Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: — Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи накрај с том дечицом!...
— Не могу, дешо! — одговорила би му Миона уздахнувши. — Ама што не можеш, снахо? у нашој кући. било би ти и лакше и рахатније...
Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се помучим још неко време... — Оно јест, снахо — поче стари Јездимир.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед... Али он напреже сву снегу... — Седи, оче!... Дај, снахо, мало ра... Реч му изумре на уснама од погледа поповог. — Нећу! — рече поп. И изиде, па оде, а и не окрену се...
— Је ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. Марица слеже раменима. — Нека их, нек спавају мало — рече Катић —
Приђе Милошу, плесну га по рамену и рече Јелици: — Снахо, ево ти сад два оца! Љуби обојицу у руку... 16. ПРВИ СУСРЕТ Шта ти се није радило у Црној Бари и околини да се
Већ више не може ни да га држи... Погледа Јелицу, па рече: — Носи га, снахо!... Па се спусти у постељу и ућута, дишући кратко и испракидано.
Алал вам вера!... А чија си ти, снахо? — упита Јелицу, која иђаше под грдним теретом једног стуба као делија. — Ја сам из Алексића куће! — одговори Јелица.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр. ђеда запита: — Шта велиш, снахо, за Маричићев забран? Да узмемо? — Како ти наредиш, брâто, ти си мушка глава!
— Бог с тобом! Кад Радојка после све исприча ђеди, он се замисли, замисли. Најпослије мрдну обрвама: — Знаш, снахо, све је тако! Ама ја сам слушао од старих људи да не ваља деци кварити така посла. У нас је, хвала богу, велика кућа.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
У том је ушао код ње „браца“ јој, Ита, певушећи песму коју су сви напољу певали. — А што ти, снахо, бежиш? — почео је Ита да се шали с њом, чинећи се пијан; — што си невесела? Еј, хеј! баш сте ви срећни ...
И свом укоченом лицу силом је давао смејање. А осмех му био кратак, леден. — Снахо... — поче он, а глас му једва излазио... — Нећу вечерас да се враћам и видим С тобом. Ко зна шта после...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Стојша то опази па је запита: — Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или, давно ниси видела човека или се у што упознајеш?
Стојша то опази пак је запита: — Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
расла ружа и виојла, Повиша је ружа од виојле, Наша снаша љепша од ђевера, Па се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Јел’ ти какво добро у род било, Те си тако одвише лијепа? Су чим ли си лице умивала?
“ Још се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Кад ти тако у род добро бјеше, Чему си се удавала млада?“ — “Мој ђевере, злаћени прстене!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?
Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?
Стојша то опази пак је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш?
” Најпосле узме је свекрва питати: „Снахо моја, како је то? Како ти са змијом спаваш?” Она се онда ,изда свекрви говорећи: | „Мати моја!
Једном рече снаси својој: „Хајде, снахо, да ми његов свлак изгоримо: ја ћу ужарити пећ и у ватру га бацити нека изгори.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: — Помози Бог, снахо! Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.
— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам
— Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. — Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао. Старче, кажем ти, купи сватове!
— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно.
— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!... Шта велиш сад? — Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. — Како то?
— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним... А ја до тебе... знаш...
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(Маша се да пољуби Станишу у руку.) СТАНИША: Не, снахо, — не треба! Од крви ми је масна десница, Опоганила би уста ласкава. ЈЕЛИСАВЕТА: Ничим те нисам хтела вређати...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Невеста треба у младожењину кућу да донесе свако добро "а највише биља од умиља/да је мирна кућа у коју ће". "Буди, снахо, собом добра, /то су дарови", захтев је који младожењина породица понавља у свадбеним песмама, а он се, с друге
Станковић, Борисав - ТАШАНА
То је нешто много кад плачеш! (Надноси се над њу, сасвим решено): Ташана! — не кћери, не снахо, већ Ташана, шта је? Кажи све! Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш.
ХАЏИ РИСТА (прилази Ташани): И од мене ти срећан празник, снахо! ТАШАНА (љуби их у руке): Хвала, хвала. СВИ Срећан празник! МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Таква су и ова: Моја руко, зелена јабуко! Снахо јело, неношено злато! О ти бане, очи обадвије, с којим мајка иде по свијету, по свијету и по жарку сунцу!
Њу ми пита Вуча џенерале: „Што је тебе, моја снахо драга? Казује му Велимировица: „О мој свекре, Вуча џенерале, сједи јунак у пољу широку, у ледину копље ударио, за
“ Вели њојзи Вуча џенерале: „Не плаши се, моја снахо драга! Ја онаких имам у тавници, и њега ћу сада добавити“. Па дозива сила Велимира: „Велимире, моје чедо драго, узми,
Проговара Вуча џенерале: „Не бој ми се, моја снахо драга! Сад ћеш виђет, док се старац крене!“ Па он дрмну на граду топове, три хиљаде састави катана, па посједе своју
Кад је виђе Перо налбантине, још је њојзи био говорио: „Снахо моја, танка Анђелија, зар је мене побро преминуо, те ти водиш дора на продају“ Ја говори дилбер Анђелија: „Мој ђевере,
Проговара налбантине Перо: „Анђелија, моја снахо мила, ја не кујем коње вересијом; да ми дадеш твоје оке чарне — да их љубим док се побро врати и док мене потковицу
оплетену, оплетену од сребра и злата, на њојзи је алем, драги камен; па говори мајка Радулова: „Одјаш’ коња, мила снахо моја!
злата синија, на синији змија оплетена, оплетена од сребра и злата, и на њојзи алем, драги камен, те ми вези полуноћи, снахо, полуноћи као у по подне“. Она јој се смјерно поклањаше, ал’ од коња неће да одјаше.
Изишле су сеје Радулове, изнијеле злаћено прстење: „Одјаш’ коња, мила снахо наша! На част тебе злаћено прстење, те ти носи докле си нам млада“.
с̓ не видио; виђе свекар Црнојевић Иво, виђе свекар и за јад му било, те Латинци снаси проговара: „К себе руке, мила снахо моја! К себе руке, обје ти отпале! Покри очи, обје ти испале! Рашта гледаш на јунака туђа, на Милоша Обренбеговића?
Покри очи, обје ти испале! Рашта гледаш на јунака туђа, на Милоша Обренбеговића? Но погледај, мила снахо моја! Но погледај пољем пред сватове: штоно јунак на коњу вранчићу бојно копље носи у рукама, златан сјаје на плећима
У том сам се, снахо, препануо, Милоша смо зетом учинили, и Милошу даре поклонили, да преведе тебе преко мора и без кавге и без муке наше“.