Јакшић, Ђура - ПРОЗА
што беше мој побратим Живко из Доње Мутнице; тамо, опет, код нас испод Ртња, није било дивније девојке него некаква Стана Чукурова из Лукова... Што се мене тиче, право да ти кажем, мени се није допадала.
су се многи, ознојени и уморни, пустили из кола, само још понеки момак и девојка играју, али усиљено; само Чукурова Стана што је високо дигла главу, па се лукаво смеши на мог побратима... У тај мах се и мени доста допала.
„Побратиме“, рече ми, „чија је оно девојка што је до мене играла?...“ „То је Стана Чукурова“, рекох му ја, „то је кћи оне жене што је покушавала да отрује свога мужа, те је због тога све доскора била
„За то се не брини, побратиме, мајка неће ни знати: Стана је псе отпратила на салаш, а очух јој се данас добро нацевчио, неће осетити, па да му пола куће однесемо, а некмоли
„Дакле, и Стана има вољу с тобом да бежи?... Е, то је чудно!“ рекох му ја... „Чудно, заиста! Једва се видесте, па се већ и заволесте!..
У руци је носила један завежљај, у њему беше њено стајаће рухо и женски накити. Живко прихвати завежљај, а Стана прескочи врљике, којима је била кућа ограђена, тако лако и вешто, рекао би срна је...
Ту смо одахнули. Отмица беше извршена. Стана је дрктала — од страха, или од зиме, понекад би јој се поткрао и уздисај, али испрекидан, угушен; а кад је Живко на
А ја ћу од луковачког попе изискати писмено... Него ми кажи, џанум, како је име младино“. „Стана Чукурова“. Он прибележи име и презиме. „Сутра, џанум, дођите да вас прстенујем, а у недељу ће бити венчање...
Пред кућом нас је чекала Стана; била је невесело замишљена, очи је оборила доле, гледајући забринуто преда се, а прстима чупкала је шарену ивицу од
стога што су га сви познавали као јогуницу, а друго као веле: кад му је воља, и кад је воли, што би му кварили срећу? Стана је обукла своје стајаће руво, главу је забулила белом куповном шамијом, па није заборавила више левог увета и једну
врата, па јој онда онако кроз нос, калуђерски, протепа: „Ето, џанум, и ја хоћу да те дарујем место покојнога Марка“. Стана се сва заруменела и саже се да га пољуби у руку.
У цркву уђоше два-три човека и неколико жена из оближњих села. То је било све... — Али где је Стана са мајком? — мислим сам у себи — Зар она неће доћи?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А и време је већ да га ожени. Срданова кућа није богзна како задружна; он у годинама и отежао, а његова Стана није више онако окретна као у млађе доба, кад је могла упоредо копати с најбољим копачем и кад се у сваком пољском
Време је већ да се у кући Срдановој принови које чељаде, да Стана добије снаху, која ће је одменити у кући, а богме и у пољу што привредити. Еле, големо је весеље код куће Срданове.
Остаде му једна ципела на дну углибљена. Онако мокар, босоног и мртав од тешког умора догамбуља којекако до свог стана. Уђе унутра и поче ходати полако по соби, нити је пристао да седне ни да легне.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Или се сви троје скупа саветују и праве план свог будућег стана и праве размештај намештаја. — Са сокака ће имати две или једну собу, из авлије опет две (а испрва доста ће им бити и
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Тако пролазе године, а Свилокосић се не жени. А, и шта ће да се жени кад је код Рогозића као код куће; осим стана сваку угодност има ту. Лепа храна, фино пиће, гостољубива пријатна домаћица! Одлази он и у Ћирковићеву кућу.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
чујмо... чујмо!...“ Онда он потрча, па се клизао, посртао, претурао, опет се подизао и трчао. И све тако до онога стана на Дунаву.
Х. На писаћем столу, у соби Јуришићевог стана на Дунаву, полиција, сутра дан, нашла је овај његов рукопис: „Опет ме спопао страх, црн, злослут и безуман, и све
Црњански, Милош - Сеобе 2
На зеленом егзерциришту, које се пружало, унедоглед, испод Енгелсхофеновог стана, полк подунавске ландмилиције, који је имао да се касира и који је изведен пре Сунца, имао је, на Гарсулија, дуго да
Њена кућа је, свако вече, била пуна света. Коцкари, и блудници, разилазили су се тек ујутру из њеног стана. Као неку маскераду, могао је њихов одлазак да гледа, кад одшкрине врата. Било је једном и туча. Дрека је била велика.
