Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
туда, види те сени, или каква пса да туда протрчи, или мачка ком се у ноћи сијају очи, или који иструнут крст гди се сија и пламти: онда ти му се ужеже мечтаније и узбуни кров, ужас нападне на њега, а јошт кад је сам!
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси! А у прозору сија неопран месец!
Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем, сија Грачаница у облаку, изнад расула, окружени жетвама узлећу Сопоћани, лети Жича, лете Високи Дечани, пуна јабука,
Под сијалицом од 20 свећа, глув, на тезги бакалин сапун сече канапом. 2. Сад нова сила сија, али не спасава, као што нас ни бивша није спасла.
СВЕТА ЈЕСЕН Има ли ичег да ујесен не сија? На сунцу, у прозору, дозрева парадајз. Из шаше светли гомила тикава: јесен доводи тикве до усијања!
На сунцу, у прозору, дозрева парадајз. Из шаше светли гомила тикава: јесен доводи тикве до усијања! Свако дрво сија као црква! И крекљаво је дрво ујесен златно! Нема пута да није посут златом! И до свињца се иде стазом од злата!
Греје, ко да се на неки смртни грех излива милост, сија, као да нечија гладна рука врапце храни. ВЕСТ Преко љубичастог поља, у касну јесен, брзо и шумно, прелете јато
Неко би могао казати сиња Евина: сиња Евина зеница или коса! А да овом имену на почетку можда не стоји и не сија Синај?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Међутим, то је Заврзан вршио да би се нашалио. — Видиш, газда Крушко, како лепо сунце сија. Бадава!... Што бог да, он да! Ето, ова бубица!... Видиш како мили. А она је срећнија од човека...
је преко рамена о кајишу висила, па вели Деви: — Хајде да пијемо даћу ономе на зеленку, што је устурио чалму те му се сија темењача као бакрена тепсија и... ономе лепом, црномањастом Турчину до њега. — Хајде! — вели Дева. — Е...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПЕСМЕ СУНЦА Пријатељима Алекси Шантићу и Атанасији Шоли СЕНКЕ ПО ВОДИ ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, Сва река крвава од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Иза црне шуме старих четинара.
Зрно у мраку журно клија, Да га израсте цела шума! А на мом путу сама сија Сумња, то сунце мога ума. ГОЗБА Кад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати, На
Но тражиће се, док дан сија, Две судбе вечно сједињене: Сенка од земље безмернија, И човек лакши и од сене. ЈЕСЕЊА ПЕСМА Први ветри с цвећа
И ослобођеној од смрти, без уза За све око себе — сад нови пут сија: Кад познамо чари покајничких суза, Тад постане љубав једна религија.
Да испуњен дугим сутоном и страхом, Потомак мог бола, страсно као и ја, Дигне свој глас, сјајан, као што се сија Млечни Пут покривен усијаним прахом...
која клија, Појам и решење; ти држиш у руци, Кô што понор држи бродове у луци, Сав свет безграничних сунаца што сија.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж — нигде се ништа не миче. Онда видех бáбу како се надвири над прозор од момачке собе, па
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
и, после неког опирања и извињавања, запева старосватица пету строфу: Зар тамо куд си пошла, Зар сунце лепше сија, Ил’ цвеће лепше клија? О, врат’ се, снаице!
Африка
Бела, са својим терасастим домовима као од шећерног кристала. Она је без иједне мрле и сија на сунцу испред свилено плаве позадине неба.
Црњански, Милош - Сеобе 2
И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.
Хтела је да му каже све то, да зна, и, да не мисли да је сретна, и да је све, што се сија, злато. Она крије колико може, своју несрећу и срамоту, али је хтела да се изјада човеку који је тако часно, тако
Једна старица, међу њима, кад чу да говори разумљивим језиком, упита га ко је он. Указа им се, каже, као што Сунце сија кроз јелово грање. И друге жене довикнуше нешто Исаковичу.
она дивота његове задивљености према својој жени, она необична љубав, која је ноћ претварала у чудо, светло, као кад сија месечина. Ђурђе би, и сад, каткад, заспао, на њој.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Зна се свачија путања и место, и кад ко изгрева у пуној слави и докле му траје плима, зна се којом светлошћу ко сија и од кога је прима.
