Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„У сиротиње нема новаца!“ „Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. Поскапаћемо од глади!“ Они слегоше раменима и ћутаху... Наша је кућа последња у брежанском крају.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Што сам се ноћас престравио, никад нисам! Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено. Неки рекоше: — Море, ти си се то опио, па ти се учинило!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић. Јал' је нешто превећ мудро, јал' је сасвим лудо! Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући зашто, дадоше се у некаку тамну слутњу. Другога дана изишао учитељ у механу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
сивог тића, Он удари претилог вранчића, Срдит био, срдито удрио, Срдито му коњиц захватио — Сви за њиме — коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше, Сунце зађе — ноћ је — свуда тавно, Догорели огњи већ одавно, Коњи пасу, ма јунаци
Ту месец сакри онај облак густи, Дебела тама наоколо с' спусти, Па зато мога ја разабрат само, Да неки људи слегоше се тамо И жубор беше и трајаше дуго, То само знадем, али ништа друго.
“ Момци поју, коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше; С обе стране горе и брдине, Они језде путем по средине. Гора њима жубором се диви,
“ Глас тај оде од уста до уста, Помами се Србадија пуста, Па окупи витезе коњице, Слегоше се коњи по земљице. Али Српчић јесте соко чили, Чини му се е му коњиц мили; Не би Србу доста брзо било, Да га носи
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Гости поседеше десет минута на врху ормара (остало је све било закрчено), слегоше раменима и збрисаше, боље речено, убише тутањ низ степенице. Могу да замислим каква ће прича кренути по вароши!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ЈУНАЧКО СРЦЕ Изружила жена мужа, а он прибјегô у комшилук и окупио плакати. Слегоше се комшије око њега: — Што јечиш, болан? Која ти грдна рана?
Ћипико, Иво - Приповетке
Па слатки осјећаји, донесени с поља, кроз тијесне улице, поступице се стишавају, док се не слегоше и посташе у њеној души као клица у зрну, ишчекујући свјетлост и топлину да оживи. ...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Требало је сада набавити храну за коње. Са наоружаним војницима одосмо у село. Арнаути се слегоше око нас, гледајући непрестано у наше пушке.
Остадоше само још неколико војника са свештеником пука, који навуче епитрахиљ. — Како се звала покојница? Људи слегоше раменима. Она два војника одмицала су журно носећи дете, које је кроз врисак дозивало: — Мамо... Мамо...