Бајевич му рече да је то Јока Стана Дрекова, коју је муж, у Тријесту, осрамотио и напустио, јер му се досадило да чека. А што пита?
Бајевич га, намргођено, упита: Јоку, Стана, Дрекова? А шта би хтео? Стојећи на понтонском мосту, Исакович се био загледао у Сунце, то јест одбесак Сунца, који је
Она му мирно – као да га никад није видела – рече да је Јока, Стана, Дрекова и да ју је муж, у Тријесту, осрамотио, и оставио. Досадило му да чека, па је нестао.
А све се свршило, тиме, да се данима за Чрногорце распитивао, и за неку Јоку Стана Дрекова. У штапсквартери Витковича, међутим, нико није знао, где се, сад, тај транспорт исељеника, налази.
А молио је да буде извештен, ако се нађе Јока Стана Дрекова – нека његова, даљна, рођака. Виткович је, на рапорту, својеручно, написао: Ад ацта!
Јездимировичева радозналост била је побуђена чудним случајем, да је неки официр тражио Јоку Стана Дрекова – која му је била сестричина, а која се била, са њим, и његовом женом, и децом, вратила у Кијев.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Затворена је са свих стана, али је на њу упућена широка околина. Због свију тих прилика дебарска је област била одређена да се у њој развије
Црњански, Милош - Сеобе 1
Гром је требао да удари у село, па да га спали. Жена Аркадијева, слуге Исаковичеве, по имену Стана, нарочито се беше прочула.
Ту кућицу, обраслу травама крај Исаковичевих обора, Стана је била нарочито дотерала. Трска јој више није прокишњавала, жабе више нису ускакале, а пукотине на вратима беху
Ишли су к њој као на литију. Та Стана, плашљива и пре, цикала је за сваку ситницу, али кад и она паде, угледавши, једне зоре, вампира на свом прагу,
по мраку, падајући у јаркове и покривајући рукама и сукњама лице, да бар не виде врага, који ће их свакако однети. Стана, жена Аркадијева, која беше пошла за Ананијем, из радозналости и страха што ју је већ више дана мучио, јер је сву ноћ
У истини, то што је Стана видела, било је само њено лудо привиђење и одблесак биља и месечине те ноћи, на води, у којој је чучала, запала
Сутрадан, док је Стана, Аркадијева жена, пренета сва избезумљена од ужаса и привиђења те луде ноћи у своју кућу, Аркадије је већ ходао
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
¹¹⁰ У Гружи је обичај да ако се родитељима не држе деца, мајка треба да узме вуну од девет Стана, односно да оне чупају насумце вуну од девет црних оваца.
⁷ У Црној Гори, жена која нема млека, ваља да „узајми воде у девет Стана и у девет Марија, па нека за девет јутара наште срце пије воде пријед исхода сунчанога“.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Детектор се слуша кроз слушалице на ушима.) У то време живела је испод нашег стана једна девојка. Звала се Јелена. Ни она није отишла на дочек нове 1951.
сада се гледају очи у очи, у отвореној борби за све, за сваки комад намештаја, за свако дете, за сваки квадратни метар стана. — Она хоће да ме уништи! — жали се средовечни мушкарац својој девојци. — Шта да радим?
« Све је почело тако што 1959. Жан Жик опет није имао где да станује. Кад човек нема стана у Београду или Паризу, мислио је, онда је много боље да га нема у Паризу. Отпутовао је без пртљага.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Од Петровића има и једна мања збирка родољубивих песама (Васкрсење, Београд, 1908) и драма Чучук Стана (1907). БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ Рођен је у Београду 8. октобра 1864. Свршио је гимназију и права у Београду.
Милићевић, Вук - Беспуће
И он се љутио што је примио ове дошљаке у кућу, што су баш нашли овдје да станују; зар није било за њих стана нигдје на другом мјесту?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Но кад вијар страшно дуне, Небом тресну плаи громи, Кад из неба киша груне, Врело надме, мост поломи, Нигде стана, вода свуда, Куд ћеш онда, драги, куда?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А кад ми што год добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама. — На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало. И тако ми бесмо сви скупа, заједно.