За људе и жене у чијој су машти размере света померене, за оне који усред подне, док сунце билионима свећа сија теби и мени, царе, носе неку своју, малу, свећу, за људе до зуба наоружане на рогове пужа кад налећу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ (1843, нов.) ПУТНИК И ТИЦА Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје.
Гле и данас сунашце утече, Гле и данас заман прође вече, Ноћ у таму цео свет завија, Ал' у срцу вељи над ми сија.
Па запевам отприлике вако (Чула нојца, сад нек чује свако): Тамо ноћна, без звездице тамо, Шта кроза те тако сија амо?
Не рони више њег'во око сузе, Одлетио је туге мутни облак, Умилно гледи радости сад небо, Весела сунце из ока му сија: „Заш да на стену ја се не пужам? Високо што се њезин стрмен диже?
Познао би Србљанин Турчина, Познао би Турчин Каурина И по ноћи, кад је најтавнија, Кад ни месец нит звездица сија. Окле пламти?... Пушка креше вела — Ето доста за бојак видела.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Виде само оно што плива на врху воде. (Враћа се Јусуф са колевком) ХАСАНАГИНИЦА: Ево моје молитве, сија у колевци... Посло ми Алах колевку пуну светлости... Јабуко моја...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће, кад месец сија а из обасјане даљине допире звон од клепетуша и тиха, монотона песма пастира у „дудук“; сан тамних вечери, развалина
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ...
Сутра је Ђурђев-дан! Вече. На небу сија месец, а ја седим на прагу и пратим његово јурење преко облака. Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост,
Лежите, а мирише овлажена прашина. Месец сија, те се црне старе, зелене већ обрасле маховином ћерамиде на кућама. Чисто не смете да дахнете.
Али, ко ће да једе! Пред нама тепсија, вечера недирнута. Месец сија као растопљено олово. Сенке велике, мрке, таласају се и шире.
седи у челу; на њој кратко џубе, повезана је модром шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Само Варнаву сместите лепо, од њега први да видим пепô! Журите момци, нека се сија! и мени је зима! грејô б'ж се и ја!” Намигну паша на своје луде, и што рече, тако се збуде.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
КРОЗ ГОРАЖДЕ Косиш ли то или жањеш бело жито? Шта ли сија? Сањамо ли и ти и ја? Од незгоде, теби поноћ - мени подне. Плитке раке. Труо мозак пију свраке.
Шарен чардак - блага сенка. Зашто Пава, а не Ленка? Сија ли то - о Господе! златан чадор иза воде или лебди, у чудима, стара кућа крај Будима?
Иницијал: плану Слова с Орфелина, са Јакова. У прикрајку, а са виса, жути свеска Летописа Рељеф крста: с њега сија реч прозрачна - епархија. Урнебесак: грозд-пијанка. Зри сећањем шљива ранка.
где Рудник љуби руку Медведнику, где глог се клања Чарапићу Васи, а тако светле мочвар, чот и јелав као да сија са ватраља жерав?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Сада му меца опасно пријети, спрема се, каже, да му се свети. Крај букве лежи њивица проса, по њему, јутром, сија се роса као да блиста камење драго, па врапци Ћоси мира не дају, од саме зоре подижу грају: „Ух, алај имаш велико
“ Кад стигли кући, паника права, у соби дивна цурица спава, а кућа мала, сређена, чиста, сија ко роса с ружина листа. Блиста се патос, прозори, зид. Сва три прљавка спопадне стид.
Од луда страха промуца Жућа: „Ти си ми, Тошо, брат! Громове чујмо, па савез кујмо, нек ђаво носи рат! Док сунца сија и један трачак другови биће псето и мачак.
Весело момци, дигните главе, ведар сам, ево, и ја, ако су овде магла и туга, негде нам сунце сија. Негде у свету све је зелено, а сутра к вама пролећа ено.
