Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја тако господски обучена човека донде нисам видела. Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто.
што се мени допадало, то беше бело као снег лице, које су густи праменови црне косе кружили, и, после, јак и крепак стас, који је тако гибак био, као млада трска коју би човек могао превити у котур, а да се не пребије.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сви бејаху млади, сем харамбаше, који је био просед. Станку се допадоше ова лица. Још више му се допаде харамбаша. Стас, лице, понашање харамбашино улевало му је као неко поштовање. Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит.
Стас, лице, понашање харамбашино улевало му је као неко поштовање. Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит. Стас му прав као свећа, а корак сигуран. Сваки покрет, сваки корак његов сведочио је о снази и моћи мишића његових.
Хајдмо!... Срца су лупала, очи засијале. Свештеник корачаше младићки, стас му беше прав као свећа. Кад из куће изидоше, он рече Станку: — Напред, сине!... Води нас!
Па изиде из шанца... Све је стало недахнимице и гледаше како се вије његов вити стас. Јуначко срце Заврзаново не може отрпети, него скочи на бедем шарампова, погледа доле, па викну: — О Турчине!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Сви су зидови покривени огледалима која су мукла од јесењег дана. У свима се њима огледа стас једног плавог властелина из портрета у крупном оквиру, у једном углу. — Жуте руже умиру лагано у старој вази.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Од велике собе су била врата широм отворена. Она је седела за клавиром. Гледао сам је са стране. Видео сам јој гипки стас како се лако њиха, повијајући се за рукама десно и лево.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
с гостом, и док су тражили и хватали мачка, она је имала времена да лепо посматра госта, и запамтила му све, и стас и лице и косу и очи и одело, и својим рођеним ушима чула кад су га позвали сутра — у недељу — на ручак.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Упозоравала је пријатељице и на округлину груди, у жене мајора Божича. На њен стас. Сећа је, каже, на једног младог Талијана, официра њеног мужа, који је био у стању да прескочи коња, и кога је
Није то Божич. У мислима, Павле је видео Вишњевског, бледог, висока чела, племенитих црта, видео његов стас, тако прав, па му се чинило и да га чује, како говори о свом животу и људској срећи.
кожним, чакширама, које су се завршавале, са три дугмета, у пасу, у црном капуту, тај дугајлија је имао не само леп стас – који је чест у његовом национу – него и нешто духовно високо, снажно, а тамно и црно.
Живот се, и после одселенија у Росију, наставио. Пошто је то било невидљиво, и у фамилији, његову жену, њен примамљив стас, њене лепе очи, са тамом неког дима на себи, сви су, полако, чак и Варвара, заборављали.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан. Господар Софра помогао се за време ратова Бунипарте.
Ленка већ прешла петнаест година, рекао би да је већ седамнаест, тако је развијена. Створ, стас диван, једно према другом све сразмерно. Ленка има лице овално, прави римски тип, обрве канда хоће да се саставе.
брилијантом состојаније — имовно стање Стамбол, Истамбул — Цариград, стара престоница Турске империје створ — овде: стас, раст, изглед страхино (итал.) — чувени италијански мастан сир Табак — кожар табаклук — кожарски занат тајч (нем.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сањао је да удаје кћер, што имађаше дивни лик и стас Принцезе Александра Виртембершкога, али из онога доба када беше млада и не оваква какву је виде недавно.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
— Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас да удесим глас.
зеца из торбака ал се зец не очешља, ал се зец не уми, нит исече нокте, нит исправи стас, нит дотера глас. Већ побеже, ој несрећо, на крај света, ој невољо!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ноћи каде плови бајни мук, Умилно врело жуборећи јечи, Зефира јоште лакокрили пук, Кад њија у вече росни траве стас: Ал' умиљати ј' био њезин глас. 16. О лепи ви из уста њени баји, Кад седисмо ми вако обадвоје!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сељак се уозбиљи. — Како нећеш знати? Гледаш ме пред собом, познајеш ...Чем ће ти онда оно: лице осредње, стас округао? Та верујеш ли својим очима? — Какве очи! У овоме послу то ти ништа не важи — одреза Пантелија.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А светлост је обасјавала сву: њен витак стас, широка рамена, лепо развијено и зажарено лице с врелим устима и црним, тамним, доста упалим и ужагреним очима...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Нарашће дечак, постаће човек, време ће најзад повити стас, ал ће се вечно памтити рука, мамине очи и мио глас. КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ?
