Дучић, Јован - ПЕСМЕ
љубави пуне кобне моћи, Од свију скривене, живе у свом стиду, Као под звездама, заспали у ноћи, Два мирна пауна на старинском зиду.
две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
ВИИИ. У оној истој ђачкој соби на Дорћолу у којој је становао и пре рата опружен на старинском плеханом кревету, лежао је Јуришић једно после подне, у јесен, у тишини, уморан, блед и нервозан и мислио: „Ево лежим
Матавуљ, Симо - УСКОК
ујака, који је младост провео у Француској и који се средовјечан врати у завичај, запојен новим мислима, противним старинском властеоском реду и обичајима. Звао се Вацлав Н.
оба ожењена, баш те године роди се Милица, а Радоје већ имађаше мушко дијете од четири године, вјерише ту дјецу, по старинском обичају. Радоје погибе биће десетак година.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Учити тај језик значи губити драгоцено време, а »само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати«. И Доситеј Обрадовић ће одсудно бити за »обшченародни језик и говорење«, и писаће »нашим простим србским
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
најбоље књиге на свом дијалекту с гражданским словам штампају, Само простота и глупост задовољава се все[г]да при старинском остати.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
оном што је пев̓о Роксани некад, нека место мене Отпева опет песму своју стару, И нека каже чар љубљене жене У свом старинском љубавничком жару.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
В. Петровић ЦЛX УСЕДЕЛИЦА Када те у црном, старинском оделу, С угашеним оком и прсима спалим, Видим на досадном како те поселу Подругљиво мотре, - ја те силно жалим!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
А бакица би тад узела ударати на клавиру нешто друго, веселије, или би промијенила плочу на старинском фонографу. Заориле би трубље и бубњеви каквог жустрог војничког марша — а ја сам свеједнако плакао!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Д. прутић има важну улогу и при врачању да дете прохода (СЕЗ, 14. 133). Д. је имао широк значај и у старинском култу. Њиме се наш народ и данас у врло свечаној форми, ин аллер Форм, наште срце, причешћује, исто онако као и
М. Меyер ‹Алтгерманіѕцхе Релігіонѕгеѕцхіцхте, Леіпзіг, 1910› 392). Према српском старинском схватању, ј. дрвета налазе се у рају; њихове плодове добијају умрла деца (Караџић, 3, 136); и у једној народној песми