Прозора безброј у таму сија, блиста се читав град, а ја их гледам поносан силно: и то је татин рад. Послује тата гарав и знојав, лице му
“ Ту је и лавић, малишан љут, на њему сија капутић жут. Ујкину мачку веома криво, па ваздан фркће, најежен сав: „Кад не би крзно имао сиво, и ја
Свакој би кући задао страх! Алај би Жући застао дах!“ Ово је тигар, око му сија, трагати за њим, то није игра. Ти га се бојиш, бојим се и ја, па ипак неко улови тигра.
На првој стази дјевојка Уна, вјечито млада, знана из буна, кићена цура од Мартин—Брода, накит јој сија, зелена вода. Узела залет са личких чука, од стрмих стијена Штрбачког бука.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Села по језеру запловила на његову воду. На врху једног брда у дубини, које је цело још у магли, сија само под првим сунчаним зрацима село Монт Паланкинос.
Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљених капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама. Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема.
И над лепом главом, у дубини мрака, Сјајан колут сија од најлепшег зрака. ИX БРОДАР Без крмила свога, без правца и пута, Брод занесен јури, тумара и лута.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Певач са брда запева: зашто се одасте тој вери у пошаст, кад ено сунце бодро сија и дивна су здања за човечијег сина, куле од мермера и кровови од меди.
борова раст око свете Катарине не гори више жбун не тражи пустињом Мојсије воду Лутање иде на Север сунце најјаче сија где се мора леде Мали је Синај испосник није већи од тачке и сунце је мање од свог сјаја велика јављања тек
високо на врх који се зове Голија попут воденог стуба који на ветру говори као да је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће
Не верује сунце ни само да толико сија себе пресече преко паса сунце на најнижој тачки усред великог царства повукло је из земље лепоту за власи
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Кажу да су погинули од наших топова. Иако сунце сија, све нам ипак изгледа сиво и нешто неодређено. А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано
Иако с презиром мислим на позадину, ипак, ипак... човек нема шест живота. Сунце благо сија и поветарац као да милује. А она тиква пробушена, сигурно од куршума, и ја подскочих, те се прилепих уз једну врзину.
Можда смрт, а и мм сви остали. А онај јауче... Сад ће, сад... Сунце сија, а земља плитка... Срце думбара по грудима као мал. — Ето их! — викну Радојко и полетесмо ка пушкарници.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све трепери, сија се и прелива под јасним небесним сводом, који се, и сâм осветљен жарком руменом светлошћу, наднео над овим китњастим
Беше веома задовољна својим радом ; кад год изиђе са децом на одмор, из очију јој сија задовољство, али се брзо навуку облаци на њено равно, ниско чело...
А после већ свакад је исти: озбиљан, оштар поглед; само из оних јасних плавих очију сија љубав и доброта... Така му је нарав. Ако ће; то и доликује мужевима, а не као...
Какав испит, школа... кад је овде питање о смрти и животу !... Све се променило у новом учитељском гнезду; не сија више срећа и задовољство на домаћичину лицу, не чује се љубавни шапат и не разлежу се веселе песме кад она ради у
Полако, на прстима... Соба није закључана ... Ено ормана! Ту је!... Само да извуче ону горњу фијоку... Гле како се сија челична, никлована цев... А револвер кратак, мали као каква играчка... Видиш, стоји велика мрља на застирачу од ормана.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од
иде, јаворина труне; Млад је војно ружа напупила, Вјетар Дува, ружа се развија, А од кише бива веселија, Сунце сија она руменија“. 127. У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Или ко разне шаре. Па туриш унутра свећу. И свећу запалиш. И поклопиш оним поклопцем. А свећа изнутра кроз оне рупе сија! СОФИЈА: То мора да је лепо! ДРОБАЦ: Понекад тако сија по пешес тикава! СОФИЈА: Лепо причаш.
И поклопиш оним поклопцем. А свећа изнутра кроз оне рупе сија! СОФИЈА: То мора да је лепо! ДРОБАЦ: Понекад тако сија по пешес тикава! СОФИЈА: Лепо причаш. Сатима бих те слушала! ДРОБАЦ: Мене?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Љубав мутна више на уснама ми не руди, нит ми по несвести протичу преображења. Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди, али пун жалости и очајног раздражења. Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А ларма још траје. Само ко је био нем — није ништа рек'о о бегству Миличином... Месец изгрејао, па сија и смеши се на веселе комишиоце, што се полако, низ брдо, враћају кућама и осветљава им пут, да не залутају.