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас — и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Божански ће стас у ваздуху сванути и руке се спустити на наша рамена да нас признају за нове синове. И наша ће се голотиња у речи
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
У младим душама тињала је притајена ватра, усковитлана годинама. Оне песме где се помињу „Очи твоје“... „Вити стас“... „Раскопчане беле груди“ изазивале су истинску визију, упечатљиву и јасну...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са наврнутим стопалама унутра; цео му стас беше неприродно накривљен у страну.
кошчато, због чега не силажаше са њега сталан израз грубости, али он ипак не уништаваше општи утисак примамљивости. Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас. БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака.
Месецу, тосканском, што у реци, расцветан као крин, блиста, знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно и видим витак стас, преда мном, што се рони, верно и тужно, сенком и кораком, кроз воду што звони, у небеса чиста.
За један благи стас, што, први пут, заљуља вишње и трешње, пољупцем, код нас и поскочи, видиком, са ритова и муља. За друштво му, што по
се сећам једног нашег центархалфа, наредника аустријске ратне морнарице, чије сам име заборавио, али чији горостасни стас нисам заборавио, како удара држаљем, као Тале у народној песми, и брани своју заставу. И ја сам се тукао за ту заставу.
А кад уморно срце моје ућути, да спи, узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти. ФИНИСТЕРЕ и њен стас, брак, пољупци, бура што је тако силна била, привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас, док, из прошлости,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
бабове, ни мамине, ничије друге очи; и она густа, смеђа, мека као свила, миришљава коса; и онај вазда погнути послени стас, — јер се тета непрекидно налази у некакву послу; и они чести, дуги, ватрени, другарски и љубавни пољупци, што ИХ
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Слуге, с обе стране држећи руке на сапима, пратиле су је. Не само да је пушила, већ и оружјем руковала. А и сам ход, стас, нарочито обле јој и високе обрве и овално и мало дугуљасто лице издвајало је од осталих жена.
биле су облије и једрије, те је заједно са пуним јој плећима чиниле и даље витком и правом, И због тога јој се свакад стас и бедра јаче истицали.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
то старац се бјеше постепено загријао, а при пошљедњим ријечима, диже се и поносито исправи свој величанствени стас, лице му се зажари, а очи му — његове обично благе очи — синуше као двије муње.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора. Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар часовник ван
О могло је бити друкчије: сред влати Шуштиш житним класом, зрела, сунца пуна И ја мотрим твој стас што га ветар клати.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ћутала је. Никад му није била тако лепа: лице, очи, стас, груди. Њим је јурнула дрхтавица, па му одједном дође жеља да је удара по лицу, да јој смрска очи, да је удара, свуда,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Илић ЦИВ ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас; - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.
С очима славуја што у мраку куња Ти ходиш са душом малокрвног чеда, Укочена, смешна, - док се порок шуња И негрљен стас ти са грохотом гледа.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Јер ангела једног небеснога да улијеш свето наслаждење у горди стас кедра небеснога, би бездушни великаш садовах полетио по небесној сфери ал' се с врха до дна растопио од преслатке
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он устаде да би ученици правилно одмерили његов џиновски стас. Тада им испружи стопало своје десне ноге. „Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго!
“ Ученици одмерише још једном стас учитељев и његово стопало и сазидаше у мислима зид означеног облика. „Па морао би ићи цео дан поред тог зида“, рече
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Замисли, ни стас, ни очи, ни лице, ни коса, ни груди, само ножице, сасвим мале фине ципелице, занеше ме до потпуног заборава свих брига
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: — Хеј, мајковићу, зар је ова
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
реци, расцветан као крин, блиста, знам да ћу, овог пролећа закашљати ружно и видим витак стас, преда мном, што се рони, верно и тужно, сенком и кораком, кроз воду што звони,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
кармин боја, рубин-усна ружицу превосходи твоја, бело тело — белило, обрвице — мастило, чело — зрачни дан; дични стас међ женама к'о што је међ гранама високи јаблан.
На част Немцу Немица И те плава влас. А Енглезу Британка И њен горди стас: Мени дајте Српкињу, За њу сејем, жњем за њу, — Вели српског оца син, Прави српски син. 1840.