А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута, тебе не беше. — А Стана?... — упита зачуђено моја мајка. Мајка ти се збуни, поцрвене.
Пева стару песму: како кад’н Стана у башту ишетала, изгубила срма-колан, у срећу јој млад калуђер, њега набедила за колан и куне га: Ако си зел
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
чуо богом се клети, ако још једног примимо бегунца, нећемо више гледати сунца, већ само можда умирућ' срамно спаљеног стана гариште пламно!? И опет си дошô, несмислениче, и опет ми таке доносиш приче?
Лалић, Иван В. - ПИСМО
можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На позадини августовског
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Лепо их видимо како, тетурајући од слабости, изгиљавају на шљаку. Пењу се до стана крајњим напорима, држећи се за гелендер. Њихов идејни инспиратор, извесна госпођа Јелисавета Т.
Опа! „Е, .нећеш бато!“ — мислим у себи, сећајући се свог маторог кад гура врата од стана у тренутку док наплаћивач кирије држи углављену ногу. Сад пазите који сам ја шмекер!
Читалац овог поглавља, као награду за свој труд, сасвим бесплатно добија причу о чуварима Зокијевог стана. — Тако ти је то, моја Анчи — говорио је госн Суле — за мене нација, вера, боја коже и лова уопште не одигравају
Дај ми киселу воду! Не могу а да вам не истркељишем и случај Зокијевог стана, који су једнога лета храбро чували госн Суле и мој матори лично!
Прича о смелим чуварима Зокијевог стана Имамо ми неког френда, зове се Зоран, али га зовемо Зоки. Е, па тај Зоки, један ужасно расејан тип, прочита у
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Жирафа важно шета, небески подупорањ, не може стана наћи, тражи црквени торањ. За тезгом седи крава, у дугу муче даху: „Одличну робу имам, чисто млеко у праху!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
копа гробове за двојне јунаке, на облацима лисице се гоје и голицају ме реповима док у јаслама спавам – немам стана.
смета им храна неће да виде мајку кажу овај свет не вреди језик то је трула храна на овој земљи за њих нема стана не знају да земља није женског рода она је све за сваког полазно место даха земља је најлуђа прерађевина има
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ДАНИЦА: Би ли у том случају тетка и ја морали већ сутра да се селимо из стана? АДВОКАТ: Мислим да то не мора бити још сутра, а, ко зна, можда се нећете морати ни селити. ДАНИЦА: Како то?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Дежурни су излазили вишим старешинама на рапорт. Ноћу се разлегало: „Стој!... Ко иде?“... Стражар у близини стана командантова морао је викати из свег гласа да би командант само чуо како се служба и ноћу ревносно обавља.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици квартирину, пошто она нема стана у школској згради. Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу.
Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу. »Учитељица нема стана у школској згради«, понављаше он детиње речи, корачајући лагано и несигурно својим кратким ногама.
Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати у једном собичку, што је подигнут у дворишту школском.
« И њега опет стадоше потресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца... — А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу. Да је раније па да свратите, али је већ мрак...
Долази ноћ... Кад већ уђоше у село. Гојко се понуди да отпрати Љубицу до њена стана. — Нека, молим вас, немојте... Близу је, сама ћу, одговори она одлучно, па се поздрави са њим и окрете својим правцем.
Гојко се врати у школу, пусти ђаке, па стаде ходати по дворишту, стресајући се од хладноће. Стојан му са прага од стана махну руком. — Виде ли, братићу ? Они се нешто поџевељаше... Море, ова наша хеј... пара вреди. — Откуд ти знаш ?
Беше јака помрчина, не види се ништа, али он полако, пипајући око плотова и спотичући се, дође до свога стана, који беше осветљен. Стојан испаде пред њега, и машући живо рукама, стаде викати: — Има Бога, братићу, кажем ја !...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Моја се мати, удовица, вратила доцније опет у Темишвар и становала у згради Општине. Прозори нашег стана гледали су у порту.
