Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тешку ову бољетицу Није јадан преболео, У ледну је њу гробницу Са собоме он однео. (1844, 12. дек.) СЛАТКА МИСЛИ!
витешко, Плећи даде, па коњица сави Ка чадору где злато остави, Да је узме па да бега с њоме — Ох зашто је маче са собоме!
“ кликну и корачи, По отури врата пред собоме. Уђе Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему бистро око
И у то она амо прискочила, Па виде свога пред собоме мила. Ту њу ми лати они јад силени, Од јада силна сва се окамени, Нит штогод рече, нити сузну оком, Нит гледну
Ране ове бољетицу Није јадан преболео, У ледену је гробницу Са собоме он понео. ОПРОШТАЈ ОД КАРЛОВАЦА У тебе је, бреже, рђав глас, На теби нема никакви крас, И осим што зелени стром
рата; Беше л' мирно, заједно смо били, По горици са пушком одили Кроз камење, растовик и церје, Преметали пред собоме зверје; А кад дође време за јунака, Свак појаха свога коња лака, Па заједно, драги сине мој, Потекосмо у крвави
Они виде јаде пред собоме: Дим се дигâ ка небу ведроме Са сви страна са равне зелене, Та шумама дивно окићене; Онде село, ту гори паланка, —
Да је драгом њезиноме мане? Да је други и грли и љуби?... Сав се стресе и шкргутне зуби, Те погледи пред собоме Цвету, Ал' га чудна до два ока срету, Свако око млого њему каже, Млого каже, још више одмаже: „Та и своју угасићу