На част сунцу даница И њен светли стас, Мени све је Милица И срца јој глас; Данка нема чувства жар, Красне Милке мили дар, Вели славног рода син, Славни
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди, да те
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Полако, мирно, погнуте главе иде. Тамне му се његова уска леђа, стас. Због погнуте главе јаче се извија и види из рамена му његов уски са шупљином по среди врат, и шире, испупченије види
Ћипико, Иво - Пауци
И она долази, у мраку гледа јој стас. — Дођи к мени! — дрхћући од узбуђења, шапће јој кад се примакла. Али дјевојка чини се невјешта, па корача напријед.
Чека и нада се. — Није могуће, доћи ће! — рече у ноћ. Па, узбуђен, себи уобрази дјевојку: гледа јој гипки стас што се као срп може да савије, мало узвраћену горњу усницу и бијеле чисте зубе.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој вршњак. Уопште, тако је необичан. Има снажан стас, што ја пре никад нисам видела у једног монаха.
Није било никакве сумње: био је то он, његова жута грива, високи усправни стас, ход. Мораћу то да прећутим. Пре или касније неко ће га други видети.
Имао је све осим једнога. Имао је стас, лепоту, снагу. Али није имао стрпљења. Није хтео да чека. Своју драгоцену чедност изгубио је оног тренутка кад му се
Имао је стас приплодњака, мужјака, о њему су жене сањариле и он је то и био, страсник и блудник. Просто, радио је оно за што је био
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А сањив бршљан из траве се диже Ја страсно грлих њезин мили стас, А он јој благо до косице стиже, И венцем уви расплетену влас. 1883.
1883. ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.
Стидљива скромност бог је мој.“ Некад сам имô врло радо Та бледа лица, слаби стас, И забринуто чело младо, И разнежени, тужан глас.
пехар јàко, Над ким влада моја моћ, Нека смело пође тако, За насладе једну ноћ Па нек љуби моје очи, Нека грли вити стас; Нека зора са истока Загрљене нађе нас!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
] Али је зато врло мало јео. Чувао лепи свој стас. Држао је много до свог, одиста, финог стаса, и до своје бујне косе која је просто играла му на глави при ходу, а
Али жене су волеле стас и косу господин жупникову, а оне су, поручено је у бискупију, углавном пуниле цркву. И тако је бискупија зажмурила.
Бранко је имао идеалан стас младости: права мушка снага у витком телу. Брз, гибак, страсан. У пози затрке или борбе потсећао је на кипове древних
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Сећам се и једне своје необјављене песме из тога доба: Ја те, Фани, љубим, Јер ти је стас голем, Па ту барем могу рећи: Имам шта да волем.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Претрнух, зар ће изделити ме свег њен стас, У болу крикнух имена њеног глас Па све, што ми оде кад, врати се страсно у тај час; Задрхтах, учини ми се, у даљини,
на њен не наиђем траг, Као млака светлост, драга, у сутон се разиђе, Кроз тугу моју само још корача у даљину благ Тај стас, који ће негде морати да наиђе На ову жудњу и на кобни овај глас: ”О ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у
Зато с ужасом мотрим да не нестане њен мирни стас, У тренутку кобноме тада за мене једини, једини спас. Када би вечито хтела бити гола преда мном, И корачати с рукама
више глас; Нити ми сунце пошље руком свој поздрав са запада, Само ми кане која суза, учини ли ми се у даљини њен стас.
Плачем, јер се таквом истом линијом гордио негда њен стас. Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу, Ја се не могу уморити више никада - као у сну, И трчим тек да не
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Једва се усудила да седне, а када је села учинило јој се да јој дланови вољеног обухваћају стас. Од среће жена запева, а песма пође низ ливаду и шуму, заједно с причом о столици.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Лепе, дуге косе опадоше, Дуга шија цклони се, беседљив језик премукну. Руке и груди расуше се, Телесни цео стас распаде се. Камо скупо и цифрасто одело? Раструну се, миризме неста, Бујна и непокорна младост усаше! ...
Неописан написа се, летом и вековом зидар годиштник се учини. Цели човечији стас на се преузе и у цело божаство човечаство прибра уједно, освем смесе и раздељивања...