Употреба речи сте у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ „Напоље, ниткове!

Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби. Ја сам се отргла од њега и бегала сам. Јурећи тако кроз сокаке и

“ После сам застала. „Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати...

Ја сам то приметио, али мој побратим, занет својим мислима, то није видео. „Е, џанум, добро кад сте дошли!“ рече калуђер кад се мало прибрао. „То ће бити леп пар људи, џанум!...

А како, опет, не би? Они не верују у дан, у истину, а у лаж?... Е, баш сте чудни људи! Па ви бар знате да се сви еснафи један с другим могу посвађати, штавише и попа с попадијом, — али лажа с

— Вид’те, он главом казује да вас је видео кад сте с Милетићем ишли руку под руку, и то, нота бене, у Новоме Саду!... Јесте ли ме разумели, у Новоме Саду?...

Кад сте исписане ретке проучили рука вам је клонула, сув костур вашег големога тела тресао се тако да се јасно чуло цвокотање

Ту моју тајну немојте ниједне ноћи гробару приповедати. Гробари, попови и бабе не умеју тајне чувати. А баш ако сте наумни и то коме реферисати, а ви тамо међу мртвима потражите Виљема, али не овога Прајза, него оног Виљема Швајцарца.

Не бих вас ни данас потезао кад не бих знао да је врло лако могућно да је, уместо вас, закопана само сенка ваша, а да сте ви обукли само друкчије рухо, па вребате прилику да и опет искрснете пред нас — у једној руци са катанцем, а у другој

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Рекли су једном философу при пићу: што ћути, рећи ћеду да ништа не зна. „Баш сте погодили!” — одговори ови. — „При пићу ко најмање зна, највише говори.

— „Ви сте петлови без сваком закона, имате више жена него Турци, и нимало не гледате на сродство и пријатељство”, вели му мачак.

Радо и весело оне чују то и пођу, кад ето ти петла. Пита их: далеко ли мисле. Кажу му ове све што су чуле. „Видиш да сте луде, праве кокошке без мома! Које икада до данас чуо да ће лисица што добпо казати кокошкама?

Мир мој остављам вам! Само по том ћете се познати да сте моји ученици ако љубов моју и мир мој међу собом будете имали.” Али, вели тај и онај: то! и то! и то!

„Остров Родос у Архипелагу, то је остров! Хе, моја браћо, залуду сте живи кад остров Родос нисте видили! Ко остров Родос није видио, нити што зна, нити је видио!

„Немојте, браћо, — рече један од њих — ви добро знаше да су радост и скорб две сестре које једна за другом долазе, ви сте се малопре одвећ радовали, време је да мало и поскорбите.

Не, браћо Србљи гди сте год, немојте да се о вами рече оно што је Солон неким у своје време говорио: „Υμών δ΄ έις μεν έκαστος αλώπεκος ίχνεσι

пречесне и свете родитељнице человеческога рода, ви међу христјани нисте у затвору као худе робиње, свободне сте, повелителнице сте, употребите само на добро вашу свободу и вашу кротку и слатку власт! Све о вами зависи.

и свете родитељнице человеческога рода, ви међу христјани нисте у затвору као худе робиње, свободне сте, повелителнице сте, употребите само на добро вашу свободу и вашу кротку и слатку власт! Све о вами зависи.

будете поштене, вредне, благонаравне и просвештене, и ваша ће деца бити, ако им само ви будете богиње мудрости, како сте им и рожденија.

А полазећи реку: „Штета да тако велико древо неплодно и бесполезно тако стоји!” „Видите ли какви сте ви нерасудни и неблагодарни људи!

Ни за што ли не мислите него за трбух! Ви мислите да сте сами на свету, но знајте да кад би очи ваше могле видити, ви би се ужаснули колико се милиона животни само с мојом

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

О свему томе ја би’ вам усмено приповедао, драга децо моја, али ви сте мали и не можете упамтити, а ја сам стар: лако могу умрети.

Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?

’ Цар нешто рече немачки — а он се поклони па оде. „Потом цар Јосиф окрете се к мени и упита: ,Кад сте истерали Турке из Палежа, Уба, Чачка и Ваљева, куда сте и’ отерали?

„Потом цар Јосиф окрете се к мени и упита: ,Кад сте истерали Турке из Палежа, Уба, Чачка и Ваљева, куда сте и’ отерали?’ Ја му на то одговорим сасвим весело, да смо и’ отерали чак у Соко и Ужице, а неке чак преко Дрине. — ,Гут!

Али то што сте сада чинили и бунили се да сте тек после годину дана, кад би моја војска прешла и вас и ваше фамилије себи за леђима

Али то што сте сада чинили и бунили се да сте тек после годину дана, кад би моја војска прешла и вас и ваше фамилије себи за леђима оставила!

дође у село које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који нема пореза и арача, ја ћу за њега у зајам давати.

После тако дугог стајања наједанпут окрете се везир, пусти дим из уста, пак рече: „Е кнезови, зашто не говорите што сте дошли?” „Ја темена учиним — причао ми је о томе мој отац — и почнем да говорим: ,Паша ефендум...

Везир рекне: ,Е кнезови, јесте ли се договорили и шта сте се договорили?̓ — Ја учиним темена, и одговорим: ,Јесмо, честити пашо. Јучерашње твоје речи истините су и свете.

На Стамбол-капији повиче стража ,ко сте?̓ на које одговарамо: ,Ми смо кириџије, отворите капију̓. Како се капија отвори, бацимо сено с коња, шчепамо оружје, а

Затим зовне мога оца: „Ја знам, али хоћу да ми и ти право кажеш колико си Хаџи-Муста-паши доводио српске војске, кад сте нас јаничаре тукли?” — Мој отац морао му је право казати даје 1800 момака свагда водио.

Лако је теби: ви сте овде близу Саве пак ћете одма побећи преко воде, али ми смо далеко, могу нас Турци све исећи и поробити”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше: — Али тако му реци »биће у механи« — знаш! — Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући.

— Имамо — ја! — одговори Радан већ излазећи из стрпљења. — А има ли деце? — Има двоје-троје... — Па то сте њему купили главу шећера? — Јес̓ — њему. — Е, е, ви̓те, то је лепо — кад сељани воле тако своје старешине.

— Јес̓ — њему. — Е, е, ви̓те, то је лепо — кад сељани воле тако своје старешине. — Лепо је. — А купили сте за ваше паре? — Није. Он је дао. — Да, да, за његове паре купили сте. Лепо, лепо...

— Лепо је. — А купили сте за ваше паре? — Није. Он је дао. — Да, да, за његове паре купили сте. Лепо, лепо... Ви̓те он ће то да гради деци локумиће. — Хоће, хоће да гради, ја!

— Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане! — Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи.

неког Максима Сармашевића. Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве.

неког Максима Сармашевића. Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле.

— Како није! — поче даље Ђуко, хвалити. — 3нам да није ни у једној капетанији ниједан капетан тако дочекан као што сте ви дочекали вашег капетана. Ено, познајем га по разговору, како је весео и добре воље.

Виде да им без тога обићи не може. Да се, опет, жале — куд ће шут с рогатима изићи накрај!... — Богме, ви сте ту много зарадили! — Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера.

— рече момче. — Море, ту баш није узалуд! А која ти је то капа данас? — Ово је четврта, газда! — Четврта! Па ви сте, богами онда добро пазарили! — Теее! — учини момче и слегну раменима, насмехнувши се мало, па оде даље купити.

— упита опет Милун у чуду. — Шаљеш нам оног твог Сретена, те нам све суде исквари. — Што сам вам ја крив? Ви сте га хвалили да је мајстор и да је вешт. — Мајстор је био док се није код тебе најмио.

— повика ћир Трпко. — 'Оћете за седум цванцика? — Аја! ни паре ниже! — Е 'а'де, нек је сретно. Моји сте људи и муштерије! — пристаде ћир Трпко, па одмах упита: — А кад да ми дотерате?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Хоћете да ме убијете?... Ево!... На!... Две стотине година је прошло како су моји стари ударили темељ оној кући коју сте ви проклели!... И за две стотине година сенка срама не паде на онај кров... а данас?... Шта хоћете?... Убијте ме!...

— Добро дошао, харамбашо! — Боље нашао! — Богу хвала, сви сте живи и здрави! — Хвала је богу! — Да те обрадујем, харамбашо! — Чиме? — Приновком.

— Знамо ми то... али су отишли покуњене главе... — Кажу, због неких Турака, што сте их побили на Журави... — А... јест!... Па ако, нека нас терају!...

— Надао сам се да ћеш ме звати. — А зар си знао? — упита Ногић. — Јавио ми је Срећко. Него, алал вам вера! Оно што сте на Журави урадили — вреди царевине. — То је овај! — рече Ногић и показа на Станка. — Дакле, то је Станко!...

