Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоје Павића. То су вам два отресна, ваљана и вредна момка. Имају сестру — да је није шале у свој капетанији.
Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута...
— Ђаво те носио, кљусино матора! — рече она, па настави копати. Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате. А Марица, те пред њих: — Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се
— Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје. — Не могу никуд да се макнем од њега! Као да га сам ђаво нанесе — куд год пођем, јали ће ме срести, јали стићи...
— А, ваља то јавити кмету — рећи ће Ђура. — То је већ и сувише. — Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. — Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље.
Ваљало би њега како друкчије заварчити. — А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо...
— А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо...
Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо... — Нека стоји, казаћу ти после — рече Спасоје прекидајући смехом. Повуче Ђуру за рукав, изиђоше оба на страну и почеше нешто шаптати. На то се Ђура поче смејати.
— Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући. Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје. Било је већ око заранка.
Кад тамо, а Ђура и Спасоје дељају некакво дрво и граде нешто. Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да
— рече Сима загледајући је. — Не може то ниједан во у нашем селу понети. — Има један те ће моћи — прихватити Спасоје. — Голем је зијанћар — рече Ђура — па му ваља подобру ударити. Ако буде голема, ласно је пократити...
Ако буде голема, ласно је пократити... А откле ти с тим врећама? — Та однесох оном угурсузу потру. (Ту се Ђура и Спасоје опет згледаше и осмехнуше.) — Хтеде ми очи ископати. Једнако чангриза...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тражили су само да се, с времена на време, састану, виде, бар једном у години. Неки Павлов, далеки, рођак, чича Спасоје, долазио је Павлу, из Руме, не само у Варадин, него и у Темишвар, пешице. А био је прешао седамдесету.
Па вам ту читуљу његов брат, Спасоје, несретник, даде, за дукат, па се још хвалио, како је добро продао, чађаву купусару.
Они онда позваше чича Спасоја, рођака, оног што је долазио, пешице, Исаковичима и бројао им, на кући, врата. Чича Спасоје, затим, нестаде, и оде са чамџијама, да прегледа обале. Залазио је, два‑три дана у Турску, и дубље.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ЧИН 75 ПОКОЈНИК (КОМЕДИЈА СА ПРЕДИГРОМ У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Павле Марић Милан Новаковић Спасоје Благојевић Господин Ђурић Љубомир Протић Анта Младен Ђоковић Миле Аљоша Адолф Шварц Рина Агнија Вукица Први полицијски
Пожури, молим те! (Оставља слушалицу.) Ево га иде! XИ СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (новопечени богаташ): Добар дан желим! (Љуби руку Рини.) Извините, куцао сам два пута.
Пожури, молим те! (Оставља слушалицу.) Ево га иде! XИ СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (новопечени богаташ): Добар дан желим! (Љуби руку Рини.) Извините, куцао сам два пута.
РИНА (нестрпљиво): Да, само сада не, данас не; имам преча посла, заједничких брига које се тичу и вас. СПАСОЈЕ: Мене? РИНА: Ви нисте ништа чули? СПАСОЈЕ: Не знам шта бих имао чути?
СПАСОЈЕ: Мене? РИНА: Ви нисте ништа чули? СПАСОЈЕ: Не знам шта бих имао чути? РИНА (Анти): Како то, господин-Анто, нико сем вас није чуо?
РИНА (Анти): Како то, господин-Анто, нико сем вас није чуо? АНТА: Ја нисам чуо, ја сам видео. СПАСОЈЕ: Шта си ког ђавола видео? АНТА: Рећи ћу ти. Патиш ли од срца? СПАСОЈЕ: Да, нешто мало.
АНТА: Ја нисам чуо, ја сам видео. СПАСОЈЕ: Шта си ког ђавола видео? АНТА: Рећи ћу ти. Патиш ли од срца? СПАСОЈЕ: Да, нешто мало. АНТА (звони): Разуме се, то ти и припада у тим годинама. XИИ АНА, АНТА АНА (долази): Молим!
XИИ АНА, АНТА АНА (долази): Молим! АНТА: Ана, донесите чашу свеже воде. АНА: Молим! (Оде.) XИИИ РИНА, СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ АНТА (Спасоју): Седи, молим те, јер ствар морам да ти саопштим пажљиво и издалека.
Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је. СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате? АНТА: Онај чију си кућу на Теразијама и све остало имање ти наследио.
АНТА: Онај чију си кућу на Теразијама и све остало имање ти наследио. СПАСОЈЕ: Та идите, молим вас; лудост, као да смо деца... којешта... откуд то може бити? РИНА: И ја не могу да верујем.
