Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Помоз'те људи! За часак накладоше нов котао и подјарише ватру. — Симеуне, зове те отац Сопронија — долетје ђаче. — Теби је, Мићане, рекô да му у 'вај ардовић улијеш ракије, ама добре...
Изнад олтара према ватри указа се Сопронија Лубурић Кнежолољац, проигуман од намастира Гомјенице и Симеун Пејић Рудар ђак од намастира Гомјенице.
Не да нам се спавати... те дођосмо да... — заплеће језиком отац Сопронија. — Не шједај, Симеуне, на ту клупу! — викну Мићан и подмаче му свој столац да сједне.
— рече врло меко, готово побожно отац Сопронија и сједе на праг од подрума. — Ја најволим на прагу... — Од подрума! — додаде неко из мрака.
— Ули, Мићане ули — чу се неко из мрака. — Па мореш и Симеуну једну узгред наточити. — Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако!
— Уточи, Мићане, узгред и мени једну — пружи му и отац Сопронија чашу. — Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостивно, али то је једна жалобитна приповјест, кô једно, што вели
— Уточи, Мићане, узгред и мени једну — пружи му и отац Сопронија чашу. — Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостивно, али то је једна жалобитна приповјест, кô једно, што вели Симеун, историческо збитије, —
— уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу. — Па то је, болан Симеуне, кô једна историја! — узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.
— узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап. — Тако је, тако, оче Сопронија: управо кô једна, што рекô ти, историја, кô једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге —
— 'Вала ти, синко, на твојој части и чествовању! Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија! — једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.