Сад није мислио ни о чему, већ је гледао у оно највеће црквено кубе и на њему јабуку, како се сија на месечини. Паде му на памет, да се баш на онај прозор од кубета, који је према њему, меће барјак о народним
Наједаред ми јака светлост продре до очију, отворих очи и занемих од чуда. Сва се соба сија, као да је упаљено хиљаду електричних сијалица...
трес — трес... Претвори се сав у ухо, а у очима сија живи пламен ненадне среће. Звецкање се приближује, звуци све јаснији, ветар нанесе и глас веселе песме...
Тета се већ беше прибрала. Трже се на врисак и скочи. Гледа некако збуњено, као кривац, али у дубини саме зенице сија срећа бескрајна, невина, пуна неког новог, живљег, озбиљнијег значења... Дете се збунило...
А бели цветић миртин трепери и шапуће о блаженству... Све сија срећом. Само лице малог маченцета прешло у конвулсивно стање.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Био је подобан сунцу које сија свему свету па и не разбира греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само расипа зраке, греје и светли
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Испрси се делија, Заврте се као зврк: „Деде, стара, ти и ја Да пробамо један трк!” Збори, а око му сија, И дрхти му леви брк. „Куд и зашто да трчимо?” „У Мокроног, Бор, Шентиљ!” (Ти циљ изабери, римо!
У МАЛОЈ УЛИЦИ Ко букет кликера трешња зрела Тамо, на крају моје улице На ограду је ниску села, Од млаког сунца сија јој лице Па је устрептала као стрела, Ко топла јара на крају села, Та трешња зрела, невесела ...
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
На моја же малаја приношенија призри и ва многа вамени, сија не по достојанију бо тебе похвалу принесох, н по силе малаго ми разума, темже и мала вазмаздија чају.
Јефимија усрдно приноси сија тебе, свети. ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека, Док месечина насмејана сија И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована!
Гледај како месец над пољима сија И облачке ретке растура и ведри, И трава мирише и растиње клија, И шуморе тужно кукурузи једри!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Нада мном и сада сија туга једних Очију бисерних. И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи,
Прокапљује. Ноћ. ВРЕМЕ Ја видим, ти си најлепше јединство Свих мојих снова од њиног постања; На лицу твоме још сија детињство, У очима један сетан зрак сазнања.
речним, Над душама нашим којим вече прија, Борећи се с тамом, просторима вечним, Плави нам Канопус саучешћем сија. Ти, најдаља чежњо очију нам земних!
Варљиви свет старих илузија плави Стару башту нада што давно не листа; Крупно сунце сија у пролећној слави, У светлости што је, као некад, чиста.
Мој поглед јасан и чистоти предан! Мој узор свéтли што ме чини робом. Ја опет живим својим давним добом, Где сија живот безазлен и чедан, Победа нада за тренутак један, И тријумф духа над смрћу и гробом! ИИИ Помирићу се.
Ту не сија сунце нит’ се леје шире, Ту таласи неми троше чврсте хриди. Стари се дани са нама не мире, И агонија прошлости се
спора, Тужна к’о дани кише, блата; Да сам већ данас миран и ја, Да мени дуги одмор прија, Да сунце данас друкче сија, И да се ближи старост скора.
Свет, музика, свеће... Блесак и жагор; маса што се креће Као вал; весеље што расте к’о плима, Радост која сија на лицима свима; И у томе сјајном хýку мала сцена. Главна лица: један п е с н и к, једна ж е н а.
Ту се стере Широки покров снежног заборава, Црнина гроба, где сунце не сија, Где ћути, као у дну мора плâва Кржљава флора, љубав моја, чија Снага и нежност у хладноћи спава; Где цвеће бола и
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Пуца му срце као кобили за сувачом. Радују му се кô кокоши лису. Сигуран као врбов клин. Сија се као тигањ на мјесечини. Слажу се као рогови у врећи. Сретан је као кокот кад се намјери на бобово зрно.
