Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ах!... „Благо оном ко се чему нада“, али ја не смем на њу ни помислити. Прошлост и садашњост својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја
То је било писмо, женском руком написано: „Поштовани господине, О мојој тузи не смем вам говорити: она је голема, неизмерна... Мој муж, а ваш пријатељ и сустрадалник, умро је!...
“ Ја, вид’те, са мојим друштвом не смем наглас баш ништа прозборити; они не смеју од мене чути ни једне речи, ни слога, ни мига — ако чују, зло! Зорт!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд.
Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд.
Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца, смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде?
— Ја му кажем: „А куда ћемо проћи?” — Он каже: „Куда сте и дошли”. — На то му одговорим, да ја не смем на чуну покрај Београда, „но дајте ви мени кола да идем преко, и на Бољевце да пређем”...
Зар ти хоћеш да ми ово злато са шешира и сабље скинеш?” — Ја останем као што сам казао: „И опет вам кажем, да не смем водом покрај Београда, да ме Турци у̓вате; него молим да ми се отвори колеба да контроманцирам, па ћу онда проћи на
Већ ти напиши онако како си мени казивао, и дај мени ја ћу им послати”. Ништа то; ја не смем да се усудим. Одем у Забрежје, и кажем да ћу чекати Живковића, и сутра ћу опет на чардак прећи.
— „Лепо, лепо — настави обрштер, — а зашто не идеш преко Турске?” Кажем да не смем од Турака, но хоћу преко Влашке. Пита Протића куда ће он.
” Сутра пођемо преко Дрине у велику ордију. Уђе Чупић, лађа препуна; ја кажем да не смем, али ђаво навр лађе седи, Кулин капетан, човек око 30 година, одевен, прикладан, повика: „Улази, улази, попе; кад ја
али ђаво навр лађе седи, Кулин капетан, човек око 30 година, одевен, прикладан, повика: „Улази, улази, попе; кад ја смем, и ти смеш”.
Но ево невоље, старац Јаков виче једнако: „Не смем, те не смем, посећи ће ме Турци.” Молим, намолити не могу, а претње ми не помажу.
Но ево невоље, старац Јаков виче једнако: „Не смем, те не смем, посећи ће ме Турци.” Молим, намолити не могу, а претње ми не помажу.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Рака то и не чује, него окупи молити Симу: — Молим те као брата, немој да се чује ова брука! Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре...
ђаволска посла! Напуним ти лулу, запалио бих. Шта ћу? Нема нигде ватре. Као упитао бих ону госпођу, ама опет не смем... Може замерити што. Док ти се она окрете, па мени: »Ти би, канда, ватре?« — »Ја, вала, бих мало да запалим.
црни се; у мраку не може ни да га види добро. »А што плачеш, мали?« упита га Радан. »Изгубио сам козе, па не смем кући.« — »А чији си ти?« Оно плаче, не хтеде казати. — »Оди на кола«, рече му Радан. Оно одмах, јечећи, скочи на кола.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И рече: — Не знам. — Није ти ништа казао? — Ништа. — Чујеш, чича Машо... — Шта? — Ја не смем ићи! — Мораш!... Мени је субаша рекао да те доведем! — Кажи да ме ниси нашао. — Шта?!... Да лажем!...
Што јој не бих казала, мајка ми је!... Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му обрекла...” „Не, не!... Не смем! И што ће то?... Што да причам кад ме нико за језик не вуче.... „А могу доћи просиоци...
Јеси ли девојка?... Јелица се исправи, погледа матер тако оштро да ова сама открљепи руке од њена врата. — Смем погледати у очи и теби и коме хоћеш, јер сам девојка! Али сам верена! Заверила сам се Станку хајдуку! Крунија посрте.
Ја бих им рекао: браћа смо, живели смо лепо и живећемо. Али овај је човек мени учинио толику љубав да се ја не смем њега одрећи!... Иван наједанпут стаде, окрете се Маринку и погледа му право у очи.
— Али, ја сам субаши обећао да ћу га измирити с њима!... Ја од срамоте не смем човека у очи погледати!... — Ти смеш!... Ти си баш свесрдно радио на томе, али, кад они неће — шта ћеш?...
Ево, ја ћу питати Севића за девојку. — Што? — уозбиљи се Иван. — Зар га ја не смем питати?... Чега би се ја стидео?... И чим би он мене застидео?... — Ничим, вала! — рече Маринко.
Знаш ли шта ти код куће раде?... Па и не питаш?... Станко обори главу. — Не смем! — прошапута он. — Јеси ли гледао кошницу кад замре?... Е, тако је твоја кућа замрла!...
Поћута, па кад не доби никаква одговора, она опет рече: — Немаш право!... Немој се љутити!... — Зар да те не смем ни загрлити? — процеди он кроз зубе. — Смеш... али сад немој!... Немој, тако ти онога што ти је најсветије!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Мислиш, ваљда: ко шта ради — ја се само с њоме заносим? Не, брате, још у мени ђипа поштено срце — та ваљда пред тобом смем то тврдити! Шта имам ја с њоме?
Ви се не чувате, ја сам то знала. И ви сте ми леп доктор! И поче весело да се смеје. — Ја не смем ништа учинити против ваших наредаба, а ви не дате себи ништа приметити. Нећу вас ни ја, богами, одсад слушати. — Ви?
— Опет лудо питање — рече она — Свирате ли ви у што, ако смем питати? Ђаво га знао шта ми би! Ја одговорих: — У дромбуљу, госпођице.
ноћи, јутра, који ли је ђаво био, ја сам се мислио и тврдо сам одлучио да није поштено од мене играти се њоме кад не смем да мислим на женидбу. Одем у собу на доручак. Уозбиљим се и чинио сам се као да ништа и није било међу нама.
Ја се дигнем и одем да шетам. Сад ми је све јасно — рекох себи. — Више је ни минут не смем лагати. А и писмо ће ваљда доћи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
да сам био хладан као дипломата, да сам почео са „госпођице”, да сам вишекратно помињао „дубље разлоге” и како ја „не смем мислити само на себе”, „не смем њу унесрећивати”, „ја, нестална природа”, „фамилијарне обвезе”, „моје срце зна како ми
да сам почео са „госпођице”, да сам вишекратно помињао „дубље разлоге” и како ја „не смем мислити само на себе”, „не смем њу унесрећивати”, „ја, нестална природа”, „фамилијарне обвезе”, „моје срце зна како ми је, али...”, итд.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Господин ваш отац имао је доброту да ме сврати и доведе амо, и сад је, наравно, његова, ако смем рећи, кривица што сам вас узнемирио у виртшафту, то јест газдинству.
— Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити рече поп Спира и окрете се госту. — И донеси столицу једну, две столице донеси.
— Па кад баш хитате, оно вас нећемо задржавати, а сутра? Сутра се, дакле, смем надати да ћете нас почаствовати посјетом — вели гђа Сида. — Ја ћу бити тако слободан... — Е, дабоме! Тек штогођ...
