Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: — Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу?
Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси: — Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И Станко му се исповеди. Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Јанко захвали здравећи домаћину и његовима, величајући њега и сав му род. Крстиња шапну снаси и кћери: — Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди! Ови Јанко као да је међу нама растâ!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Кад мати тако види свога сина, онда стане мислити како би учинила да он онаки остане до века. Једном рече снаси својој: „Хајде, снахо, да ми његов свлак изгоримо: ја ћу ужарити пећ и у ватру га бацити нека изгори.
Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, за Бога, остаде трудна са змијом?” А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи
” Свекрва кад то чује, врло се обрадује, па рече снаси: „Е кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом.” Па се онда договоре шта ће радити.
Један пут свекрва се тешко разболи, и лежећи молила је Бога: кад умре да је пушта опет на овај свет, да не да снаси којекаким битангама делити.
гору, наћи ћеш их обоје једно До другога мртво, па помажи ране сину и добро траву ожми да му од ње сок у рану уљезе, а снаси срце намажи, и трипут реци: устаните несретњи па сретњи, ако Бог да.
Кад тамо, нађе сина и снаху прућени једно покрај другога, и почне нажимати сок од оне траве сину у ране а снаси срце мазати њоме, и не изрекао бјеше трећу ријеч: „устаните несретњи па сретњи, ако Бог да!
Онда почне злобити царица најмлађој снаси својој, па како отиде у двор, одмах рече цару: „Ја не ћу с тобом хлеба јести, ако тога најмлађега сина не истераш из
мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.
корити сина, зашто је вјенчао ђевојку, која није њему прилика; али јој укор би зафајду, него почне мислити, како ће снаси својој крадимице до главе доћи, али ни то од сина не могаше.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда рече свекрва снаси: — Како, ћерко, забога, остаде трудна са змијом? А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи
Свекрва, кад то чује, врло се обрадује, па рече снаси: — Е, кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом. Па се онда договоре шта ће радити.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Пропламсај не сасвим чисте савести - због жене колико и сина, јер скрива пожуду према булчћој снаси - пренео се, дакле, одмах и на тело: „Онда се поче пети (алат - Н. П.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У Оребићима, неколико дана после зарука, свекрва, уз остале дарове, носи својој будућој снаси прстен нанизан на киту маслине, који јој, кад преступи њен праг, натакне на прст љубећи је и говорећи јој: »Било ти
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Брже пиши лист књиге бијеле, прати књигу милој шћери мојој, шћери мојој, а тој снаси твојој, да се твоја снаха преудаје, да ми слику тражи према себе, а ти рђу тражи према тебе“.
придеси мудрога јунака, ком би своје дерте исказао, но од дерта погледује љубу: „Љубо моја, ну ме сјетуј саде: ал’ ћу снаси књигу оправити, да се наша снаха преудаје; ал’ ћу слати, али слати нећу?
Но ко виђе, чини с̓ не видио; виђе свекар Црнојевић Иво, виђе свекар и за јад му било, те Латинци снаси проговара: „К себе руке, мила снахо моја! К себе руке, обје ти отпале! Покри очи, обје ти испале!
Препаде се Црнојевић Иво, те Латинци снаси проговара: „Снахо моја, Латинко ђевојко, немој викат дијете Максима, ели смо му жао учинили, а Максим је хитар
“ Ђевер снаси право казиваше: „Оно јесте од Удбиње Зуко, који те је у браће просио, просио те, ал’ те нису дали“. Тад ђевојка на