— Дакле, то је Станко!... Ти си син Алексин!!... Алал ти, соколе, српско млеко које те одранило!... Само да сте видели онај лом, оно тумарање. Што је год чалму носило, дигло се на ноге.

Ја сам вас звао да разговарамо о прошевини. Рад сам запросити Севића девојку за Лазара... Седите, људи!... Баш сте на крај срца!... Ја нисам ништа ружно мислио. У тај пар бахну кнез Сима. — Попо, зову те кући да читаш једну молитву.

Крушка беше у одаји с Лазаром. Чим чу да су Иван и Маринко ту, он чисто радостан потрча пред њих. — А... дошли сте!... Ја мало сједох овдје с Лазом. Маринко намигну на њ... Турчин разумеде и насмеја се. — А... с Лазом, са ђувегијом..

Ко може знати шта је у оној ђаволској души?... Ја сам, истина, с Јовом заједно одбијао људе од њега... — Сад, шта сте ви радили, ја не знам, али тек то знам да ћете са ви овде покрвити!... Него, не дајте!...

— Еј... сузе!... — јецао је он. — Та престаните!... Доста сте капале!... Станите, да видим људе!... Жељан сам их као травка росе!... Станите!...

— Чујте, браћо! — рече поп. — У праву сте и ви и он. Он је у већем што то мора учинити!... Не питајте зашто; доста је кад вам кажем да мора!

— Вас двојица. — Јок. — Ама видим ја, попо!... Не да се то сакрити!... Ја не знам шта вам је... Па, чујем да сте чак и Алекси у кућу ишли. — Јесмо. — И тамо седели с оним лоповом његовим!... — Он није лопов! — рече поп озбиљно.

Станку је лупало срце... Са стране се размаче шибље и промоли се Девина глава. — Ту сте? — упита он. — Ту смо — рече Станко, а глас му је дрхтао. — Које добро? — Па није баш ни добро... 22.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца! И зар стога Има среће за вас, срца?

Речи неслушане, ви лепоте чисте, Истине у зрачном непорочном руху! Речи у самоћи очајања, ви сте Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

ХОРДА Ми нисмо познали вас по заставама, Ни ваше хероје од лавова љуће: Све на коленима вукли сте се к нама Носећ мач убице и луч паликуће. Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар селâ светли за маршеве горде...

Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе ракâ. Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака.

Него херојима отвористе ракâ. Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака. Узели сте очи фрескама са свода, Главе киповима херојâ из бајке; Спржили сте семе у страху од плода, И реч убијали убијајућ

Узели сте очи фрескама са свода, Главе киповима херојâ из бајке; Спржили сте семе у страху од плода, И реч убијали убијајућ мајке.

И децу нишчих, о Господе; За сваки полет с пуно мере, У свако вино с мало воде. За сваку светлост ви сте слепи, Само у тмини прогледате; Од свега су вам дужи џепи, Тачни сте сви у црне сате.

За сваку светлост ви сте слепи, Само у тмини прогледате; Од свега су вам дужи џепи, Тачни сте сви у црне сате. Својих решења и идеја, Својих начела имате и ви — Кад год се неком руши стреја, И гаси свећа где

Све се купује и све прода. Увек сте тачни за пазаре: Кад је на тргу и част рода, И тријумф нов и славе старе. Крај локве крви мученика, И ту имате

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Да се електришете? Па то више не треба. Ја мислим, а, што је главно, и господин Јоца, да сад треба само да сте у зеленилу. — Ех, тамо где ја мислим баш је зеленило! А и воде су у бога дивота! Шума је, трава је, луфтови су!

Она као да паде у неки занос и као да себи самој или некоме другоме — а не мени — узе говорити: — Таки сте ви сви, данашњи младићи! Не знате шта хоћете, па не знате ни шта радите!...

А нана? Тек у тај пар он угледа ону стару жену и потрча јој руци: — Хвала богу, само кад сте сви живи и здрави! Кад је све добро! Стара жена бризну у плач: — Далеко смо од добра, мој синко!

Јеси чуо, ти Рајковићу, ти Иванковићу, ти Јоване Бојичићу и ти Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?

Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође. Јал' се мирите, јал' ћете одсад с богом ратовати!

То нека је њено! Је л' вам право? — Како ти наредиш! — У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали кад се родила. И то је њено! — Божје, па њено! — Е, сад ми је — вели — лакше умријети.

— А — рече она гласом који ме, бадава је, дирну, — а ви сте слаби? — Не, био сам, госпођице. А откуд ви знате? Она се мало збуни. — Г. Туманов ми је казао.

Туманов чита новине и сваки час пита: Какъ это по русски?”, она дошла и села до мене код пећи. — Ал' ви сте сад сасвим здрави? — запита ме некако плашљиво. — На путу да будем сасвим здрав. — Ал' сте тако бледи!

— Ал' ви сте сад сасвим здрави? — запита ме некако плашљиво. — На путу да будем сасвим здрав. — Ал' сте тако бледи! — Нисам јео ништа већ осам дана. — Богу хвала, само кад је све прошло. Ви се не чувате, ја сам то знала.

— Нисам јео ништа већ осам дана. — Богу хвала, само кад је све прошло. Ви се не чувате, ја сам то знала. И ви сте ми леп доктор! И поче весело да се смеје.

Нећу вас ни ја, богами, одсад слушати. — Ви? Не, ви сте увек били добро дете. Нећете, ваљда, сад да проиграте ваш глас, нарочито у мојим очима, молим вас?

Ја знам да вам је дуго време кад сте са мном. — А ви идите кад знате. Учини ми се да ће то рећи: немојте да ме терате да вам кажем да вас волим.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— И-ју, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица. — Хе, хе, појео их, милостива!

А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица. — Хе, хе, појео их, милостива! — Та, и’те, ви се само шалите; ди сте и’ сакрили? — Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?!

Зашто су оног првог прозвали поп Хала, чули сте, а зашто овог другог поп Кеса, чућете. Овај несретни надимак, на који се поп Спира онако исто тужио као и поп Ћира на

Та колајне и висе на грудима; а кога сте још видели да му висе на трбуху?! А био је заиста и награђен, јер поп Спира је имао црвен, а поп Ћира само плав,

не зависим, немам с њиме ништа, да простите, к’о ни ветар с опаклијом, па да ме ви нисте затекли у цркви, па сте се ви сами онда попели на звонару и звонили на јутрење! — О, бог ти помогао! — одахну поп Спира.

Ви то зачудо лепо умете и надалеко сте се прочули через њих. А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком. Шта све не радим, па не ваља!

а и лепша је од мене, и дебља«... — Ваљда путеркрофне, хтели сте рећи? — поправља је госпоја Сида мало љута због споменуте дебљине.

Свакога је обдарио бог са по каквим даром; није ни у путеркрофнама сва срећа. Него баш кад сте се толико каприцирали и држите да ја боље правим од вас, онда с драге воље, кад год је вама згодно.

— Само тако ћу вам показати ако ви мене научите како се прави онај мелшпајз што се зове: Саће од зоље од квасца, јер сте ви у томе, морам признати, прави мајстор. А мој попа опет то, па само то воли, као да је, боже ме прости, швапско дете.

Морате увек пет опциговати, — вели поп Ћира, — па онда је таман тачно толико сати. — Па пре сте опцигивали четир? — Тхе, пре онако, а од неког времена овако. Сад овако поч’о, па шта му знате? — вели поп Ћира.

’Ајде-де да је снев’о мој попа, па да ми није ни чудо. — А шта сте то сневали? — пита је госпоја Перса и изашла већ на сокак. — Та ман’те ме, знам да ћете ми се смејати.

Село је ово, млади господине, село. Биће вам прилично тешко док се не навикнете, а нарочито ако сте самац. Жењен — но ја, још и којекако; али самац — бога ми, врло тешко! — О, молим, молим!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Сад иду унутра. Љуба неће први да улази у собу, учтив је. — Та изволите! — Та изволите ви први! — Та ви сте гост!

— А шта је то друго? — Ви ћете то добро поњати, — рече смешећи се Љуба. — Ви сигурно мираз подразумевате? — Канда сте погодили! — Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго.

— Ви ћете то добро поњати, — рече смешећи се Љуба. — Ви сигурно мираз подразумевате? — Канда сте погодили! — Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго.

— То је сасвим друго. Господар Пера, када је вас узео, био је у годинама, па још удовац, а ви сте били у вашем месту најлепша девојка, па и сад, немојте се наћи увређени, боље ми се допадате него ма која.

— Добро дошли! — Драго нам је! — Изволите сести. Како сте? Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли!