Те џепне мараме биле су, тада, у Новом Саду велика мода. Сем тога, понео сам био, из стана свога брата – који је, мобилисан, већ био отишао – и његов револвер.
Пре седам година, једно летње вече, понео сам, из стана мог брата, који се бојао детектива, соколске медаље, лисмо којим ми је позориште из Београда одбило драму Проклети
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Знао сам да од мог стана до школе морам корачати правом улицом сто и девет пута. Измерим од прилике колико сам прошао, па пођем напред и почнем
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ИВКОВИЋ: Не могу, јер сад имам трошкова око сеобе из вашег стана... ЈЕВРЕМ: А ти хоћеш да се селиш, а?... (Прилази Ивковићу.) Лепо си говорио, мора ти се признати да си лепо говорио.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
У свађи је прошло пола дана, У помирењу мучном, пола ноћи. И бежао сам из нашега стана Тражећи мира у пољској самоћи.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Куће турске огњем изгорјесмо, да се не зна ни стана ни трага од невјерна домаћега врага. Из Цетиња у Ћеклић пођосмо.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
| У то Марко дојаха до прага кујнског. Стана, његова жена, изиђе и придржа му коња. Он још с коња, скидајући се, пружи јој руку. — Целивај!
— Целивај! Она га целива, али се трже уплашено и поче да блене. — Кажи, драгичка! — Па... драгичка — поче Стана, снебивајући се и чудећи се. — Снаху имаш!...
што треба, и спреме све за дочек, брзо и то пешке оде, врати се код Софкиних, да отуда доведе пријатеље, ефенди-Миту. Стана, тек када он оде, кад остаде сама, увиде да је заиста све то истина. И онда се сасвим уплаши. Али Арса јој не даде.
Арса међутим истрча да широм отвори капију И да тамо на њој дочека новог пријатеља. Стана их, једва се држећи на ногама, бришући сузе, а једнако осврћући се и кријући се, да је толики свет, који одједном
Овде је једнако седела негова жена, Стана, са оним слугом, Арсом, који се већ није сматрао као слуга, јер је код њих био и одрастао.
А Стана, како први пут дошла овамо, у кућу, таква и остала. Већ је била стара. Сува, висока, са уским лицем, мирним, готово бел
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
си дух прошлих времéна У одајама својим оног дана, Кад су те немо од твојих драцена, Ружа и снова однели из стана. Жалила ниси, изгледа, што мéна Живота у смрт беше тако рâна.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од
„Залуду, браћо, тако сам навикао и тако хоћу!“ одговорио је Пејо. „А што ми кажете за Јанка, ето остаће Стана и овај чојак. Она ће га, богами, дворити и пазити боље но ико од нас и боље но сви ми скупа.
Ивана стала чело ногу му, а Милица и Стана са страна; све три блиједе и забринуте не скидаху погледа с рањеника док се видар не би исправио, а онда њихови се
Жене пошто хитно зашушкаше окрајке од бијеља у бокове од кревета, придружише се ка гомили. Стана сједе на ковчег, што бјеше до главе од кревета, а на крило узе Милуна, који уморну своју главицу наслони јој на груди.
А ђе ће бити она моја торба?“ рече и стаде се обазирати по кући. Стана хитро скочи да му нађе торбу. Затијем диже из угла и исправи ниску, округлу трпезу, на коју постави погачу, соли,
Ивана изиђе да затвори авлију, па кад се поврну затвори и кућу изнутра. „Спи!“ рече Стана. „Е онда вечерајмо, па ћемо!“ понови опет видар. Вечера је мало трајала, нити ико ријечи проговори.
Па и не чекајући даље пружи се на пустину, коју му Стана хитро прострије. „Зором да сте на ноге!“ рече сердар жени и снахи које пођоше у преграду.
„Марку сам рекао да поћера јунца. Ти, Стане, постој мало па лези и ти.“ То рекавши, прекрсти се и леже према видару. Стана је подјарила огањ, па се врну ка кревету и сједе на ковчег.
лица ишчезну, али му на њему оста као нека ведра повлака, отприлике као мртвацу који се задовољан са свијетом растао. Стана се препаде. „Жедни ли ти се?“ упита га, то толико да му нешто рече. Он трену трепавицама.