— И пањ је леп обучен и накићен. — Није толико ђаво црн к о лико га молују. — Није све злато што се сија. — Споља гладац, а изнутра јадац. — Под јагњећом кожом много пута курјак лежи. — Не гледај влат, него клас.
ЂУРЂЕВ ДАН И МИТРОВ ДАН Свети Ђурађ вели светом Митру: — Види како је, Митре, мени лијепо! Сунце сија, трава клија, на све стране птичице кличу, док народ ради и пјева; а теби кише и снијегови падају, вјетрови душу: нико
Из њих долеће на изворе те се купа... Змај кад лети ноћу преко неба, онда му се особито реп сија, и од свега њега одскачу варнице. 3.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Река... паучина... тегла са медом... свитац... риба... чаша воде... њена нога... у свему ко да сија делић... СТАВРА: Бога? СКИТНИЦА: Извините, ја то... Све то наравно утиче... Дан по дан, и тако ти она остане...
Мислиш да људи пате онако, без разлога? Рана се човеку у звезду претвори, па му сија, да види куда иде, осветљава му друге људе, осветљава му кућу, астал, жену, вечеру, цео живот!
МАНОЈЛО: Све ми се зацрнело пред очима! ТАНАСКО: Ма каки зацрнело, погледај како сија! Сија Шабац, Тимок тече ко злато, бачки кукурузи препуни сунцокрета, Београд светли као бело грожђе, светли
МАНОЈЛО: Све ми се зацрнело пред очима! ТАНАСКО: Ма каки зацрнело, погледај како сија! Сија Шабац, Тимок тече ко злато, бачки кукурузи препуни сунцокрета, Београд светли као бело грожђе, светли Призрен, пун
МАНОЈЛО: Шта вреди што сија, кад нама не сија? ТАНАСКО: Немоте тако, госкапетане! Сија другоме, као да сија и мени!
МАНОЈЛО: Шта вреди што сија, кад нама не сија? ТАНАСКО: Немоте тако, госкапетане! Сија другоме, као да сија и мени! — С капетанима мораш ко с малом децом!
МАНОЈЛО: Шта вреди што сија, кад нама не сија? ТАНАСКО: Немоте тако, госкапетане! Сија другоме, као да сија и мени! — С капетанима мораш ко с малом децом! — Ајмо, полако, госкапетане, полако.
МАНОЈЛО: Шта вреди што сија, кад нама не сија? ТАНАСКО: Немоте тако, госкапетане! Сија другоме, као да сија и мени! — С капетанима мораш ко с малом децом! — Ајмо, полако, госкапетане, полако. Тако, ногу предногу!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Штета | да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце.
и лажљиво басновити[х] измишљења распознати, имајући всегда на памети да није све што се жути злато, нити све што се сија и блиста — драги камен.
Серб сервијски — српски сердечнејши — Најсрдачнији сија — ова силити — трудити сиреч — то јест склонити се — примаћи се, прићи склоњеније — склоност, наклоност скорб —
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Потомке давних птица уз ниски облак броде. СИЕНА Још увек сунце сија над Тосканом И ове ноге гле још светом иду: Табани већ су процветали раном. Лик свој сенком цртам и на древном зиду.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Све ће то њима да остане.“ — „Не бих га ја ради тога трпела па да му челенка на глави сија.“ — „Ништа му не фали. Мушко је, и слуша. Кад смо сами, он ме још увек зове газдарица.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Твоја је дика звездица мала, Што тихо, лако небом се њија; Нојца наиђе - злато се мрачи Ал' твоја звезда све љупче сија! М.
Л. Костић ДРУГО ДОБА (После 1880) Л ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, и црвени река од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Из црне шуме старих четинара.
Она мене чека К'о некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека... Док месечина насмејана сија, И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована. М.
