Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Рогозићу се допада Мица, а Мици Рогозић; два срца а једна жеља. Госпођа Софија, Мицина мати, у „рококо” обучена, великом се лепезом хлади, мада јој није врућина, па жмирка на лепи пар; допада јој
Сад је све сломљено. Већ је мање за Рогозићем јагме, но Мица га неће изневерити. Мати, госпођа Софија, већ је спрам њега хладнија. Није јурат, вели, а ни богат. Што мати му има, треба њој, а треба и мираза кћери Алки.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Протић Анта Младен Ђоковић Миле Аљоша Адолф Шварц Рина Агнија Вукица Први полицијски агент Други Марија Ана собарице Софија Три чина се дешавају три године после предигре. ПРЕДИГРА Укусно намештена соба код Марића.
ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони). СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина.
ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони). СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина.
(Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони). СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина. Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава.
Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава. Ма ко био, реците да нисам код куће. СОФИЈА: Разумем, господине! (Одлази и враћа се.) Госпођа и господин Новаковић. СПАСОЈЕ: А, они? Нека изволе!
СОФИЈА: Разумем, господине! (Одлази и враћа се.) Госпођа и господин Новаковић. СПАСОЈЕ: А, они? Нека изволе! СОФИЈА (пропушта Новаковићеве, па оде). XИИ НОВАКОВИЋ, РИНА, СПАСОЈЕ НОВАКОВИЋ: Добар дан желим. СПАСОЈЕ: Добар дан!
РИНА: Ох, да, да! РИНА и НОВАКОВИЋ (оду у Вукичину собу). XИИИ СОФИЈА, СПАСОЈЕ СОФИЈА (долази споља): Један господин. СПАСОЈЕ: Није ти рекао ко је?
РИНА: Ох, да, да! РИНА и НОВАКОВИЋ (оду у Вукичину собу). XИИИ СОФИЈА, СПАСОЈЕ СОФИЈА (долази споља): Један господин. СПАСОЈЕ: Није ти рекао ко је? СОФИЈА: Ја мислим да је то господин што га очекујете.
XИИИ СОФИЈА, СПАСОЈЕ СОФИЈА (долази споља): Један господин. СПАСОЈЕ: Није ти рекао ко је? СОФИЈА: Ја мислим да је то господин што га очекујете. СПАСОЈЕ: Ах. па да! Пустите га одмах! СОФИЈА (оде).
СОФИЈА: Ја мислим да је то господин што га очекујете. СПАСОЈЕ: Ах. па да! Пустите га одмах! СОФИЈА (оде). XИВ ПАВЛЕ МАРИЋ, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ (кад спази Марића на вратима, непријатно се изненади). Ах, ви? Откуд ви?
СПАСОЈЕ: Ништа више! ЉУБОМИР: Ако ме ипак затребате, ја ћу бити овде код своје веренице. (Оде.) XВИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (клонуо у фотељу, дубоко се замисли). СОФИЈА (долази): Један господин.
(Оде.) XВИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (клонуо у фотељу, дубоко се замисли). СОФИЈА (долази): Један господин. СПАСОЈЕ (тргне се и обасја му се лице надом): Ах, то је он. (Ужурбано.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Госпођа Софија, или Сока Кирићка, више није млада, има велику децу, па је још и сад лепа; као млада, морала је бити баш лепота.
Шушнем матери до дође у собу, имам јој нешто рећи. — Госпођа Татијана рече кћери: „Остани, Софија, у дућану, ја имам са господаром Кирићем посла“. Уђемо у собу. — Је л’ то ваша кћи, госпођо Татијана? — Јесте.
Шта мислите? — Ви се, господар-Софро, шалите, моја Софија је сиромашна, не може вам ништа донети, а ви сте богат човек. — Ништ’ то не чини.
— Добар дан, госпођо Татијана, ево мене, хоће л’ бити штогод? — Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом.
— Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом.
Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом. Опет је упита: „Хоћеш ли, Софија, поћи од слободне воље за господара Софронија Кирића? Он је човек уредан, имућан, код њега ћеш добро живети.