запева, тако тихо и тужно као грана зелена кад запишти на ватри, тако залева он њену милу песму: Теби љубав јавит’ не смем, Јер твој бити не могу; А да с другим сретна будеш, Молићу се ја богу!
Али је то слабо помогло; Јула је туговала, не смем рећи венула, јер, као за пакост, мада је била заљубљена, остала је једнако (противно свима правилима поетике) онако
Но, ал’ зато ипак не треба се прадавати очајанију. — А јеси л’ се посавјетов’о с кимгођ? — А с ким ћу, кад и не смем ником да кажем како је баш све то било! — Шаца је дете... а шта би’ и знао с њим!? — Па зар немаш баш никог другог?...
«... Даклем, ако смем узети себи слободу... у здравље примјерне супруге, ваше госпоја-Персе! Куцнуше се; поп Ћира наискап, а домаћин искапи
Посао је из дана у дан све више одмицао. А шта је чуда спремљено било, не смем чисто ни да ређам, јер се бојим да ми нико неће веровати, а после и да изређам сад овде све те ствари, било би много,
— О, Радо! — Извол’те, господин пôпо! — А зашто си се ућут’о? — А шта могу и смем да диваним, кад ме господин-попа не питаду! — Па... онако...
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Госпођа Перса изиђе. Долазе и друге муштерије; дотле се у соби без Персе разговарају. — Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика-Гавра.
— Ако ви јесте, и ја сам, — одговори стидљиво млада госпођа. — Е, сад молим господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате? — Имам куће у О., једну велику, једну малу. Ону сам недавно купио. И малу гвожђарницу.
Само да ми будете жена, каква бисте били Српкиња! — Ала сте враг! Ви бисте ми запретили да не смем стране књиге читати!
Остајем вас нижајше љ . . . не смем да испишем — ваш на неки Љуба Чекмеџијић После неколико дана добије, опет, Љуба ово писмо: Почитајеми господар
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи просто једну ствар: смем ли оставити ове топове. Јер, ево, шта су ми криви они људи на које бљују смрт ове овде цеви! Ништа.
Африка
Звезде су на њиним рукама, у њиној мрежи и на крљуштима риба које хватају. Хтео бих се купати али не смем; одједном ми сав тај страх од кајмана (крокодила) изгледа савршено романсијерски и смешан, те нагло улазим у воду.
Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.
Овде дугујем једно објашњење за које једва да се смем заложити, пошто су сва посматрања у изучавању примитивног човека исувише несигурна.
Помало осећам грижу савести што тежим на теменима тих бедника, иако ми кажу да се сâм не смем замарати ако не желим тропску грозницу, да су они добровољно ту и да то најзад и није за њих сувише велики напор.
Како се понекад храбрим да смем бити сентиметалан, тражио сам око себе цвет који бих водом послао тим крајевима. Силазак са брегова ка Банфори
Далеко сам од тога да смем да гарантујем за апсолутну тачност онога што наводим. То су појаве које би требало испитивати дуго и пажљиво.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
МИШИЋ: Заиста, шкода би и било, ваша младост, ваша лепота... КАТИЦА: Ја сам несрећна! МИШИЋ: Господична, смем ли слободно с вама коју реч пробесједити? КАТИЦА: Нашто то, господин Мишић, ви сте нашој кући најпријатнији гост.
Од вас, дакле, сада очекивам, смем ли зацело жељи мојој надежду давати. — Ви ћутите? КАТИЦА: Господин Мишић, ја вас као разумног и отмјеног господина
ЈАЊА (узме га на страну): Оћите да ми пустите, да добиети једна лепа јабука од мене? МИШИЋ: Не смем, кир Јања. ЈАЊА: Да вам дам пет форинта. МИШИЋ: Оставите се ви тога. ЈАЊА: Ево да си убиим, да вам дам један дукат.
Теодосије - ЖИТИЈА
Због тога молим и умиљавам се, излечи ми болест, сажали се на сузе моје, иако због многих грехова мојих не смем да се удостојим да будем твој брат, смилуј се на себе и на нас заједно рођене и из једне утробе материнске.
А ја, раб твој, као човек са гресима немоћан, које противљење к њој без твоје силе смем да започнем, јер без мене, рече, ништа творити не можете“.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
) Ту је! ЉУБОМИР (осећајући се нелагодно, слеже раменима). ПАВЛЕ (увек узбуђен): Ту је, али ја не смем, немам храбрости да завирим! Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ТЕТКА: То и ја кажем. ДЕВОЈКА: Зашто овом не јавите да нема ништа од свадбе? МАТИ: Не смем док ти се с оцем не разговорим. ДЕВОЈКА: Ју, благо мени! МАТИ: Само се паметно владај.
(Одлази.) ТЕТКА: Јако се наљутио. МАТИ: Мани га збогом, не смем више о том спомињати. УГЛЕД 7. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ ДЕВОЈКА: Шта је тата тако викао? МАТИ: Од Марића нема ништа.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(…) И зашто нисам мислила и како нисам пазила и шта сам опет згазила и како, како, и зашто, зашто, и смем ли, смем ли, и знам ли, знам ли?
(…) И зашто нисам мислила и како нисам пазила и шта сам опет згазила и како, како, и зашто, зашто, и смем ли, смем ли, и знам ли, знам ли?
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Ах, па сад да не смем говорити маџарски,... то је жалосно! Ал кад он мисли да је добро, морам да ћутим. 2. ШЕРБУЛИЋ И СМРДИЋ (ступе са
) ГАВРИЛОВИЋ: Куд сам ја пристао? Ако с њима пођем, они ће викати да сам мађарон; а смем ли, опет, овде остати, гди су толико глобили и отимали? Бедни народе, на кога ти спаде да се за твоју срећу брину!
Сремац, Стеван - ПРОЗА
А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све! Не смем ни да га ословим онда! Џаба ти, велим, и тих учених људи!
Жестока посла, прико; само не смем од жене да причам моја ђаволства, јер, ено већ се љути! А тек кад прођем, чујем из авлије како неко пева: »Јòвâне,
Ех, шта бих све могао ја написати али само што не смем! Не смем ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем
Ех, шта бих све могао ја написати али само што не смем! Не смем ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у
Не смем ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он рече ономад Саватију, одборнику општинском, приликом једног
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Толико немоћна, да се немоћи своје стидим... у дете не смем да погледам од стида... Зар да те живог мајка оплакује...
Нана смирује. Ако оћеш, има и кантариона, и камилице. Можда би мало шербета? ХАСАНАГИНИЦА: Ни у соби не смем сама да останем. Стално као да има некога. Лепо чујем нечије дисање, нечије кораке.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
ИИИ Ах! — Али не смем да пуштам на вољу својим осећајима. Силом их задржавам да бих што краће исказао оно што би. А било је много штошта,
— А ваше? — Е, ти то не треба да знаш. Него хајде пробуди тету. — Добро, добро. А смем ли и ја тамо, међу вас, да дођем? — У твом је двору, па можеш! И одоше из баште у двориште.
