Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
а по пољу бејаше свуда пшеница посејана, а пешак опколио кућу и на кућу пуцају, у којој Пљакић и наш момак Пава и поп Сретен и јошт са 15 момака изнутра се бране.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
На сабору не беше другог свирача до неког Сретена Стојића и још једног момчића што удараше у бубањ. Сретен није Циганин, него један сиромашак из села Н.; вредан и отресан момак.
А кад је већ сабор он и сâм дође да заради коју пару. Осим тога, Сретен је у неку руку и мајстор. Зна доста добро качарски и столарски занат; гради ведрице, каце, бременице, вучије, чаброве,
, а друге мене Милуна Вучевића, трговца из истог места, на следеће заљкучисмо: 1. Ја Сретен угодих се данас с Милуном да га од 23. априла па до 26. октобра ове 187...
Све је то скрхано у авлију код среске куће. Сви су мислили као сигурно да ће Сретен изгубити, и већ га беху неки почели жалити: »Еј, сиромах Среја! Како је налепио! Куд ће, брате, шут с рогатима!
И он узе перо и на акту написа овако решење: »Да се Милун одбије од тражења; да Сретен није дужан давати никакве накнаде Милуну, а слободно му стати где хоће под најам или радити свој занат; да газда Милун
А за њим су одгегали његови калаузи покуњени. Сретен је богзна како заблагодарио Страхињи и обећао му да ће одјако добро отворити очи кад се с ким погађа под уговор.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
и срећно, па су стога деци надевали следећа имена: Веселин, Весељко, Радован, Радоје, Радоста, Радислав, Радојка, Сретен, Срећко, Срета итд. Имена-благослови су и: Благоје и Благован.
Ово „равнодушно“ понашање очева према деци среће се у готово свим „западним крајевима нашег народа“, примећује Сретен Вукосављевић.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Сунце се смирило. Обран последњи ред кукуруза и натоварен на кола. Скупљају се радници под брест. Сретен ми води ситог »Султана«, пребацује преко њега гуњац и колани га тканицама.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
као све варошице у Европи, — да је у том и таквом, дакле, селу живео један од многобројних учитеља и звао се Сретен.
Није одавна Сретен у овом селу о коме је реч. Скоро је премештен. И ми ћемо одатле, баш од његова доласка, и почети нашу приповетку.
»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто
— А не, ја ћу код куће вечерати. — Ваша воља — вели услужно ћир Ђорђе. — Ја сам овдашњи учитељ, Сретен Н. Данас сам дошао. — А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи.
— вели му снебивљиво чича Милисав. — Ааа, ко вам је оно? — запитаће га Сретен зажмиривши мало. — Ко, учитељу? — Па, ено онај тамо?
Власт. — Ваљда си хтео рећи: слуга; слуга народни? — рече Сретен ударајући гласом на последње речи. — Ама, бог с тобом, господин-учитељу, какав слуга, кад је оно власт!
Јок! — рече Сретен одлучно, као витез који једним махом свога мача преполови свога противника. — Јок! У камариле ја не идем!
Запрепасти се човек кад га онаква виде пред собом. А заборавио сам вам раније казати да је Сретен већ придобио Максима сасвим за се.
А заборавио сам вам раније казати да је Сретен већ придобио Максима сасвим за се. »Покрстио га је«, како се Сретен обично изражаваше, и фамулус му је био сасвим одан, верујући у ауторитет Сретин, као оно што се прича за Питагорине
— Ако је назеб, господине, да те истрљам мало; веште сам руке, — рече Максим. — Море, батали трљање — вели Сретен зловољно — натрљано ми је доста. Откуд ко стигне, друго ништа и не ради него ми само трља (под нос!).
— вели Максим... — твоје толике чколе и науке... па гледај... — Па, видећу. Да спасемо колико се може. То рече Сретен и оде у своју собу. Седе за сто, узе перо и хартије, па стаде увртати своју браду.
И поред свега тога што му кмет Милисав рече у чему је ствар, и о чијем трошку све то бива, Сретен ипак тераше своје, па нашара и натрпа на хартију све што му год паде на памет.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак.
Заљуља се прво коло, за њим друго и треће... Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.
Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу. Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу,
— викну она љутито и пође даље. И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. Сретен пође уз њу. — Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...
Ни баба Ружа не би умела боле намештати. — Ја, вала, јок... што ? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако... Немој, болан!... Мој тата вели...
село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен. И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.
Тако скиде с реда прву бригу. Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати. Ово га необично наљути и изненади.
— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. — Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. — Е, мари сад Срета за пурењаке.
Неко иза њих повика: — Стој! Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама. Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места,
Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. — Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...
После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа:
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Изгледали су нам зуби као дирке од клавира и чак неки Сретен Алексић, који је сва „јотована“ слова (ћ, ч, ђ и џ) изговарао као једно једино, не могући да их разликује, правдао се
ћемо преко Сретеновог десног увета, па опет даље и даље и даље, и ево нас на Сретеновом носу одакле смо и пошли! Сретен је нама ђацима необично импоновао због тога што се професор њиме служио.
— Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец. Је ли тако?
ето овако! — и ту нас поврста у једну линију, Живка, Сретена и мене. — И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога и светлост Живкова не може да га обасја, те услед тога настаје помрачење Месеца.
— Нека изађу оне планете од прошлога часа — рекао би. Те планете били смо Живко, Сретен и ја. — Ти, Живко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно, окрећи се око себе!
Окреће се Живко у месту, окреће се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе па око Сретена и с њим заједно оптрчавамо Живка.
— Комшију Живка! — одговара Сретен. — Овога Живка што седи до тебе у клупи? — Јесте! — А како ти он може помоћи? — Да ми шапне. — Шта да ти шапне?
— Јесте. — Е па хајде ти, помоћни глаголе, устани и шапни да чујемо сви. Реци, дакле, шта је оно главно што је Сретен заборавио да каже?