И сад се дижеш... У твојој коси Горе корали, сија се бисерје, Ризе су твоје обливене Светлошћу благом, и дахом морске траве, И груди мирисаве, Росне и меке К'о лабудово
Гледај како месец над пољима сија, И облаке ретке растура и ведри, И трава мирише, и растиње клија, И шуморе тужно кукурузи једри!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
За њим, као што је ред, гегуца општински биров... Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу... Само Ђурица необично изгледа.
— Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. — И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње.
А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... Где си, лисната зелена горо !
— обрте се он Ђурици. А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу. У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали, к'о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја Са невиним срцем, ал' без мојих звезда, И са сузом мојом, што ми и сад сија И жали к'о тица оборена гнезда. И ту земљу данас познао сам и ја.
ИДИЛА Река тече мирно, благо; вода блиста; Сунце сија, звоно лупка, овце пасу; Поветарац лако гази преко листа; Одмара се и сам ваздух у том часу.
Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.
А због греха што учини река иста, Сунце сија, као и пре, топло, благо; Поветарац лако гази преко листа; Овце пасу, и вода се тако блиста.
Уиђосмо у дворану журно. С наших лица још се небо сија. Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље: и ја Дигох главу, лице покри
Видим себе како тражих пута, Ал' сад блато знам газити и ја. Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија.
Ћипико, Иво - Приповетке
А лијепи сан још је милињем испуња: нашла се негдје у плодноме крају. По ораницама и ливадама пасе угојено благо и сија топло сунце. Ту се у сунцу срета са Спасојем. Он је води у хлад. Пландују и разговарају, но не сјећа се ријечи.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
у тренутку кад се он, стојећи иза Дафининог ковчега, сећа њеног погледа који - већ преточен у небеску модрину - одозго сија: „Њене очи биле су му још у памети.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
На челу јој још жарчији зраци, Лице сија, душу ти опија, Дуге власи живи су таласи, Кроз њих буја електрична струја.
Коло милих брата и милих сестрица, Чини л’ вам се небо данас друга лица? Чини л’ вам се сунце да друкчије сија, Јаворова грана много зеленија? Мириснији ваздух кроз зелено грање Кô да вам се нуди сам на уздисање.
Тика-така, тика-така — Нека, нека. Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија. Грбио сам, клечао сам — Калдрмџија.
Путуј путе изагробне, Гледај сунце како сија: Онде ће ти руку стиснут’ Текелија. Там’ те неће нико питат’ За живота шта си био, Већ: уради л’ што си могô,
Божићни је дȁнак круна свију дана, Барем у Хришћана; А у тојзи круни алем што се сија Радост је дечија. Ко у тој радости не зна да ужива, Срце га издало, С њиме немам збора, немам разговора — Таквића
снегом је ево веће; Ал’ за мало, — дан за даном, Ослáвиће и пролеће: По гробу ће нићи трава, А по трави цвеће сија Што мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро,
Ено јарко сунце дивно сија с неба, Жеље оживљава, наде обасјава Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Како сте ви високи наука, то ће бити за њу апропо. РУЖИЧИЋ: Небо грми, земља стрепи, Сунце сија, трава расти, Славуј пева, шева трепти, А дух стихотворца лети Преко поља, преко брега, Преко воздушнога снега, На
РУЖИЧИЋ: Всјачески. Обаче не вјеси ли ким образом могл би аз малоје пјеназ число под лихвоју на сија вешчи получити?
РУЖИЧИЋ: Отишла је во своја си. ЕВИЦА: Еј, тешко си га мени! (Отрчи.) РУЖИЧИЋ (сам): Њест ли сија боља од матере јеја?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Пепео не хули. У туђем смо срцу своје срце чули. Исто је певати и умирати. Сунце је реч која не уме да сија. Савест не уме да пева, јер се боји Осетљиве празнине. Крадљивци визија, Орлови, изнутра кљују ме.
Петровић, Растко - АФРИКА
Бела, са својим терасастим домовима као од шећерног кристала. Она је без иједне мрле и сија на сунцу испред свилено плаве позадине неба.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Око му црно кô у сокола, А дуга коса све до рамена Загасит присен даје образу, Те му се лице сија снежином, Баш као лабуд када путује, Са белим крилом облак цепајућ; Па онда весô, добар, угодан...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XЛВИИИ Ноћ је тија, — месечина сија, Хајде, луче, да бројимо звезде. Звезда много, да не забројимо, Пољупцима да их бележимо.