Медик обрну плећи огњу и поче да говори иза сна. Сердар, напротив, обрнуо лице к топлини, а отворио очи. Стана баци луч на огњиште и сједе према оцу. „Тата!“ зовну она лагано. Сердар не гледаше иако му очи отворене бјеху.
А кад тамо, киша почела ромињати, те капи љоскаху по сламеному крову. Стана отвори врата и промоли главу да види небо, пак поврну се и настави што бјеше почела.
„Тата мој, што ти је ноћас?“ завапи Стана. Сердар љосну плећима на пустину, као мртав. Као прољетни ћух вјетра, тако силни уздах оте му се из груди, а у исти
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Јад те јаду додâва довијека! Кућа ти се кућетином звала, на огњишту изницало трње! Лијек тражио код седам Стана и девет Марија! Мајка те у мртве очи пољубила! Мајчино те млијеко губало! Мањи умро него што си се родио!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
У свађи нам је прошло пола дана; У помирењу мучном пола ноћи. И бежао сам из нашега стана, Тражећи мира у пољској самоћи.
И залуд сва лепота пролећњега дана, И свежи мирис расцветаних љубичица, И нежна песма из пастирска стана... Даница Марковић ЦЛВ ГАЛИУМ ВЕРУМ Клекнух у пољу широку пред цветом Што носи име твоје увек драго; Ветрић је
Попа, Васко - КОРА
сенка одене 26 У овој ноћи без јутра Ко је та светиљка са угла Погледом ме твојим обавија И прати до нашег ослепелог стана И светли на пустим насипима вена И ко је та птица На напуклом небу мога срца Једина птица Гласом ме твојим к себи
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Њутн се слатко насмеја на моје речи, па ме потапша по рамену: ,Кад прођеш, Хемфре, поред мог стана, сврати да видиш да ли је моја медицина добра’. - Ја га посећивах често и налажах га у све бољем здрављу.
Доба Рококо-а у којем је одрасла у отменој својој породици развило је разноликост унутрашњости, „ентерије-а“, стана, до такве мере да наш језик који у том погледу располаже само називима миндерлук, ћилим и мангле, сувише је сиромашан
Улазна врата нашег стана запечатише, а мене стрпаше у тамницу, а затим на улицу. Сви наши пријатељи разбегоше се. Остадох без хлеба и крова над
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И заиста наиђе он врло брзо на неку велику кућерину што се зидала у близини његова стана. И пошто се пажљиво обазрео око себе и уверио се да је сам он уђе.
Она је испунила водом свој бљештави суд, па журно ишчезла за вратима доњега стана, али се вратила одмах, застала непомично, и у заклону старинске куће наслонила о зид.
У том истом часу, други, још страшнији од онога, врисак из доњег стана понова запара ваздух... Мало затим, кола Црвенога крста задихано пристигоше, па два човека, после кратке оцене
Иако је још раније, и много пута, а у истој овој момачкој соби свога, малога стана, размишљао о свему овоме, па и са истом вољом да се у тему савесно удуби и дубоко унесе, ипак се одлука скоро никад
— Није, није — одговори г. Сотир Аранђеловић, рез. поручник, командант стана, иначе секретар касационог суда. Кренусмо се с тога места, ближе стрељачком строју. Шиштања су била све чешћа.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
као што се за пасјих врућина буржуј који је отпремио фамилију на љетовање шета без гаћица по одајама свога пустог стана. И, чудно, послије тога нисам више вјеровао чак ни његовим патриотским страницама. Уопће, више му нисам вјеровао ништа.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. — Пандур... Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Брзо, нагло одох из свог празног стана, Угодно ми беше кретати се, ићи Развалином овом живота и дана, Коју сунце сутра поново ће дићи.
И та љубав стара, као дух без гласа, Поведе ме журно тамо, до твог стана: На прозору нађох слику твога стаса, Као знак љубави и ранијих дана. Дошао сам кући.
С осмехом можда, ил' с уздахом меким Бацићу поглед последњи за собом. ПОД ПРОЗОРОМ И синоћ сам био поред твога стана. К'о болник кад дише, киша једва тече, Лишће шушти, плаче, с мокрих, црних грана; Суморно и мутно спустило се вече.
К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.