Чула си од мене како је са првом болесном добро живео, како не би с тобом“? — Од слободне воље, — одговори Софија. Онда јој ја пружим руку, а матери кажем да буде одма’ сутра прстен, да не треба никакови’ припрема и дарова, но
После девалвације купио сам јој и каруце. Но што је најлепше било, при просидби, мати је прићутала, да је Софија већ потајно заручница била покојног Милоша Милорадовића, и имала већ и прстен од њега, само није свештеник био при
У хаљинама умерено, али укусно, тако да кад је кћи Софија шта на себе метнула, све јој је добро стајало. Па онда у понашању све смерно; није ту било код њих за сваку ситнарију
И сам господар Софра би је узео, да није кћи пошла за њега, тако му се била допала; то је више пута приповедао, и да Софија није хтела поћи, госпођа Татијана би сада била госпођа Кирићка, а Софија постала би госпођа Милорадовићка.
била допала; то је више пута приповедао, и да Софија није хтела поћи, госпођа Татијана би сада била госпођа Кирићка, а Софија постала би госпођа Милорадовићка.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
87. ²⁵ Димитријевић, Софија, „Обичаји у личном и породичном животу“, Банатске Хере, (Зборник), (ур.) М. С. Филиповић, Војвођански музеј, Нови Сад
И, Загреб 1896, с. 102. ²⁸ Раденковић, Љ., исто с. 25. ²⁹ Раденковић, Љ., исто, с. 5. ³⁰ Димитријевић, Софија, исто, с. 237. ³¹ Филиповић, М. С., исто, с. 398. 32 Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, књ. 1, БИГЗ, Београд 1988, с.
, исто, с. 98. ¹² Лилек, Е., „Вјерске старине из Босне и Херцеговине“, ГЗМ 4 Сарајево 1894, с. 659. ¹³ Димитријевић, Софија, „Обичаји у личном и породичном животу“, Банатске Хере, ур. М. С. Филиповић, Војвођански музеј, Нови Сад 1958, с. 233.
41. ¹⁸ Радуловић, И., „Народна веровања у Зети“, ГЕМ, 11, 1936, с. 59. ¹⁹ Димитријевић, Софија, исто, с. 243; Ђорђевић, Т. Р., исто, с. 13. ²⁰ Милосављевић, С. М., исто, с. 286; Зечевић, С.
16. ⁴¹ Милићевић М. Ђ., исто, с. 190. ⁴² Димитријевић, Софија, исто, с. 233. ⁴³ Тешић, М., исто, с. 271. ⁴⁴ Филиповић, М. С.
С., Живот и обичаји и веровања у Височкој Нахији, СЕЗ, 27, Научна књига, 1949, с. 150. ⁵⁴ Димитријевић, Софија, „Обичаји у личном и породичном животу“, Банатске Хере (зборник), ур. М. С.
68; Кордунаш, М., исто, с. 55. ⁷⁰ Вукова грађа, СЕЗ, Л, 1934, с. 22. ⁷¹ Димитријевић, Софија, исто, с. 234. ⁷² Вукановић, Т., исто, с. 228. ⁷³ Петровић, В. К.
С., Српски рјечник (1852), ИИ, Просвета, Београд 1986, с. 760. 34 Драгичевић, Т., исто, с. 489; Димитријевић, Софија, „Обичаји у личном и породичном животу“, Банатске Хере, Војвођански музеј, Нови Сад 1958, С. 235.
107. ²⁰ Тројановић, С., „Момчаник“, СКГ, 1, 1903, с. 60. ²¹ Димитријевић, Софија, „Обичаји у личном и породичном животу, Банатске Хере, Војвођански музеј, Нови Сад 1958, с. 236; Петровић, П. Ж.