— Како вам се сад допада моја Савка? — Изгледа као богиња! — Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати. Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?

— Хвала, не прија ми; а и онако морам одлазити. Опростите што сам вам досађивао. — Боже сачувај! Ви сте ми мили, останите још. — Не могу, опростите. Тако Чекмеџијић препоручивши се остави кућу попину.

— Ви сте на добром месту. Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати. — То нам је баш мило.

— Ви се само шалите! — Ја се не шалим, нег’ што мислим то и говорим. Па какве сте оштре памети! На свашта знате брзо да одговорите.

— Ви сте велики ђаво, господар-Чекмеџијић! — Ал’ ви још већи, фрајлице! — Не би’ рекла! — Шта? Ни ђаво не би с вама накрај

— Јест, и тек до пет дана ће доћи. Ево и фрајла-Милеве, обучена што може бити. — Добро јутро, фрајлице! Како сте спавали? — Врло добро. — Види се, кад сте тако доцкан устали. — Знате, читала сам много ноћас.

— Добро јутро, фрајлице! Како сте спавали? — Врло добро. — Види се, кад сте тако доцкан устали. — Знате, читала сам много ноћас. — А шта то читате, фрајлице?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

бивши министар и посланик из опозиције, поверљиво и важно прориче најужаснији исход ствари: — Њихови улани, та морали сте кад год слушати о њиховим хусарима, само њихови улани за двадесет и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и

— А и влада ноћас кида у Ниш. — Ама каква..... ама јел'те ко сте ви? Ви лажете! Ви уносите забуну! Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико.

Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо. — Господо, то је шпијун, мора бити шпијун. — Сигурно, сигурно шпијун.

Па пун је Београд шпијуна. — Шпијун заиста? — Зар већ? — Доле, доле, долееее! — Ево шпијуна. Је сте ли видели шпијуна? — Људи, по Богу, мој бакалин са Грантовца.

— Ех, ех, прекида га она са оном скептичарском подругљивошћу, — вешти сте ви мушкарци, сви сте ви изврсни адвокати.

— Ех, ех, прекида га она са оном скептичарском подругљивошћу, — вешти сте ви мушкарци, сви сте ви изврсни адвокати.

Али жена љубазно отпоздрави и обрадова се. — Одавно вас нисам видела, рече она живо Каква промена! Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу. Нада ли вам се?

Ја сам сад тамо — Верујем да вас гађају, одговори Јуришић. — Чули сте како жене сјајно издржавају бомбардовање? Оне су храбрије од многих мушкараца, поуздано храбрије, нагласи она значајно.

један официр подиже руку и поздрави: — Допустите мени, господине пуковниче. — Ви? Па ви сте уморни од јуче. — Допустите... Па се сместа окрете и упути својим војницима.

„Трећи је месец од кад сте дошли овамо а он ни писмо једно једино не написа, а камо ли да је дошао да види оца и мајку, него све од другог чујемо

Ви њега добро и не познајете и ако сте с њим толико времена провели. Ја сам њега из куће истерао још као великошколца, зато: што је побуњивао на штрајк наше

слика у мојој свести само плод моје фантазије и да може бити, ох Боже, непостоји ни тај фронт доле где замишљамо да сте ви, па ни ти. Јест, као да и ти не постојиш.

Африка

другој: „мадаме, мадаме, мој муж је мажискил а ја сам пароксизам; а не, мадаме, ви, напротив, нисте пароксизам, ви сте вербал!

Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу шалупу!“ Грди ме што сам за три поклоњена јајета дао десет франака.

Рече ми: „Ја полазим сутра за Феркасандугу, одакле вас могу једним заобилазним путем оставити у Банфори, коју сте желели да видите.

Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако како ви мислите. Ја сам увек још човек међ људима.

говори сам дуго, реч по реч, сасвим тихо, скоро шапатом у улаз колибе као у какво огромно уво. Онда одлазимо. — Шта сте говорили? — О, ништа, — одговара он с гађењем.

“ — „Ни ја, тј. никако не бих смео гарантовати за вас да сте протестант, али бих смео да нисте католик.“ Био сам заборавио да сам у Африци и разговарао сам са својим домаћином,

Кад уђем у његов осветљени простор он мс тужно и уљудно поздравља. Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено.

Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио. Мислио сам да не желите да ме видите. Како? Ни ја не разумем!

„Нон з' не па при, мусје, зе виен селман де ле позе,“ каже бој кад узме нешто да би украо а ви му саопштите да сте то приметили. Он онда брзо оставља ствар на своје место И тврди да је уопште није ни имао у рукама.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол. ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска.

ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?... ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате..

ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?... ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?!

ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема!

Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема! ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем.

! Море, крајцару, море, нема, нема, нема! ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем.

Шешир? ЈАЊА: Ја сам и код моје матере шешир носила. ЈАЊА: Иди код твоју мати, нека ти купи. ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж. ЈАЊА: Немаш доста аљину? Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса!

ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми плашиш! Не си плаши Јања, море, не! ЈУЦА: Ви сте при просидби казивали да сте капиталист од сто хиљади форинти, а сад кажете да не можете један шешир да купите.

ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми плашиш! Не си плаши Јања, море, не! ЈУЦА: Ви сте при просидби казивали да сте капиталист од сто хиљади форинти, а сад кажете да не можете један шешир да купите. То је очевидна превара.

МИШИЋ: Зашто зло? ЈАЊА: Рђаву време, нема новци. МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца. ЈАЊА: Како ћи бити кад је неваљалу времену?

Оћи да ми си допадни девојка, оћим да си женим; нећи да ми си допадни, ис тон теон! ЈАЊА: Кир Димо, ви сте једно паметно човеку. Оћим да вам дам Катица, да го воспитавате. Она иј младо лудо.

ЈУЦА Мало само очи к носу. Тако! КАТИЦА (пољуби је): Слатка мамице, ви сте моја срећа ЈУЦА: Сад како ћеш кад се станеш разговарати?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда. Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога.

Ви стално измишљате неке конце да, по концу, поравнате њихове шорове и села. Било би боље да сте поручили, из Вестфала, три стотине и седамдесет и осам тешких кобила и да сте их послали на Францеза.

Било би боље да сте поручили, из Вестфала, три стотине и седамдесет и осам тешких кобила и да сте их послали на Францеза. Био би то коњички полк, нимало гори од Харахових кирасира.

Није право да ове људе, ни криве ни дужне, терате са њихових огњишта. Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.

му рече, без икаквог знака беса, али гласом у којем је било трагова суза: „Онај Темишвар, који сам ја био створио, Ви сте, данас, успели да уназадите за сто година. Ми смо сад тамо, где смо са Србима били пре Лудвига Баденшкога. Честитам.

Он је чуо како Енгелсхофен мрмља „јер сте“. А шта су, Гарсули је већ знао. Енгелсхофен није требао ни да дода. Старац му је, после тога, просто окренуо леђа.

А шта би сад хтео, дебели? Не ради Павле то, што ради, само по својој глави. Сви сте ви то потписали! А ето, Шевич отишао, а ви остали! Аха! Аха!“ „Шта ми, остали? Остао си, и ти!

“ „Шта ми, остали? Остао си, и ти!“ „Мени се није остајало, нити ишло, дебели! Мени тамо не мож боље бити. Него сви сте ви полетели у Росију преселитсја, јер у Росији нико не остаје у служби, без награжденија! Аха! Аха!

Павле је сам на свиту! То је зло, ето то је! Не смије тако удов ићи по свиту, али сте се уплашили да и вас не метну у гвожђа. Па сте га сама самцита оставили. Ето то је!

То је зло, ето то је! Не смије тако удов ићи по свиту, али сте се уплашили да и вас не метну у гвожђа. Па сте га сама самцита оставили. Ето то је!

Зар не видиш да Павле срља у несрећу? Него си се ти, Шокице, заћорила у тог удовца, као и ова моја, па сте обе дошле да га се нацмачете. Он је удовац, па му се може. А куд ћу ја са дететом на сиси?

Затим се диже, да оде са доксата. Његова жена, погледавши за мужем, додаде још: „Та прави сте Турци, не дате ни да га испратимо сестринским пољупцима.“ Ђурђе, који беше застао, опет само махну руком, одлазећи.

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога

А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео.

ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

А и ви сте били према мени добропокорни и верношћу добропослушни. Ја то сведочим. И сви у Господу снабдесмо живот наш, и нашу

— И опет упућујем реч к вама — рече — љубљени мој и Богом даровани зборе! Као што сте сада чули у писмy, мој син се мене одриче ако не пођем за њим, да ме за живота неће видети.

