Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Више се пењи славе на лествицу. Препона тму тих љутих сеци, К дверма бесмертија спеши бодро. Обитељ трудом жељезним цвета већ, Ближе ју к светој цељи приведосмо.
Јунак не трпи подлу љагу. Одлази. Ждрал нам га верни чека. Ноћ испред њега бежи, а зорица Пред њега спеши, — пут му осветљује. Вук лажом кује браћи оков. Њија се дрво свободе Сербом. Цар Мурат лежи.
Вук лажом кује браћи оков. Њија се дрво свободе Сербом. Цар Мурат лежи. С мачем у десници, Назад горд спеши Обилић к својима. Опет га реч задана врати К султану. Гњечи му петом шију. То не зна војска. Ослаби храбри дух.
Томе служи сав свет — добија, губи; Свему причина он. Где јачи живот, Тамо победа спеши. Дрема у миру и лав. 11. децембра 1818. Лукијан Мушицки ОДА К САМОМ СЕБИ Тешко мени без мене!
Гле како Дунав струји огромно, Купећ капљице, там’ у море сиње носи. Као богатца живот, час тихо, час спеши буровно, Да величину своју вечити саспе у гроб.
О, врати се натраг!” Не слуша родитељ молбе ни совјета млађана сина; К планини већ је окренуо лице и Турцима спеши. Смутња у народу расте, и брига се диже и јаук. Моле и заклињу, помоћи траже од Ђорђа и мајке.
Он не види, он ослепи, На беле јој груди спеши. Брат га зове, виче, моли, Сећа г’ мајке, себе, мете, — Него свима слепо дете Мамитељки вили воли!... Ој!