, „Старосрпска имена као облик усменог стварања“, Књижевне новине, 749—750, Београд март 1988. Димитријевић, Софија, „Обичаји у личном и породичном животу“, Банатске Хере (Зборник), ур. М. С.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
« Она и њена бака Софија имале су само кујну у приземљу. У кујни се налазио сто покривен мушемом на цветиће, шкрипави кауч и импозантни
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МУЖ ИЛИ КОЈА ЈЕ ДОБРА ЖЕНА ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ТРИ ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: МАКСИМ, марвени трговац СОФИЈА, његова жена ЛЕПОСАВА, кћи му од прве супруге ЈЕВРЕМ, пензионирати официр — Максимов брат НИКОЛА, рукодјелац —
) 1. СОФИЈА И ЛЕПОСАВА СОФИЈА (спрема којешта по соби):Бога ти, Лепосава, како ти није срамота? Велика девојка, па тако неспремљен
) 1. СОФИЈА И ЛЕПОСАВА СОФИЈА (спрема којешта по соби):Бога ти, Лепосава, како ти није срамота? Велика девојка, па тако неспремљено по кући!
Велика девојка, па тако неспремљено по кући! ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем. СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође.
) Гледај, гледај, толики пра! ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје? Срамота је, девојко, и помислити то, камол да изрекнеш.
Зар је њој онде место? ЛЕПОСАВА: У хитости оставила сам, пак сам после заборавила. СОФИЈА: Жалосно је за сваку кућу, гди нема реда. (Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра!
(Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра! ЛЕПОСАВА: Ала сте и ви, боже, све да вам је као из кутије! СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету. Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд.
СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету. Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд. ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи. — Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета.
— Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета. (Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило?
(Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла.
СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем.
СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем. МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Померих се, и моје мамузе звецнуше. Оне као да се пренуше. Софија уздахну и настави: — Ивицу ашова завукоше испод поклопца. Нешто крцну... Отворише. Сестра врисну и паде.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
сенка Глумци путујућег позоришта Шòпаловић: ВАСИЛИЈЕ ШÒПАЛОВИЋ, вођа трупе ЈЕЛИСАВЕТА ПРОТИЋ, глумица у златножутом СОФИЈА СУБОТИЋ, глумица у љубичастом ФИЛИП ТРНАВАЦ, глумац са две маске, испод којих се можда налази и трећа Грађанке Догађа
) СОФИЈА: „Никад! Пре ћу мртва сићи у гроб, него лећи у твоју родоскврну постељу!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, ми
” СОФИЈА: „Никад!” ВАСИЛИЈЕ: „Силом ћу те, ако треба, одвући у своју постељу, брутално ћу одузети твоје девичанство, и бацићу
” СОФИЈА (ошамари га): „У том случају, ово узми за мираз!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако, дакле? Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу пл
Могла си да будеш краљица, а бићеш дроља!” СОФИЈА (загрли га): „Ах, Франц, опрости ми, Франц, то само шала беше с моје стране!
ЈЕЛИСАВЕТА: Несрећну и чедну Амалију игра млада и лепа глумица, нада српског театра — госпођица Софија Суботић! (Софија иступи напред и поклони се) ЈЕЛИСАВЕТА: Поштеног, а подло превареног Карла, игра чувени Ромео,
ЈЕЛИСАВЕТА: Несрећну и чедну Амалију игра млада и лепа глумица, нада српског театра — госпођица Софија Суботић! (Софија иступи напред и поклони се) ЈЕЛИСАВЕТА: Поштеног, а подло превареног Карла, игра чувени Ромео, Хамлет, Пера
Бар тог посла има данас на претек! ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ти да ме учиш шта да радим! СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам ја неговала моју лепоту за лопату! ПРВА ГРАЂАНКА: Треба теби опалити двадесет пет!
ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту! МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе! СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје!
МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати! СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни!
МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати! СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни! ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита! МИЛУН: Реко сам одложи!
Милун: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? Милун: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Ми видимо на плодним њивама ђе се грдно трње растићило, храм Омаров ђе се повисио на свештени основ Соломонов, ђе Софија за коњушку служи. Смијешна су својства наше земље, пунана је лудијех премјенах.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
као Глибовац пустим кућама; као Чачак дулецима; као Пожега дињама; као Ужице шљивама; као Вучитрн делијама; као Софија спахијама; као Стари Влах кметовима (две куће, па из треће кмет).