Кандило гори, око мене топло, из велике собе песма, весеље. По целој кући мастан мирис од јела и пића. Ја главу не смем да дигнем, покривам је, бојим се да погледам у прозор, да не видим хладну ноћ, ону мрко-гвоздену месечеву светлост или
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ — па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети!
А змај одговори: — Ја не смем нипошто пре рока. Кад Стојша виде да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога.
Један вели: — Ја нећу. Други вели: — Ја не смем. Трећи вели: — Ја бих волиј ударити на десет живих него на једног мртвог.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
— Кад издаш какву заповест, буди постојана, нити се дај заплашити псовком или претњом. СОФИЈА: Ја то нити оћу, нити смем, браца. ЈЕВРЕМ: Де, де, прокушај једанпут, двапут ли, пак ћеш видити да сам ти добро советовао.
Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила. Еј, проклета ти душа била, до чега ме под старост доведе! 11.
— Еј, како би се радо с тобом мењао. МАКСИМ: Опет мора бити боља од моје. КУМ: Не говори, брате. Кад дођем кући, не смем искати да ручам, јер одма полете тањири као пљусак; него ћутим, па ако донесе што, добро; ако не донесе, опет добро.
дакле сад треба да ви дајете бал. СОФИЈА: А, то му не смем спомињати. ЈЕВРЕМ: Шта? Бомбе у редут, иначе се непријатељ истерати не може. С моје пак стране помоћ неће изостати.
СВЕТОЗАР: Као муж, који је уверен о доброти своје супруге. МАКСИМ: И јошт да се не смем никоме ни потужити? СВЕТОЗАР: Ви ћете се владати по смислу датог од ваше руке сведочанства.
МАКСИМ: Ћути ми ти тамо. Сто начина има да ми већу штету начини, него што је бал. Па опет да се не смем ни тужити — та три месеца, пак ме неће бити на свету. НИКОЛА: Није него јошт штогод; Софија је добра жена.
МАКСИМ: Свима је она вама добра, само што ја трпим и страдам. Господине Светозаре, та бар да се потужити смем, опет би ми било лакше. СВЕТОЗАР: Све бадава.
МАКСИМ: Тако ми треба, кад ти нисам показао врата. СОФИЈА: Светозаре, смем ли и ја једну реч казати? СВЕТОЗАР: Изволте.
ШАЉИВАЦ: Јесам ли вам казао? ИСАЈЛО: Еј, тешко мени, не смем му изићи на очи! МАНОЈЛО (жалостиво): А како ће мене учити без разума?
Може бити сувоврућо, влажноврућо и меко. МАНОЈЛО (смеши се кроз зубе): Уху! Не смем да говорим, а казао би нешто. ДОКТОР: У врућом пределу ветар је усијан. МАНОЈЛО: Ту треба ватре, док се ветар усија.
МАНОЈЛО: Тако нас гледао страшно, да сам мислио: сад ће нас прогутати. ИСАЈЛО: Ја му више не смем излазити на очи. ШАЉИВАЦ: Моја децо, и треба да се узмете у памет. Разум вашег господина прогутао је један магарац!
ИСАЈЛО: Оће л’ да му сече испод језика? ШАЉИВАЦ: Он ће га излечити; само му морате и ви помоћи. МАНОЈЛО: Ја не смем да му више на очи изиђем. ШАЉИВАЦ: Немате шта много радити. Само га ухватите, па га држите добро.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СУЛТАНА: Ах! (Пева.) Ти, серце, не мучи ме, О, само дај ми мир, Јер љубити ја не смем Нит казати ја смем. СРЕТА: Ти, жено, не мучи ме, О, буди паметна, Јер Срета нема шале Он оће да лупа! Пело!
СУЛТАНА: Ах! (Пева.) Ти, серце, не мучи ме, О, само дај ми мир, Јер љубити ја не смем Нит казати ја смем. СРЕТА: Ти, жено, не мучи ме, О, буди паметна, Јер Срета нема шале Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем.
Видиш, Стево? Само мало жени попусти, пак ће те у тикву сатерати. СУЛТАНА: Ух! (Тргне се.) Што не смем да га за косе шчепам! СТЕВАН: Бар ја нисам пијан.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта Макар несвесно ода. Не смем да иштем више. А историја кошта: Крв ипак није вода. Крф 1985 — Београд 1989. (9.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Али нико није савршен — казао ми је још његов шофер. Има и он својих мана! На пример, када га возим, не смем ни за живу главу да укључим радио, јер чим случајно чује да свира неко коло, одмах виче: „Застављај ауто!
А као стојите са сексом? — С чим? — Са сексом! — понови он. — Углавном, апстинирам... — Због чега, ако смем да знам? — Да вам право кажем, докторе, не знам шта људи уопште налазе у тим смешним покретима?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Стишај, успори пупољке журне: шум ће да крене с ливада Горњих, с липе у гори. Недеља шушне: Трепнути не смем: пуни ми срце радости рефрен. (Зането радан дактило-трохеј расклапа разбој, празни колица уморних дана.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
МАРКО: Добри људи мени су у свако доба добро дошли. АЛЕКСА: Слуга нижајши. ЈЕЛИЦА (показује на столицу): Ако смем молити. АЛЕКСА: Љубим десницу! (Седне.
АЛЕКСА: Ваш је труд пун ружична цвећа за мене. ЈЕЛИЦА (наточи вина у чашу): Ако смем служити... АЛЕКСА: Љубим руку. Вина никада не пијем. ЈЕЛИЦА: Ово је ауспрух. АЛЕКСА: И за то нисам расположен.
“ — „Ваше величество“ — одговори мој господин — „ја нисам обрштер“. — „Е“ — рекне она — „реч своју не смем натраг да узмем.“ С отим дозове цара... У! Како му је неправо било!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Ево, трчим. Пет минута доцније ломњава по степеницама и деран куца: — Смем ли ући? — Слободно, Васкес! Васкес, хоћете ли ме пробудити пре пет? — Хоћу, господине.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Неће много проћи, а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети, Тајну, што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба, за то сам те звао: Оче, — ја сам мајку своју отровао...
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
) ГИНА (уздишући): Хвала, није ми до кафе! (Одлази за Трифуном.) САРКА (иде за Гином): Хвала, ја не смем да пијем кафу због узбуђења. (Одлази за Гином.
од једа због овог чуда што се дешава по кући, али ја мислим да је она у ствари болесна због бриге која нас очекује. Смем ли да одем и да јој кажем ту пријатну вест да ћете ме примити за чиновницу; верујте, то ће бити као кад бих јој дала
да одем и да јој кажем ту пријатну вест да ћете ме примити за чиновницу; верујте, то ће бити као кад бих јој дала лек. Смем ли? АДВОКАТ: Али смете, забога, ја остајем при речи коју сам вам дао.