Ја немам сузе за оне младиће Што су весели пошли из свог стана, К'о да их зове за границом коло: Њине су груди пуне светлих рана, На које душа прнула им холо.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Сваки пут кад сам одлазио од куће до поља, ја и моје мазге смо пролазили поред настојниковог стана. Ту и тамо иза зида од лепо сложених дрва видао сам, с времена на време, златне увојке моје америчке “Виле”.
” Додала је да верује да је Марта Вашингтон у том критичном моменту поступила баш као и Чучук Стана. Од тог дана Вашингтон је био у мојим очима амерички Хајдук Вељко, а река делавер уливала мије дубоко поштовање.
Ћипико, Иво - Приповетке
Али се мајка наједном разболи и умрије, а она остаде сирота. Из мрачнога, влажнога стана није знала куда су јој понијели мртву матер, а ни послије није дознала за мјесто гдје су је укопали.
До тога времена живјела је као и остала дјеца што су се купила близу њихова стана, испод мрачнога, нискога свода. Увијек у сутону, између високих кућа гдје нигда сунце не сије, није се одмицала од
Марко и стара Стана махом седоше на камен, а Божица, која до овога часа не беше нигда видела мора ни питомине, запањена застаде, дивећи се
И док јој се мајка Стана и заручник Марко одмарају, она не диже очију са обасјане пучине, и бесвесно купи у се светлост, и зеленило, и шаренило
Макоше се. Стара Стана умешала се међу жене, а Марко и Божица уставише се код старе претрге, што пред собом носи којекакве женске потркуше.
Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно заигра. Стара Стана, насмејана, чучи на земљи, гледа своје дете и слуша како одскоком звече старе плете на црвен—капи.
” Сребрни криж сјаји се у сунцу и примиче се окрајку дубраве. Стара Стана чучећи запази га, јави се деци и диже се на ноге...
— Нека их,— одговори Марко, не испуствши цуре из руке, ми гледамо нашега посла! — Не, Марко, —моли стара Стана. — Ја их познам, старија сам... Љути су као љути пси... Лако кавгу заметну... — Бојим се ја њих!.. . Што?!
А граја, покличи чују се све јаче и јаче: — Убиј пашче! Држ' га! Убиј! Стара Стана моли и заклиње светину живим богом да их пусте: — Данас је дан проштења, — вели, — Он је добар... Биће да је пијан!...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
У Нечистој крви при томе се уводи једна посве нова, газда-Маркова породица, која је такође трочлана (отац Марко, мајка Стана и син Томча наспрам оца Мите, мајке Тодоре и ћерке Софке) и такође има једног слугу, Арсу, као што ефенди-Митина има
из Пчиње у варош, у туђ свет, где су се сви на један или други начин изгубили, обезглавили: и Марко, и његова жена Стана, и син Томча. Разуме се, много више почињенога греха има код Софкиних предака. Чак се двапут спомиње родоскврнуће.
има значајног удела у судбини главног јунака, али оно што ту судбину изнутра обликује опет се налази у породици: баба Стана као оличење породичног начела вешто осујећује у свом унуку Младену интимне побуде, а пре свега еротска осећања, па и
Нико га у промени понашања не подстиче тако, ни подржава толико као баба Стана, која је и раније, за очева живота, „била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је.
Баба Стана, међутим, кад Младен преузме очеву улогу, ништа од њега не захтева, не наређује, нити је видимо како саветује, опомиње.
Очигледно је да баба Стана, са типичном женском обазривошћу и стрпљивошћу мајке, прикрива да унуку намеће своју вољу.
истина у сећању, али на јави - оличена у девојчици из суседства, која живи с мајком, а зове се једном Паса, други пут Стана.
је, разуме се, и зато што се директно довикивање одозго мора избећи као увредљиво; мада би, с друге стране, баба Стана могла и да сиђе, али већ тиме што не силази сигнализује продавцу његов зависан положај.