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Јовчина сестра од стрица МАРИЈА, жена Јовчина, трећа ВАСКА, кћи Јовчина и Маријина ВЕЛА, снаха Јовчина, за Томом СОФИЈА, снаха Јовчина, за Арсом МАГДА, сестра Јовчина, удовица НАЦА, сестричина Маријина СТОЈНА, чивчика НАЗА, стара Циганка,
нису спремљени леген, ибрик и пешкир за умивање, сва преплашена окреће се и, над степеницама, виче пригушеним гласом): Софија, Вело, где сте, море? Брзо овамо!
Брзо овамо! СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА (истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешкир; пењу се у
Брзо овамо! СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА (истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешкир; пењу се у чарапама на чардак).
МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да
Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне. Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага). ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази.
ВЕЛА (полива га). МАРИЈА (Софији, показујући на собу): Иди и отвори прозоре. СОФИЈА (одлази у собу и диже завесе, отвара прозоре, распрема постељу).
Ваљда с тобом се за то разговарао па то чинио. Не знам. (Прихвата пешкир који јој Јовча враћа.) ЈОВЧА Е, е... СОФИЈА (износи појас и одело горње; она и Вела држе појас којим се Јовча опасује).
ЈОВЧА (спушта се на миндерлук, пружа ноге). СОФИЈА (доноси ципеле и навлачи му их на ноге). ВЕЛА (примиче му софру на којој су већ постављени ибрик с кавом, са
ВЕЛА (примиче му софру на којој су већ постављени ибрик с кавом, са шољама, с тацном дувана, и послужењем). СОФИЈА (служи га слатким и водом). ВЕЛА (сипа у шољу каву, прави цигару и меће је у муштиклу и приближује).
СОФИЈА (служи га слатким и водом). ВЕЛА (сипа у шољу каву, прави цигару и меће је у муштиклу и приближује). СОФИЈА и ВЕЛА (односећи леген, ибрик, пешкир, силазе у кујну, из које извирују женске; све се губи у дубини таме кујинске).
ЈОВЧА Та, морао сам. А да се може увек, то ти већ знаш. Само неколико кеса, и све се може. Али, морао сам... СОФИЈА и ВЕЛА (доносе послужење за владику, служе њега и Јовчу, па се измичу).
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и супругу, добротом без числа; Удало с' је и то јоште, на излишак блага, Да је у ње сва имена које носи снага: Софија је ваша мудрост, што вам домом влада, О достојном воспитан'ју рачи ваших чада.
32—6, у низу других стихова, без наслова; наслов песми сам дао ја. — Драго Теодоровић (заправо Јован) и његова жена Софија су познати пријатељи и мецене Доситеја Обрадовића, Павла Соларића, Атанасија Стојковића и других савремених српских
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
На то упућује и народна песма: »Извила се света гора зелена. То не била света гора зелена, Већ то била света црква Софија« (Вук, Пјесме, 1, 202). 2.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И кецељице су им тамније но што би требало да су. И имена су им била матора: Константина се звала Кода, Софија Сока, а Тијана Јана. Кода је била питомо и племенито дете, али ружно дете.
Старија кћи, Софија бледа као мрамор, дивног раста и хода, носила је мали црни шешир, била скоро забрађена црним крепом.
На пут је ишла сама. Градић се дубоко загледао у ту појаву, говорио о њој и више но што треба, али Софија је, као и њен отац, распростирала мир око себе.
Преобуче се, и с ћерком Софијом иде у шетњу, далеко изван града. Носе доглед, посматрају, разговарају, заћуте. Софија, својим складним, лаким ходом води, отац за њом скакуће преко рупа и шљунковитих наноса дуж реке.
То је са женском децом: само јалова стара девојка још мало подржи име... Знам извесно: Софија се неће никада удати... остаће Спида...
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
на дар Свакад споминат у Грка цар Јустинијан, што је начинио дивну и красну велику цркву у Цариграду, што се зове Аја Софија висока (по српски рећи се, тој цркви име је Света Мудрост или пак же Од века утајено је.