Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
на месечини, крај жара, на коњу једући, будећи добошара, с Лима и Увца на Повлен и на Маљен, кроз пошту срушену, кроз млин до темеља спаљен, свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући, одсечену главу показујући.
Леђима наслоњен на срушену кућу, у којој расту коприва и трава, и око које се више ни лимару, ни зидару, не вреди трудити, седим на сунцу,
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
заласку сунца и зора кад гране, Остављен, тужан, у истом је ставу; Једино црне походе га вране И гракћу пропаст и срушену славу.