којешта... откуд то може бити? РИНА: И ја не могу да верујем. СПАСОЈЕ: Ко би још тако што веровао и ко је, молим вас, такву глупост могао измислити?
РИНА: Мени је наш рођак, господин Анта, донео вест. СПАСОЈЕ: Ти? АНТА: Ја. СПАСОЈЕ: Шта ти пијеш овако изјутра? АНТА: Не пијем ништа, али бих могао сад испипи цео мотор
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
ако је рођено у недељу добије име Недељко; на Ђурђевдан, Ђура или Ђорђе; на Спасовдан, Спасоје итд.). Детету се дају и имена бабе и деде да би стало умирање.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Дакле, ти си мој ђак, Ко те је поставио? Милун се збуни али се брзо прибра: — Ђакон. Он је хтио да ти Спасоје буде ђак, али ја сам га молио.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Кога да пита за савјет, коме да се обрати за утјешну ријеч? Бабино посвојче, врагометни шерет Спасоје, одавна је одмаглио у рат и сад се јавља из армије. Каже, поручник је.
Каже, поручник је. И већа су се чуда данас показала, па нек буде и то — Спасоје поручник. Доклипсао Спасе једног дана на одсуство, равно својој баки, ком ће другом.
Не би то био стари Спасе кад не би био такав. На Илиндан, пред вече, враћа се Спасоје с црквеног сабора и реферише старици: — Бако, ником ни ријечи о овоме што ћеш чути: данас на збору појавио се магарац
ти сад ово: мора он, сведржитељ наш, чак и магарце с чељадећим ногама слати по свијету да се будале памети дозову. Спасоје лукаво укоси очи. — Ништа ја, бако, нијесам казао. Униформа је на мени, а она те ствари не допушта.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И он му се покорио слепо, без размишљања, без протеста.... Кад наступи пролеће дође из војске деда Миланов син Спасоје. Првих дана по доласку изиђе у поље да разгледа имање, па сврати и на њиву у брду.
Тако треба и са децом чинити док су млада... — Чича Пери баш згодно беше да развезе са својим поукама, али Спасоје, нервозан и нестрпљив, прекиде га нагло: — Ама што ти не плевиш своју пшеницу него моју?
Истина, то је таштина, и чича Пера зна како је то велики грех, али ни он није био светац. — Знам то, — поче Спасоје, — али нећеш ваљад’ месити свецу колач од туђе пшенице, са туђе њиве...
— Не знам ја за то... њива је моја и не дам ником да приђе ту. Излази, чича! Викну Спасоје, а кошуља на њему задрхта к’о лист на јасици. Беше позеленио и дошао, што веле, ван себе од љутине.
Издадоше му и решење, које он плати, па одмах оде кући. После неколико дана Спасоје поручи Пери: — Да имаш још сто решења од највећих судова, ништа ти не помаже. На њиву ми жив не излази!
Тако је мислио чича Пера целога пролећа и уз то радио своје послове. Само га по некад узнемири какав глас из села да Спасоје још исто ’нако говори, и да му ништа не помажу савети старијих људи, који су га због тога нарочито корили.
Чича Пера случајно баци око у страну и поглед му се заустави на његовој дреновачи, која стајаше наслоњена уз крушку. Спасоје погледа за његовим очима, па кад виде шта он гледа, врисну: — Шта, ти гледаш у батину! Хоћеш да се бијеш?
— Хеј, свече туњави!... Помињеш Бога уза сваку реч, а туђе отимаш, — рече му Спасоје подругљиво. Чича Пери клецнуше колена. Пође му нешто тешко од срца, па се разли по целу телу и заустави се под грлом.
одговори загушљиво: — Тако ти самога Бога створитеља, остави ме на миру да радим свој мал, који сам с муком зарадио! Спасоје плану, па викну из свег гласа: — — Крао си, бре, са ћивота свечева, па ти је то поштена зарада.
И Спасоје беше дочепао мотку и пошао напред. И таман он поче да издиже руке, а палица фијукну кроз ваздух и прште на његовој глав
И таман он поче да издиже руке, а палица фијукну кроз ваздух и прште на његовој глави. Спасоје се простре на земљу као покошен, задрхта једном ногом и беше мртав.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Понекад заграј е би пробудио и...“ „И мртве?“ „Не само њих, но и тебе, валај!“ Оташ и Спасоје слатко се насмијаше. Мишан му одговори: „Шапат у папрат! Ко ти је крив е си лакосан ка’ кокот, а можда баш као зец...
„Нека, љуђи, некате! Прекините, па да заложимо што!“ рече Оташ, понајстари међу њима, висок, коштуњав човјек. Спасоје, омален али жив као зрно, човјек у најљепшој снази, прострије празну торбу а на њу постави оно што бјеше из ње извадио
Оба скидоше капе, прекрстише се по три пута, па почеше јести. „Ајде Крцуне, остави шалу, биће вам је до мало!“ рече Спасоје, видјевши да се она двојица не раздвајају. „Богами, поједоше!“ викну Крцун, те једним скоком стани се украј торбице.
“ рече Оташ, измакнувши се мало и почевши пунити лулу. И Спасоје то исто учини, па стаде кресати. Крцун одријеши мјешиницу у којој је била вода, па се напи и даде и другима да пију.
“ „Е ма лијепо ли збориш, Јанко! Не чух те тако до сад!“ прекиде га Спасоје. „А, мој брате, ћаше овако зимус у млађупници.
У некијем часовима заиста му вријаше у њему, а тад му саме ријечи летијаху из уста. Залуду су га запитивали Оташ и Спасоје о постојбини и роду му, он је увијек умио сврнути говор на друго што.
С Оташем остадоше: Спасоје, Петар и Марко. Четовођа је хтио да на њега првога наиду Турци, да их пропусти колико треба и да удари кад треба.
И ове знам, јер смо негдје ономлани хватали вјеру ш њима па доходише на састанак у Рудине“, настави Спасоје шапатом. „Мир!“ брекну лагано стари. Онај први што пјеваше већ стиже. Туре стаде баш пред шешаном Оташовом.
Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?... Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог момка.
“ рече Петар Цеклињанин. „Ха, богами, то је! Таман је то тâ но и мени би мука исказати!“ рече Спасоје. „Некате љуђи, пребродио сам ја све!“ прекиде сердар, па одмах викну: „Милице, камо та ракија већ!
“ рече сердар немарно, па је даде Стани. Дјевојка се загледа у Елвирину слику. „Ја бих рад видјети рањеника!“ рече Спасоје, сестрић сердарев. „И ја!“ понови сваки. „Па елате!“ рече медик, који је дотле муче сједио.
“ рече Озринић, сагнувши се и љубећи се с њим. „А како си?“ „Добро!“ одговори Јанко. „Црногорац! Богами!“ рече Спасоје, усхићен. „Чули га како рече: добро!“ „Ама соко, чоче!“ прихвати Озринић.
Ћипико, Иво - Приповетке
Браћа се погледају и презаво обазиру на њ, а старији, Спасоје, упознаје га боље и мисли: „Сигурно је он; чини се невјешт и пренаша мирно камење, као да ни за шта не зна”.
Млађи син потјера коње, па с оцем одјури из града. Старац, срдит, одмах се не сјети да је Спасоје заостао, а послије, кад су кола одмакла, помисли: „Пожуриће пријечицом, па ће их достићи”.
—Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се. — И ја ћу, ако ми скривиш! — одговори он, и презриво махну руком.
— плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи. —Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи. — Мичи, скоте, јер си погинуо!
И кад Спасоје нагло исприча како је било, а отац се увјери да је тако, рече синовима: —Бјежимо, да спасемо глву! — и сам поможе
Они тек што су границу прешли, осјетише се лакши: младост их носи. Спасоје је задовољан што је изнио живу главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести
У свануће стари Никола и син му Спасоје пођоше на Цетиње да се властима пријаве и да чисто испричају што се догодило. Па ако власти нађу да су право радили, у
Старији брат Спасоје све је узбуђенији што више размишља; жао му је што је доље силазио и брата собом повео да обојица лудо настрадају.
—Што си замишљен? — пита млађи брат, с намјером да чује што ће Спасоје рећи. —Најбоље би било да оставимо работу, па да се кући повратимо. Не опомиње отац онако; одговори он смишљено.
—Најбоље је да се повратимо, — понавља Спасоје. Није вајде своје послове другоме казивати. —Ради како знаш, — одговори млађи. Али часком смисли се: — Знаш што?
—Јесте ли здраво? — пита их забрјжути отац. —Толико што имамо добра, — одговара Спасоје, да упита: — А како је на дому? Можеш ли сам? —Слабо... стока тек што се држи...
То ти узми код њега што ти је потреба, па понеси кући... ваљаће ти, — одговара Спасоје, и очито жали оца. —А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде! Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година.
Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година. Па онда, и да га ухапсиш, камо ти код њега револуционарни и антидинастички списи?