Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
ме видиш малу, Ја с људима збијам шалу; Ја им зујим око уха, Човек маше, трепће, духа, Љутит скочи да ме смлати, Ја одлетим, па се вратим, Па му седнем бесно, смело, Сад на лице, сад на чело а рат између редуше и миша
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море, ђаур-дервише! доста сам чекô, не могу више, зар нема поган уши, кад ћути? ал' чекај само, одрезаћу ти!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Груди су биле раздрљене и крваве, а ноге грчевито подавијене. Нешто ме смлати и осетих умор. Апатично пођох. Цигарета ми није пријала, те је бацих. Једва се зауставих код првога вода.
Ћипико, Иво - Приповетке
су свијету; иду по ноћи по оним мрачним и тијесним улицама: може да их негдје из бусије нападне и у трену ока смлати или убије.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тада сам се наједном сетио баш оне змије. Као да ме нешто смлати. То мора бити неко пред сказање. Хладан ме зној проби.
— Стигли су малочас. Чули смо како копају. Као да ме нешто смлати. Пред нама треба да се сада обави клање људи „без јаука“. Окрећем се у месту, и нервозно парам ноктом о длан. — Пст!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Прођоше малопре. Један ескадрон. Застали су на раскрсници. У порти црквеној ложе ватру. Нешто ме смлати!... Сад не можемо ни напред ни назад. Заробљени!... Страшно и болно сазнање.
На то смо већ навикли. Приближисмо се и чусмо детињи плач. — Мамо... мамо! — чујемо узвике. Као да смлати нешто људе. Та и они имају децу на коју су готово и заборавили, придављени ужасима живота.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
АЛКОН КРИТСКИ Алкон Критски кад му арждаха на очиглед прождре жива сина, тим часом он притрча, смлати ону змијетину, поцикну, распори је, те опет живога свога сина измакну из ње здрава, читава!