ДАНИЦА: Рекосте да нисмо род. МИЋА: Па нисмо, дабоме! Јер... наравно... ја не знам смем ли да будем искрен? ДАНИЦА: Молим!
ПРОКА: Е па, реци, како је? АГАТОН: Не могу да вам кажем. ПРОКА: Па и не можеш, дабоме! АГАТОН: И не смем да вам кажем. ТРИФУН: А што, да није то почем каква тајна? АГАТОН (једва је дочекао ту мисао): Јесте, то је тајна!
СВИ: Нећемо да идемо! АГАТОН (у забуни је): Нисам, брате, измислио, него то је једна велика тајна па не могу, не смем да вам ја кажем. СВИ: Кажи! АГАТОН: Никад вам то не бих поверио, али... О брате... (Сви се радознало скупе око њега.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Капетана Свету — рекох. „Није још дошао“, и утрча у другу собу. Посилнога нема и ја стојим сам у предсобљу... Не смем да уђем... Било би ми непријатно да наиђем на... тако нешто, јер ви знате пешаке... Они не умеју да буду господа...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Она се стресе, и одједном прекиде те мисли. »Шта ја радим... којешта!... Млада сам, здрава па зар да се не смем ни с ким нашалити. Није ово манастир, него свет, живот, а ја хоћу да живим !... Да живим!«...
О, још да није тих суза!... »Живот, младост... ала то прође !... И шта сам сад? Не смем ни да сањам онако, као што сам још јесенас могла, у овој истој постељи...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
132. Јово Ружу кроз свирале зове: “Ајде, Ружо, да чувамо овце, Ја ћу овце а ти ћеш јагањце.“ “Не смем, Јово, караће ме мајка.
214. Девојчице ружичице, Ружо румена! Што ти са мном не беседиш, Уста медена? — Ја би с тобом беседила, Не смем од мајке. — А гди ти је твоја мајка? Не било ти је!
“ Њој говори момче нежењено: “Љубио б’ те, лепото девојко! Али не смем од брата твојега: У тебе је братац кавгаџија, Кудгод иде, он замеће кавгу.
БЕЋАРЦИ 253. Ваздан ведро а увече тама, Дико моја, не смем ићи сама. 254. Савио се рузмарин до страже, — Лоло враже, џандари те траже! 255.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ЈЕЛИСАВЕТА: Шта мислиш о овим крвавим траговима? ВАСИЛИЈЕ: Кажем ти, да гледаш своја посла! ЈЕЛИСАВЕТА: Смем ли да питам шта мислиш куд ћемо сутра? ВАСИЛИЈЕ: Смеш. ЈЕЛИСАВЕТА: Па... шта мислиш? ВАСИЛИЈЕ: Ништа.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Мајор ми даје једну књигу и каже ми да ту књигу не смем да однесем, али да је напамет научим. Разгледам књигу и видим да се у њој налазе подаци о талијанским пуковима са
Са столова и столица су се руменели вртови и пастирке Бушеове, које ја, као присталица кубиста, не смем да обожавам.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта?
— Или те је моје силно благо тако задивило да си од чуда занемио? Говори! — Ја то злато не смем примити — проговори најзад старац. Цар га гледаше зачуђено.
Онда му старац рече: — Не мучим ја тебе, царе, него ти мучиш мене; јер ја, царе, не смем примити новац у ком је сиротињска крв. Цар задрхта. — Крв?! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати? — Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!...
Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу. — У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре? — Е, како да вам кажем?... Добро, добро, на сваки начин...
— Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу.
— Нека важна ствар, ако смем питати! — Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак
— Колики је буџет, ако смем питати, господине министре? — Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео
— Шта он доказује, ако смем знати? — упитам га. — Не доказује он ништа, господине мој! Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара граница с
” Молим вас, господине, реците сами, откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? — заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор.
— Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке. — Шта мислите, ако смем запитати, господине министре, у таквом случају? — Предузеле би се оштрије мере, али опет тактично, мудро, смишљено.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Па, да буду лепше. — Ха, ха, ха, брате мој, јадно ти га љепше. Па што ће им она брука, не смем ни да поменем пред ђецом?... Ја му објасних како знадох. — Аа! — Ха, ха, ха... стадоше се кикотати сви.
— Не дам! — Е, ја ћу да причам. — Де, ако смеш! — Причај, причај слободно, вичу сви. — Што да не смем! вели Јовица и исприча, како му је потурио нешто у чашу, док је он сркао из Благојеве ћасе...
А све је то обмотао тако густ и веран, тако диван и чаробан мрак, да ти даље ништа — не смем казати... Старији људи и жене већ куњају; неки се прућио по мекој комишини, а неки, онако седећи, клања и метанише...
Незгода је за пушке: далеко ми кућа, од других не смем сад да тражим — поквариће, а без пушке не ваља. — Не брини, ево ти мој револвер; шест метака доста је до куће...
Ослепићу од блеска твога, занећу се чарима твојим... Окрећем лице од тебе, бербо виноградска, не смем те више гледати, ни тебе, дивна, чаробна сеоска јесени...
— Да не буде ово мамурлук и последица моје ноћашњице? запитах се сам. Ако се нисам добро истрезнио, не смем се ни јављати у школу. Протрљах очи, чело, образе, најзад се уштинух и још боље аналисах своје стање.
Приђох му и упитах га учтиво: — Смем ли знати за ваше име? — Перса Митровић, одговори он и погледа ме зачуђено. Но ако смем запитати: шта бисте ви хтели ?
— Перса Митровић, одговори он и погледа ме зачуђено. Но ако смем запитати: шта бисте ви хтели ? — Хм... знате... чини ми се да ја припадам овој школи.
Једна лепа дама предаваше Историју српског препорођаја, — — тако називаху време од XX до њиног века. Не смем вам ни причати шта сам се ту нагледао и наслушао. Та правили су нас горима од животиња.
Целе зиме нешто не ваљам, а има недеља дана како осећам велики терет под грудима.... Све ме нешто дави, а не смем ником да кажем... Овако под лажицом, баш овде ет’... Па кад почне да жМијâ, жмијâ... буди Бог с нама!
Обилазе ме сваког, ама баш сваког дана. И како, како ме чудновато гледају!... Чисто не смем да изговорим на што то мени личи... Као да ја нисам сад ђакон и...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику... Зар не? (Гледа у сат.) Имам рочиште које не смем да напустим. Гледаћу ипак до подне да дођем. Госпођице, вама поверавам интересе моје партије.
Сестра сам јој, па ко ће јој помоћи ако ја нећу? ПАВКА: Па јес', то ће најбоље бити. Реци јој ти, ја боме не смем. Иди, ено је она у спаваћој соби, а ја одох у кујну. (Одлази.
