Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ви'ш како седи!... Та ено га, ено — црни се!... — Ама шта је? — Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... — викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну
— А ја теби љуцки кажем да немам — одговори Среја осечно и пође. — Их! та станиде, само да те питам! — цикну Милун па полети напоље за Срејом. Среја се окрете и дочека га.
Ни за дваест ти не дам. — А осамнаест? — Аја! — учини Тиосав и подиже торбу да упрти. — Стани, море, станиде! Ти дам дваест 'оћеш? — Не могу, ћир-Трпко; није вајде! — Што не могу, не могу! — салети ћир Трпко Тиосава.
Зачас се начини читава гужва. Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удри! Само се чује: »Не, Ћебо!... Станиде, чико!... Држ' се, Срдане!... Не дај, кмете!...« Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.
— виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? — Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас. — Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ.
Само се чује: — Држ' се, Пурко! — Ха, пас ниједан! — Овамо, људи, изгибосмо! — Не дајте, крв леже! — Станиде, Живане! — Ух, погани Ћебо! — Уједе ме пас, ја! — На пешкир, завиј! — Није ништа. — Огребао га трн!