А он рече њима: — Шта радите плачући те ми слабите душу? Чули сте данас писмо сина мојега где ме се одриче ако не пођем за њим, да ме неће видети за живота.

мој савет благоразумно као добар, који ће ти од Бога добра испосредовати: Све вам је сада у Богу могуће; у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада цапyјy, и ако што молити благоизволите — молбе ваше неће бити

добар, који ће ти од Бога добра испосредовати: Све вам је сада у Богу могуће; у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада цапyјy, и ако што молити благоизволите — молбе ваше неће бити узалудне.

А богомудри Сава отишавши у Кареју све своје мисли са оцем рече проту. А прот рече: — Пошто је дело у Богу, а ви сте могућни, ваша мисао је добра.

Јер када сте ви отишли од нас земља се наша безакоњима најшим оскврни, и убијена постаде крвљу, и у плен иноплеменицима падосмо, и

А Сте фан, сазнавши од оних који су били са светим за узрок његове потиштености, није га смео о том питати, него све испитавш

Слушали сте једном божаственог апостола Павла како говори свом Тимотеју. Чујте, дакле, и мене сада који попут онога говорим вама,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу српску војску.

Песма опомиње оне који се заборављају: „Народ вас је учинио тим што сте.“ Песма нарочито поштује Карађорђа, али после његова бекства 1813. год.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ујутру, видећи своје капуте потпуно мокре, стали су да их бију вичући: — Хеј, зашто сте пијанчили воду?! Идите сад на сунце да се добро испавате!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (Марији): Идите, јавите госпођи! МАРИЈА (оде лево). ИИ ПАВЛЕ, И АГЕНТ ПАВЛЕ: Ако се не варам, ви сте из Управе града?

АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: Цемент се превози? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: А што сте напустили посао? АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли...

АЉОША (збуњено): Ја мислим ви дођете, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Говорите, дакле, шта је; зашто сте ме чекали? АЉОША: Господин инжењер! Ја вама много благодаран, бескоњечно благодаран.

Пре три године ви мене примили у службу... ПАВЛЕ: Али нашто толико благодарности! Ви сте добар раденик, задовољан сам са вама, па свршена ствар.

АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је? АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ. ПАВЛЕ: Отказ? Нашли сте боље место? АЉОША: Не то.

ПАВЛЕ: Отказ? Нашли сте боље место? АЉОША: Не то. Ни за боље место, ни за бољу плату не оставим, али, али... ПАВЛЕ: Онда сте болесни?

Нашли сте боље место? АЉОША: Не то. Ни за боље место, ни за бољу плату не оставим, али, али... ПАВЛЕ: Онда сте болесни? АЉОША (врти главом не подижући очи): Њет! ПАВЛЕ: Но, па реците шта је?

ПАВЛЕ: То је скоро било? АЉОША: Пре три месеца! ПАВЛЕ: Још пре три месеца? Но па то је довољно времена; ви сте се извесно досад измирили са таквим стањем? АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку.

Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?

уговор са цигљарем, потписан је; ово су признанице за плаћене уредске таксе; ово је ваша грађевинска легитимација коју сте ми дали због лицитације...

Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је опет носталгија и испунила је.

Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је опет носталгија и испунила је.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу. Та крастава, ољуштена Мимика, Боже мој! - Како сте, милостива?

Биле су дебеле и лињале се тако да је ваздух био пун длака. Жена, коју сте некада могли да видите како хода поред Тисе у разнобојним чарапама, гледала је сада из оквира неког медаљона.

- Јесам ли? - она забаци косу наглим, нестрпљивим покретом и насмеја се. Нисам знао шта да мислим, али то, када сте са неким као Рашида, није ништа изузетно. Она је све схватила као виц, забаван, истина, али виц! - рекох себи.

О ногама Мерилин, на пример, могао бих да напишем пет страна, али то није оно што се очекује од мене. Ако сте размишљали схватићете да се од човека увек очекује нешто сасвим различито од онога што би он хтео, или могао да уради.

Лице једног било је глупо као ноћ, други се одликовао ванредном проницљивошћу. Идиотизам! Као да сте видели фудбалера коме проницљивост није у шутовима! Нашем, карановском, кога је „Партизан” купио за милионе, она је ту.

Ход друга директора кроз двориште био је као наилазак црног ветра. Просто сте могли да осетите како ствари постају за нијансу грубље и сивље. - Пази, пази!

Њој се чинило да сам у праву. - Да! - рекла је. - Ви ћете доћи за мном. Куцните трипут о прозор. Тако ћу знати да сте то ви! - корачала је вукући сетерку, или је сетерка вукла њу; то нисам могао да утврдим.

Рекох јој како смо се договорили да ми покаже рибњак, а она се прво намршти, па шапну: - То сте ви! Ево кључ! Треба га три пута обрнути у брави!

- Ви сте две будале! - прогунђао је, а у гласу му је затреперила запањеност помешана с мирењем: схватао је да губи Рашиду и поку

- Обећај, Слободане! - Обећавам! - шапнуо сам, јер је Бароница прилазила к нама. - Тај мали Емилијан! Видели сте негде нашег драгог Емилијана? Имао је плаво маринско одело, ако га нисте видели, онда већ спава.

Та су била просто величанствена и ако сте видели неког да скаче у неких пола метра дубоку и пуну муља Тису, могли сте се опкладити да је прешао четрдесет година.

Та су била просто величанствена и ако сте видели неког да скаче у неких пола метра дубоку и пуну муља Тису, могли сте се опкладити да је прешао четрдесет година. Једино такви имали су потребу да покажу како им мишићи још раде.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Седну, па господар Софра започне: — Знаш, Соко, имам с тобом важног разговора. — Па говорите шта сте ради. У оно доба у пурђерском животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена

Шта мислите? — Ви се, господар-Софро, шалите, моја Софија је сиромашна, не може вам ништа донети, а ви сте богат човек. — Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре.

Већ кад је било при крају, господар Софра дигне се и прозбори. — Ви сте већ сасвим преправни, почекајте мало, одма’ ћу доћи, идем по новце. Онда се удали.

После тога комесар са лечником оде у биртију, а господар Софра, узрујан опет седне, и зове друштво да пију. — Но ви сте баш кукавице; да мене не би, потукли би вас као мачке. — Јест’, да, а ко рäни четвртог?

— Господару, не могу вам довољно захвалити што сте ми те људе с врата скинули. Морао сам им увек јело и пиће забадава давати, па да се најмање противим, зло мојој глави.

— Шта? — Да ми се дате намалати у мојој чарди, у биртији, да знају ко је три лопова једним наџаком убио. А видим да сте „Рац”, па ћу назвати моју чарду „Рацчарда”, а ви ћете се у целој околини спомињати и дивиће се вашем јунаштву.

— Па допусти, Софро, нек’ те намалају, то није никаква срамота, — рече Чамча. — Допустите, господару, ви сте отсада славан човек, и ваше име ћу забележити откуда сте. Господар Софра мисли се.

— Допустите, господару, ви сте отсада славан човек, и ваше име ћу забележити откуда сте. Господар Софра мисли се. — Па ко би ме овде на чарди намалао?

Дођу у канцаларију. Армицијаш ће их питати, а Чамча ће тумачити. — Откуда сте? — Из Мађарске. — Ах, из Венгерске, тамо добро вино роди. Имате ли вина у коли? — Имамо. — Колико?

— Но, шта је? — Јао, господару, шта сте урадили? Та то је било „кошер”, сад већ није више. Па, гле, и од џигерице фали; ваљда сте и чварке коштали?

— Јао, господару, шта сте урадили? Та то је било „кошер”, сад већ није више. Па, гле, и од џигерице фали; ваљда сте и чварке коштали? Убиће ме мој Арон. — Па шта је што сам коштао? — То ми не можемо јести, није „кошер”!

Извади новце и исплати. Чамча прими у руке и преда Кречару. — Но баш мило ми је што сте ми то донели, сутра ми је баш имендан, свети Станислав, доћи ће ми млоги гости, господа; имам разна вина додуше, ал’ и

Црњански, Милош - Сеобе 1

рукавицама што су му допирале до лаката, црвеним чакширама што су му висиле напред као кесе, натраг као џак – „толико сте се променили и толико сте остарели.

до лаката, црвеним чакширама што су му висиле напред као кесе, натраг као џак – „толико сте се променили и толико сте остарели.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

авај! Вештице, виле и ветрови! Дошли сте да Милану (или већ како му је име) поједете срде и главу; али је код њега Дона бајалица, која вас шаље у гору лист да

“; „Не ваља износити дете из куће првих четрдесет дана по рођењу због злих очију. Да ли сте чули за ово веровање?“ итд.). 10.