ДАНИЦА: О, помаже то мени много кад знам да си ти и тетка и теча, да сте сви са мном, онда ја смем... XВ ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ: Дакле, затворише капије, Павка, затворише капије! ПАВКА: Нека затворе!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А они су сви једнаки; није ни Мића много утек’о од Наполеона! Војник је, не смем му веровати. Светска историја пружа нам хиљадама таквих примера, а она је, веле, учитељица!
Шта ту имам да га питам и да тражим преко хлеба погаче. Њега ћу ја. Дивота! Славно! Помрчина је била у соби, па не смем рећи да му се засијало лице од задовољства; али кад кажем да је од задовољства трљао руке, седећи онако у кревету,
се баш не може — као за једног учевног и школованог човека — рећи да је празноверан и да држи нешто на то, зато и не смем рећи да је слутио зло, али му ипак некако није било пријатно и право кад се овај вратио с пола пута.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни! На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја! Софка се диже. И, осећајући такву снагу, такав бес, чак и мржњу према оцу, пође к њему.
ко зна докле би и како — да се не чу где ашчика у кујни свекрви поче уплашено говорити: — Снашке, ја више к њему не смем. Ти, ако хоћеш, иди, умири га, да легне, заспи, да младенци могу... Ако не, ја не могу ништа више. — Идем!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кад му човек одговори: „Како ћу ти, господине, писати ждрепца, кад, га ни сâм немам, већ ако да украдем; а украсти не смем од тебе, јер си ти у том судија.
— У оној, синко, у којој се миса не служи. 2 Питали сељани попа: — Зашто нам, попо, што не проповедаш? — Не смем криво од бога, ни право од кадије. 3 Питао хоџа попа: — Може ли се икад десити да у један дан дође Бајрам и Божић?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” А змај одговори: „Ја не смем ни по што пре рока.” Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога.
” Један вели: „Ја не ћу,” други вели: „Ја не смем, трећи вели: „Ја бих волиј ударити на десет живих него ли на једнога мртвог,” док се најпосле један не нађе те рече да
драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ па и ту собу отвори, кад | уђе унутра, има шта и виђети!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
АНЂЕЛКО: Има кењаца што трпе сваку увреду! МИЛЕ: Важно је да он не сме ништа физички! СТАВРА: А ко каже да не смем? МИЛЕ: Ама, нисам ја тако мислио, пусти ме! ИКОНИЈА: Ћоро, побиће се! АНЂЕЛКО: Па шта?
) ИКОНИЈА: Човече, шта то би? ЦМИЉА: Шта је са Ћором? ИСЛЕДНИК: Налетео! Десето! Тонац! ЦМИЉА: Не смем ни да питам... ИКОНИЈА: Је ли жив? (Затамњење) ВИИ СЛИКА (Периферијско гробље.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога. Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће
Право има. Шта сам ја? Слуга. Ништа. И право има. И прве године беше тешко, мучно. Да се излуди. Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?! Газдарице су ми, снашке!
Слуга. Ништа. И право има. И прве године беше тешко, мучно. Да се излуди. Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?! Газдарице су ми, снашке! А морам једнако са њима да сам, да их служим, дворим.
Али, не могу више. Убићу је, убићу је, Бога ми, душе ми! Убићу је, пошто живу не смем да је имам, живој не смем да погледам у очи, ни реч да јој кажем...
Али, не могу више. Убићу је, убићу је, Бога ми, душе ми! Убићу је, пошто живу не смем да је имам, живој не смем да погледам у очи, ни реч да јој кажем... Убићу је, убићу, и бар мртву да је имам, мртву да је љубим.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Мора да се поздрави са оцем, рече. Симка му поверљиво шапну да је он у својој соби и да зна даје дошао. Не смем да се збуним, понавља себи, брзо прелази двориште, улази у стару кућу и искашљава некакав нелагодан страх.
Хтела је да заплаче, али је све сузе већ била потрошила. Смем ли да се радујем? Симка у себи понови питање Николи, па у једноликом чагртању дрвених кашика и гласном сркуту
Ти си имао право што си говорио да су господа лопови и да их треба... Ех, кад би ми, нижи сталеж, и сељаци... Не смем да кажем шта, јер сам на службеној дужности.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Али ко би данас смео Сећати се сретних дана! Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана! Поред мене свећа дркће, К'о да б' песму читат' хтела; Ја је дадох њеном
„ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДЊА“ Ја демократ нисам нигда био, Ма да сам некад и сâм држ'о да сам; Али тек данас смем признати шта сам, И рећи што сам и од себе крио: Ја стрепим од тог дивљачнога пука, И с осећајем вечним, исте
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Ја сам их добро разумео и прихватио, само у једној ствари не могу да се сагласим са твојим мишљењем. Смем ли ти то рећи?“ „Како да не, драги мој! Твоје мишљење ме нарочито занима, баш због тога што се са мојим не поклапа.
„Он је и астроном, и то у најбољем смислу речи, онакав какав треба да буде“. „А какав, ако смем да знам?“ „Ево видиш, синко.
имам ли права да га, као што чине неки познати историчари филозофије, ставим у исти ред са два највећа грчка филозофа; смем ли га са њима упоредити?
Јасно је: једнаки терети у једнаком отстојању од ослонца држе се у равнотежи“. Он размисли мало, па настави: „Ја смем, из разлога симетрије који сам малочас применио, средину ове полуге оптеретити произвољним теретом, а да тиме не
оног места где је она обешена, по вољи увећати и смањити, а да се равнотежа не поремети“. „И ово је јасно: смем, без икаква поремећаја равнотеже, да један од ових двају терета, обешених на крајевима полуге, заменим другим једним
„Они ме замолише, наш славни земљаче, да вас за још нешто упитам. Смем ли то учинити?“ „Па наравно!“ „Прво и прво, да се распитам о вашем здрављу“. Он се насмеши доброћудно.
формат и број страна сваког појединог дела, тако да сам у стању израчунати ону минималну цену дела испод које не смем силазити. Рецимо четрдесет пиастера по табаку“. „Рецимо, боље педесет“. „Па добро.
“ - И он ми пружи руку, у знак да је наша погодба обавезна. Подигох се са столице. „Е морам да идем“. „А куда, ако смем да знам?“ „У Леон“. „Трговачким послом?“ „Да. Но то је у ствари само припремање за будућност“.
Они ме љубопитљиво гледају, а кад их ословим, радознало запиткују. „Одакле долазите, ако смем да знам?“ „Из Мађарске“. „Из Мађарске! - Опасно због Турака, али одлично вино“.
Онда спаваше четири или пет сати“. „Тежак живот!“ „Псећи живот! ако смем да се тако изразим. А при томе је стално оскудевао.
