Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
руком као бранећи се од тога сунца, света и граје, чекала је да јој откаче вео, и у том осети како се прибира, снажи.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи. Светлости је дато Да и кроз мрак сине Песничка топлота Без топлоте гине.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти се сети ко те снажи. XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ничи, цвете, чело главе Ладног гроба, ах, Где почива драге моје Освећени прах. Чиста љубав нек’ те снажи И сунашца зрак, Зора нек’ те росом поји, Ноћце крепи мрак.
Ничи, цвете, чело главе Запушћеног гроба тог. Где почива драга дева, Цело благо срца мог. Моја нега нек те снажи И сунашца топли зрак, Зора нек те росом поји, Ноћце крепи тихи мрак.
Ћипико, Иво - Пауци
да завири: до краја у оно што га сутра чека, и чини му се да га то трагање по самому себи кријепи, снажи, али залуду сили се... Сада долазе му у памет ситне, незнатне ствари живота; што ће му оне?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје.
свога, Херувим с пажњом следи времена бурни ход, И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога, И песмом својом снажи самртни људски род.
Под сенком палмових грана он благог одмора тражи, И струјом валова бистрих поји се и тело снажи. И хладни вâли га крепе.
Ал' тај млади живот, који сваког снажи, Немило ме дира и душу душу ми дражи. 3. Шта се мене тиче Ладино весеље, или чија радост или чије жеље?
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
те беже из школе у природу где исказују своју праву дечју природу: „захуктавају“ се, „ускличу поносито“ и „срце им се снажи“. Дечја потреба за игром и слободом, опевана без васпитне „сенке“, као да призива „Бегунце од куће“ Љ.
У горици презеленој срце им се снажи, ту им око лептирића шаренога тражи – на брег, на брег! Ту ускличу поносито кол'ко шума вреди, а пролеће иза
Гледа вазда умиљато, па им срећу снажи, у пролећу – среће доста, срећан – ко је тражи! ТИЦЕ СЕЛИЦЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!