Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Зло је по нама! Мрко чело, мрки брци, мрка долама.” Селим-паша мирно пије жути ћилибар, — све се гушће стаклом вије чудновати шар. ,,Леле мени, жалосници сад је баш одја'о!” Тек што рече, на ложници шкрипну врата — јао!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Зар небо није звездан рукосад, над Златним рогом зденут срмен пласт? Слаповит смех се извије у крик, а Босфор-стаклом хурија се рој разлети лебдив. - Чији ли смо лик? Са божур-ока наш се колор - јој!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
И час се знојим, час се ледим На измишљеном сунцу, ветру. За стаклом — ко за решеткама — Док бдим у некој бившој вери Окренем главу према вама: Завидим чак и мачки скотној Што се за
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
своје двоје дјеце, са жаљењем што их осјећа тако изблиједјело, кроз копрену проријетке сиве даљине, одијељене хладним стаклом бешћутности. Па је одлазио. Каткад, можда, понешто смирен, неизвјесно утјешен.
су га осјетљиво начели они танки мољци који као да су својим спљоштеним тијелом нарочито подешени за тихи живот под стаклом, у саставцима старих оквира.