Употреба речи среће у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!... У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности...

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

? Та ако ти је отац погинуо, није ти среће однео, остало ти је пријатеља” и проче. Ја и њима удесим моју стару песму и кажем им, да они добро знаду да су дахије

Тако су се били возгордили са оном малом својом искром случајне среће, да ниједнога императора у Европи себи сравњали нису.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ни сам не зна куд ни зашто. Често су људи говорили: »Баш штета што овај поштен момак нема среће, а ова ко вредан и поштен!

Молим те, господине, тако ти среће, све му запиши, ама све, што год знаш... — А што ти то ниси јавио најпре општини? — рече капетан.

— Тхе! Шта ћу му ја? Ето, нека рђа не да му никако да се отресе. — Нема среће, веселник. — Нема, пошо — потврди поп, па настави готово сасвим озбиљно: — Право да ти кажем, ја сам често помишљао

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— рече Станко, пошто га је неко време нетренимице гледао. — Ја мислим да нема веће сласти ни среће од освете! — И примаш братство?! — Примам побратиме!

И Петра, и кућани, све беше живље и веселије... Та, ето, опет настадоше стари дани, дани среће и разговора!... Ето, људи прелазе праг за који се мислило да га неће прекорачити нога човечја. — Уђите, уђите!

Од неколико дана он више не беше госа своје памети... Сваки тренутак отварао му је по један извор среће... Он није знао шта се с њим ради... Његов Станко! Ама је ли могућно да је то његов Станко?...

Срце му залупа од бола. — Баш смо ти уде среће! — рече. Она ништа не одговори... Али он виде како јој поигравају румене уснице. — Не да нам бог!...

Истина, сад се сваки дан сукобљавају, па су искалили срца... Па стаде размишљати о себи... Био је ретке среће. Толико је бојева претурио, па остао здрав и читав. Ни врело зрно ни оштри нож не такну се тела његова...

Небом се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити... — Какве смо среће, још ће и оснежити!... — рече један Ваљевац. — Вала, како је драгом богу воља!... — одговори му Рудничанин.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Хтедох да запевам млад дитирамб среће, А ја најтужнију испевах поему; Почнем да се надам, а осетим веће Неку слутњу давну, заспалу и нему.

Очи су ти данас пуне топле тајне, По пољубац има у погледу сваком; И има у гласу тужном, неједнаком, Обећање среће нове и бескрајне. Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали.

ни минуте неме, Да питам куд оде уздах што одлеће: Толико је увек било кратко време Између две сузе и измеђ две среће.

Тако јадна душа никад неће знати Где беше крај бола, где почетак среће... СУЗА Кô јесења шума тако умираше Цео један живот тихо и нечујно.

РАПСОДИЈА Да ми је да љубим као некад прије — Без наде и среће; вај! да ми је моћи Испунити опет целе своје ноћи Сузама и слутњом којој конца није.

И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли.

неће Ни прекор, ни хвала; нити туга нова Што не оста више од негдашњих снова Ни капља горчине, ни тренутак среће. Али старом страшћу погледам ли у те: То нове љубави јавља се глас смео!

У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца! И зар стога Има среће за вас, срца?

И зар стога Има среће за вас, срца? једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас

већ пуним звезда што ће доћи, Ја ћу да се пустим у то море таме; И заиграће у својој самоћи Срде од чекања и од среће саме.

Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште Непознате среће расту у ноћ нему; Нећу више чути твоје речи таште, Да твој глас свемоћни осетим у свему.

Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде Клетву молитава замуклих? И ране Непамћене среће и престале наде? И горчину једне сузе убрисане?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!... Као што видите нема ту среће ни живота! И тако је моја мати била несрећна и ми смо сви уз њу били несрећни...

Неће он, сељаче, никад среће имати! Уђосмо већ у село. Успомене навалише и притискоше ми груди. — Лакше, Илија, лакше, још лакше! Затегни узде.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Мој Проко — наставља Глиша, а глава му пала од жалости на груди, — да је среће да ти меникана овако пијеш за спокој душе, а не ја тебикана!

— А па наравно. То је идеал и мој и мојих родитеља био... Хе, ал’ то зависи од случаја, од среће... ако будем тако срећан па дочекам да се упразни каква добра парохија...

Требало би, да је среће, да је пример селу, а он се осушио већ од те несрећне љубавне чежње као какав провансалски трубадур.

И тако, иако су Шаца и Јула, као сви заљубљени, најрадије волели самоћу, — ипак су били те худе среће да буду не само опажени, него чак и спевани.

Није то шала — ићи пред преосвештенство! Ваљда сам ја То научио! А какве сам среће, још могу ја бити крив! — Сав свет зна да је он крив. — Е, слаба је то утјеха за мене! Знам ја Спиру.

ја помисли’: оде му брада к’о да је није ни им’о, — а он још похваљен и црвен појас добио! Има тај више среће нег’ памети, — то ја само знам! — Долијаће! Долијаће, Ћиро, ако има бога, к’о што га и има!

Дакле: сума-сумарум, — ви сте крајни виновник све ове данашње среће господин-Перине, а и госпођица-Меланијине (к’о што бар ви велите). — Та помало јесте и тако! — вели поп Пира.

— рече и пође, па застаде. — А шта је било даље? От’ш’о си, дакле, празни’ шака код господина владике? — Камо среће да сам, ал’ то је ђаво што нисам.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба би рад у нечем већем срећу покушати. Поред мало новаца, мало посла, а много среће — то се њему у глави врзло. Житарска трговина, то је добра трговина.

— Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде. Камо среће да сам пре два месеца жита накуповао, могао сам досад најмање две хиљаде хаснити.

Љуба је само из курмахераја речима забадао, но фрајла-Милева знала се вешто извући. Љуба свршава визиту. Као среће ради, остави два талира и обећа да ће сутра опет доћи. Сутрадан ето Чекмеџијића већ у седам сати у посету.

„Пут за паорушу Татијану Скорићеву у П. — десет форинти. „Кад сам гледао Милеву Милеуснићеву у Б., дао сам јој среће ради два талира — то је пет форинти — дабогда никад не имала среће!

, дао сам јој среће ради два талира — то је пет форинти — дабогда никад не имала среће! „И њеној слушкињи сам дао пет форинти, да ми каже ко долази код фрајле у визиту. Отишло ми у штету — лагала је.

Сиромах Марко! Таква глава, па вечит мученик, у кући женин роб. А Миливој, слабије главе а боље среће, од почетка до краја лако је и добро живео. Често више вреди срећа него мозак. Мица умре без порода.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Примицао се дан ретке среће и он, искидан прошлим невољама, потпуно сам и повучен после свих патњи, са потребом оне живе узбудљиве радости

Лепо. Волети значи: имати за циљ срећу онога који се воли, туђу срећу. А њој среће нема без њега и човек се чува за њу и ради ње.

живот, у једној милој, идеалној верности два бића, започео да тече широко и одмерено као најлепша река, кад се пупољак среће стао расцветавати, долази ово, овај нов, неочекивани рат, чији се крај и расплет не може сагледати и који га са оне

Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће? Је ли баш дужан? Где је та граница кад човек може, кад има потпуно право да каже: „е па, брате, молим те, дао сам

ње, уз њу, он са свом својом мушком снагом и лепотом, он, на чијим је грудима она прво упознала ону слатку стварност среће.

Сви би они мени завидели. Јер, шта? ја идем вереници. Значи: волим, дрхтим од среће у оној радосно хармонији бића и сав треба да сам блажен и преображен оном чаробном сјајношћу. А је ли тако?

А је ли тако? Јесам ли ја преображен заиста, осећам ли ону хармонију, онај мир, онај рајски мир „среће што плаче?“ не осећам, ни издалека не осећам.

Један диван талас среће поплавио ми је груди до суза. А кроз овај отворен прозор улазило је неко свеже, радосно, рајско и празнично јутро.

Погледај како дрхтим, како сва, сва дрхтим. Осећаш ли како блистам од среће? Осећаш ли шта си ти мени? Док си тамо био и кад год сам помислила да те могу изгубити, ја сам увек пред собом гледала

Африка

То је сувише среће а да не изведе из стрпљења човека чији је живот условљен напором и мучењем. Није било сумње, што сам после и код свих

мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си. Ти која си дивна да те гледају; ја се забављам. Четврта песма. О, Амару о!

мученици, у манастиру што је на домак величанственог плавог Океана, којим плове бродови на све стране, пут злата, среће и богатства. Враћамо се у варош, између нових белих улица, дворишта са пацијима, лозама и шедрванима.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

баш овим поводом то исто напомињали), но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је наша литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног, које се воопште

Црњански, Милош - Сеобе 2

Међутим, Павле је имао ону безумну храброст, која се, каткад, среће код таквих, плавокосих, тихих, жалостивних, људи.

Морали су да му мећу пијавице за врат. Проклињао је дан, кад је Исаковиче упознао. Дабогда, Петар никад среће више не имао!

Овакви лепи дани су једина срећа, у људском животу. Не трају дуго. Пролазе брзо. Трајне среће и нема, у људском животу. Да ли и капетан мисли тако?

Људи би рекли да је био несретан у браку, јер је жену сахранио, али она мисли да није тако. Јер не може бити веће среће у браку, него таква љубав, коју ни смрт не може да прекине. Бракови, иначе, нису ништа друго, него лаж.

Камо среће, каже, да је умро пре тога. А кад је повукао руку, са руке Исаковича, руку, која је била јако маљава, извини, се Павлу,

Требало је, прво, стићи до Руса, затим испитати госпожу Хумл, па тек после потражити ту жену, која, очигледно, нема среће, ни правог пријатеља, у животу. Она је била подигла главу к њему, као да је знала да неког има тамо горе у мраку.

Брзо се покајала. Овога пута, међутим, била је очарана и сва упаљена. Али, помисли, није ни њена мати у животу среће имала.

Требало је да Божич пође, два дана раније. Да се то десило, не би била знала да и за њу има среће на свету! Кад се госпожа Евдокија мало смирила и покрила стидљиво, поче да га запиткује: зашто је тако гледа,

Госпожа Евдокија је, међутим, јецала, и понављала да зна да постоји та жена, да јој га отима, и да она никад среће није имала. Надала се срећи бар у овој, ванбрачној, љубости.

Хоће да прође крај среће, која му се понудила. Срећа је била у њеној љубави, коју је, за њега, осетила, одмах, на оном путу, у оној шумици,

Никад тај човек није тужио. Био је слика потпуне среће у животу. Његов је смех одјекивао, сад у подруму, сад у степеништу, сад на спрату.

Она је, кришом, пратила, очима, сваки покрет, и поглед, јетрве. Ана и Ђурђе су били пример потпуне људске среће. Били су остали без деце у трактиру, па им се чинило, као да брак тек почиње. Ана је била остала у другом стању.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Становништво чије су психичке особине сличне ерским среће се у Херцеговини, нарочито у околини Билеће, Гацка и Невесиња, у Загорју (око Калиновика) као и у горњој Босни,

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

У свих пролазника уз пут Тришо се пропита нису ли негдје сусрели џак с мачком, али и ту је био лоше среће. Једни трком побјегоше од њега мислећи да је млинар луд, неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али без џака, а

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Напуних кесу, јер су одлични мамци. Чак им и лукава штука наседа, али тог преподнева нисам имао среће са рибама. Или би сетерка залајала кад не треба, или бих ја заборавио да извучем удицу на време.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Камо среће, веле, да су они могли то учинити. После тога позову комесаре у своју собу, те их добрим вином почасте и захвале се.

По све велика несрећа. Господар Софра изгуби десну руку. Катица изгуби утеху, накнаду за неудес среће. Пера је изгубио покровитељицу која је сину милосрдну руку пружила, кад га праведан грех очни гони.

Отац се и на то реши, дâ му једну кућу с великом баштом, покућанства нешто и хиљаду форинти. Камо среће — вели — да је он имао толико кад је почео! Пера се у својој кући уреди, узе неку газдарицу. Но шта ће почети?

