... — добро, добро, па зашта си дошâ, а?
— Нисам — одговори Бакоња отварајући прозоре. — Нисам пушија, него сам синоћке, сидија код фра-Думе, па је он пушија, а мени се упија дим у одићу... Ако заповидате, вода је ту! — Тако!
Прогута је пушчано зрно, па се спетљало у цривима, није могло изићи. Издануја је синоћке посли Здраве Марије, а данаске, послин подне, закопасмо га. — Ма какво зрно? Зашта је гута зрно?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Калфа Коте звиждуће нешто, а шегрт Поте се занео у посао, па се у један мах заборави, па запева, онако као за себе: Синоћке те, леле, видо’, Зоне, где се премењуваш... Калфа Коте остави рад па га само погледа.
шапуће те стихове; кад ујутру устане и потражи папуче, опет му се ти исти стихови отму с усана, и он певуши ту песму: „Синоћке те, леле, видо’, Зоне...“ Сваки ју је знао и певушио, и жењени и нежењени, и млади чапкуни и стари дилбери певуше је.
Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“. Море, па не само ту песму, него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње
удубио се у посао, мислиш и на ручак ће заборавити при тако силном послу, па се заборави тек и запева тихо и полако: Синоћке те, леле, видо’, Зоне, где се премењуваш.