Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Дође и Иконија, и поша рече попу да изиђе, а сама оста с Иконијом. Већ почиње да свиће први дан духова. Сио поп на клупицу у авлију, турио сиједу главу у руке, па се не миче. Онда му уједанпут сину нешто кроз главу.
Матавуљ, Симо - УСКОК
У дворишту Стевову, Маркиша, син, му, такође дераше овна. Горде, жена му, бављаше се нечим крај њега, а Стево сио на столовачу пред вратима. Све троје готово у један глас повикаше: — Наш Јанко! Дође! Добро дошао.
Милићевић, Вук - Беспуће
И кад је затворио прозор и лагано се окренуо, сио и налактио се о сто, док је комадић свијеће изгарао у великим и немирним пламеновима, он луташе очима по ниској соби
И кад је сио у саонице, како је резала зима, како је шибао вјетар, сух и хладан, по простору који се смрзао. Небо је било залеђено
Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи. И туга материна прелазила је и на њега. Он се застидио себе кад се љутио на зиму; на саможивост једног
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пошто краљ обу чизме оде за Грбом. Грбо је тада био већ преш'о из ђаволске државе у крштену, па сио и чека краља, јер га се не боји у крштеној земљи.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече Јока. Млађе хитро метнуше трпезу и столице око ње. Јанко бјеше већ сио до свога пријатеља, рукујући се поново с њим. Слуга се диже. Сердар сједе до Јанка. „Малодец! Малодец!
Посједаше. Али чим сердар сједе, оте му се око, те угледа мртве, па као да бјеше на жераву сио, скочи, отрча и откри оба мртваца и викну грозним гласом: „Јанко!“ Четнике трнци подиђоше како је Пејо узвикнуо.
Опростите!“ Он се поврати на мјесто, гдје бјеше најприје сио. Арамбаше сједоше у крај њега, а остали мало подаље, очекујући сви да он започме.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Комар стануо волу ча рог. — Приповиједа се како је комарац сио волу на рог, пак му запријетио: „Валај ти се с рога не дижем, приђе него ме молиш!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Шкоранца је врло често изостајао, због болести. Најзад би сио Бакоња, као што рекосмо, у трећу клупу, иза тројице својих другова: Мачка, Бујаса и Лиса, које испитиваше један од
кораком, отишао до краја ходника па се вратио до другог краја, тако горе и доље четири пута, па би се вратио у собу, сио на најнижу столицу, а ноге дигао на кревет.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
У врх, на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук, и дим се колута; Његова мис'о на далеко лута, И поглед блуди сањив, благ, и мио.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пошто краљ обу чизме, потече за Грбом. Грбо је тада био већ прешô из ђаволске државе у крштену, па сио и чека краља, јер га се не боји у крштеној земљи.
Она ме је добро гледала и понизна према мени била. Кад бих ја сио за софру да једем, она није шћела, а кад бих је ја зовнуо да сједне за софру, рекла би ми: „Ја нијесам достојна с
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу!
Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.
Ћипико, Иво - Пауци
уз литру вина и комадић пршута, да слађе напије, и понуди њиме неког варошанина што је до њега нарочито ради тога сио.
Знам да ми неће бити добра, али ниси ни ти на закон сио... Па нека једу адвокати, родила је година! Јесен прође у парбљењу међу браћом и Војканом.
— Одсјече ми главу! А да би зашто? — вели крчмару, док је сио за сто. — Дао комшији Јовану двадесет талијера, у невољи да му поможем, а он мени у залог ораницу; ја уживао ораницу,
Дошао је с бесједом у устима, но претрже је кад угледа Иву. — Ча ти је река? — упита га покојникова жена, док је сио. — Ча?! Знате... да се не може. — Па настави: — Да је ово четврто годиште, да нисте нишће улили...
— Јеси ли га ухватио у шуми, у вашем одломку? — питаше замјеник државнога одвјетника лугара Крњу кад је Иво сио за свој сто. — Шјор, далеко од њихове границе преко двадесет метара, — одговори лугар одлучно.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Уврх, на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук, и дим се колута; Његова мисô надалеко лута, И поглед блуди сањив, благ и мио.
1902. БЕГ РАШИД-БЕГ На чардаку старом бег Рашид-бег сио, Пуши. Пољу гледа: гдје оно све брже Пуст зеленко један одмиче и хрже, — И у срцу бега букну пламен мио...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
мирује Раде: кад је тавна ноћца настанула, иде двору аге Бећир-аге, па постаја мало код пенџера; истом ага за вечеру сио, па с кадуном својом бесједио: „Моја кадо, моја вјерна љубо, ево има девет годин’ дана, кâ ј’ отишô Раде у хајдуке, да