Прави „галантом”! — Ја вас сажаљујем, господин-Кирићу! — Зашто? — Што вас усрећити не могу. Камо среће да сам вас место лаћмана изближе познавала! — Већ сам оматорио. — Ништа зато, жените се. — Кога да узмем?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Мажен и често награђен, он је носио у себи неки магловит, али дубок појам среће и задовољства, у нади да ће се све то ратовање свршити неким општим миром, у ком ће и он, и његови сродници и

Гризло га је што је све своје послове удешавао, а овај није могао да удеси. Цело пролеће имао је луде среће у продаји стоке, и беше опљачкао пола Влашке, па је, по одласку братовљевом, очекивао да ће са својом снахом доживети

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Рађање новог људског бића у таквим заједницама праћено је првенствено осећањима радости и среће, али и неким другим, негативним осећањима, што открива амбивалентан однос људи у традицијским заједницама према

Дете рођено у петак, верује се у нашем народу, неће имати среће у животу. (Негде, нпр. у ђевђелијској кази, међутим, сматра се да ће дете рођено на овај дан бити — срећно.

Овде је значајна и дихотомија јутро/вече. Деца рођена изјутра биће здрава, напредна, срећна, а рођена увече, биће зле среће и кратковека.⁴⁵ У Прапутнику кажу да ће дете рођено ујутру бити корисно, а рођено увече прождрљиво.

Постоји више табуа којих се учесници повојнице морају придржавати ради дететове среће и напретка. Судове у којима су донесене понуде не ваља враћати истог дана, да не би дете касније износило ствари из

У општем катастарском попису из 1455. године области Бранковића (Косово), име Вук среће се 178 пута. Осим њега, једно од изведених имена, лично име Вукашин, у овом попису налази се чак 209 пута.

Сима Тројановић наводи да родитељи који немају среће да им се држе деца, када им се роди прво следеће мушко дете, пробуше му ухо, најчешће лево, а онда у њега удену златну

Враџбине и гатања повезани са одвезивањем пупка имају циљ да на магијски начин утичу на „одвезивање“ детиње памети и среће у каснијем животу.

„Ја сам тебе рада послушати, но ми лудо чедо неокупато“, а у другој: „Остало је двоје дјеце лудо“), причама, али се среће и у свакодневном говору. Под овим изразом подразумева се мало, младо, „зелено“, дете.

, 1988, с. 88) Ставови према деци (породу) — Прва се ђеци даје. (Вук, бр. 4454) — Ко нема деце, нема ни среће. (ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 217) — Деце и чаша у кући никад сувише. (Ђенић, ГЕМ, 199, с.

(Ђенић, ГЕМ, 199, с. 243) — Ништа није милије од деце. (М. М., 1973) — Много деце, много среће. (М. М., 1973) — Деца су радост и жалост. (М. М., 1973) — Детету подај а не обреци никад, као ни Турчину.

(Вук, бр. 10) — Дај ми срећу, па остави ме у врећу. (У Црној Гори) (Вук, бр. 818) — Бољи је драм среће него сто ока памети (Вук, бр.

(Вук, бр. 1730) — Кога Бог чува онога пушка не бије. (Вук, бр. 2243) — Коме Бог среће није дао ономе ковач не може сковати. (Вук, бр. 2429) — Ако Бог не чува града, узалуд је ограда. (ЛМС, 1860, књ.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

друге живе, оне што за друге гину, дело без вредности, дело где вредности има, за убоге исмеваче крај којих симплони среће мину окрзнув их само перјаницама свога дима.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

вести или извештај о водостању, па ће минути одређени за слушање побећи у неповрат, ненадокнадиви као изгубљени сати среће, која може стићи касније и бити другачија, али никада не онаква какву смо очекивали онда кад смо је заувек изгубили.

далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо Аргентина личи на царицу патуљака, коју човек, ако има мало среће, може чути кад прислони уво на земљу изнад кртичњака.

Тих година нисмо имали среће у љубави. Згодне и бистре девојке напуштале би нас већ после првог састанка, чим би виделе како кубуримо с новцем.

Играти се шуге — то вам је једна веома стара игра у којој дете које нема среће јури другу децу покушавајући да их додирне. Када му то најзад пође за руком, оно треба да викне »Шуга!

Шуга. Шуга! Шуга! Шуга! Сви остали, они што су овај пут имали среће, бежаће, падаће, посртати и разбијати колена, само да избегну додир малог шугавца, јер баш ти си изабран да будеш

вечити, непрекинути дијалог с невидљивим сабеседником, прочитах сумануте речи на његовим уснама (заборављену шифру среће), угледах онда срећне недељне породице што су се са букетима цвећа упутиле некоме у посету, видех још и старе жене

за себе онај мукли звук затегнутог конопца који добује по картону, и у њему је било неке обести, па онда неке тихе среће, неке луцкасте, неке шашаве среће, неке среће.

који добује по картону, и у њему је било неке обести, па онда неке тихе среће, неке луцкасте, неке шашаве среће, неке среће.

Нико од њих! Бел Ами поврати изгубљено поверење у себе; сада је поуздано знао да је изабраник среће. Тако неприметно пролетеше часови латинског, физике и географије, а да није приметио чак ни лица професора, исто тако

освете и уживања због праведне казне, која, ето, најзад стиже и ове охоле, домалочас неповредиве изабранике среће. Запрашти шљунак испод точкова, зацвиле кочнице, а поздраве им испуни мирис изгореле гуме.

пуној светлости једног обичног летњег дана, усред старог племићког рибњака, указати сва крхкост и привременост људске среће. НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ ЗАВОДНИК – Фајронт! — викнуо је конобар у два сата и подигао прву столицу на сто.

Пратила те је попут лоше среће. Иза фасада тргова упознала си суморне дворишне зграде и собе које гледају на тамни понор што га зову »светларником«.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА (проводаџији тихо): Новце, забога! ПРОВОДАЏИЈА: Ако буду паметни и вредни, то јест, биће и среће. МАТИ: Тако је, богами, и ми нисмо имали млого кад смо се узели, пак ево сад, фала богу! ОТАЦ: Та изволте, пијте.

ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће! ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, то јест, тако; код добри и поштени људи нема млого извијања, то јест, и кубуре.

МУЖ (тресе главом): Боље да сам врат сломио, кад сам по тебе пошо. ЖЕНА: Камо среће да те нисам ни познала. Муж, пак ни капу жени! О, је ли видио ко на свету ово чудо?

ЖЕНА: Већ, каквом сам мужу пала у руке, заборавићу и оно мало што сам знала. МУЖ: Камо среће. ЖЕНА: Дабогме, ти би јошт желио да умрем. Ал ја нећу да умрем, оћу да се гојим теби у инат. МУЖ: Добро, добро!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Незлобива и безопасна, она је и код њих прихваћена са симпатијама: камо среће кад би уметност емитовала једино те, добродушне поруке, кад се не би кидала и раздирала оне којима је упућена.

чворак би да несметано хара по виноградима, па се жали Имам дара За пудара, Ал' ме људи неће, Ту сам лоше среће, буха и муха препричавају своја ситна, свакодневна неваљалства Колико ме видиш малу, Ја с људима збијам шалу;

Стриц Ниџо један је од изабраника ове дечје визије среће: повратник из Америке, неуморни зачињавалац, никад до краја уклопљен у оквире сељачке свакидашњице.

Али данас, у дане среће, док тихо вече милује уснуле врбе, сети се њихових поклича, њихових нада и жеља, победа и успеха, јер су те они,

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Зато треба да се заборави. СМРДИЋ: Заиста су Маџари великодушни. ШЕРБУЛИЋ: Поштени људи. ЖУТИЛОВ: Камо среће да су Србљи такови. СМРДИЋ: Е, Србин је луд од постанка.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Пошто га мађарска влада није одобрила, друштво се 1831. растурило. Боље среће није било ново Србско књижевно друштво, које је 1833.

Одзив је био слаб, а када му је забрањен прелаз у Србију, престао је излазити. Медаковић није имао више среће ни са листом Южном пчелом (1852),75 на чијем књижевном додатку радили су: Јован Ст.

То су историјски спевови подједнако без поезије и без историје. ДРАМАТИЧАР. — Са нимало више среће огледао се и на драми.

Али са првим покушајима није имао среће, одбијан грубо на вратима на која је закуцао и не нашав листа који би их штампао. Обесхрабрен, он је престао писати.

Милићевић, Вук - Беспуће

Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће. И оно мало времена што јој је преостајало, она раздијели у хиљаде и хиљаде тренутака, пуних натегнутог очекивања,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он сам вели, он би требао већ давно да је шеф неке поште.

Али одавна је овладала несрећа по свету; где год се окренеш, а он среће нема, него га тера »баксуз« једнако откако памти за себе. То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова.

Остао је једнако где је и био. И он увиде да је исте среће и судбине које и остали српски књижевници — неблагодарни народ не сећа их се. »Није фајде! вели Јован.

краву онако како то нови педагози описују, и како ми јадници, који смо имали старе учитеље, не бесмо никада те среће да тако подробно чујемо. Описа је од репа равним начином до ушију и рогова.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће! Турским шарам поноситим Китим српско своје плеће: Турска пушка Туре била, Турско благо задобила.

Ити путник, нуто среће! Већ да прође поред двора, Кад ал' озго красно цвеће Сави с' на њ'га са прозора. Диже главу он високо Па девојче

Шта ћу сада, Боже, и како ћу? Ако горе, погинути оћу, Ако доле — среће изненада! Ту се сетим нашије одара И њиовог убавога сада, Сада, брате, та нема му пара, Све коприве нарасле високо

Ој детићи, реко, здраво, здраво! Каки амо вас постави ђаво? Силна посла — о да среће клете — Чувајте се да с' не претргнете.

Е је така плена задобио, Скаче, уче, врти се и креће, Али учас ево лоше среће: Преко јера некаквог посрну, Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не разбије, Па

Пуче стена као гром да груну, А из стене грдна сова муну, Ја помисли да оће да бега, Али она управо на њега, Нуто среће! тек што она сукну, А он ти је пијучином фукну, Она паде, ветру душу даде, Ако душу какову имаде.

весела, Нигда така ја не виде врела, Куд потече, замириса цвеће, Ниче цвеће свуд ми по обали, Србадијо, нуто дивне среће! Амо брже потеци, навали!

мало, Амо и ти, танано гудало, Да превучем, да мало загудим, Да ми срцу одлане у грудим', Та пуно је и препуно среће, Чудо дивно што не пукне веће.

Дочека га Гојко — удрише се — Пода њима земља се затресе, А над њима сабље се сретоше, Али Турчин беше среће лоше: Живо одби, живље Србин ману, Обори му главу на пољану — Русто паде — кликну Србадија, А уздахну листом

Бар Турцима учини се тако, Те зовнуше Мухамеда свога, — Јао Турци, прођите се тога, У се, јадни, јер тако ми среће, Ни капе вам тако претећ неће. И бију се, а да што ће друго?

Гора тужи за њима и стрепи, Кано мајка за дјечицом својом Кад их на пут крвави опреми, Мила су јој, а худе је среће, Па се боји, вратит јој се неће.

'Ајд'мо, ајд'мо!' стари рече, Кајгана се богме пече.' И унутра улегоше — Но да видиш среће лоше! Обоје се скаменише А од чуда што спазише, Од стра им се коса диже — Деца једно другом ближе.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. — Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. — Ма шта тице, шта ...

— Година рођења? То већ нисам знао, није знао ни мој дјед, па им поможе стриц Ниџо уз примједбу: — Камо среће да се није ни родио. — Име оца и мајке? — неумољиво је испитивао наредник, спреман да запише.

Их, дабогда се распуко! — Па дедер, какве си се среће домогао у тој твој ој скитњи? — бобоњи кум брко. — Дај, пофали се. — А какве си ти, чучећи у тој твојој рупи?

А ти? Да је негдашње среће, ти би се звао Дорат, Путаљ или тако некако, а не Ураган. Ураган — као да си нека цркнута дртина!

— Ето ти, узми моје ципеле, мени ионако неће више требати. Увијек си имао среће више нег ја. — Дабоме да ћу узети, ваљда ћу их њима остављати — прозукло истисну Микан и пажљиво стаде да изува брата

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се и сваког је часа трчкарао час ка Тоди, час међу госте...

стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће. И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. — Кола, Димитријо!

сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене

Ти спази ту забуну. Досети се, па плану, уздрхта и наслонив се на грану од вишње, шану обамирући од плашње и среће: — Па шта?...

И пригрљену, потпуно припијену узаме, држах те, осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела... Ах! И место радости, среће, страсти, мене луда и бедна, обузе бескрајна велика, тешка, туга... Сузе ми навреше.

Јер ти одбијаш просиоце ради мене. Чекаш ме. Подајеш ми се. Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће. Певаш целог дана да се ори башта, поток. А и глас ти дош’о мекши, топлији.

Ох, а у њима као да беше неке демонске, страшне насладе и задовољства; ситости и злураде, тајанствене среће што ми те отеше, узеше од мене... Као да те ти гласови понеше са собом горе, у те висине, крештећи и пиштећи...

знала, она је јутрос, кад је дошла к нама, била понела нову, белу корпу и лепо косирче, и сва је дрхтала од радости, среће. По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар...

Тешке су — браним се ја. — Нека. Ти само бери, а ја ћу да носим. Могу ја — храбрила ме је мило, а већ грцала од среће што ћу да се одобровољим, не срдим више на њу. — Не, не! — Устадох. — Ићи ћу у „Рашку“, да тамо чувам виноград.

— Домаћин шта хоће! — И показује главом на мене. Цигани гледају у мене ишчекујући, а ја црвеним од забуне и среће. Мајка улази и у пролазу шане: „Кажи: Ђул мирише, ђул се расцветао!“ Кажем ја то Циганима. — А! аферим!

А опет од Цигана нађе се неки, који је оца лично познавао, свирао му некад. Мајка, сирота, клецајући од среће, и њима, Циганима, даје, не из чаше, већ из стаклета, сву ракију, и нуди их, даје им меса, хлеба, а они што не поједу

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе! Ој, гујо сунчанарко, мој слатки отрове! Ал' неста среће лепе, суначац оде мој, сад гуја моја зебе у ноћи студеној.

Замириса око мене, пун сам среће нечувене, пун сам миља, пун сам вере, а надама нема мере. Ој, та пун сам свега трога поред овог цвета мога, ох, та ти

— Ил' ако не мо'ш од среће ружне замислит, друже, топлоте јужне, бујице лужне, вихоре кружне: а ти бар усни северне стеге, мећаве, цичу, сметове,

” калуђер се јавља, „Добра ти срећа поред боља здравља! Ал' осим здравља твога и среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче

— Па те чежње, тог снебива, у јунаку што ужива а крвника опште среће отискује, мрзи, неће! Тог судара изобиља разиграних двеју сила од омразе, од омиља, — ох, Делила!” „Шта? Делила?

косу војну, ножицама по њој кројну, стаде сећи прам по прам; па подиже руковетак, њим ће свој да кити клетак, своје среће мали храм; и већ узе ређат бреме од љубави преголеме по свом телу и оделу, по покућству женску целу, стриз по стризак,

Памет ме стегну, ја срце стисну', утекох мудро од среће, луд, утекох од ње — а она свисну. Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звезде, рај у плач бризну, смак света наста и

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

не требаш више бојати; моја снага отишла је са брадом, него, ако ми опростиш живот, казаћу ти нешто што ће ти донијети среће за цијели твој живот.“ Марко га сад пусти.

А он им све приповеди. — Видиш Несрећо, — рече Срећа — да ти не можеш усрећити ако нема среће! УСУД Била два брата заједно у кући, па један све радио, а други једнако беспосличио и готово јео и пио.

А она ће: — Ако сам му и ушла у собу има осам дана, да бог да ни од шта среће не имала! Па затим се средња закуне да му није у собу ушла има двије недјеље.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Него није! 9. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Помози вам Бог! СОФИЈА: Бог ти добро дао, Светозаре! Одкуд те среће? СВЕТОЗАР: Ето се и ја заканио мало. СОФИЈА: Седи. (Седну.) Шта ради мама? СВЕТО3АР: Фала богу, здрава је.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

С отим можеш твом здрављу шкодити. СУЛТАНА (окрене се нагло): Да цркнем, да ме враг однесе, кад немам среће! ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Шта ми друго преостаје него да почнем да се затрескавам у Београд, кад сам већ била такве среће да се не родим у некој пристојнијој вароши! Шта најпре урадим? Почнем да испитујем шта је све измислио мој родни град!

робију јер се затвор реновира; замислите само све те хепенинге и још многе друге о којима ћете читати ако будете имали среће да се вама не исподогађају лично, па сад кажите ви мени: зар не би био већи хепенинг да код нас људи почну једни

— само сада он — портир, по систему: „Коло среће наоколо вртећи се не престаје, тко би гори, ето га доли ... итд“. Амортизован и са генералном оправком, разуме се, али

Тако некако. Напољу је био Лондон. Осећала сам се изван себе од среће што могу да га опипам прстима, и што шофер пуши лулу, и што је слика добра, свеједно што нема тона, а најгоре је било

Уз то, још напуне пун ауто фамилијом, па крену да профуравају друмовима и газе ли, газе! Жене и деца циче од среће, кад патер фамилиас престигне некога или профура кроз црвено светло, а бакуте из гепека само се крсте и гледају како

Све, као, благонаклоно и ти системи, а овамо, начисто се топе од среће што нису као ми— мислим, шашави! Е, то највише и погађа маман. То што се осећа као да је изван.

за време одслужења војног рока, и то пољски телефон, ако желите да знате шта су већ виђали, и то само ако су имали среће да служе у вези!

Суле тврди да се Тотунбеј Фадил Зоглу начисто расплакао од среће што му се најзад пружила прилика да упозна најчистокрвнијег Србина, и то још са Дорћола, о коме гаји најлепше мишљење.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем. Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити. АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе. МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат.

Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо! МАРКО: А зар би ти хтела тако живити? ЈЕЛИЦА: Ја не знам која не би хтела.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У шуми овој, ко зна да слуша, бесмртно дише народна душа, херојско срце његово куца и видик блистав до среће пуца. У њеној сјени опоро се рађа чудесна справа, чаробна лађа.

Кроз многе патње, мање и веће, стижете најзад у земљу среће.“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели

“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели знак. Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан.

“ „Невоља нас иста здружи, хајде с нама корак пружи.“ Четир друга, среће лоше, у планини омркоше, Мамузар је, тужна лица, био напријед извидница, попео се на јелику, па повика:

„То ти је Килиманџаро, кунем се главом и шапом!“ повика мали лав од среће блистав сав . . . Данас под ноћним бријегом где бујан живот ври, понекад сретнеш, кажу, чудне звијерчице три.

Једино кад би дошао млину било је среће лоше, ту би насео подвали некој лукавог мачка Тоше. У сваком лову, игри и борби тај ти је био спретан . . .

Од тог дана, у сновима честим, над Врбасом оглед'о сам лице, и тражио у дубини зрнце, знак варљиви среће невјернице: да ми каже куда воде пути, да рибица Врбас не замути.

Добро знадем путеве дјечака, пошао је у године бурне, да потражи, с четом и барјаком, златно зрнце среће несигурне. А рибица на зло наслутила и дјечаку воду замутила.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, ја сам имао нарочито много среће. Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити а шта други не чине. Сигурно; био сам увек спреман на рад.

— Кад будем решила запросиће ме, јер зарађујем својим рукама. — Желим најискреније да имате много среће. — Да сам живела у неком другом месту где бих видела још других људи, можда би неко од њих учинио да на њега

И одједном, апсолутна чаробност и срећа овога тренутка уђоше у мене. Учини ми се да један део те среће, као ноћне тишине. мора прећи и на њу.

Ја сам егоистички желео да ради даљег „мога“ живота она унесе у ову ноћ једно осећање среће; и она ми је унела у ову ноћ осећање среће, али због среће што знам да је то добро ради „њенога“ даљег живота.

желео да ради даљег „мога“ живота она унесе у ову ноћ једно осећање среће; и она ми је унела у ову ноћ осећање среће, али због среће што знам да је то добро ради „њенога“ даљег живота.

ради даљег „мога“ живота она унесе у ову ноћ једно осећање среће; и она ми је унела у ову ноћ осећање среће, али због среће што знам да је то добро ради „њенога“ даљег живота.

Желео сам ипак да јој метнем главу у крило и да тако останем до зоре. Волео сам је толико ради „њене“ среће да је и „моја“ почела несвесно да се тиме користи. Она начини покрет да се дигне. — Останите још мало. Не дижите се.

О, она мора да има ипак једно осећање среће што се његова кћи зове њеним именом, и што се барка, којом он плови, зове исто тако.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

И кроз тихе равни поточић кривуда, А песме и свирке разлежу се свуда... Од здравља и среће надимљу се груди, Устаните, децо, рујна зора руди.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

један мост који се покреће и диже изнад Златног Рога ту доспе Лазарев син после троструког јуриша против Монгола среће га Манојло цар са обале вере поветарац Мраморног мора мери висину витеза и његовог доба од послова светских предстоји

у белим кожусима и монаси што крију соколе под ризом византинци никада не беху млађи но претпоследњег дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка брада и модре им зоре над веђама свићу као да их пропаст никад није ни окрзла

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Куцало се чашама, ракија се разливала. Народ пева од среће. Пошто ми одржаше два до три говора, увиђам, онако мало загрејан ракијом, да и ја треба нешто да кажем.

Примирили смо се и ми. Мати ме је стално пратила погледом. Иако у тузи, у њеним очима видео сам и зрачак среће. Задовољно је пословала по кући. Била је баш изишла. Наслоњен на прозор пушио сам и мислио. — Шта си се замислио?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

гнездо, браћа се растурила по белу свету и он сад замишља како изгледа оно рајско место, где је познао једине дане среће, милоште, задовољства.

Живот ми је загорчао; и онако нисам никад среће видео. И свака несрећа мора да се разбије о моју главу !... — Море ћути, то је добро ако још може да се разбије...

Кроз главу му пролетеше неколика нагађања муњевитом брзином. »Отпуштен... премештен (камо среће!)... кажњен платом... ко зна!... Али шта ће она овде, каква посла има она?

Ономад сам га купио за тебе... хоћеш... Бога ми, што ?... Сву ћу те окитити златом и брилијантима, среће ми ! Хоћеш ?... И Љубица осећа да се две руке све више савијају око ње, а она нема снаге да се томе одупре.

Љубица му пружи руку, гледајући у страну. Он јој притрча весело, са изразом необичне среће на лицу и као мало стидећи се, сазнавајући своју кривицу.

Увече, после скромне вечере, легоше заједно на Љубичин кревет. О, да дивне, ретке среће!... Чудне ли лепоте и радости: приљубити се тако уз мајчине груди, сакрити главу у мраку на тим свенулим прсима, које

Пазите само... У основној школи, пред испит, само сам сањао о књизи... Мислио сам да нема веће среће на свету, но добити књигу. Кад на два дана пред испит потегнем те разбијем скупоцену лампу газдину...

много, много! — То сам ја велика добит, је ли? запита она, гледајући га тужно и иронично. — О, па зар има веће среће !... Ја сам најсрећнији данас!... Она се диже и пође к вратима. Он гледа за њом, изненађен.

запита га Гојко, смешећи се. — Да се женим?... Хо, младићу, ја сам то све преживео... Скућио, окусио домаће среће, раскућио... Као на електрици !... — Како то!? повикаше Гојко и Љубица, зачуђени.

Па зар она сама да сруши ову, муком озидану зграду своје среће!... Зар да разори сама ово, чистом љубављу исплетено, ружичасто гнездо љубави !... И шта би је упућивало на тај корак?

Не, не!.. Живот сам свој заложила да га добијем свега, да буде само мој... да и мене огреје сунце среће... Јер доста се страдало, живот је већ био постао тежак, досадан... није се имало ради чега живети«...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Мислите да ће га стрељати? СИМКА: Стрељаће га, ако буде имао среће! ВАСИЛИЈЕ: Ако буде имао? А ако не буде?