Моловô бих слике ведре, Све што оку вашем прија; Месечина како ј’ мека, — Како звезда јато сија. Како лепо зора руди; — Како с’ дивно сунце рађа; — А на мора мирних груди Како сретно плови лађа.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кија ж' јему дари, воздаси с утвари? Одвјешчај на сије! „Орел крепки на всја страни да славит сја в мирје и брани, сија јему дари.“ Прискорбна горлице! Что јешче воздаси и воскликнеш глоси? Одвјешчај на сије!
Что јешче воздаси и воскликнеш глоси? Одвјешчај на сије! „Верху водах да летејет и в пустињах разботејет, сија јешче дају.“ 1781.
Она слуша и гледи, а како слуша и гледи, Љубов са целе сија, љубов незнана себи. Није могуће гледат да т’ љубов ломи девојче, Па да т’ руку сила к њој не понесе моћна.
Зар тамо, куд си пошла, Зар сунце лепше сија? Ил’ цвеће лепше клија? О врат се, снахице! Гле, друге дар ти носе: Од ружа гнездо красно, У гнезду гучу јасно Две
Сјајно лице месеца Ноћи гони мрак, Нежна земљи Даница Љупки спушта зрак, Сунце више што сија, Ружа све руменија, — Вели млада Српкиња, Славна Српкиња. Нашто сунцу небесном Живи топли жар?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
РАДОШ: Још нијесам видио круне — ну, веле да се сија у злату и у рубину; а на злато се човјек лакоми. БОШКО: Хај, да нам оца знаш!... РАДОШ: Можда и знам....
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира! — Бог добро дао, оци наши ду'овни! — одазваше се сви и поскакаше на ноге.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком пробија, Пламенита муња опали јој лица, Да већма потавни, срамна проклетница!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Заклањајући руком очи и чело од сунца, она им прилази. Идући том супротном страном где сунце обасјава, она се сва сија.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
које мећу на чесницу наменивши их разном житу, стоци и новцу: биће највише онога чија жеравица најдуже сија и на којој остане највише пепела, а пепео од б.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО! Сумрачак пада; тишина се свија, У милу тоне васиона сва; Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је - само нисам ја! Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна!
Мени се јако спава. 1883. САН Хладна јесен магле свија Пољем зеленим, Сунце трепти, сунце сија Зраком леденим. На огњишту пламен лиже Камен студени, И у куту слике ниже Мртве јесени.
1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија. Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе.
А ветрић пирка и трска се нија, И бледи месец над језером сија. 1887. ИСТОК Хајде, о хајде са мном, мој љупки, пролетњи цвете, На даљне, чаробне путе, у крило чуднога света!
И сад, у позне дане, кад ветрић таласе нија, И мирта сладосно шуми И Веспер на небу сија, На твоме језеру плавом Чаробни стихови И шуме.
Сталан кô стена, мудар као змија, Он чува народ и брани слободу, Чело му ведро, а поглед му сија Кô јасна звезда на небеском своду Он тиранина мачем повргава, Он белим крином роба увенчава.
његову душу обузе суморна сета Над спомеником мрачних, минулих и древних лета А сова с развала кличе и месец на небу сија, И ветар суморно дŷше и црни кипарис нија. 1889.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ПУТНИК И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје.
Шта је Српство? Светла круна Бисерова кама пуна; А у круни што се сија, Бисерче сам једно и ја! ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај
ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ВРЕМЕНА СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Свуда се бели – пао је снег! Засуо дољу, посуо брег, Соник се сија, стакли се лед, Сонице амо – на њих је ред! Ко воли зиму, ко воли снег Нек хита амо на снежни брег!
Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет! Радост нек вам свуда сија, Свуда где год смерно клија Мирисави цвет, Лет, лет, лет! Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија. Е, сад јој се сија сребро тамо где не треба!” Све је то био празан разговор.
— „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија. Е, сад јој се сија сребро тамо где не треба!” Све је то био празан разговор.