„Тако?“ „Јесте, боме. Ево видите, сада, на овој зими, кад бих хтео да се огрејем чашицом љуте ракије, не смем то да чиним“. „Јер знате да ракија шкоди здрављу“. „А, не због тога“. „Него?“ „Што немам пара за то уживање“.
„Смем ли да знам шта сте платили за то Ваше имање?“ „Шест стотина хиљада ливри“. „Онда мора да имате и леп приход од њега“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Ја не говорим о изванредним природама... И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно стају живота неколицину најхрабријих али не и
више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека
И тако јашу ћутећи, па се после мајор усуђује да пита: — Гос' ђенерале, молим да ми не замерите... ако смем питати... зна ли се где ћемо... шта ће сад с нама? Ђенерал се упола окреће и гледа га преко цвикера.
“ Хоћу да кажем: „Ти то не знаш“; хоћу... ја хоћу, ја сам увек хтео, ја бих хтео; али ја не смем, ја никад ништа нисам смео, ја ништа, кукавица, не смем. И тако је он подсекао моја крила.
ја хоћу, ја сам увек хтео, ја бих хтео; али ја не смем, ја никад ништа нисам смео, ја ништа, кукавица, не смем. И тако је он подсекао моја крила. Подсечених крила, ја никад нисам могао полетети, ја сам увек скакутао.
Испричаћу брзо и површно, јер и не могу и не смем дубоко и дуго да мислим на оно, нити да се удубљујем, нити све да замислим, нити свега да се подсећам.
А стомак — да полудим, ври, чупа, свира, цвили, раздире, кључа. „Свршено је, мислим, јер у помоћ више не смем викати доста ми је оно батина пред кафаном.
Ја сам, вели, тако рећи, јуче рођену своју жену сахранио, али наду сваку нисам изгубио, јер не смем ни с Богом мегдан делити и себи самом живот ускраћивати.
Ништа, вели, нама не сме да промакне, нити ја смем да се изрекнем да сам демократа, ако је тај муштерија, рецимо, радикал.
у обзир положај на коме сам, па посрнуло имовно стање о коме је напред било речи, онда сам слободан тврдити, и не смем ни часа посумњати, да су сви адути у мојим рукама. А ово све шта треба да значи?
На часну реч служи ме срећа у парницама.“ Али овако, авај мени! Зар смем више да се појављујем пред светом? Зар кадгод смем погледати у очи свога клијента?
“ Али овако, авај мени! Зар смем више да се појављујем пред светом? Зар кадгод смем погледати у очи свога клијента? Зар ћу ја сам ову бруку моћи заборавити?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«... У таквим мислима дочека свануће. Х Потера се сврши без успеха, а после ње настаде
— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... »Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...
Од куд ти сад? Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. — Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним
Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. — Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник. А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело.
— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим... Само знам да сам пропао, пропао сасвим.
— Зимус ми он не треба. Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље. А више не смем да нападам за ову годину... И доста је. — Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.
Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила... Јест, то беше онда у забрану... Ала беше лепо! ...
— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега. Не смем те ја оставити. — Што ћеш ми ти? — Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати...
Новица обори главу, као да му то не би право. Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац... Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ... Убио би ме без речи. Боље да му дам сад«. — Хоћеш ли и теби да се сад одужим?
само њему... — Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава. Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. — Ђурица... Ђурицу хајдука да му сад предам жива...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
драгоцјености; напосљетку, кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ — па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети!
Један вели: — Ја нећу. Други вели: — Ја не смем. Трећи вели: — Ја бих волиј ударити на десет живих него на једног мртвог.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Али не смем се сувише удаљавати од главне нити своје приче. Када се сазнало да је Америчка телефонска и телеграфска компанија
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
О теорији књижевности не смем ни да размишљам. Има других који ће је написати или су је већ написали. Моја је несрећа што сам се стицајем прилика
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.) XВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем; а знаш ли ти шта то значи кад се тражи цилиндер? ДАРА: Не знам! ЖИВКА: Зову га у Двор. ДАРА: Оца?
ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета! ЧЕДА: А је 'л' те, молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи? ЖИВКА: Ама, какав Никарагуа, убио те бог! ЧЕДА: Па тај наш зет.
АНКА: Само, молим вас лепо, кажите ви мени да знам шта ви захтевате од мене, шта ја треба да радим, докле смем ићи? ЖИВКА: Идите докле хоћете, шта се то мене тиче.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Софка већ задевојчила, мајка мора на њу припазити: „- Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда ја смем допустити да Софка ма каква изађе. Таман!
да буде, ја онда из страха да или рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не смем слободно руку да држим, не смем слободно да крочим [. . . ]. Страх, страх, да се излуди!
рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не смем слободно руку да држим, не смем слободно да крочим [. . . ]. Страх, страх, да се излуди!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Многа искушења Гонила те кивно: Многима си, брате, знао Одолети дивно. Што ти не смем рећи На свесвему хвала, Тим се наша стара братност Није подерала.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
(Василију.) Напоље се вуци! ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе? ФЕМА (пође, пак се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам. Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.
Све кажу да нисам воспитана како ваља. МИТАР: Кад ниси воспитана, а ти ћеш ићи са мном. ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити. МИТАР: Зашто? ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара.
Таки да си се вукла кући, да те више нигда овде не видим! ЕВИЦА: Ја не смем од ује. ФЕМА: Од ује, уја тебе рани? Сад ћу ти зубе избити, безобразнице једна, чрез тебе сам морала уста покварити.
ФЕМА: Каква сам, таква сам, за себе сам, и она је моја, видићу ко се сме усудити одвести је. МИТАР: Да видим, смем ли ја. ФЕМА: Само је дирни. МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.
(Виче.) Јоване, Јоване! ПОЗОРИЈЕ 10. ЈОВАН, ПРЕЂАШЊИ МИТАР: Говори откуда ти овај сат и бурмутица? ЈОВАН: Ја не смем да кажем. МИТАР: Не смеш (ћуши га), тко ти је господар? Говори кад те питам!
Петровић, Растко - АФРИКА
Звезде су на њиним рукама, у њиној мрежи и на крљуштима риба које хватају. Хтео бих се купати али не смем; одједном ми сав тај страх од кајмана (крокодила) изгледа савршено романсијерски и смешан, те нагло улазим у воду.
Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.
Овде дугујем једно објашњење за које једва да се смем заложити, пошто су сва посматрања у изучавању примитивног човека исувише несигурна.
Помало осећам грижу савести што тежим на теменима тих бедника, иако ми кажу да се сâм не смем замарати ако не желим тропску грозницу, да су они добровољно ту и да то најзад и није за њих сувише велики напор.
Како се понекад храбрим да смем бити сентиметалан, тражио сам око себе цвет који бих водом послао тим крајевима. Силазак са брегова ка Банфори
Далеко сам од тога да смем да гарантујем за апсолутну тачност онога што наводим. То су појаве које би требало испитивати дуго и пажљиво.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Не чују се гласи, речи, Струји мисô, Кроз коју је рајски тамјан Замирисô. Пришô би јој, али не смем И не могу, — Та и ја се поиздаље Молим Богу.
X Зар ја љубит’ више не смем? Зар се мени само крати Своју драгу драгом звати, Уздахнути, осећати!? Ко ми може љубав убит’, Ма да ј’ срце
? — Зар те не смем својом звати, Веро моја — закопана? Ти си мртва, мој животе, Отишла си с овог света, Тој даљини нема мере — Па
Али ко би данас смео Сећати ме срећних дана — Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана. Поред мене свећа дршће, Кâ да б’ песму читат’ хтела, Ја је дадох њеном
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Око топова не види се ни на један метар даљине... Ја не смем да дејствујем, јер можемо лако побити наше — говорио је командант артиљерије.
Једноме војнику из врата куља крв. Прилегох уз њега. Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота. Колико видим, нема метра где не лежи мртав или рањен војник.
Одвешћу вас сад на још једну објавницу. Можемо. Мислио сам, доста ми је и ово што сам видео. Али то не могу, и не смем да кажем командиру. Причало би се по целој Моглени како се артиљерац уплашио.
Не чујем. Као да су вам пуна уста хлеба. Говорите гласније. Од муке трупкам ногама и стежем песницама. Не смем да говорим гласније, јер се бојим, чуће они са бугарских објавница. Понављам истом јачином гласа.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Предмет сваки на ме зјаје, Једна страст ме другој даје. Душа клоне, серце пишти, И ја не смем казат гди ме тишти. Иштем, просим свуд забави, Да ми серце заборави Ону која ме пленила, Ал' све всује, не да љубве
онежим вилу, Да ми сама пружа усничице; Морфеј готов жеље м’ исполнити, Мило све ми дати пак чини се, То што не смем будан помислити, Што и тајно желим, исполни се.
” Трогер ме гура, Маргер ме тура, Бирташ неће да ме служи, Сви ме терају. Слушкиња неће, Госпоју не смем, А курве ме обилазе, — Тешке невоље! Пре 1822. год.
какав Абердар или иначе који стиходеља, но да ју је баш и сам од главе до пете поета, Змај-Јован Јовановић отпевао, смем слободно рећи да му не би славе окрњила ни образа оцрнила”. О Ј.
), Будим 1830, 28—30, под насловом Љута невоља; последња строфа ту гласи: Млада ме неће, Госпоји не смем, Девојке ме обилазе, Љуте невоље. Остало је све исто; потписа аутора нема.
ове књиге, помогли су ми најразноврснијим обавештењима и услугама сви којима сам се обраћао за помоћ и савет; стога не смем пропустити да им се и овде захвалим на предусретљивости.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
се оним престолом Са кога свемилостивна рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један, поглед, загрљај!... Убиј ме сад!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу, Зар смеш?... РАДОШ: Смем, господару! Смем рећи свакад истину; Смем, а зашто не? Тако ми оне крви точене Којом сам некад вољно квасио Тврди
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу, Зар смеш?... РАДОШ: Смем, господару! Смем рећи свакад истину; Смем, а зашто не? Тако ми оне крви точене Којом сам некад вољно квасио Тврди остатак царства
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу, Зар смеш?... РАДОШ: Смем, господару! Смем рећи свакад истину; Смем, а зашто не? Тако ми оне крви точене Којом сам некад вољно квасио Тврди остатак царства пропалог; Тако ми оног
Тако ми оног сивог Ловћена, Са којега сам некад кидисô У тавну маглу дима пушчаног; Тако ми бога, господару, смем! Ил’ мислиш не смем ни запитати: Шта се то ради?... Какви савези?... Куда нам децу мислиш шиљати?
Ил’ мислиш не смем ни запитати: Шта се то ради?... Какви савези?... Куда нам децу мислиш шиљати? Зад нас још није доста пропало По
теретни Виткога стаса понос исправљен Тежином својом вуку прашини Да Арслан-паши, ил’ оном другом — Коме ни име не смем спомињат — Са меком свилом младе брадице Подножја њиног чисти прашину? ПЕРЈАНИК: Он се још бори.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Јоса се повлачи. Нервозно отвара и чита потпис.) Министар!... Ух, пресекоше ми се ноге! (Клоне у столицу.) Ја не смем да је читам. Читај ти, господин-Жико! (Даје му.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Дубље то, болније тим, животом бих те, муклим овим неспокојем рећи, јер смаку до у корен смем. Ал’ мук тобом сам све већи. Глухо те у ноћи ове, у дневи бдим.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Међу зубима ми густа лепљива пљувачка а непца сува и скорела. Не смем да погледам ни горе ни доле. Камење се отискује и звонко пршти по љутом камењару у подножју.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Неће много проћи, а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети, Тајну што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба, зато сам те звао: Оче, ја сам мајку своју отровао...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
и Аполонија, био по своме васпитању, по својим везама и целокупном своме раду, Александринац од главе до пете, па зато смем да кажем да је Александрија одгајила три највећа геометричара старога света, па и четвртог, који долази одмах иза њих,
Она сама засенила је све то својом лепотом. О њеним тоалетама и накиту не смем ни да говорим. Све Римљанке, од којих су и најотменије биле праве паланчанке према Клеопатри, фрчале су на њу.
Поднео сам му опширан извештај о садањој констелацији небеских тела.“ - „Па, ако смем да знам, шта говоре звезде?“ Овај разговор привуче на себе пажњу присутних. Сви, начуљише уши да чују Тихов одговор.
„бој“ одељења за ручавање. Он нам саопштава да је време доручку. Дакле, моја лепа госпођице, смем ли се усудити да Вам понудим руку и поведем у трпезарију? Молим, овим коридором. - Како нам је ход лак и еластичан!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
КАТА (уплашено, са страхопоштовањем): Е, за то »покојник«, »гробље«, знаш, чедо, ја за те ствари не смем да се мешам. Да ли треба још каква молитва, још какви парастоси, подушја, за све то треба деду, калуђера, да питаш.
Ох, дедо! (Прилази прозору): И то није један дан, месец и година, већ цео век никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако стоји како је стајала, док је он био жив...
То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ
да буде, ја онда из страха да или рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не смем руку слободно да држим, не смем слободно да крочим. И то дању и којекако могу да издржим. Дан је, светлост, види се.
рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не смем руку слободно да држим, не смем слободно да крочим. И то дању и којекако могу да издржим. Дан је, светлост, види се. Али ноћу!
И то ће ме радовати. То ће ми бити једини разговор, једино пријатељство, јер ја од људи никада не смем да очекујем љубав, пријатељство, зато што морам да сам увек испред њих, изнад њих, да бих изазивао само поштовање.
САРОШ Мени не. Па чак и да ми је криво, шта сам ја, ко сам ја? Туђин, туђа вера! Пропали Сарош. И онда, откуда ја смем... ТАШАНА (прекида га с љутњом и иронијом): Гле! Гле!
