Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Можда сам и желио да будем дрво и да поживим његовим слијепим, дубоко чулним животом. Касније, у вреви живота, као да потпуно заборавимо на пејзаж, потпуно изгубимо везу са
Нисам успијевао да привучем њену пажњу, и на моје упорно зивкање одзивала се далеким, слијепим гласом. То ме је повређивало и бољело; у себи сам јој пребацивао нешто као невјерност.
онај утисак да су се стекле неким чудом, да су настале неким необично сретним а произвољним стјецањем датих околности, слијепим но премудрим усклађем безброја тананих момената и услова.
Смртнику ускратих да сагледа свој крај. А какав ли му лијек за то нађе ти? Његову груд напучих слијепим надама. О, благодат си силну дао човјеку!...
како је знао и умио; да га затрпа хекатомбама свога меса, да га премости мостовима својих дуга: „напучио је своју груд слијепим надама да не види свом битку краја”. Све што је човјек у том правцу измислио и измаштао, све је то бог.
— Xоћеш ли да те учим свирати на овоме, мишо мали? —питам га. А он стидљиво поникне слијепим очима, смијеши се и потврђује главом, без ријечи.