Ваздух се одједаред прочисти, господин-Васа сија од поноса, а Агница се просто ваља по мамину аргументу. Наравно да је и браца-Миша имао ту свој део задовољства, с
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
За тебе особита звезда сија, и ја читам у мојој памети да ћеш ти врло знатан човек бити. Ти си већ, фала богу, сад величак, и ја мени за дужност
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
пољупцем штапа Сањивим зеленим трепавицама Трава и скрива и открива Студену провидну истину На дну ове воде Сија биљурна вучја глава Са дугом у чељустима Умивање овом водом Лечи од сваке смртобоље Гутљај ове воде Од сваке
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Стара себичност се испољава на лицима оних што продужују пут. Нама је сада ипак угодно. Заштићени смо. А сунце благо сија и на догледу јс огромна равница.
Ако се затекне који мртав у шатору, снесу га само на пут. А киша свакога часа пада и сунце опет сија. Тако се мења и наше расположење. После толико дана људи се сетише и својих породица.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Па искрадем ли се ноћу у поља Златна где сија месец пуни, Бескрајна нас ће љубав да збуни. Тамо где сија месец пуни, Изљубићу се са зверовима свима, За добро
Па искрадем ли се ноћу у поља Златна где сија месец пуни, Бескрајна нас ће љубав да збуни. Тамо где сија месец пуни, Изљубићу се са зверовима свима, За добро упитаћу се здравље, Постављена су ево сребрна постоља, Око њих су
умрети: Без гласа, тихо, мирно, Кроз тиху ноћ сребрну, А по језеру заспалу, Отпловиће Смрти чун; Искрадем ли се кад сија месец пун.
Има такве неке моћи у мени да само једно могу; све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири, мој живот ми сија као звезда из далека, и све оно што треба да се настави чека да је прво угњавим песницама, па...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. БАДЊА ВЕЧЕ Вечери света, хоћу ли те и ја Славити пјесмом радости и среће? У моме оку, ево, суза сија, И моје ране постају све веће.
И њезина суза, што се тужно сија, Плач, јецање оно што га сваке ноћи Влажни вјетар носи по глухој самоћи, То је мога рода тужна елегија... 1903.
И у тихој срећи све трепти и сија И вода и камен, џбун и вршак грана, Као да се небо ближе земљи свија И сам господ ходи преко мирних страна.
Око усана твојих подсмех видим худи; Видим где охолост надима ти груди и видим где пркос из ока ти сија, Но ипак си бедна, бедна као и ја.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
обали до воде Ситнице један зелен ту бијаше чадор; широк чадор поле притиснуо, на чадору од злата јабука, она сија како јарко сунце; пред чадором побијено копље, а за копље вранац коњиц свезан, на глави му маха стамболија, бије ногом
извезени, златне ките бију по копитим’; бојно седло од шимшир-дрвета, шимшир-седло сребром оковано, на облучју камен сија драги, о облучју господско оружје: с једне стране сабља окована, с друге стране шестопер позлаћен; зауздан је уздом
у срезу космајском (у округу београдском) сигурати — спремати: Сигурај ми господску вечеру сидити — седети сије — сија: Кад се смије — кâ да бисер сије силај — појас за оружје; „силај је” — каже Вук — „двојак: један се опаше па се
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Мачак извади из њедара електричну лампу и свечано је подиже увис. — Ево је! Нов је новцат уметак у њој. Сија као сунце. Дјечаци трком кренуше кроза шуму. Над јаругом је још лежала јутарња сјенка. Јованче се најежи.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ти же, благују част избрал јеси; чати книги и питај се словеси духовними. Слишав же сија брат, поклони се старцу до земље и паки глагола јему старац: — Свакоме чловеку полза јест с посла злопатљива.
И да тко је таки велики људски душман да зактева сав тај обшти ганилук само себи зграбити? Ето, сунце свима једнако сија, киша једнако служи бољаром и богаљем, дни и ноћи свим су с променом општи.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Свакога дана имају доста посла девојке док све то изрибају, па се сија по чорбаџи-Замфировој авлији као да су се сунца спустила и поређала доле по калдрми. А тек по одајама!