Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Али ма ко да га наљути, чим би стрина приступила њему, метнула руке на раме и благим гласом замолила га: — Станојо, што си љут? Немој. Ајде учини — то и то! — Одмах би узимао рад и радио као бесан. Мој стриц беше прек човек.
— Не, Станојо! — викнусмо му ми из нашег склоништа. — ’Ајд ви! — осече он на нас, а глас му дрхташе. И уђе у собу, стаде између
Станоја уђе, а врата за њим осташе отворена. — Станојо! — чу се отуда изнемогао стринин слаб глас. — Скупљај памет, Станојо, мене неће бити више.
Станоја уђе, а врата за њим осташе отворена. — Станојо! — чу се отуда изнемогао стринин слаб глас. — Скупљај памет, Станојо, мене неће бити више. Скупљај памет, јер ти немаш нигде никога. Сâм си. Немој да пијеш. Збогом и — опрости ми!
Узе мотику и стаде преда ме: — Миле, да идем? — Иди, Станојо, али лепо да скупиш кости. — Хоћу, хоћу! — А знаш ли чији ћеш гроб да раскопаш. — Не. — Стринин. — Нећу!
Он се диже. Ја му изнесох мало ракије. — Не, не, оку ми дај, оку! — И поче да узмиче. — После, Станојо. Сада је ово доста. Опићеш се, па нећеш знати. — Не, не! ... Оку, Миле, оку! ... Ох! Изнесох му пуну оканицу.
Одједном паде ничице костима. — Като... зар ово ја теби, ја?... — Станојо! — дрекнух уплашено. — А? — Ђипи он и погледа ме страшно; али кад виде ко сам брзо се прибра, узе будак и отпоче да