БЛАГОЈЕ: Ево му трагова... Да ми је знати шта још тражи овуда!... Јеси све спалила? ГИНА: Спалила сам! Камо среће да сам била паметна, па да не читам шта спаљујем! Тако бар не би никада сазнала... БЛАГОЈЕ: Шта не би сазнала?

МИЛУН: Овде је убијен окружни начелник! Сад је време за жалост, а не за позориште! Да је среће, сам би се сетио! А не да ми мислимо уместо вас! ВАСИЛИЈЕ: Али ми имамо дозволу!

СОФИЈА: Код нас је зову видовчица, видова трава. Лечи вид. ДРОБАЦ: ја сам јутрос и без те траве прогледо!... Камо среће да нисам! СОФИЈА: Прогледао? ДРОБАЦ: Кад сам те виђео јутрос... Кад ме та твоја коса јутрос дотакла...

Батињам људе... Вежем их на мацке и батињам... Разумијеш? Не разумијеш! СОФИЈА: Лажеш! ДРОБАЦ: Камо лепе среће да лажем! СОФИЈА: Само покушаваш да ме уплашиш! ДРОБАЦ: Ако ја лажем, погледај, не лажу руке!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нашао сам издавача за Ђерзелеза Иве Андрића, али Дневник је био исувише дуг. Међутим, Винавер је био боље среће. Он је, у јесен 1920, успео да задобије компањоне књижаре која се називала Свесловенска, да издаду једну библиотеку

Само, то више није она, ни њен глас насмејан, него неки корморан, дивљих и црних крила, што виче: зрак сваке среће тоне у Океан. Па ми мрмља речи „томбе“ и „сомбре“. Па крешти њино „омбре, омбре“ – и наш „гроб“ и „мрак“.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Код тако сложног рада мора бити среће. Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе познам тог великог Страђанина.

Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек — има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише Богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво, па и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Испити су му свагда ишли »као по лоју«. Досада није знао шта је то пасти на испиту. Истина, имао је и »среће«: некако се свакад дешавало да буде питан оно, што је понајбоље или бар врло добро знао.

Па и ту није могао да се сети онога вавилонског цара, што га је Кир победио и погубио... Јест, тада је имао среће; добио је најлакше питање. Али да л' ће га и сад срећа послужити?..

трес — трес... Претвори се сав у ухо, а у очима сија живи пламен ненадне среће. Звецкање се приближује, звуци све јаснији, ветар нанесе и глас веселе песме... Јест, певају ; чује то јасно.

понављаше он у себи, чудећи се томе свету ... Што ће им то сад, кад се све свршава? Нема више у свету ни среће ни радости, ничега!... Наступају последњи дани...

Нема више онога дуготрајног, заносног миловања, ни оне среће, ни оног живота... Оде све!... Дете изиђе у двориште, завуче се у неки кутак, гледа... гледа...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч! Можете, вала, узети које год хоћете село — и нисте погрешили.

Па чак и онај Крсман, што га дирају за Гизелу, био је једном те среће, да га Срета потпише под један ужасно оштар допис.

А врхунац среће и задовољства за Жику беше једном (тај дан неће он никад заборавити!) кад је дао своје име за потпис под један допис у

А код нашега Срете, јунака ове приповетке, било баш обратно; њега сама срећа потерала па га вија, па му пуне шаке среће!

« То би јамачно рекао. Пуне му среће и груди и шаке! Био је задовољан. А срећа те је био хришћанин, јер иначе би се још могао као онај стари поганик, онај

стари поганик, онај пресрећни тиранин из Самоса, Поликрат, поплашити да му и сами богови не позавиде на толиком обиљу среће! А овако, — таман како треба! Он се само шеће по скупљеном свету и Циганима и ужива.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Од добре ватре нема радости веће: Пламенови играју, као глумци У комаду неразумљиве туђе среће... Који ли је сат у овој ноћној мемли?

Не, неће те напасти!” „Више је вероватноће Ако сматраш да хоће, Бићеш боље среће Ако држиш да неће...” Одоше обојица — Цига и Радојица — Загрљени ко да су Сликани на прогласу На којем пише:

Ко се то огласи? Шта то би? Да ли чух предзнак Среће, ил коби? Ништа! Тек мува Зујну у соби, Ко да се кроз опну неку проби.

Чмава, изгубив сваку наду У непознатом, бездушном граду... То значи у животу немати среће: Млад, здрав и сладак — па у смеће!

ОЛОВКА Давно је било. Био сам дете Године хиљаду деветсто четрес пете. Те године — ох, среће моје! — Дадоше ми оловку црвене боје, Црвену ко крв кад се пролије, Ко залазак сунца изнад Голије.

” Ваздух мирише по жбуњу и топи се од среће. На северној страни крова чаршав снега сплашњава. Сунце, ко пијанац, по улицама људе пресреће И нешто им преслатко

” „Левица не уме, мада би хтела Па се безглаво каткад залети, У свему би да узме свог удела Ал нема ни среће, ни памети, Лоша је где је на главно место засела, А кад је споредна, није на штети...

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

страху ја се питах тада, Какво судба опрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада Да окајем овај час ненадне среће! И не видех ништа.

Нека, жудно среће, човечанство прене У чекању страсном. Буди права мати, Дижи, стварај, руши, ко да нема мене, И дај срећу коју ја не

Као сан исконски прохујале среће Утиснуте давно у људској памети, Он се свако вече кроз просторе креће, Вечна опомена оног што се свети!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Обећа ми и што му не исках. И помислих кад од њега пођох: благо мени јутрос и довијек, ево среће за све Црногорце, дајбуди ћу повест доста праха да с' имају чим бити с Турцима.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Софка по материном лицу види да она речи у песми не разуме, стране су јој, али се види колико их осећа, како од среће, | раздраганости чисто трепери и отворених уста гута одоздо његов глас, који се све више почиње да разлева по башти,

— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!...

све јасније, издвојеније, сва заносније, силније бивало, да би она, долазећи из баште овамо кући, од раздраганости и среће чисто руке више себе дизала и у мало на сав глас не певала. Али то није смела.

са собом, и да онда, сасвим сама у ноћи, покривена јорганом, настави што јаче грлење, миловање, тонући и губећи се од среће због тих снова.

И што је најглавније, ма да је била уверена како се неће удати, ипак, ипак сви су се ти снови стапали у сневање брачне среће, брачне собе, постеље, намештаја...

Зато је често уздизао руку ка лицу, и од задовољства, среће, задижући шубару, сваки час гладио чело, очи и цело лице.

Да ли од јада, бола, или од среће и радости што је и то дочекала, да ето своју Софку удаје? Јер то, да је слушкиња одведе и тамо остави, за удавачу зна

Тетка, кад је виде, изненади се. Али Магда јој мимиком и са неколико турских речи каза све. Тетка од радости, среће, није знала шта ће.

И он, ни сада још никако не верујући у то, од среће, није на коњу могао да се смири. Алат, зачуђен том његовом немиру у седлу, а због јако затегнуте узде и његових

И тамо у кујни, да ли од радости, среће, или ко зна због чега, бризну у плач. Арса међутим истрча да широм отвори капију И да тамо на њој дочека новог

И од среће дохвати Маркову руку, принесе је своме лицу и поче је љубити, осећајући како је прсти његови милују. — Де, де...

А обојица су били лични, наочити и силни. Када би остали насамо, гледајући се, осећали би како од задовољства и среће затрепере. И увек су били заједно, по трговини, по саборима, чак и по манастирима и весељима.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Прокапљује. Ноћ. То је тишина веселих очију Са танким велом мистерије звука, С полусном среће кроз ту песму тију, Тако далеко од животна хука К’о срећа звезда, и сна, и младости. Ноћ.

Једно је дете данас дошло к мени. Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће. Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом.

Колико је душа на растанак спремних, Колико је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под зрацима среће и окриљем нада: Да уздахе наше саслушава неко!

време, тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.

О, да се душа с таквом ноћи стопи, Кад дрхти, стрепи, верна, пуна среће, С љубављу, чврсто загрљена смрћу! Тада се часи среће, бола згрћу, За тужан живот и жаљење веће.

Тада се часи среће, бола згрћу, За тужан живот и жаљење веће. И бисер дробни на крилима ноћи Са јасних звезда падаше полако, Док

је, хладна, мртва, бледа, Дивна к’о зраци помрлих идеја, Сва љубав Моја у великом дану, Мртва, — то јутро живота и среће, У мору суза утопљена давно, У мору суза и сурових беда, – Старински понос мојих епопеја.

Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

И очи моје среће моје вајне Не осећају више блескав сјај, Не осећају више среће трајне Где хладни гроба простире се гај.

И очи моје среће моје вајне Не осећају више блескав сјај, Не осећају више среће трајне Где хладни гроба простире се гај. И исплак’о сам све жеље и наде На хладни, суров, студен камен тај.

ИИ Искачу, авај! на хумкама старим Све среће моје и мртва живота, Искачу сêни и пламичци модри, Указују се живот и страхота; И гледају ме дуси неки бодри У

Сањиво дише мелодија нова, Звук другог света, и ја живим њиме; Контуре земних ствари, среће, беде, Пред мојим духом једнолико блéде.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Да, пети. Четир је лежао у Озриниће, а ово је пети. Јуче у вечерњи хлад, кренусмо тамо. Камо среће да смо и прије! Ћаше боље бити, јер ко га је видао тамо? И како су га видали?“ рече Радоје.

Ту недавно до’дио је неки стриц Кићунов. Пејо наш кајил, а ми: а ја! Сердару је до образа више но до Станине среће. Богами и ми маримо за образ, али, али...“ „Али је не дамо, без нечије зле среће, одиста!“ прекиде га жестоко младић.

Богами и ми маримо за образ, али, али...“ „Али је не дамо, без нечије зле среће, одиста!“ прекиде га жестоко младић. „Ни нама образ не да, да унесрећимо наше чељаде, још какво чељаде!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Сунца ми!). Осим тога заклетве се употребљавају у правом и ублаженом значењу (С места се не помакао, и Тако не имао среће као црни паук у гори!). Неретко заклетве могу да буду и условне (Не дочекао сутрашњи дан, ако сам ја то рекао).

Ђе је свадба да си делибаша, ђе је софра да си долибаша! Здрављица се наносили, добре среће находили, младости се младовали, лијепа житка наживјели! Здраво био, а младости се наносио!

Тако ми троскот на огњишту не изникао! Тако моје тијело вран (гавран) не кљувао! Тако не имао среће као црни паук у гори! Тако пепео не сијао мјесто сјемена другога! Тако се небо нада ме не пролило!

— Ништа се не може од вредна човека отети. — Рано ранилац и каско легалац кућу стече. — Ко рано рани, две среће граби. — Леност је највеће бреме. — Леност је сваког зла почетак. — Беспослица, вражија узглавица.

— Глава за главу, образ ни за главу. — Образ иде с главом О СРЕЋИ — Не бјежи од прве среће. — Није вук никоме срећу појео. — Сваком своја срећа. — Сваки је своје среће ковач.

— Није вук никоме срећу појео. — Сваком своја срећа. — Сваки је своје среће ковач. — Ко је срећан, и вране му јаје носе. — Ко бежи од прве среће, последња га рђа бије.

— Сваком своја срећа. — Сваки је своје среће ковач. — Ко је срећан, и вране му јаје носе. — Ко бежи од прве среће, последња га рђа бије. — Бољи је драм среће, него сто ока памети. — Дај мени срећу, а знање кому ти драго.

— Ко је срећан, и вране му јаје носе. — Ко бежи од прве среће, последња га рђа бије. — Бољи је драм среће, него сто ока памети. — Дај мени срећу, а знање кому ти драго. — Дај ми срећу, пак ме баци у врећу.

— Ако те срећа не причека, на вељега је хата стић’ не можеш. — Роди ме мајко без главе, само немој без среће. — Ако човек неће на несрећу, несрећа ће на њега. — Не стани сироти на скут, нећеш себе на срећу.

