Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Па како си ми, Софкине? Јеси била добра? — сагињући се к њој тако расположен, застајао би са Софком испред кујне и почео да се или са матером разговара или са осталим женама здрави, а не, као до тада, да и не
У осталом, она је једина и одговарала на њихове поздраве, пошто он, ефенди Мита, са Софком у крилу, заваљен, није гледао ни у кога већ једино у оно своје испружено колено нарочито у своје лаковане, плитке, и
Зато је она сад, осећајући се пред Софком као крива, за те своје наде и мисли о њему, своме мужу, стидећи се те своје слабости, једнако крила од Софке главу и
Једино се не даде тетка Стоја. Она кад дође, пошто се ижљуби доле са Софком, ту и остаде и сита се наразговара, па тек онда оде горе код „оне“, матере, своје сестре, и осталих жена.
— И мене је срамота! Једнако усправљајући се и већ од беса тресући се, И то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче сав јад да излива: | — Зар мене није срамота? Зар ја то хоћу, мило ми?
косе, виде како он зна да он сада може пред целим светом бити онај стари, велики ефенди Мита; али пред њом, својом Софком, својим чедом, после ове њене оволике жртве ради њега, губи све: и поштовање, и дивљење.
И, као у накнаду за то, за то своје малочас понижење пред Софком, он, чим изиђе из собе, поче тамо код тетке и напољу да размахује рукама, заврће рукаве, и Софка чу како он, као увек,
светлост, трчкарање, као при свакој свадби и прошевини, сви се изненађено тргоше и уверише се да је заиста и са њом, Софком, већ једном свршено...
И после чашћења и гошћења са оцем, чак и вечере и после ње дубоког у ноћ седења, он, одлазећи и праћен Софком са свећом до капије, увек у потаји, кришом, да га не би ко чуо, питао би је: — Да ти не треба пара? Да ти дâ тата.
погледа, као кроз шибу пролазиле и бежале на више ка мосту и амаму, тако да је баба Симка, кад је видела да ће са Софком готово сама остати, морала да их гласно зове. — Море, шта се растурате?
За Софком уђоше и остале. И чим се за њима затворише и закључаше амамска врата, све, осетивши се затворене, сасвим се ослободивши
Баба Симка их с муком задржавала, док напослетку не диже руке од њих и готово само са Софком остаде. Али Софка је толико била уморна да ништа од тога није примећивала.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Са Софком као приповедачем. Тим путем, међутим, Станковић није могао ударити, мада иначе има приповедака које су у првом лицу ис
чешће приказује на једном истом или сличном месту, или у једном истом или сличном положају, као што је то случај са Софком, и када се то при читању осећа, морамо се упитати да ту можда не постоји и извесна скривена веза.
чукунунука, која ће се можда звати и Софком, биће сигурно онако лепа, бујна, као што она беше, а овако ће и свршити, овако ће за све њих платити главом и њу,
споља (са улице) запречен није у Нечистој крви само описан него је, штавише, и срећно укључен у нарацију: заједно са Софком , нама читаоцима даје се да са прозора гледамо оно што се на улици и у вароши дешава , али се зато у роману искључује
Тако су и Борисава Станковића поистовећивали - занимљиво је - управо са Софком. „Софка је сам Борисав Станковић у свом богатству његове душе и његове умјетности”, вели на једном месту Мидхат Бегић.