Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ко? Она се запламти у лицу. Волела је умрети него изговорити име Лазарево. Од онога дана кад се са Станком опростила, мрзела је Лазара онолико колико је Станка волела. — Онај ко је пројавио. — Зар Лазар?!
„Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бих казала, мајка ми је!... Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му обрекла...” „Не, не!... Не смем! И што ће то?... Што да причам кад ме нико за језик не вуче....
— Разумем, харамбашо. Зека корачи. — Харамбашо! — Шта ћеш? — Остави и мене овдје!... — Што? — Ја сам се са Станком збратимио: рекосмо погинути један за другога. Хоћу и ја да му будем на руци!...
Па устаде. Станку се немаде куд него се диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком. Поздравише се са Сурепом, док тек Зеко рече: — А ватру? — Шта? — упита Ногић. — Зар ћемо је оставити?
Милош сасвим наивно одговори: — Може бити. — И, послије, чуо сам да се она тамо састала са оним лоповом, Станком. Милош опет поче губити свест, пребледе као крпа. — Ја не знам — једва изговори. — Чујеш, Милошу!
Али зашто му он није дошао, зашто бар није по ком било поручио?... А да се није још и јутрос где са Станком сусрео?... Срце му страховито залупа. Њега обујми зла слутња.
Наравно да је ту Заврзан био победилац. Причао је сваку причицу из заједничког живота са Станком. Његова жива прича и ведра шала расположи све. Чак је и Суреп причао зашто се одметнуо у хајдуке...
Зека послуша војводу и повуче се са својим људима у шанац... Те ноћи Суреп се крену са Станком и Заврзаном на Дренову Греду да их вида... 10.
И дочекаше га као војводу. То беше прави дан славе. Сваки ти то хтеде да се приближи и пољуби са Станком. И Станко се љубио са свима. — Све добро? — Добро. — Хвала богу!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.
— Шта ћу ! ... Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша.
како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.
а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. — Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си
Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... »Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла... То би славно било !« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Тако је комора дивизиског штаба стојала скоро цео дан на истом месту. Користећи се том станком, отшетао сам до једне долине украј пута, куда није пролазила бујица војске.