Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Не дирајте тај гроб! — О ја ћу то да носим — то је старина. — Ама баталите ви ту вашу старину! — повикаше они остали, пристигнувши и они. — Нећете ви то помаћи одатле! — А шта ви знате?... То је ретка старина...
Црњански, Милош - Сеобе 2
На дан Висариона Чудотворца, године 1752, Исакович је пошао. Трандафил је описивао Божича, као поштену старину, јунака, али пијаницу и бојџију прегорку.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Држала се крвна освета, а судије при умиру звали су се „добри људи“, у јужној Боки „миротворци“. Што се иде више у старину, у Боки је све више био изражен ратнички карактер неких свадбених обичаја, честе зађевице међу сватовима, нарочито
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
од којега му остаје пуно идеја, песничких навика и мотива, осећање чисте уметничке и савршене форме, љубав за класичну старину, песнички речник, каткада и целе реченице.
Али он је нарочито волео класичну старину, грчку и римску, више грчку но римску, извео једну малу обнову класицизма у српској књижевности, био најбољи
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Узја јунак, па коња ободе, Па низ поље као муња оде. Ал' да видиш пустога старину! Он за коњем гледа низ долину, Од мила му срце се раскака, Е одрани таквог коња лака.
“ Тако Мујо рабри Турадију, Па ободе суру бедевију И ускочи силан у торину, Те учини јуриш на старину. Али пуче једна пушка мала, Пушка мала, ал' још мања шала: На њу Туре шчека Милутине, Замрси му мозак у тиквине;
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм!
Тако и обанђијају добродушну старину, па не може себи да дође. — Па гдје си ти, мој Радоје, што тебе нема? — какоће побро улазећи у двориште, а дјед се
Измијешале се скитнице, лопови и свеци, баш онако како ће најљепше бити за мене, а ваљда и за мог дједа, честиту старину, која се тако лијепо умјела наругати вјечитим страшним сјенкама иза крајње границе свијета, тамо негдје за
— Опет је Савица нешто смотао — нагађали су сељаци пратећи очима ониског старину како поносито одмиче друмом, краљевски уоквирен с два стасита „дјевера“ под пушкама и блиставим бајонетима.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује предусретан му дар, од небескога гусле јавора.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
— Сад ћеш чути пошто је лук!“ — повика старац, па штапом —пук! Причали после, уз тиху кишу: — Истукло теле старину Тришу, врућу му, богме, скувао чорбу и још му, кажу, отело торбу, у торби било, још и то зна се, печено прасе.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Чија боља тога и старија. — Ласно је добру уз добра бити. — Добро на добро, рђа на старину. — За добрим се коњем бат чује. — Добро се само хвали. — Добро се брзо заборави.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Онда је, да би се стварима прибавио углед и цијена, требало мистифицирати њихову старину, не њихову новоту. Чак су и на откривање нових свијетова људи кретали под стијегом откопавања старих!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
мање важно што се он удваја, а више што изнутра, у себи спаја удаљена времена, што кроз душу и тело понире у словенску старину, што је кроз њих пропушта. Ваљда је и због тога у његовим раним песмама душа добила просторне особине. Упросторена је.
Повратак у пренатално стање несумњиво ваља довести у везу с повратком у древну – фолклорну и митолошку – словенску старину.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
горке збиље опоре, Које на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô гонити Столећа тужног седу старину, Који је својих груди извором У годинама жарке припеке Врхова ових камен росио... Говори, моли, светла госпођо!...
Ћипико, Иво - Пауци
— Знам, дао си другоме у руке своје труде, — пресјече Иво. — Нисам могао сам радити, а болила ме душа да продам старину. Ето, говорите да знате; дао сам поље под закуп Роги, за сто фиорини на годину.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Еп је опевао херојску старину, славна дела предака, и то све с пројекцијом на савременост. Историјска аналогија прошлости и садашњости подржавала је
вила се начини ђевојка, па се вије Грку око грла, и тура му руке у њедарца, док је Грку очи засјенила, па позивље Старину Новака: „Побратиме, Старино Новаче, сад погуби слијепа јунака!