— Где срећа вечера, несрећа руча и вечера. — Где је срећа ту је и несрећа; где несрећа ту и среће има. — Многима срећа на велику несрећу служи. — Срећа корача брзо, а несрећа још брже.

— Несрећа је дугорепа. — Срећа никада до краја не траје. — Не бој се никог, сем своје зле среће. О ВРЕМЕНУ — Време је најскупљи новац. — Ништа није јаче од времена. — Време се за диреке не веже.

говорећи): „Оволико говеда, оволико коња, оволико коза, оволико оваца, оволико крмача, оволико кошница, оволико среће и напретка!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Мати му на то одговори: „Јаој, мој синко, нема те среће у нас.“ А он јој опет рече: „Ја се надам, мајко, ако Бог да.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Оћеш нешто да попијеш? ЈАГОДА: Најбоље отрова! ИКОНИЈА: Шта је, шта си се смрачила, није потоп! ЈАГОДА: Камо среће да јесте! Оставио ме онај профисор! ЦМИЉА: Који профисор? Твој? ЈАГОДА: Онај што има стрину у Канади.

Ајде, немој да плачеш, није важно! Не може да се живи, а да се никад не надрља! ЦМИЉА: Исте смо ти ми среће. Мени се, ко ноћас, слично десило, ако није и горе...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће. И ако трпим, хоћу да излудим, ипак је срећа, срећа... Али, не могу више. Убићу је, убићу је, Бога ми, душе ми!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Уосталом, нисам имао шта да издам. Ти водиш своју политику, а ја... (Важнија ти је радикалска демагогија од моје среће.) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела.

ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац отет брату донети више радости и среће?

Дуго стоји. Ово је последњи ноћ у очевој кући, у којој је доживео неке ситне среће. Под овим истим кровом проводе ноћ у очајању брат и снаја. Они не спавају. „Вукашин тражи пола имања.

питање, па опет брзо гурну хартију на дно џепа, смирујући се; чека он овај тренутак откад памћење носи у себи. Среће очев поглед и не скреће свој. Дуго се гледају. И зато што очев поглед паде на под, њему порасте сигурност.

Јок, капетане. Нећу милост. То јави свом газди. — Ако Ти је вола, сам јави. А сад иди кући, пошто си такве среће да за тебе не постоје ни закон ни власт! — Ти читај својим пандурима, жени ако хоћеш, а мени немој!

“ јекнула је соба. „Ниси?“ прошапутао је. „Сигурно ниси? Закуни ми се да ниси.“ „Нисам, богами, здравља ми, среће ми...“ „Није то никаква заклетва.“ „У шта да ти се закунем?“ Закуни се... Е, немаш ти у шта ни да се закунеш..

— Истина ћеш родити? — Сигурно. Она настави полако да љушти кромпир. Никада није био тако несрећан од среће као сада. Истина је, помисли, гледајући је како плаче. — Аја сам отац? Је ли?

Прво купио плаво јорганче, па му се није допало, па онда чак из Пеште црвено наручио. — Ћути. Камо среће да се наша газдарица сваке године по двапут порађа. — Је ли истина да је на кантару променио оно шупље ђуле?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— ухвати се око њих коло звезда. Као сребро звонио им је глас, смех жуборио. Смејачко од среће затрепта и сину новим сјајем, али се Плачко повуче у страну и намршти.

— Гле, па наш дечак расте! — ускликну, а дечак од среће занеме: краба га, значи, није преварила... Убрзо постаде највиши дечак у разреду, јачи и лепши од свих, али га је

Све до сутона лепршали су водени цветови над притихлим водама реке занемеле од среће. А онда су се таласи поново растворили и они су опет постали рибе до следеће године, кад су се са дна реке изнова

рече галебица и пусти рибу у море. Изван себе од среће, риба се упути пећини на дну мора, где се ни усред бела дана не види прст пред носом, нађе корњачу Камена леђа, и

Мајка од среће занеме. Малишан се усправио! Проговорио! Њеној срећи није било краја, али старија браћа нису престајала с исмевањем.

Једва би га птица прелетела. Такав је био тај зид! Цар, царица и три принцезе Пелетинке поцупкивале су од среће. Како и не би? То се у царству сматрало исто тако отменим као употреба сланог чаја и ношење жутих ципела.

— Ах, како је то мудро! — подскочи од среће цар Пелетин. — Баш мудро! — узвикну Пелетинка — Више него мудро! — узвикнуле би и Кнедлице да им слаткиши нису били

— упита старца, а овај промрмља: — Неки се рађају с новцем. Други га, одлазећи у свет, зарађују. Трећи отимају. Али, среће у њему нема! Последње старчеве речи једва је чуо. У ушима му је брујало: одлазећи у свет, може се постати богат.

— Неко жели богатство, неко моћ, неко лепу жену... — Имао сам све то! — рече принц. — Али у томе није било среће, па сам пошао да је тражим, мада не знам где се налази: на врху света, или на дну мора?

Наједном, све је постало свечаније и тише. Суздржана даха посматрали су их рибари, очима пуним среће пратили мали острвљани, али дечаци из града потрчали су да их ухвате. — Не дирајте их!

На столу, састављеном од две грубе даске, блистао је његов тањир, златан. Од среће мајка пљесну рукама, а дечак јој стави тањир у крило и рече: — Више никада нећеш бити гладна. Пожели нешто за јело!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

да Стојана Чупића, Змаја од Ноћаја, нико није надговорио, али се већ од његове младости говорило да је он дете среће. Као да га је одасвуд чекао добитак: и са земље, и из трговине, и из војевања, и од жена, и од речи.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Амо и ти, танано гудало! да превучем, да мало загудим, Да ми срцу одла'не у грудим': Та пуно је и препуно среће, Чудо дивно што не пукне веће!

Ал' сироче, црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана!

и ја читам своју песму, Уздисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам - са пепела. Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје!

Ил' се руши, ил' се нешто зида, Ил' баш раја окове раскида? Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора?

Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога! Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!“ Дижите школе, Деца вас моле!

И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли.

ЗАМОР Очи су ти данас пуне топле тајне, По пољубац има у погледу сваком, И има у гласу тужном, неједнаком, Обећање среће нове и бескрајне. Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира!

И тако ти дани без среће и мете, Односећ' свој део страдања и суза, Као гаврани ће крај нас да пролете, И не покидавши ни једну од уза Што нас

страху ја се питах тада: Какво судба спрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада, Да исплатим овај час ненадне среће! И не видех ништа.

Уза њ' тек малко на шиљтету ниже, К'о симбол среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У то би халка закуцала. - „Петар!

Ви драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'... Кандило и сад пред иконом тиња, И сад је позно предбожићње доба; Ал' глуха јама сад је моја соба, А ја

Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи, и од среће плачем... А.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

- права срећа, за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ.

Забораве сан те обузео, ти си прво блажено битије и источник бесамртне среће, рајска поља, вјечито блаженство, животворни поглед створитеља заборави несрећној предала.

“ „Источниче среће бесмртнијех и надеждо права и свијетла усопшијех у бездне мировах, којијема слијепо мртвило не да познат великога

творац починути и свој свети завјет испунити; тад ће мири и простори страшни слаткогласном грмјет армонијом вјечне среће и вјечне љубави; тад ће моја отеческа душа радо притећ к слаткоме покоју и бесмртном гледат довољношћу срећом

надојена душа и завишћу сл'јепом запаљена - рече творац војеначалницма - пут истине нигда виђет неће ни вкусити среће бесамртне.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Погледај ову дивну мирноћу мора!“, рече Демокритос. „То ти је верна слика праве среће!“ „Како то мислиш?“ „Ево како.

Он ми се - то морам поштено признати - често јадао како никада у свом животу није био те среће да својим властитим очима види потпуно помрачење Сунца. То је лако разумљиво!

„После онога што нам је еванђеље открило, таква размишљања нису нам више потребна“, рекао је Тертулиан. „О, камо среће да нисам име Демокритово никад ни чуо!“, узвикнуо је Августин.

Та Њутнова расправа отштампана је тек 1711 године. Више среће је Њутн имао са својим открићима и проналасцима на пољу оптике.

Затим се врати опет мени и шапну: „Имате среће, мој господине, посетилац се опрашта са господином бароном. Кога могу да пријавим?

„Та то је штета! Ви би сте били одличан муж и отац“. „Вероватно да до сада нисам био те среће да нађем што желим“. „Нисте се ваљда довољно обазрели, но поверите мени ту бригу, наћи ћу добру партију за вас“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Да ме је ко тога часа упитао: — Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје? — Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше

— Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од моје. — И вечерас ти то исто понављам. Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету.

Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. 3амисли: она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу.

Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће. А после, уместо раја и цвећа стизала је наизменично болест њена, Бобина, моја.

И све тако, све тако. Па се враћамо кући лети о распусту и срца би нам цветала од среће да није оне страве. Журно силазимо с кола, стрепимо, не видимо га на великој капији где нас остали чекају.

Али збуњен њеном младошћу, оном вечном ведрином младости што опија душу до лудила среће, он је наједанпут осетио како му је изненада немила страва заледила срце.

и љубазнији, па прешао да говори озбиљно и узбуђено, а она се све више наслађивала његовим финим наговештајима среће која јој се чинила сад тако близу.

против гадне болести од које смо трпели, очекивасмо ми каткад она иста мила створења, чија су срца подрхтавала од среће, журећи се да нас виде и стегну нам руке, заруменела, радосних очију, гледајући у нама бића скоро нестварна.

мене блесну нешто сасвим ново — сјајно, како бих то рекао, нешто сасвим заносно, као неочекивана светлост неочекиване среће.

“ „Ко то не би хтео“, одвраћам ја, „али кад смо такве среће.“ Ипак силазимо заједно. Улазимо у кафану. А тамо, она пуна света, више сељака него ли варошана, скоро сам сељак.

му се чини да ништа не може бити ни слађе ни милије од тога него да ту, сместа, у том пијанству и махнитом заносу од среће, у оном умирућем блаженству, напречац препукне.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ево се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак вјечности на њихова стара и уморна лица.

И, као и у свим несретним љубавима, та упорност и црпе своју снагу из оне зле среће. Доиста, одувијек је била у мени тежња, страсна тежња, да моје маштање, моје ирационалности, моје чувствовање

А никад ми се људи нису привиђали бједнији него у тјескобном оквиру своје мале среће. Бојао сам се да ме не потраже у мојој собици и да ме не затекну у сузама.

Играчи су били наставили партију и из тријема су опет проламали мали урнебеси над моментима жупникове неотмјене среће. По степену мазности његова гласа тачно сам одређивао до које га је мјере срећа послужила.

Ја сам то казао сасвим озбиљно, сасвим искрено: ти си чисти, рођени умјетник. Искључиви умјетник... Камо среће да си само био мало солиднији, мало озбиљнији, па да ти та иста твоја умјетничка нарав није практично постала запреком

Ништа ми није тако страно као смирена срећа смирених људи. Јер нема на свијету тужније ствари од тужне среће. Чисто ме на сузе гони призор такве среће. А, вјерујте ми, то нису сузе зависти.

Јер нема на свијету тужније ствари од тужне среће. Чисто ме на сузе гони призор такве среће. А, вјерујте ми, то нису сузе зависти.

А, вјерујте ми, то нису сузе зависти. Људи ми се, под памучним балдахином такве среће, под ниском, непробојном капом тог небосклона, виде бескрајно тужни, као разгаљени малограђани с нараменицама преко

Срце ми се стиска од такве среће. Чисто ми сузе навру — праве, физичке сузе — кад пред вече прођем уз пењачицама обрасле ограде таквих башта, под

Какав оцјећај гушења, какав осјећај ниске таванице, на поглед такве смирене среће...! Док сам у непрекидном кретању, док сам у вјечитом немиру, имам илузију да смрт не може да стави руку на моје раме.

И опет сам у себи понављао: „Нема на свијету тужније ствари од тужне среће!” Али сусретао сам и друкчијих. Оних који су имали истрајност, који су се афирмирали, који су „заузели одговарајуће

” Они су имали самопоштовања, како се оно каже, а ја сам увијек, и у часовима добре среће и успјеха, остао пер ту са самим собом. А можда је баш то оно што не ваља.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор.

А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће. Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у

јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. — Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку.

Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.

— Е, мој попо! ... Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.

Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... — Јесте, синко, знам ја. Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било... Такво срце не би се само покварило.

— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко ? — То не знам, попо, среће ми. Како се то деси, ни сам не знам.

— Одреците му то, ако можете! Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... — Све су то трице и кучине!

»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште... Болан, Станка Радоњића! ...

веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота...

— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... — Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под

— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? — Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! — Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! — Пустићу те, ако ми све право кажеш...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

не требаш више бојати; моја снага отишла је са брадом, него, ако ми опростиш живот, казаћу ти нешто што ће ти донијети среће за цијели твој живот“. Марко га сад пусти.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ 126 ПРВА ПЕСМА СРЕЋЕ 128 ПО ГРОБОВИМА 131 СПОМЕНИК 133 ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ 135 СА КУМАНОВА 138 УЗДАХ СА ДУНАВА 141 КРВАВИ ДАНИ 143 ИСПОД

ГРОБОВИМА 131 СПОМЕНИК 133 ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ 135 СА КУМАНОВА 138 УЗДАХ СА ДУНАВА 141 КРВАВИ ДАНИ 143 ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ 144 СА КРИНОМ У РУЦИ 146 ПРОСТО ИМЕ 148 ЦВЕТОВИ СЛАВЕ 150 ШТАПОВИ И ШТАКЕ 152 БОЛ И СЛАВА 154 МНОГИХ НЕЋЕ БИТИ 155 11.

Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне жеља, да се свему диве. Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост

ВИЂЕЊЕ Ноћас када сам ја спавати хтео, Жељан да тело уморно одмарам, Дух старе среће обузе ме цео, И ја сам пош'о срце да отварам.

Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша.

до плавога неба: Она је тамо, ангели је дворе, Она је дивна, око ње су наде, И плаве мисли, и све оне пруге Велике среће; она живи дане Што човек каткад у часима туге Прозире, али лика им не знаде.

Као ехо среће, без шума и гласа, Преко тајних снова висинама стреми, Као зора небом зрачно се таласа, Као вече у ноћ губи се и неми.

И твоја слика, као звезда среће, Прилази мени: и ја видим тебе Далеко, свуда; и знајући где ће Толики живот, ја заволим себе.

И ја остављам видик стар, без мена, Велику сенку што је пала на сан Бола и среће, на шум река јасан, На лишће, жеље и траг успомена.

Не видим тебе и младост у свили С кораком среће; не размишљам о том, На овом свету што смо са животом Трајно к'о гробом растављени били. Сад не размишљам.

С раном рођења која се не лечи, Даљином слутим сву празнину, где ће Идеје, мисли и пут наше среће Изгубити се у шум и у речи.

И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко. И тај поглед, к'о кам да је неки, Падао је на мене и снове, На будућност, на

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

да су моје идеје извршиле револуцију у индустрији Сједињених Држава и не знам да ли је још неки изумитељ имао толико среће као и ја у томе, нарочито што се тиче коришћења властитих усавршених направа у рату.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

У тумачењу загонетки које су се односиле на суштину природе светлости, имао сам много мање среће. Словенац Кос, иначе мој тумач и учитељ физичких феномена, говорио нам је да је по мишљењу једног старог грчког

Имао сам среће, јер баш ту, усред гомиле људи, обре се пред нама он, Вилијем Кален Брајант, песник ”Танатопсиса!”. Он је тада био

У Тринити колеџу био сам боље среће. Вратар на још старијем улазу Тринити колеџа одвео ме је до Нивена, који ме је много подсетио на професора Мериема,

” У православној цркви нема музичких инструмената. Они који су имали среће да слушају руске хорове, знају снагу и чари таквог певања. Српски хорови нису ништа мање вреднији.

У Тринити колеџу био сам боље среће. Вратар на још старијем улазу Тринити колеџа одвео ме је до Нивена, који ме је много подсетио на професора Мериема,

” У православној цркви нема музичких инструмената. Они који су имали среће да слушају руске хорове, знају снагу и чари таквог певања. Српски хорови нису ништа мање вреднији.

и тамо дешавају се сличне неочекиване околности и када се то стварно догоди можемо слободно рећи да у свему томе има и среће. Без оклевања обратио сам се Тиндалу и предао му препоруку Барнарда.

Један од издавача био је Џорџ Елери Хејл, данас уважени директор Маунт Вилсон опсерваторије. Имао сам среће да се с њим упознам у време када смо обојица били млади људи.

Сваки Европљанин, који је живео у Сједињеним Државама, и био те среће да осети и схвати прави дух Америке, буни се кад чује да неуравнотежени и необавештени Европљани распредају ту причу.

државе, бесмртни Вашинггон, пошто је два пута биран за председника, повуче се достојанствено и скромно, што се ретко среће у историји човечанства.

у линију на неки други начин, онда ћете свакако хтети да уметнете низ калемова у линију и испитати какве сте среће. Ваши је тако нешто пробао и није успео.

'Да, заиста сам срећан и надам се да ћете и ви једнога дана доживети тај осећај среће који се јавља кад дајемо и поклањамо,” одговорио је велики господар челичана.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Цвета, у плачу, у неке каза: —Хајд'мо, децо, у кућу! —Куд ћеш по ноћи? Бог ти се смиловао! Маши се, среће ти, да штогод поједеш — бићеш гладна? —Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је! — јави се и Јуркин човек. —Хвала!

— Озго, иза оних брдина, и показа лаким кретом руке прама Црној Гори, — одавно ме доведоше доље... Среће ти, ти боље знаш, како се живе тамо? — упита изненада живо.

—И амо ћеш свратити? — хитро надометне и живо га у очи погледа. Погледи им се сукобише, и у њима затитра час среће и младићкога живота. Обгрлише се и, обгрљени, још дуго ослушкују јединствени звук борова—самаца око старога манастира..

Док дрруча, запуши лулу. Овако ситу, у самоћи, у присјенци, за њ је врхунац среће: не осјећа ни страсти ни чежња, ништа га не дражи, па кад га у селу неко докара ради псовки, увијек смишљено одговори:

А с Илијом лако се спрдати, наглух је, а да још и не види, — ето среће за комшију му Павла: могао би кад год би хтео... За све људе око ватре нема места: кућа малена и пренатрпана.

—Чуо сам.... —Па?... Ти знаш да волим тебе. Поведи ме собом среће ми, ево ме са стопе, одмах... Хоћеш, Павле? — Не могу! — одговори момче, премишљајућ.

Ненавидни, болан, тежачка наша пизма! Као веле: Илија стар, а жена му млада, па да их завадимо... 'Ајде, среће ти! Шала, брате, све шала! .. Је ли тако, Цвијета? — Шала, а да што? — једва дочека Цвета, осокољена Павловим речима.

Па трећа капија, „Капија среће“ , где је седео „брат сунца”. Сви догађаји као да су јуче били оставили су на местима свој упечатак.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Серије радова посвећених поетици излазе свуда у свету, а ово је прва посвећена српској књижевности. Да је среће, око ове серије могли би се окупити најбољи зналци српске књижевности.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Уф, ала то нешто смрди! ЖИВКА: Него као ти, што нити смрдиш нити миришеш. Како среће да си ти кожарски трговац. ЧЕДА: Оно, како вашем Раки требају сваке недеље нова пенџета, било би доиста добро.

Камо среће кад би држава свакога кандидата најпре послала на робију, па тек после му дала државну службу. ЈАКОВ: Е, гле молим те!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Насупрот томе, изнутра осветљена соба у кући опкољеној мраком, очигледно је хронотоп среће код Борисава Станковића. 13 Малочас описани пут који је дечак прешао у пратњи својих родитеља заправо је пут који води

13 Малочас описани пут који је дечак прешао у пратњи својих родитеља заправо је пут који води у хронотоп среће. Праобразац је, дакле, садржан у раном дечјем доживљају.

упоређивати са паралелним местима у Станковићевим приповеткама, тако рећи допунски наговештава да би се хронотоп среће и у Нечистој крви могао наћи тамо где се обично не тражи: дубоко скривен у „меком, топлом и утутканом” собном, односно

Тако у злој Софкиној коби почињемо назирати, поред свега осталог, и губитак оног језгра породичне среће између четири кућна зида у које нас - као што је то у првом поглављу показано - не уводи нико други него један дечак:

нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни покрет, ни очи, ни поглед свој.

„мртва драга”, код Станковића „мртва љубав” долази у сну као благовесно виђење, небесни дар нежности, „љубави, миља и среће”, за шта тврда стварност не зна.

чим су забране скинуте: „И када пође, осети мрак, осети се како први пут у животу иде сама, без слуге, без фењера, од среће и радости сва се исправи, ноздрве јој се раширише.

и толико понавља да се може назвати и опсесивном: Станковићеви јунаци, у већини, знају за часове лагодности, топлине и среће тек кад осете да су - и то усред вароши - опкољени улицама, затим дворишним, па кућним зидом.

”204 Очигледно је да хронотоп среће код Станковића, као год што подразумева затворен породични живот, подразумева и затворен простор.

осталих ликова, сан о Русији проноси с једног на други крај романа као једини још преостали сан о могућем хронотопу среће (пројекција не само у простор него и у време, јер то су на самом крају романа она „нова бића над времена и небеса ”).

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

А ти не питаш! — Не могу да се наканим, Селиме... — Вала да можеш... Остави старе обичаје. Било па прошло... Камо среће да сам мало боље гледао!.. Ех, ех, море, Новица: што не знадох да се не једе све што лети!.. Питај, море!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Поток тече даље, даље.. Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам. Он потоку једном рече „Ја ћу с тобом, нећеш сам!“ Питасмо га: куд ћеш, брате?

Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан. И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод.

долази даром, Воли сама својим просијати жаром, Али се не стиди да на гробу рече: „Тај човек без круне био б’ веће среће!“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много!

— Гле, како нас општа жалост ближи Занос бôла, гле, како је свет! — Шта би било да у врту среће Негујемо братовања цвет?... »Вијенац« 1894.

вино никад радо давô, То је вино калуђерско аутономно право; Зато ћу ти наздравити с пуним срцем жеља: Да ти Бог да среће, здравља, воље и весеља!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Прекрасно, прекрасно, верујте, вас ће сав ноблес врло уважавати. ФЕМА: Камо среће да ми је така и она дрнда, моја кћи, да се не морам бар од ње стидити.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Сањам те док певаш у скамењеној води Морем без молитве про непрелет горе. Одлете трагом издајничке среће, Од блеска срца руком склањам лице. Не куни воду изгорети неће, Удахнуо те камен крилатице.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Хеј, Сергије, Сергије... Пилотова глава је била глува и трезн на полуга. Широка разапета крила дрхтала њима од среће. Још су две такве жуте т довале у ваздуху. — Какав смели вираж... Одједном се хука истопила.

Петровић, Растко - АФРИКА

То је сувише среће а да не изведе из стрпљења човека чији је живот условљен напором и мучењем. Није било сумње, што сам после и код свих

мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си. Ти која си дивна да те гледају; ја се забављам. Четврта песма. О, Амару о!

мученици, у манастиру што је на домак величанственог плавог Океана, којим плове бродови на све стране, пут злата, среће и богатства. Враћамо се у варош, између нових белих улица, дворишта са пацијима, лозама и шедрванима.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Камо ми војске? Где је сад Караџић? Где је?.. Но Черњајев као да је имао више среће но тачних података о размештају својих батаљона. Баш у томе очајном тренутку искрсе из шумице иза нас један батаљон.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

златиш, Теби лете — ти их вратиш, Дивље ти се птице чине, Не познајеш јаде њине, Склапаш од њих очи своје — Моје среће до два врутка — Мила ружо, душе душо, Шта ти желиш тог тренутка?

Анђели би хтели Срећу смртних људи, Они би отели Љубав нам из груди. Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте!

Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме! ЛXІІІ МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.

“ Тек то рече, а исток се Зарумени, — дивна слика — Да л’ од жара моје среће, Ил’ од стида с вена лика? ЛXВИИ Овај лептир златокрили, Што с’ на пехар крина наже, Он је срећан и пресрећан, —

И ја читам своју песму, Одисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам са пепела. Ох, зар тако, љубав света И по смрти јоште траје!