(„Кад сте полазили на венчање, да ли сте и Ви/Ваша жена морали да одрешите завеске и да расплетете косу да би порођај био лак?“).

(„Кад сте полазили на венчање, да ли сте и Ви/Ваша жена морали да одрешите завеске и да расплетете косу да би порођај био лак?“).

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

марака, па је шаљем тамо где су ми рекли; можда ће Хелен, можда ће Лу, можда ће Меги, можда ће њихове тате (свакако сте чули за њих?

упозоравају туристе да је то јучерашњи свет, а не екстравагантно дело неког манијачког градитеља поп-арт објекта, када сте, дакле, препуштени сами себи и досади која никада није тако тупа и неутешна као у детињству, не остаје вам баш много

Стигло вас је преко ноћи, прешло преко првих златних мостова у вилици и бора на врану. Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из

Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из сна.

зиму, али, као и сви други с којима се дружите, ви једноставно морате летовати — таква су правила игре у коју сте запали, па сад седите у колима поред свог мужа на цести што води ка мору. Колико сам вас пута сусрео последњих година!

Колико сам вас пута сусрео последњих година! Лежали сте на терасама хотела или расејано гледали кроз стакла аутомобила у свет који су освајале неке друге девојчице.

Сетите се само кућа у којима сте становали и оних плеснивих ходника у којима сте се опраштали. Наши први пољупци имају укус пепела, накисели воњ трулих

Сетите се само кућа у којима сте становали и оних плеснивих ходника у којима сте се опраштали. Наши први пољупци имају укус пепела, накисели воњ трулих зидова са којих се цеди обојена влага.

Обишли сте свет, али више од музеја и ризница вас су занимали ходници кућа. Видели сте улазе у зграде Италије, портире у ливрејама

Обишли сте свет, али више од музеја и ризница вас су занимали ходници кућа. Видели сте улазе у зграде Италије, портире у ливрејама и одсеве ружичастог мермера, видели сте капије Лењинграда са мирисом

Видели сте улазе у зграде Италије, портире у ливрејама и одсеве ружичастог мермера, видели сте капије Лењинграда са мирисом Достојевског и париске улазе које чувају консијержи, у Енглеској су се зелени травњаци

су се зелени травњаци попут тепиха пели из поља уз степеништа — нигде ни трага оним кантама за ђубре на којима сте први пут упознали љубав, на чијим су клепетавим поклопцима сви ваши вршњаци добили прве љубавне подуке.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Сељак оздо одговори: — Ваистину, шјор, ви сте заборавили да је данас наш Бадњи дан, да се, откад је Котора, а у мирно вријеме, на јутрошње јутро град раније отварао

— Далеко је од добра, синко! Нâко, ти си чујâ за Црну Гору, а то бих желио знат’ што си чујао о нама. — Да сте јунаци, да се толико стотина година борите за своју слободу, да сте готово непрекидно ратовали с Турцима и одбијали

— Да сте јунаци, да се толико стотина година борите за своју слободу, да сте готово непрекидно ратовали с Турцима и одбијали њихове силне војске, да сте заједно с Русима ратовали против Француза.

стотина година борите за своју слободу, да сте готово непрекидно ратовали с Турцима и одбијали њихове силне војске, да сте заједно с Русима ратовали против Француза. Ето! — И још што?

Ето! — И још што? — Да сте дочекљиви, а о томе се ево одмах увјерих; да сте побожни; да држите задану ријеч; да сте поносити.

Ето! — И још што? — Да сте дочекљиви, а о томе се ево одмах увјерих; да сте побожни; да држите задану ријеч; да сте поносити. — А о владици нашем шта си чујао?

Ето! — И још што? — Да сте дочекљиви, а о томе се ево одмах увјерих; да сте побожни; да држите задану ријеч; да сте поносити. — А о владици нашем шта си чујао? — Да је паметна глава и добар војсковођа. Једва чекам да га видим.

Пошто сједоше, Саво настави: — Све знам, грофе, што је с вама било, управо знам све што сте ви испричали код кнеза.

— Чувен сам био због своје несреће! — Да. Мило ми је што тако лијепо говорите српски! Чуо сам да сте живјели међу Граничарима, али ипак то је превелики успјех!

Ево овдје пет-шест бројева, има поњешто у њима о Наполеону. И примам Давидовићев Забавник. Можете их узети. Па док сте овдје, слободно се служите и књигама!

У тај мах уђе њеколико главара у кућу. Саво устаде, и упути се к њима. Јанко, сав зажарен, рече: — Кад сте толико добри према мени, ја ћу вас замолити за једну велику... највећу доброту? — Што могу драге воље! — рече Саво.

Данас сте мој гост, дакле не хитајте, заједно ћемо ручати, па ако будете хтјели, заћи ћемо мало у браства!... С њима је ручао и

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Јавили? ПРОВОДАЏИЈА: А? Шта држите сад о Сими? МЛАДОЖЕЊА: Али како сте могли знати да ћу ја хтети? ПРОВОДАЏИЈА: Шта хтети, стотина је моја, а ја толико ваљда искуства имам да знам, то

МАТИ: Бог вам добро дао! ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе. МАТИ: Добро сте нам дошли. Заповедајте сести. (Младожењи.) Молим изволте. МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Седну.

Заповедајте сести. (Младожењи.) Молим изволте. МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Седну.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте, како се наодите? МАТИ: Благодарим на питању, здрави смо, фала богу а то је, мислим, највише.

Чудим се како се не разболи. ПРОВОДАЏИЈА: Млади, то јест, могу да поднесу више. (Младожењи.) Знате, кад сте ви терали волове у Беч? МЛАДОЖЕЊА: Ја нисам никада терао.

МЛАДОЖЕЊА: Ја нисам никада терао. ПРОВОДАЏИЈА: Наравно, то јест, да ви, то јест, нисте терали, него сте имали настојнике; али сте се и ви доста, то јест, напатили. Колико сте онда, то јест, профитирали? МЛАДОЖЕЊА: Не знам.

ПРОВОДАЏИЈА: Наравно, то јест, да ви, то јест, нисте терали, него сте имали настојнике; али сте се и ви доста, то јест, напатили. Колико сте онда, то јест, профитирали? МЛАДОЖЕЊА: Не знам.

Колико сте онда, то јест, профитирали? МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће,

(Устану.) ОТАЦ: Мени је особито мило. Та молим. (Опет се сви посаде.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте ми? ОТАЦ: Фала богу! МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао. ОТАЦ: Е, шта ћемо!

ПРОВОДАЦИЈА: Да, да! Ако буде, то јест, од Бога суђено. Ја мислим да му немате шта забавити. ОТАЦ: Боже сахрани! Ви сте Девојку видили; распитајте и даље, а и ми ћемо распитати, пак ако буде од Бога суђено.

ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће!

ДЕВОЈКА: По вољи, кад нема бољега. МАТИ: Шта ћеш, ћерко, доста си и седила. ДЕВОЈКА: Ја знам. Да сте ме удали кад сам била од шеснаест година, него ви све: „Млада ми је девојка, млада ми је девојка.

МЛАДОЖЕЊА (ступи), ПРЕЂАШЊА МЛАДОЖЕЊА: Слуга сам понизан, господична. ДЕВОЈКА: Службеница. МЛАДОЖЕЊА: Како сте, господична? (Пољуби је у руку.) ДЕВОЈКА: Како видите. Изволте сести. МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Од четрдесет одабраних књижевних састава, половина изгледа отприлике овако. Руку на срце, добро сте се ви, децо, снашли у тој проблематици, све ту мање-више иде као подмазано, тече као вода ладна, само је тешко сва та

Пишите о нечему другом, свакодневнијем, обичнијем, вама ближем, ако већ хоћете некога да уверите да сте срећни и слободни. Ви ово писмо нећете прочитати; понеко од ваших наставника хоће.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ја издајица отечества, што кажем да једем за своје новце лебац! ЖУТИЛОВ: Најмање је, ако вам се каже да сте конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: То је онда желети, да сви буду конзервативци. ЖУТИЛОВ: Шта, шта? У слободи конзервативци?

ГАВРИЛОВИЋ: Ми њи? ЛЕПРШИЋ: Шта, жао вам је? Ха, ха, ха! Види се ко је маџарон. ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам слушао да сте ви говорили маџарски, а не ја. ЛЕПРШИЋ.: док и протерамо, урликаће курјаци њиним језиком.

ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро. ГАВРИЛОВИЋ: Заповедали су и до сад, пак видим, ви сте се више око њи улагивали. ЛЕПРШИЋ: Сад је дошло време да им за све неправде платимо. ГАВРИЛОВИЋ: Само да можемо.

Но, кажите ми, како је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда, кад сте се ви родили, није било протокола маџарски?

