Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
НЕКАД И САД ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ДВА ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: НЕША, трговац у Београду ЉУБА, његова кћи СТАНИЈА, Нешина мати ВЕЛИМИР, његов син МИЛАН, чиновник ПИЈАДА ВУЧКО, ћирица ДЈЕЈСТВО ПРВО (Лепо намештена соба, о зиду виси
— У, врага, ето је већ! з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро
— У, врага, ето је већ! з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи!
Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу? ЉУБА: Каква је икона... СТАНИЈА: А што? ЉУБА: То је портре Велимиров.
ЉУБА: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу? ЉУБА: Каква је икона... СТАНИЈА: А што? ЉУБА: То је портре Велимиров. СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира. ЉУБАл: Хи, хи, хи!
ЉУБА: Каква је икона... СТАНИЈА: А што? ЉУБА: То је портре Велимиров. СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира. ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка!
СТАНИЈА: А што? ЉУБА: То је портре Велимиров. СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира. ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати.
СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати. СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона? ЉУБА: Иконе немамо. НЕША: Тамо у другој соби.
СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона? ЉУБА: Иконе немамо. НЕША: Тамо у другој соби. СТАНИЈА: Како се све измени овде у Београду, откад нисам била. НЕША: Има двадесет и осам година?
СТАНИЈА: Како се све измени овде у Београду, откад нисам била. НЕША: Има двадесет и осам година? СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне. НЕША: Е шта ћеш. СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад...
НЕША: Има двадесет и осам година? СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне. НЕША: Е шта ћеш. СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад... НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења.
А сад... НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан. Остани ти с Љубом. СТАНИЈА: Иди, иди, да се не гради штета. (НЕША одлази.) СТАНИЈА: А где су моје аљине?