Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Јован Пачић ТУЖБА Лиру морам, јадан, оставити, Смутно-гласне покидати жице, Пјесна врсте мојих загладити, Подрет пјеник, бацит ил’ у трице: Јер ји љуба и не слуша моја.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Тами опет родих свет, а од страха смрче ми се. Роћењу рад сам, ал', чудна прилика! снебивам се смутно. Видам где нови извор извире, и бистра вода кључа текућа, — а и то мотрим, јер давнашња узтока измиче бежећи испред
Од свега небеснога одзгор сјања она је без изма да ха! посветлија, са својим окретним мотрењем на ово смутно нашег житка море.