МИЛЧИКА: Није. Зашто тако хитно? ШЕРБУЛИЋ: Имамо важна посла. МИЛЧИКА: Ви сте се при цепању протокола баш показали. ШЕРБУЛИЋ: Да, протокола, протокола. Оће ли скоро доћи?

МИЛЧИКА: Како? ШЕРБУЛИЋ: Чујемо да ће бити инквизиције; па, богами, може се ђаво излећи. МИЛЧИКА: Ви сте радили за народност. ШЕРБУЛИЋ: Мари ко за народност. Кад мене обесе, начаст вам народност! Хм, хм!

МИЛЧИКА: За народност треба да се један жертвује. ШЕРБУЛИЋ: Па баш ја да се жертвујем? Фала вам! МИЛЧИКА: А како сте пређе говорили? ШЕРБУЛИЋ: Оставите се, молим вас, ви не знате шта је то. 3.

ШЕРБУЛИЋ: Жалосна нам слобода! ЛЕПРШИЋ: Шта, и ви сте Србин? Није ли вам срамота! ШЕРБУЛИЋ: Оће да буде инквизиције за протоколе. ЛЕПРШИЋ: Ха, ха, ха!

ЛЕПРШИЋ: Одрођени синови праотаца своји, ја ћу га подићи! СМРДИЋ: Ви и можете, зашто сте учили права, па се умете и одговорити. ЛЕПРШИЋ.

ШЕРБУЛИЋ: Тим боље. 6. НАЂ ПАЛ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Јо напот, Пали пајташ! НАЂ: Слуга, господо. Како сте? ШЕРБУЛИЋ: Ево се разговарамо како лудују наши Србљи. НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.

ЖУТИЛОВ (срдито): Ви сте реакционер, па мир. НАЂ: Не треба вређати, господо, не треба вређати. Господин Гавриловић је поштен човек, а поштење

ЛЕПРШИЋ: Управо, што Србљи имају рђавога, то су примили од Маџара. ШЕРБУЛИЋ: Зацело. ГАВРИЛОВИЋ: Па зашто сте њи онако фалили, а наш народ кудили? ШЕРБУЛИЋ: То је друго, још нису прешли Сервијанци.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И он позива Србе на рад и на просвету: »Ал̓, камо, Србљи, гди сте? Што спавате? Зора је! Пробудите се! Време је веће!« 1789.

Као Хорације он је пригодан, пише ласкаве похвале и посвете, и Копитар му поводом тога пише: »Волео бих да сте поносити као Клопшток, и да се не удварате као Хорације и Виргилије.

1821. Караџић му је писао: »Ви сте већ отели Мушицкоме име Орацијево« и храбрио га да постане »српски Пиндар«. Почетком двадесетих година ова два,

Караџић му је писао: »Нити ја знам како би вама за то возблагодарити могао што сте ви мене удостоили участником бити тога славнога, и сваку человеческу похвалу превосходећега вашега предпријатија.

Још 1837. пише Караџићу: »Ви сте ми огледало, па сам се по вама владао«; »Ви сте ми очи отворили и пут показали«, пише он 1845.

Још 1837. пише Караџићу: »Ви сте ми огледало, па сам се по вама владао«; »Ви сте ми очи отворили и пут показали«, пише он 1845.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Јер ја, бога ми, нисам к’о други мужеви... — Ћути, ћути! — напада га госпоја Каја. — Знам те! Сви сте ви мушки једнаки... ја, госпо’н-Пајо, је л’ тако? — и лупи га кришом по руци. — А ти, Јово, особито!

— Па... мислим тако... И, доиста, пошто је мало прошло, г. Паја је морао нешто мислити и размишљати. И онда кад сте ми досад, драги читатељи, веровали, допустите ми да и на крају ове приповечице будем тумач господин-Пајиних мисли.

реч о Максиму, мени би лако било; ја бих мамузнуо мога пегаза, винуо бих се у више сфере, и описао бих све оно што сте већ хиљаду пута, читатељи, читали и прескакали у роману.

Одмах да сте се измирили и пољубили; друкчије нећу да ме поздравите, да ми бога назовете, кад покрај мене прођете! Шта? Јогуните се!

Увек су после те и такве учтивости следовале бруталности. — Па како сте то оболели, ваше сијателство, мајкин принче? — Пао сам!

— Казуј, дакле! — Играли смо се... — Где? — На Врачару... — Шта сте се играли? — Играли смо се рата. — Срба и Турака? А? — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза. — Тукли смо се.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ој вечери, о слатко чекање, О ви, ноћи, моји бели дани, О ви, дани, а са два сунашца, Де сте јако, де је злато моје? Плачи, траво, запевај, славују, Злато моје земљица покрива!

небеси, Ал' се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог га даде — де сте грозне сузе? Бог га даде, ал' зашто га узе?

Сад се тамо, сад амо премећи, Ал' никако тужан мира стећи, Срце пламти, глава страшно гори — Часи, часи, ала сте ми спори!

Мачи ваши бритка коса, Крвца ваша беше роса, Роса росну, јавор с' диже, Певац иза њ гусле здеља, Па бугари што сте били, Што л' десницом починили, Дела ваша сунцу равна Неће скрити нојца тавна.

Ој давори, учитељи клети, Да чудне сте и дивне авети! Пола мачке, а пола сте људи, Лика љуцка, а мачије ћуди, А те избе и за књигу клупе Ништа друго нег'

Ој давори, учитељи клети, Да чудне сте и дивне авети! Пола мачке, а пола сте људи, Лика љуцка, а мачије ћуди, А те избе и за књигу клупе Ништа друго нег' мишије рупе, Па по ваздан срце вам

“ Те претиле коње ободоше. Турски коњи, да претили сте ми, Претили сте, ал' заман нијесте, Та брзи сте — изјели вас вуци!

“ Те претиле коње ободоше. Турски коњи, да претили сте ми, Претили сте, ал' заман нијесте, Та брзи сте — изјели вас вуци!

“ Те претиле коње ободоше. Турски коњи, да претили сте ми, Претили сте, ал' заман нијесте, Та брзи сте — изјели вас вуци! Понијесте своје господаре Како оне плаховите муње Што стријеле громовнице носе.

Ох ви брда и врлети српске, Јесте српске, али залуду сте, Е трпјесте међ собом долине И те кланце — Бог вас оборио! Те клетизи оптекоше Турци Моје Србе тамо на висини.

моћу, Ви можете и не видити данак; А ви, о друге, што вас роди данак, Можете спават заборава санак; Он вељаше да сте ми убаве, Нашто мени овде друге славе?

66. Срећа моја ви сте сада. Но да све вам кажем право: Кад вас оно згледа тада, Препадо се млада здраво, Јер помисли баш занаго Да ми

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Зло би било да сте увијек будни. Ваљда се сјећаш, Раде, како си ми знао праведнички зујати и досађивати као подневни говеђи обад.

А кад ујутру, нема слике на њезину мјесту. — Еј, жено, овамоде, шта сте урадили с Вилсоном ? Изгалами се домаћин на жену, извика на дјецу, паде и нека ћушка, преметну се читава соба, кад у

ви сте нешто сасвим . . . — Она друга страна, а? — прожвака Јово мрдајући носом. — Шта му ја знам, али тек што се замислим,

се окрену лијево-десно по својим штаблијама и поче да ружи све среда као да су пред њим недорасла дјеца: — Е, баш сте нашли себи красан посао: мећете катанце на туђе ...хм!

у лицу и раздера се огорчено и преко потребе гласно, као да сам себе заглушује: — Е, ви тамо, крећи већ једном, што сте се удудучили ко турски нишани! Чекај, да вас видим данас на Врбасу, кад сте толики јунаци, мацоње једне дезертерске!

Чекај, да вас видим данас на Врбасу, кад сте толики јунаци, мацоње једне дезертерске! — Види га, како зна лијепо ружити, чисто човјеку мило слушати — похвали га

Дође тако у госте тетка, кума, рођака, па руком у торбицу: где сте ви, дјецо, ево сваком по шака ораха. И-их, ораси! Нема већег и љепшег дара на овоме свијету.

— Јес ти видио алчака, па баш по матери. Ето какви сте ви, синови. Па де га сад роди и на својој сиси отхранида те убије, лопов.

— А и ви сте ми, матере, нешто боље од нас, а! Ено, и она моја покојница, лака јој ...лак јој онај облак под који је одлетила

— Не би ви знали! — галами луда. — Ово је мој син, а вама ако треба дјеце, направите себи, докони сте. Веома љута, Савка без поздрава окрену пут капије, чврсто стежући замотуљак у наручју као да зазире да јој га неко не

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГА: Јесте! Да ми на очи никад више не изађе! ЈУСУФ: Опасно је чинити нешто без разлога. ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако? Капало је из носила, кроз платно, колико сам крварио!