А најмање ти! Ти то не смеш тако о мени... ТАШАНА (бесно, уливајући сав бол, јад): Смем! И хоћу! И истина је! Јер ја сам по теби могла да пресвиснем, да скончам, да сама себи главе дођем.
(Наједном скочи): Идем, идем. Не могу сâм. Не смем да сам сâм. (Одлази.) КАФЕЏИЈА (виче споља док момак плаче): Овам ти, нестрећо! Аман, бре, отреси се, нестрећо једна.
Више праг те куће не смем да прекорачим, неће ме ни примити; а ако ме и прими, јер толико је добра, неће излазити пред мене.
Сутра, на коњу или пешке, одох одавде, за увек. Јер без ње, њене куће, не могу, а к њој — не смем. Покушах да сам себи судим а рука — кукавица дрхти. (Вади јатаган из силава, баца га.
Свирка и песма: Весело, Стојно, мори, весело! Што неси увек, мори, весело? Да ли ти је жалба, мори, за мене, Што не смем, туго мори, да те земам? За време певања сви раздрагани, само Решид бег дубоко замишљен.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мора то видети свако жив, ако само погледа... Али јој се природа нешто много променила. Наравно, не смем заборавити да јој нисам сасвим рођена сестра, а нисам никако мајка...
Сва деца ме зову Нана, а он прекрстио у Нена... Не знам шта ће бити од тог детета, као што, ако смем вама рећи, не знам право ни чији је.
Доста је брзо ипак свела сукобе у себи на следеће: као сестра, морала би попуштати; као мајка, не смем ништа пропустити, морам управљати тим полуболесним и слабим створењем.
Госпа Нола, после издате заповести, ушла је у своју спаваћу собу, и ту размислила. — Према њој силу не смем употребити; с њом не могу дуго расправљати; не смем заборавити да је она у овој породици доживела тежак случај и
— Према њој силу не смем употребити; с њом не могу дуго расправљати; не смем заборавити да је она у овој породици доживела тежак случај и понела последице; ако је љубав према Милушићу, свршено је
— Е, кад су Јулица и Паула удешавале твој костим, онда ја више не смем да се мешам... А сад седи, Лука, сине, и кажи ми шта би учио, и куда би желео да идеш.
— Ја ћу постепено зарађивати више и више, и вратити вам поштено позајмљен новац, али сада без тога новца не смем натраг. — Настаде, као увек у такве часове, тајац.
Ја не видим у њиховој старој историји мит, него стварност. То је драма од самог живота. Не знам да ли смем да кажем, али мени, у сравњењу с јеврејским митом, грчка митологија дође као неко весело позориште, без животне истине.
— Диагноза, смрт; прогноза, смрт — ако се смем тако изразити. Млади Марић за три недеље неће више бити међу живима. — Павле је на тужну вест одмах променио план
Лекар се тужно смеши: — Да, господине Каленићу, Павле ваш није знао да умире, и, ако смем рећи, не зна да је умро. — Тешко ми је због сатрвена живота његова!
Превари ти он консисторију, и све овдашње попове, и све нас! „Молим, смем ли сазидати капелу над својом гробницом, то ваљда смем?
„Молим, смем ли сазидати капелу над својом гробницом, то ваљда смем?” — „Молим, молим изволте, изволте господин Спида, сазидајте капелу што лепшу... и олтарчић да има — хе-хе!
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
али ја вам чест јавити имам да сам већ двадесет први рукописни табак прешао, које је моја граница, и да више писати не смем, јер ви нећете да се пренумерирате кад је књига скупа.
Чимпеприч: Смем ли питати које су точке заклетве ваше? Ја умем тајну хранити. Гимнософиста: Како гођ што не могу сви људи под један
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Водећи рачуна о здрављу мојих читалаца, ја не смем ниједан више пример из хемије да им наведем, али мислим да је довољан и овај да их убеди како је хемија корисна наука,
Новинар: То је одиста занимљиво! (Бележи). Ја: Да, врло је занимљиво. Новинар: А смем ли вас замолити да ми кажете још и ваше мишљење о смрти?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Не могу, ваша светлости! — сликар се поклони својој Царици. — Дар који ми је дат при рођењу — условљен је: ја смем да сликам само облаке, цвеће и птице.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери. Зар ја не?... Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем. Бојим се, видеће ме старији, трговци, људи... Не жалим што троши, расипа.
Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин! Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца!
Хо ћеш, а? СТОЈАН Дај да те убијем! КОШТАНА Зашто? СТОЈАН Зато... зато што те волим, а не смем да те волим. КОШТАНА (срећна, изненађена, грца): Не, Стојане! Немој да ме... СТОЈАН (упада): — лажеш!
Чекаш да гледаш како ме носе? КМЕТ (уплашено): Не, Коштана, не чекам! Нећу да гледам. Него, не смем. Газда председник убиће мене ако тебе нема. Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем...
Нећу да гледам. Него, не смем. Газда председник убиће мене ако тебе нема. Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем... КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу! Ево, нећу! (Седа.
КОШТАНА (уплашена, моли): Не, Стојане! Не убиј ме! Љубим те и молим! Немој! Болна сам! Не смем! Не могу! (Крши руке.) Ох, шта ја могу? (Зловољно): Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје!
Тамо, на мокру земљу, на голи камен да седим, да се сушим, да гинем, венем!... А код тебе! Нећу, не смем... СТОЈАН (занесено, испрекидано):... »На голи камен,... да седи, вене, гине... Не сме... Неће... Не може«...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Не имао пољског берићета, ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена!“ Па ја не смем невере чинити господару и моме и твоме.
писмо небог — убог, јадан Небојша — кула на Дунаву у доњем београдском граду невера — издајство, превара: Па ја не смем невере чинити господару Невесиње — варош у Херцеговини, за време турског господства важно седиште власти (кадилука)
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Куде си гу видеја? Збори, келчо ниједан. — Несам гу видеја, бата-Коте, — вели стидљиво, шапатом, шегрт Поте — куде смем ја па да гледам чорбаџијске керке?! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их!
“ „А за тој па да ми је!“ реко’ гу ја, та си узе једно сикирче: „Зар ће сам трговачки суд та да не смем, па иска и треба два грађанина да су у присуство! Ба! Не чекам си ја!
Опет настаде пауза коју прекиде Мане. — Море, ти ме л’жеш, Васке? — Не л’жем те, бата-Мане... Две ми очи!... Како смем да те л’жем?!... — Па истин’ ли збори си за мен’?... Што си збори? — Збори си... И плаче си. — Плаче?
! Ете, жив ти ја, тој право да ми кажеш! — Хехе! — снебива се Мане. — Несам, несам, ловачке ми среће, несам! Куд па смем ја тој да напрајим?! — куне се Мане.