А преда ме ти изиђе, Окићена са бисери, Са бисери наше среће, Са три сина и две кћери. Ја вас спазих, па задрхта’, — Хтедох питат’, ал’ се боја: „Је л’ то Мирко?

Кад полете сузе оку, Она стисне, па им крати; На вечну те муку меће, — Да јој платиш тренут среће. XXВИИ Та, дабогме свака рана Има своје биље, — А мене је очарало Моје — ново миље.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Били смо остављени на милост и немилост непријатељу. У овој нашој невољи обливао нас је ипак зрачак среће, јер ни бугарска артиљерија није могла да дејствује.

Чујем да се овде припрема офанзива. Од свих оних који су са мном путовали, ја сам једини био те „среће“ да стигнем у команду на последње звоно... Не да ми се...

— Де бога му, уместо да си срећан, ти хоћеш да плачеш. Драгиша се савлада и настави: — Био сам ван себе од среће. Место ме није држало. То „сутра“ изгледало ми је као нека вечност.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује. Славан сваки свом сабира, Сади, стани, слади, среће, славе, Стазу, стабла, стубе, стене, сјајност. С'тради спомен сребрној седини, Сврх светлости светила сунчана.

О, љубови слатка! О, кћери небесна! Ти си наше среће богиња чудесна. Ти мене позиваш к моје жизни другу, Не знајући јешче сву мог серца тугу.

Так' у оно свето јутро, јутро нове жизин, Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни, Мој је жребиј дивно рјешен среће овог св'јета, Године ми из весана настале и љета.

Не чека времена бољег, к труду с’ Предаје; краси лик добродетељи По вечном вкусу; слади са трудом труд. На путу среће младеж даје Дањ благодарности благодјеју. Тим јој ти, мене, Народа Геније, Навек учини: мудрост нам долази С Олимпа.

Затвори твоје битије у перси, И те огради мудрошћу; нећеш ми Ти зле бит среће. Зло најтеже Сад си га привео самим собом! Лакше је кад ти сувом на путу на Врат браћа силом варварски наметну. Ах!

глас, Из дубоког чувства и смирене прави Ти стројиш и гојиш свог суштества крас; И зато све веће Јест торжество среће Што разгониш мрак, Јер звезде ти сјају И утеху дају Да јеси нам слоге и поноса знак.

Али нема зле среће да среће нема у себи, Стог’ се и зове срећа, мада је худа и зла: Колико лепих ножица, и каквих једрих листића Жељно

Али нема зле среће да среће нема у себи, Стог’ се и зове срећа, мада је худа и зла: Колико лепих ножица, и каквих једрих листића Жељно ту око

СРПКИЊА Ја сам ружа пролећа, Мој је живот мај; у том ми је сва срећа Кад ја стварам рај; Нит’ на небу чека нас Од те среће бољи час, — Вели млада Српкиња, Славна Српкиња.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Благослови, оче! ВЛ. ВАВИЛА: Бог нека те благослови, кнеже! И што небо на недрима сјајним Среће крије у даљној висини, Желим тебе њоме да крунише! Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља: — Чудне ли среће и црна ли удеса мога!... Боже, Боже, што си тако немилостан!

Гони Крајишнике! — Нали-де ми једну, Мићане! — Тако сам ја то ижињô и уредио. Али давно су јопе' казали: ђе је среће, ту је и несреће.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1910) ОНИМА ШТО ПЛАЧУ Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме.

Виде Порок како рог двогуби држи. И кад грешном усном Врх свог рога таче, На једноме крају звук се Среће изли, Крик Греха на другом тутњаше све јаче. Цар стаде. До ножа прсти су му склизли.

Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. ''Грех је отац Среће, Бол син Величине!'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина крв ће

(1911) ПОЉУБАЦ Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог је, а страст

Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела; За њу младост Бог је, а страст

Све зажарено сише, срче Расточенога сунца туч, А грех у сенци нарда хрче И загашени среће луч Мре, док га сунца мије туч.

Крај њих леже књиге, папируси трули, И гомила мозга што већ продре свуда, Ловори што нису звуке среће чули: Мрави растурени стазом што кривуда. Тад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда?

Те сузе беху смоласте и вруће, Сузе џинова које Господ укле, Пред којима су звезде среће стукле, А сумњом прано ишчезло чезнуће.

XXИИИ Читаве ноћи сажижу ме, пеку Негдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И само чујем смрти тешку јеку. И жудим косу твоју тако меку.

И жудим косу твоју тако меку. А чежње моје, све дубље, све веће, Очајна неман црном косом среће А око грли пучину далеку.

датума) XЛИИ КОМЕДИЈА ЉУБАВИ Уморан сам, драга, од љубави наше И кô тешки терет на очи ми пада Несвестица пуна и среће и јада, Кô пијанство после искапљене чаше. Вај, знај, мене такве нејасности плаше.

Вај, знај, мене такве нејасности плаше. Моја јасна душа вечне среће рада Узбуђена дршће и губи се када Засити се, кад кô херој сабљу паше После много борби и пресит победа, Јер

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Баба, осећајући како јој тесна постају врата, улази, собе, од задовољства, среће, једнако... Једног јутра, у понедеоник, баш је био у највећем послу, јер после суботе и после пазара еспап, који би се

Она, срећна што је свекрва не грди, не псује, чак ето и мази је, све грца, плаче од среће, радости. Затим диже се и, као луда, да надокнади све што је до тада изгубила, ради, распрема, не да баби ништа да

Горњи бој целе ноћи био је осветљен, отворен. Целе ноћи баба била као у бунилу. Од среће, занета, једнако говорила: — Сада могу да идем. Могу, треба да идем.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

с., 19, 211), имаће се среће у лову (ібідем, 184), имаће се среће уопште (ЗНЖОЈС, 7, 116; 19, 203). Кад коњ згази на такву д.

с., 19, 211), имаће се среће у лову (ібідем, 184), имаће се среће уопште (ЗНЖОЈС, 7, 116; 19, 203). Кад коњ згази на такву д., испадну му сви клинци из потковица (ЗНЖОЈС, 9, 226).

Тисовина се меће и у одело и у сандуке с оделом; од ње се праве кашике (»јер то дрво сматрају чуварем среће«), корице за ножеве, штапови, ђердани, па чак и муштикле, али се на њих не пуши, »јер би то било грехота« (ГЗМ, 1. с.).

« Тако раде и гости, међу којима је најбоље среће онај »који пресече ј. што ближе цвету. Пошто се сви гости изређају, ј. се исече на парчад и раздели гостима«.

Ћипико, Иво - Пауци

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме.

—Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно. —Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке.

Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше. — Раде! — јави се жена. Добре ли сам среће, жедна сам! Раде се окрете и зачуди.

Илија нешто у себи прогунђа, хтједе да не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме: —Продај, господару! Среће ти, продај! —Пусти, болан, — окрете се газда, — што си најашио?... Биће и за то времена.. .

” Радивој диже главу и вели одлучно: — Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо! —Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка.

А Војкан, удовчина, накресан, па... би што му драго! ..... Удовчина, среће ми! Ха, ха! — А може бити да се отац свети сину, — уозбиљивши се, вели Павле. —Чуј и ову! — зачуди се Петар.

—Ено старе, хоће вриједница .... —Хоћу, за потребу је, — јави се стара. —Послушај, сине! —Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица.

—Пашће на онога који изгуби... А да бих и хтјео да пустим, не могу, дао сам у руке адвоката. —Што? Та неће, среће ти, адвокат ради тога доћи? —Не знам... видјећеш, — и насмија се, па пожури да први у суд уђе.

— А мене сада гони хиљаду потреба... Пусти ме док зло преко главе пређе... —Потреба ми, среће ми! А и углављени рок је минуо... Не измичи, брате, поштено ти их дадох... Поврати ми их... — Марко!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Макарије Имао сам дугу и оштру препирку са Прохором. Рекао ми је да смо сви (осим њега, разуме се) повиленили од среће што је Лаушево здравље пошло набоље. Запоставили сте, каже, свакодневне дужности.

Носе и дале главе на својим ижџигљеним шијама, не труну под земљом као они који нису имали среће да преживе, па ако и нема ничега другог до овог спарног летњег ваздуха и ове љуте травуљине, добитак је већ и то што

мене шепеса међу оним дивотним обиљем које је Господ створио за уживање праведника и да квари лепи призор свеколике среће и спокоја. То би смањило лепоту места.

Разумем кад човек мушки и домаћински заклипачи жени те му она зарије нокте у леђа од миља и среће, стотине сам их пропустио кроз шаке и знам све њихове блесаве шаптаје, не, немој, јој, то, то, тако, срећо моја, тако,

по људској муци и печали, по претераности, по разузданости, него по мирисима чистог задовољства, подмирености и млаке среће.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд, Несташко рàни млад! И с чудне среће, јада мог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан! 1882.

В Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, Очајне сузе помуте ми поглед, у души сине заборављен чар.

И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће, И њене божанске груди испуни осећај среће. Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; Крај сниских ограда свуда

Давно сам испио пехар љубави И среће рајске И бацио га о тле. Младости златни сан, И страсне јулијске ноћи, и светле вечери мајске, Замени жарки дан.

Кô равним пољем зелен клас, Под крилом од зефира, Суморни спомен стреса нас У часу благог мира! И тавни спомен среће зле Жалости сузу спрема, И тајном речју збори све: Јакшића овде нема!

Јер уместо среће, да кô сунце сијаш, Ти се данас, друже, у црно завијаш.“ Смутише се гости, у вику се дали: „Каква је то шала?

И за владе ове звери, У пределу Кентербери, Где се лије сласт и мед, Живео је абат сед. Глас његове чудне среће До цара је стигô веће, И жељан га узе плам Да абата види сам.

Он презре лукаве молбе, слободе и правде жедан: „Умрла слободо римска, тако ми квиритске среће, Свет може дворити њега, ал' Катон грађанин неће!“ И Катон одржа клетву.

У топлој његовој души Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго, И вајар, несвесно чисто, у стару капелу уђе, Из које молитва бруји уз пратњу оргуља благо.

Кметица затури главу и засмеја се таде, Па гурну кравара тако да овај на земљу паде И чисто рикну од среће... И тако, извол'те чути, Отпоче лукави Амор да душе њихове мути.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

На Ваша честитања не знам шта да одговорим, - ја мислим да сам у целом цариградском предузећу имао добру дозу среће. Но она ме при крају мога боравка мал’ не изневери. Шта ћете, срећа је женскога рода. Ево шта је било.

Он баци прекоран поглед свом асистенту, па настави: „Истина је. Кажу: свако је своје среће ковач. Свако има своју властиту главу и своју слободну вољу.

Но, колико су ова два астронома имала среће у своме животу, толико ју је мало имао енглески астроном Адамс. Он је, још пре Леверијеа, израчунао, скоро исто тако

То, дабогме, не умањује заслугу Адамсову. Да, драга пријатељице, и у науци ваља имати среће, као и у љубави. И ја сам је имао - разуме се, у науци - када сам, као први, ушао са небеском механиком у руци у једну

Није ли он слика и сваке среће на Земљи? XXXВИ САЛЦБУРГ. ХАЏИЛУК У ВАСИОНУ Салцбург Да ли је потребно, драга пријатељице, да Вам признам са

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће! Туским шарам' поноситим Китим Српско своје плеће: Турска пушка Туре била Турско благо задобила.

Тек га газда руком лати Благослов ће Бог послати. – Ко урани уграбиће Сваким даном по две среће, Једну срећу здравља ради Другу срећу посла ради. Зато рани зором рано Док још није данак сван'о!

Гледа вазда умиљато, па им срећу снажи, у пролећу – среће доста, срећан – ко је тражи! ТИЦЕ СЕЛИЦЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

МИРОН (прибравши се): Не треба, ништа не треба! Идем. Збогом, Ташана! (Одлази.) ТАШАНА (сама од среће изваљује се по миндерлуку. Не може да се надише од задовољства): Ох, ала је лепо кад може човек добра да чини!

! Нисам ја као друге! САРОШ (прекида је): Ох, па то је најгоре што ниси као друге, као свака! Ах, камо среће да си као свака друга, онда, као за сваку, ја бих имао речи, уздахе, увијање, пренемагање. Али ти си — ти! Ташана!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ако га госпа Нола повезе на салаш, сјаји од среће; ако га не повезе, испраћа је до капије и опет сјаји од среће; савије јој ручице око врата и шапће: да му донесе или

Ако га госпа Нола повезе на салаш, сјаји од среће; ако га не повезе, испраћа је до капије и опет сјаји од среће; савије јој ручице око врата и шапће: да му донесе или воћку, или живог скакавца, или комад погаче.

И осетила срећу, или варку среће, сирота госпа Нола. Скоро четири недеље дана је прележала. Доктор Мирко јој није тумачио болест.

— Има у мени нешто грубо и неотесано. Среће немам, тешке бриге водим, радим као надничар, и опет се држим, и оно најгоре заборављам...

А поштени и виђени људи су били после моји родитељи. И камо среће да ми је жив тај старији брат, госпа-Томинице! Сва деца око мене била би друкчије вођена и упућивана, и срећнија, него

Трећи пут се ваљда удавати нећеш. Једаред те ја несрећно удомих, други пут ти сама. Немаш среће за удају, и остави се удаје, па да те сами бели голуб запроси. Имаш дете, предај се њему.

— А знаш ли да га једним делом већ нема? Крњи се. Повише нас је на њему, и крњимо га. И, среће немамо, канда, Јулице! па се и зато крњи... Оно, право рећи, посматрам око себе и видим да се све крњи и смањује!

Ој, гробље! пребриши из ове матуре што не треба! Збриши нарочито „одабране и срећне”! Нема довољно среће ни места за њих! Разболи их, умори их, увуци се у њих како знаш, али их збриши!...

— Другови се погледаше поносним погледом. У топлом ћутању среће и вере шетали су још читав сат. Будућност сигурна, савез за будућност склопљен, ура!

И ту ми рече једну лепу ствар: — Код нас, Јевреја срећа је увек и ствар разума. Отуда су наше среће и разноврсније, и дуже могу да трају него код других народа. Од тога имају нешто и Енглези.

Јован Мимић је био човек школован, чак и даровит, врло марљив, врло озбиљан, али човек који није имао среће у каријери: заледио се на све истом месту чиновника у армији аустриске бирократије, на све истом месту средњег

Зато што су неки конкуренти бивали доиста бољи, а други гори, али боље среће но он, извео је Мимић горак закључак: да је он гори од свих и свакога.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Како би га ми описали за оне који немају среће видити га! Да кажем да је леп, је л’ то довољно? Тко не зна шта је лепота? Роман, па само леп, и више ништа!

— Носитељ Муамедов сад привати беседу: »Вала кардаш, ми смо једнаке среће. Обојица смо господу служили, пак како смо се узвисили, тако смо и прошли.

А зашто не? Брак је ионако лутрија, гди бирање нимало не помаже, но гди све од среће зависи; зато није ни најмање чудо што многи при оваковој лутрији често јаку лутрију извуку.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

зеници мајстора (Време је уједало) Млада лепота поноса Месечарска сигурност И капије вечног пролећа И светло оружје среће Све само на миг чека У десници мајстора Дамари света бију (Време је уједало И зубе поломило) МАНАСИЈА Плаво и

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Колико би среће по човечанство било када би се још код тако мале деце знало шта ће ко бити, па ако ништа друго а оно бар, док смо

Хуана: Толико је за мене среће у твојој љубави да ја немам довољно храбрости тој срећи да се подам. Дон Родриго: Ал' имај бар храбрости рећи оно што

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Поручник Бранко скинуо чизме и суши ноге. Потпуковник Петар отворио сандук и нешто тражи. Најзад, ускликну од среће. Нашао је пакло чаја, те нареди да се пристави казан са водом и скува чај за официре и војнике.

Ратно искуство их је томе научило. Они су на себи осетили превртљивост ратне среће. Знају добро како у рату врло лако и брзо све пропада, чак и онда када се најбоље замислило, када се најбоље спремило.

— Здраво друже! — обрати му се потпуковник Петар. — Зар и ти? — Шта ћеш!... Немамо среће да се видимо на слави, или некој свадби, већ овако... — Како ти изгледа? — Гадна ствар... Ено је линија рова!

Боље би било да га не гледамо. Наше патње су превазишле Танталове муке. Око подне командант ускликну од среће. Окренули смо дурбине уназад.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

О Саво реко, понеси ме као чун далекоме мору, Или као оборено вито стабло борово; О моје среће дивне, што ми је младост чедна; Или се претвори у делију да одјуримо у лов!

једа Прокључалу мишицу ти белу Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду детелине, ван себе да набавим ти Одлакшања-Среће, Све је ипак - да л' проклетством у мени!

Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће, Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће, И од ужаса ево самог да у смрти је глупост краја.

већ у иструлело цвеће; Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе, Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Мајка претворена у облак спусти се још ниже: био је то њен син! Смејале су му се и очи и образи. Од среће — жена заплака, а младић подиже главу као да нешто наслућује. Чудо!

Људи окупљени око јаме једва су запазили шта је рекао, јер је са дна бунара, одједном, шикнуо снажан млаз воде. Од среће људи су повикали углас, почели да певају и играју, а вода је извирала и као течно сребро разливала се по Пешчари.

Једва се усудила да седне, а када је села учинило јој се да јој дланови вољеног обухваћају стас. Од среће жена запева, а песма пође низ ливаду и шуму, заједно с причом о столици.

Дотле, нека се одмара и скупља снагу. Царичин осмех на слици мора бити такав да стотину наредних поколења ускликне од среће кад га види. Око Царевине поче да расте стрм и висок зид пред којим су се чак и ветрови заустављали.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У То би халка закуцала.

Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем... 1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам. Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије.

Ево ми собе! О дувару јоште Икона виси, прашљива и сама, И у ме гледа и шапће из рама о до6у среће, дјетињства, милоште.

1908. БАДЊА ВЕЧЕ Вечери света, хоћу ли те и ја Славити пјесмом радости и среће? У моме оку, ево, суза сија, И моје ране постају све веће.

Овој земљи господ среће дао није, Притискô је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа народима другим, Нас студена зима раздире и бије.

Гле, врело јој бива све шире и веће, И у њезинијем дубинама среће Огледа се зора и плав шатор неба. 1918. НОЋ У ТРПЊУ Трпањ ћути. Пред њим лежи вода плава.

Из вруће високе ражи Грличин глас је звао, У врху чемпреса старих Пошљедњи пламен је сјао. Од среће ја бијах умро, А ти, у љепоти свој, Нада мном сама си стала, Кô дивни споменик мој...

Но мени велика је башта, Гдје над потоцима тихим трепте јоште Лептирице сјајне мојих снова, машта, Радости и среће, мира и милоште.

Вај, често у сну спрам мене Тај среће сине крај, Но попут празне пене У зорин ишчезне сјај. 44 Љубио сам те и љубим јоште, Па нек се сруши свет цео,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тамо, сине, добре среће био! Бог те здраво и мирно носио, од душманске руке заклонио, грдне ране и руке душманске! И крепка ти десна рука била!

сирота девојка: каде руча, она не вечера; кад састави ручак и вечеру, онда јој је руа недостало; ал' је зато добре среће била: испроси је Краљевићу Марко, а препроси војевода Јанко, прстен дао Уступчићу Павле.

Милица Лазаровица, љуби Лазарова, и она ми шеташе, вишњега бога мољаше: „Ти ме, боже, донеси на сваке на невољне среће, боже, ма ме немој дон̓јети на јунака израњана, ер су мени, Милици, љуте ране додијале, љуби Лазаровој“.

саслушала речи, проли сузе низ бијело лице, она оде свом бијелу двору кукајући из бијела грла: „Јао, јадна, уде ти сам среће! Да се, јадна, за зелен бор ватим, и он би се зелен осушио!“ 24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА Мили боже, чуда великога!

Ђе је срећа, ту је и несрећа; ђе несрећа, ту и среће има; а сва добра срећа изнијела игумана Светогорца Васа од бијеле цркве Вилиндара са својијем ђаком Исаијом; кад

Трипут сам га богом побратио: „Молим ти се, Туре младожења, а тако ти среће и јунаштва, и тако ти сретнога весеља, прођи ме се, хајде путем с миром, видиш да сам човек сиромашан!

“ Њему вели дели-Радивоје: „О мој брате, Старина Новаче, боле бјеше тридест добрих друга, али твоје среће не бијаше“. Тешко оном свакоме јунаку што не слуша свога старијега!

Пођи, сине, пошô у добри час! Тамо сине, добре среће био! Бог те здраво и мирно носио, Од душманске руке заклонио, грдне ране и руке душманске! И крепка ти десна рука била!

60 ЛОВ НА БОЖИЋ Сењани се у лов подигнули среће ради на Божић ујутру, да јуначку срећу окушају. Тако њима бог и срећа даде: до подне им ведро и лијепо, од подне се

долами, имам тридест сребрних путаца, у пушчани калуп саљевана, — да пунимо тридесет пушака, не би л’ сребро боље среће било“.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Лежећи на Луњину крилу, милован њезином ручицом, он се од среће почео тако топити да му се чинило рањен је из четрдесет пушака и ево му истече сва крв.

Кад је чула какав је задатак добила, и то заједно с лукавим пољаром, Луња се од среће само тихо осмјехну. Шта има љепше него по звуку једног јединог откотрљаног каменчића погодити да се неко спушта низа

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

388 КОЛО СРЕЋЕ 389 КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ 390 КАД ПЕТЛИ ПОЈУ МНОГОПУТ И ЗОРОМ РАНО... 391 СТРАШНИ КРЧМАР 392 ПОГРЕБНА БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У

И ждребе твоје ти берићетне среће доброкобљиве и јелен драговоље ти твоје, да се с тобом разговара. А и ти собом не буди туђ поток нити другим пашти се

Одстајте се тих вражијих послова: чарања, бајања, среће и несреће, коби назирања од чијег на путу сусрета, тога меркања и чини, хуђења, опадања, зла оговора и поговора,

којим војиштанским господином, којино вуку и деру, досађују и прете, а не да дају, море а не обживљују, нит су кадри среће коме дати, — него пред једним, једним исто летопроменим бировом, како ничке гледећи стојимо!

Крошто ли други ништа нејма. Они све напредује и добија, срећан је и благо му се грне, а они худник, нејма среће, све му је тек назадак у свачему. И туштена су јоште ко тому пропитљива и пронаходна се старања особита и народска!

Све редом пробрцне се ка од млека сурутка. КОЛО СРЕЋЕ А у чему се, о човече, знаш с чим поносити и високоумити, каде су ти црви телу гости?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Заиграше. Калина весела, блажена, — румен је сву облио, а крупне црне очи светле јој се од суза, од силне среће данашње... — „Леле, што су пристали једно за друго!... Јаги!“ „Асли како плави зумбул и зелена кàда!...

грди „Титинку“ и „Пиргу“ што арче њихов мâл по комшилуку, и дода: да су саг скупе паре, — отац се просто топи од силне среће! — Саг су скупе паре! — понавља мали Манулаћ. — Саг је оскудација!

Што се не закунеш?!... Закуни се де ако смеш и можеш!... — Ама де, несам, нане... ете... ловачке ми среће, несам. — Јеси, јеси, Мане. Знам те ја тебе убаво!... јеси!... Ти да се ожениш, а она да те куне!

— Шефтелија?!... — прошапта Мане и заљуља се од неочекиване среће. — Ее! — тврди Васка. — И... Зоне ти, ете, даде овуј шефтелију? За мен’ ти даде?!... — Зоне... — Л’жеш ме, мори!

! Ете, жив ти ја, тој право да ми кажеш! — Хехе! — снебива се Мане. — Несам, несам, ловачке ми среће, несам! Куд па смем ја тој да напрајим?! — куне се Мане.