ЈУСУФ: Смири се, госпо. Хајде, смири се. Сећаш ли се: „Нека је селам вама зато што сте били стрпљиви”? То си можда због овог часа учила. Дај да се држимо онога што нам је јасно. Више и не можемо.

Теби се жури, а мени треба много времена. ХАСАНАГИНИЦА: Треба времена и оном детету, које сте сви заборавили... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ко би од ага чекао седам година да му се роди првенац?

Са мном је врло присебно разговарао. ХАСАНАГИНИЦА: Кад? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Па јутрос! Кад сте ми јавили, питао сам се шта прво да радим. И помислио сам да је најбоље да прво видим Хасанагу. Разумеш?

Хоћете ли сад да ја вама на то одговарам онако, оним речима, како сте ви мени одговарали? Кад сам рекла да је сав од кадифе, казала си ми да је женскаст, а да је Хасанага од станца

Мушкарчина! А кад сам теби говорила то, то за косу, руку, глас и покрете, казао си ми да је потуљен! Њему сте се и пред слугама смејали. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ако почнемо тако да разговарамо, не видим на чему ћемо завршити.

А шта сам за њу учинио! Запустио своје рођене послове... (Застане, ослушкује, видно узнемирен) Ево кадије! Шта сте се ушепртљале? Дошо кадија! МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ништа нисам чула. Учинило ти се; биће да је ветар.

Ни глас, ни звекир, ни потковице на калдрми... Боже ме прости, ко да ти је магла била у гостима... Шта сте толико до ово доба, дина ти? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Уморан сам, спава ми се, и казаћу вам укратко.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала.

Нешто од непродатих њива у селу, а нешто и од наднице твоје мајке, ви две живеле сте лепо и тихо. А ти беше увек, од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена.

То паде у очи комшијама, и већ почеше износити којекакве ствари, а наравно да сте ви у томе најгоре пролазили. Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас.

Започињао сам неке радове, учење предмета. Поправљао сам се. Ти си опет долазила. И заједно с матером трудиле сте се да ми што боља и укуснија јела зготовите и да што више теја и лекова приправите.

Ви две ишле сте као сенке не дишући, не дајући чак ни муви да зуји. И једнако сте радиле за мене, гледале, слушале мој дах и погађале

Ви две ишле сте као сенке не дишући, не дајући чак ни муви да зуји. И једнако сте радиле за мене, гледале, слушале мој дах и погађале из ока ми желе. С тобом сам се разговарао врло ретко.

И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“...

Док, ето ти матере. Улази погнуто главом напред, тарући руке о бошчу. — Па како сте ми? Како на дома? — пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако, како би их они могли одмах, и не гледајући,

— Туго, туго... Слатки моји, смрзли сте ми се? — И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу.

Он као увек, чинећи се томе невешт, ваљда је легао, тобож да спава. Кад уђох, упитах чудећи се: — Шта? Зар сте изишли? — Ето, синко, — једва дочека и поче да се тужи мати му. — Говорим ја: назепшће. Али Аритон...

Ваљда се био распасао, па се сад стезао оним својим дугачким појасевима. На наше: добро вече, како сте?... само одговори: — Ето... — И опет настави да се увија и стеже појасевима. Уђосмо унутра. Мита насред собе.

— А што ти, снахо, бежиш? — почео је Ита да се шали с њом, чинећи се пијан; — што си невесела? Еј, хеј! баш сте ви срећни ... Гледам њега па... — И онда сео до ње, али није гледао у њу, већ се био загледао напоље.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било?

Онда најмлађи отпочне да казива: — И ја сам нешто мало учинио. Кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше

Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: — Добро дошли децо! Еда је бог дао да сте нашли воду? А старији синови одмах прихвате: — Хвала богу, нашли смо.

Уљегоше унутра, ал' у њима нико не бијаше него једна жена, па их упита: — А знате ли гдје сте дошли? Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља. Потоме их упита: — Јесте ли гладни?

Мати им рекне: — Чујте, децо, да вам мати каже. Ви сте моји синови, а она нека ми буде кћи. Ви сте браћа а она нека вам буде сестра.

Мати им рекне: — Чујте, децо, да вам мати каже. Ви сте моји синови, а она нека ми буде кћи. Ви сте браћа а она нека вам буде сестра. Ови шест браћа и седма им сестра стоје на небу и јесу Седам Влашића.

Сјутрадан рећи ће Таригора: — Е браћо, ако ће се живјети, мора се и радити, стога ако сте споразумни са мном, а ви хајте данас у лов, а ја ћу остати да справљам ручак и да пазим кућу. Тако и буде.

— Помаже бог! — Бог ти помогао. — Здраво, како си? — Здраво, хвала богу, како сте ви? — Хвала богу! Питаше се за јуначко здравље, па и овај путник сједе на траву и почеше разговор.

Сврнуо да потражи мало воде. — Помаже бог! — Бог ти помогао. — Здраво, како си? — Здраво, хвала богу, како сте ви? — Хвала богу.

На то ће војник: — Опростићу ти, само ми све потанко испричај ђе сте што плијенили. Арамбаша поче по реду: ово смо отели онђе, ово онђе, и тако даље.

мркуља јалова а млада, ваљаше петнаест златних дуката, да је брат брату дава, а ево се вама десило месојеђе; знам ви сте сувотни без мрса, па ја сам волији вама и са штетом дати, но другоме за корист; ајте одерите је, измјерите и

Утом Мујо дође до својих врата, отвори врата, па се окрене људима: — Шта је, људи, што сте се искупили овди пред мојим вратима, шта хоћете? На то сви одговоре: — Та дошли смо да џеназу носимо у џамију.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Жалосно је за сваку кућу, гди нема реда. (Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра! ЛЕПОСАВА: Ала сте и ви, боже, све да вам је као из кутије! СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету.

МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре? СОФИЈА: Казала сам да се спусти у подрум, да се не расуши.

СОФИЈА: Кад не спремам, опет псујеш. МАКСИМ: У моје послове да ми се нико не меша. Ено сте ми и перо забацили. СОФИЈА: У фиоки је. Оставила сам га да се не изгуби. МАКСИМ: Тако. Тражим, да полудим.

Ето си добила битку. СОФИЈА (смеши се): Ви, браца, с таквом ватром командирате, као да сте у сред баталије. Ал Макса није љубитељ војске; како је види, одма бежи. ЈЕВРЕМ: Тим боље. Но сад, к делу!

МАГА: Богами, нисам ништа. Ето, мрзило ме ићи на пијацу. МАКСИМ: То је жена; а не да растури кућу. СОФИЈА: Па шта сте ручали? МАГА: Узела сам, ето, мало сира, а од јуче остало је и мало купуса. СОФИЈА: Не псује л’ те брада Ника?

Мој Никола има Магу, пак и не зна, шта је зла жена. КУМ: Ћути, куме, сад ћемо дознати која је добра. Чули сте ваљда, како је стигло писмо на нашу власт од неког неименованог, и сто дуката, да се ово као награда даде оној у

6. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: Одите, Светозаре, ви сте млад човек, неожењен, да чујете, каква је добра жена. СВЕТОЗАР: То ћемо чути сутра, јер је опредељено да се сутра

МАКСИМ: То је истина. СОФИЈА: Зар није? МАКСИМ: То смо видили на балу. Узавреле као чавке. СВЕТОЗАР: Збиља, како сте задовољни с балом? СОФИЈА: Врло добро. И ми смо наумили код нас један држати. СВЕТОЗАР: То је лепо.

Мене су за овај крај определили, да прегледим како је по кућама и како се која обукла. МАКСИМ: Но знам да сте имали шта видити. СВЕТОЗАР: Душа ваља, белила је доста потрошено, а тако и руменила и боје за косу.

НИКОЛА: Ал’ ви моју Магу нисте ни видили обучену. СВЕТОЗАР: Та ја њу и онако познајем. Потпишите само, ако сте о доброти ваши супруга уверени. А за друго, ја ћу већ лако свршити. КУМ: Ајде, кума Нико. (Потпишу.

КУМ: Девојка не би могла ниједна добити награду. НИКОЛА: Зашто? КУМ: Јер су све добре. Кажите за коју сте чули да је зла? Моју Јелу фалише, те ми уши пробише. СОФИЈА: А сад? КУМ: Сад видим шта је зец. 9.

МАКСИМ: Видиш је! — Море, коња сваки дан шибају и туку, па опет иде сам руди. Научен је, што ће. СОФИЈА: Па кад сте научени, а ви ћутите. НИКОЛА: Право кажеш, снао.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ако сте дакле, моје миле читатељке, раде да се више против вас ништа не пише, ви знате лек: пишите ми и ја ћу абије у чувство

ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити? СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће!

Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести. Шта срљаш у собу као говече? Шта ћеш са мном? СТЕВАН: Ви сте казали да се упрегну коњи. СУЛТАНА: Вози се ти с твојим дедом сад под ноћ.

ТРИФИЋ (гледи у Персиду): Шта сте јој радили? ПЕРСИДА (слегне рамени). СУЛТАНА: Шта се рогушиш, стрвино женска? (Обзире се да нађе штогод; Трифић је

СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала? СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути. СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити!

СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала? СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути. СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити!

ПЕЛА: Шта је теби, девојко? ПЕРСИДА: Ах! Сами сте се морали трудити обући се; али ја молим, милостива госпоја, ви сте могли звонити.

ПЕЛА: Шта је теби, девојко? ПЕРСИДА: Ах! Сами сте се морали трудити обући се; али ја молим, милостива госпоја, ви сте могли звонити. ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?

ПЕРСИДА: Је л могуће? Ви сте врло милостиви. Шта ћемо за ручак? ПЕЛА: Како ви уредите, ја ћу бити задовољна; ти знаш, ја млого не закерам.

Но ви сте ми радосни глас донели, одите да вас обдарим, пак кад се совршено уверим да је тако као што ми ви казујете, купићу вам

СТЕВАН: Оћеш ти примати ћуд од оне наше аспиде, а? Оћеш и ти беснити као она, а? Скорпије и змије што сте ви! (Удари је.) СУЛТАНА: Јао, уби ме, не дајте, забога, јао! ПОЗОРИЈЕ 2.

СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем? ПЕРСИДА: А ја? СУЛТАНА: Сви сте ви невини. То је зар тако небо хотело да искусим оно што нисам нигда ни помислити могла.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Ђавола! А кад сте били на стадиону ЈНА, само је тебе сниматељ са телевизије хватао у крупном плану четири и по пута док си радила

Баш је лепо од вас што сте ме извели на вечеру у овај клубијановић! Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч! Молим?

Не љутите се што сам вам пришла на улици? Баш сте слатки! У ствари, видела сам вас још на Славији, пратила до Лондона.

Баш сте слатки! У ствари, видела сам вас још на Славији, пратила до Лондона. Приметили сте да вас гледам у оној антикварници, је л' да? Али, никако нисам смела да вам приђем. Све до Трга Републике.

Онда се најзад одлучим па — куд пукло да пукло! Цап — а ви мене право на вечеру! Стварно сте слатки! У ствари, допада ми се код вас то што умете да слушате човека.

Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не! Не зезам вас, на часну реч! Да само знате колико сте популарни у нашој школи! Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим!

Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер!

Како га нападам? Баш сте радознали! Али, нека вам буде! Покажите ми, на пример, особу коју желите да оцрним и нећете ме зауставити све до јутра.

Оћу да кажем, талентовани сте ви, нема говора, али оћу да кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два

Оћу да кажем, талентовани сте ви, нема говора, али оћу да кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два прста, као да већ уживате у себи ...

Оћу да кажем, талентовани сте ви, нема говора, али оћу да кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два прста, као да већ уживате у себи ...

Мислим, открили сте своје специјалне фазоне, стил, па сада мислите да ту жицу можете да вучете без везе; а као што знате, нема ни једног

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

) - Брже, брже, соколи пожурује отац нас - служба рано почиње! Морамо се прокрасти: да не чују ỳ школи да сте били ỳ цркви. - С дувара се откине перјаница радосна пламеновог зумбула. Спремамо се, журимо.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

БАТИЋ: Ја не знам. МАРКО: Да буде весеље сад у недељу. Зашто би толико протезали? БАТИЋ: Ви сте врло добри. МАРКО: Шта, ја тебе знам за поштена и вредна момка, то ми је доста. У недељу, дакле!

МАРКО: А, и ви сте од књига! То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом!

МАРКО: А, и ви сте од књига! То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом!

ЈЕЛИЦА: Као стар, молим; не мари вам он ни за какве красоте које се у Бечу могу видити. АЛЕКСА: Ви сте били у Бечу? ЈЕЛИЦА: Пет година. АЛЕКСА: Прекрасно!

АЛЕКСА: У Месец. И како смо се вратили, таки смо ту исту машину покварили. ЈЕЛИЦА: Пак шта сте у Месецу видили? АЛЕКСА: А шта се ту не може видити? Кад ми књига буде готова, имаћете доста читати.

АЛЕКСА: Засад у шест језика; а по времену видићу. ЈЕЛИЦА: Тоје врло лепо... Како сте се унтерхалтовали у Месецу? АЛЕКСА: Не може боље бити. Баш се онда догодио хофбал.

ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били? АЛЕКСА: Без прекословија. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту.

Верујте ми, господин барон, врло ми се ретко овакове визите пригађају. АЛЕКСА: Вјерујем; за вас је једна шкода што сте из Беча изишли. Ваш заиста њежни состав мора велики уштерб терпити. Шта је страна, шта је даљна земља?

Сви су Батићи ваљани људи. АЛЕКСА: Батићи? За Батића господична полази? Не знате ли ви да сте род? МАРКО: То млоги мисле, али нисмо. АЛЕКСА: Јесте ли ви из Пожаревца? МАРКО: Јесам; откуд ви то знате?

Јербо је Батићева сестра од тетке удата била за брата вашега деда. То је оно што сам хотео доказати да сте сирјеч род. МАРКО: Па како да ја о том ништа не знам? АЛЕКСА. Што не знате, можете се извјестити.

АЛЕКСА: О, молим, за вас и није ма гди обитавати. Ја се чудим да сте се могли рјешити овде пребивати. ЈЕЛИЦА: Само ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не

И ко ће противу судбнне? данас би срећним себе цјенио, кад би искусио да ме искрено љубите. Ви сте мене стрелом ујазвили, коју никакови балзам залечити не може; ви сте ме обајателном дражестију вашом тако опчинили, да

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије. Ви сте за скитњу његову криве! Зашто носите унука мог ширином неба звијезданог?!

“ МЕДО Док јуре даље брзо ко стрела, срете их медо, пријатељ пчела. „Сумњива журба — медо их гледа — можда сте нашли језеро меда?“ „Не, него машту голица моју зашто јеж воли кућицу своју.“ „Кућица, глупост!

Везан је деда, тресе се сав, док пред њим риче гривасти лав: „Ви ли сте Трифун, овдашњи млинар, иначе назван Триша, ви ли то мачка мучите Тошу попут најгорег миша?!

“ „Ово је кућа, права, без грешке, она се вози, ја идем пешке.“ „Онда вам спремам оптужбу врућу: ви сте пребрзо возили кућу. Испред окуке, ја видех вас, до саме даске дајете гас.

Господин кућу рођену вози под пуним гасом, на једној нози! Ви сте, несташко, прилични кози.“ „С кућом у друштву иде се слађе и још се лакше брани од краће.

Боље је коњским репом цимати, неголи с вама посла имати. Ил сте филозоф ил сасвим луд! Такав сам стекȏ о вама суд.“ * Баш у луци, на окуци (ваљда вам је познат Груж?

“ „Имате госта? да није странац?“ „Право сте рекли. Јест, Африканац!“ „Доћи ћу брзо, за један сат. Кажите само: на који спрат?“ „На коме спрату?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута али смо после мислили да сте се предомислили. — Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео.

Можда ће сад зажалити што губе зараду. — Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. — Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се.

Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. — Купили сте цемент овде у Хуенти? — А не, то ми је само послан на Хуенту.

Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу.

— Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. — Како сте га довели? — Мислим да га мој муж већ давно познаје: ваљда из Толеда. — Хоћете ли да видите собу, господине?

— Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другога имања. — Ви сте острвљанин. — Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху.

Налазим само да је лепа. — Да се нисте повредили? Требали сте да викнете да вам осветлимо. Рекла сам дечаку да вас доведе горе са свећом чим дођете из шетње. Изволите. — Хвала.

Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам. Хтели сте да кажете, је л̓ те: „Тако лепу девојку!“ — Чини ми се да сте погодили.

— Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам. Хтели сте да кажете, је л̓ те: „Тако лепу девојку!“ — Чини ми се да сте погодили. У сваком случају ни ваше острво није мање лепо од вас. — О, оно је и уистину лепо. Само ја нисам са острва.

— Такође из Сарагосе? — Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном. — О, као да их нисам ни видео. Био је савршен мрак. — То је непријатно је л̓ те?

— Дошао сам с друге стране скоро до замка и нисам наишао ни на какву грађевину. — