Ћипико, Иво - Приповетке
И дуго су тако стајали, док млађи брат прозбори: —Затворили нас, — и дохвати Спасојеву руку, као да помоћи од њега тражи, и надода: — Срећа те смо заједно! —Нека су мене, убио сам! — одговори он.
Девојка се враћа кући смирена, и свега се лијепо сјећа. Издвојито и бистро гледа у Спасојеву прилику и сама мисао к њему одилази. ....
и топлота наредних дана као да јој носи нову струју и у живот је усељује; лијепо, кад, обасја сунце, у њему гледа Спасојеву прилику и занаша се његовом младошћу.
Бесвјесно корача уз Лазу према Спасојеву боравишту, у очитој стрепњи. Расијане мисли не може да окупи, али свеједно — пред очима јој је Спасоје сређенији и