А у завичају, и у истој колиби у којој се Вук опраштао од Дафине, његова га жена Стана вара с пастирима. На другој страни Аранђелов слуга Ананије једна је подмукла, лукава тврдица попут газде.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— А ја, кад год пођем Поред тога стана, Хтео бих да станем Кâ стража незвана, Да од туда викнем: Људи грешна света, Не рушите срећу Која вам не смета!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
АКТ 74 СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ЛИЦА ГЛАВАШ СТАНОЈЕ, бивши војвода СУЛЕЈМАН ПАША, везир београдски СТАНА, удовица војводе Ђукића СПАСЕНИЈА, кћи војводе Ђукића а пасторка Станина РАДАК, ИСАК, ВУК, Главашеви момци ХАСАН,
Ћут’... Неко долази!... ЧЕТВРТА СЦЕНА Стана, удовица војводе Ђукића, са својом пасторком Спасенијом, и пређашњи. Исто место. СТАНА: Помози бог, децо!
ЧЕТВРТА СЦЕНА Стана, удовица војводе Ђукића, са својом пасторком Спасенијом, и пређашњи. Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао!
Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао! СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош угледат?...
Та Смедерево!... Децо, каж’те ми! РАДАК: Залутала си; Ова те стаза даље не води, Него до ове мрачне провале. СТАНА: Ах, у Србији Свака те стаза води провали! ГЛАВАШ (у себи): Ала је дивна!
Па куд ћеш онда?... Још да си сама! Ал’ шта ћеш под ноћ с овим дететом? СТАНА: Ваљда ћу доспет до Смедерева? ГЛАВАШ: Па онда? СТАНА: Са зором даље.
Још да си сама! Ал’ шта ћеш под ноћ с овим дететом? СТАНА: Ваљда ћу доспет до Смедерева? ГЛАВАШ: Па онда? СТАНА: Са зором даље.
СПАСЕНИЈА (погледајући у Станоја): Те црне очи ја сам видела И глас сам чула... Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече!
ГЛАВАШ: Дакле, за сина тражи кћер? И ти си пристала?... СТАНА: Пристала?... Та то је трâмпа! А његово је деце обоје: Сина ми може свакад убити, Мене смрвити, ћерку љубити;
Погледај, душо!... Само погледај!... СПАСЕНИЈА: дивота! СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор? ГЛАВАШ: Па ништа, бако, Хвалим вам само моје дворове, Не би л’ у мене дан-два
Та ја сам жудан госте примити. СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!... СТАНА: Ми нисмо овде дошле у госте — Залутале смо ту! ГЛАВАШ: Не чини ништа. Нама сте тиме много милије.
РАДАК: Па ево, бабо, Керуше градске откад чекају Да паша липше... Па ће липсати, Макар то било и догодине!... СТАНА: Безобразниче!... Хајдемо, Спасо, Да за видела конак нађемо!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сипај тај коњак! — Настави, по реду, полако. Дакле, стигао си и ушао у кафану. Сад долази ручак, тражење стана — говори Лука, да би га увео у причање. Драгиша настави: — Сад да видиш, невољу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Елиза, Раша, Лина, Терезија, Евица, Милка, Анче, Персида, Роза, Фани, Мими, Јулча, Лула, Анђа, Савка, Злата, Наја, Стана, Рокса, Илка, Вилхелмина, Маца, Теза, Марта, Жана, Анча, Елка, Сара, Перка, Алка, Соса — и ја овде застајем, сав
Сву тишину изгна, прогна, И веселост моју попра до дна. Немам места, немам стана, Ходим, бродим по свих страна: Сам сам, нит ме когод дира, Ал' ја опет не находим мира.
” Да је лепа, рећ се мора, И сличнија красу двора Нег’ обичног стана, А притом је научена Шта ће радит као жена Сходно воспитана.
Труди пута, слаба храна И даљина сродног стана, Сећај мајке, муке њене, Пропаст брата — све га једе, Удваја му пута беде, Ал’ он иде, ал’ и вене!...
Гдје же љубов вјерна, Опшча, неизмјена, В мојем сушчем родје? Пророци с левити Гоњат сја от стана, Он же ишчет бити Високаго сана: Забивши опшчество, Своје отечество, Њест уже надежди.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
А када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико то значи.
Једног јутра баба Стана се диже. Тих дана била се прочула нека гледарица из оближњег села Судерца. Причала се о њој читава чуда. Како све зна.
И гледа у каменове које пушта у воду. Баба Стана оде. Оде на колима. Обучена у стајаће одело, забрађена, са свећама, босиљком. Оде казујући да ће у цркву тога села.
Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу. Пред њу изиђе чак и сама гледарица. Омања, сува, у сурој, простој одећ
Зато баба Стана, љута, чисто махну све. Од тада све махну, и ону бригу и оно старање, и оно њено толико пута већ у свашта загледање.
Тако, полако, свечано, као да у госте иде, отишла је кући. И што је најважније, од тада није више она баба Стана! Диже руке од свега: од куће, момака, јела, готовљења, подрума, од свега.
Ћипико, Иво - Пауци
— опази наглас сусјед. — Није потреба, — одговори Иво, поздрави и изиђе из куће. У ходу до жупникова стана размишљаше што ће рећи и како ће све уредити ради спровода и великога звона, а да му отац за то не сазна.
Њих двоје часом ћуте, па се најпослије одлуче да изиђу. Код Ивина стана некако им је тешко растати се, па прослиједе путем.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ја седим, загреван топлим Сунчевим зрацима, под високим храстом на узвишици поред мога стана, удишем пуним грудима свежи ваздух, посматрам по хиљадити пут предео у којем су природа и људска рука изложиле своја
Сада, у јутро, седим у добро загрејаној дворани мога стана, поред огромног прозора, који је разумни архитекта начинио од једног јединог окна, и уоквирио га тако да предео који
и обукох на брзу руку и појурих као помаман на Технику која се, као што видесте, налазила у непосредној близини мога стана. Срце ми је лупало од узбуђења и нестрпљења.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
момци ЈЕДАН ОД ТРГОВАЦА СЕЉАК-ЧИВЧИЈА ТАШАНА, богата удовица КАТА, мати Ташанина МАРА, унука Ташанина НАЗА, вођ чочека СТАНА, слушкиња Ташанина, али врста господарице над осталом послугом И ИИ ИИИ } слушкиња Ташанина Хаџије, братственици,
У соби је слушкиња Стана са двема слушкињама. Стана уза зид клекла и пушећи надгледа шта ове раде. Једна брише и чисти рафове намештајући
У соби је слушкиња Стана са двема слушкињама. Стана уза зид клекла и пушећи надгледа шта ове раде. Једна брише и чисти рафове намештајући посуће, друга јастуке и ћилиме
Улази сељак са котличетом. СЕЉАК (Стани, показујући котличе): Стано, сал још једно котличе вино да ни даш! СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно. И то од оној што је још покојни газда пио.
СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно. И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани. СЕЉАК (увређено): Ко?
Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани. СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете.
СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете. СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема. СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем.
Као да сам ја од јучерке овдек, те не знам како се овдек једе и пије... Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви.
ТАШАНА (с досадом Стани, показујући на двориште и грају): Шта је то тамо? Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке!
ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом.
ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом. Заједно дођоше и прегледаше колико су чивчије кукуруза донели, и онда одоше.
Знаш да он не пропушта, а да сваке суботе не дође, не обиђе и види тебе, децу. ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Колико је пута господин судија однео кући кутију са пудером госпође начелниковице, а госпођа Стана удовица футролу од муштикле професора српске историје.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Чини ми се да су припадале баш оном коњичком капетану који нас истера из стана... На суседном углу стоји група војника и разговара. Чујем у пролазу где један вели: — Причекај бре...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
окна: толико већ је дана; Пригушено ми само допре последња улична хука, Али откада, гле, ни један шум не пође из овог стана, До шум којим точим из суда у суд воду, Сви пролазници ко да слуте вољну грозу у броду...
спомен врели победничког зрака; О како ми је болно било у души оних дана, Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана! Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима: Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
пандурима ПАНДУР КМЕТ ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица њина КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица САЛЧЕ, мати
КОЦА (запушавајући Васки уста, уплашено звера око себе): Ћути, слатка, чуће ко!... (Одлази бежећи.) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш.
Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано!
(Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш?
ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?...
Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама!
А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш... А тамо, с њима, и он је.
Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш... А тамо, с њима, и он је. ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити.
А тамо, с њима, и он је. ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити. СТАНА Јест, ништа. (Погледа на улицу, одакле се чује поред песме и свирке и по неки пуцањ из пушака.
А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је?
А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио? СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути! Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује...
Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка!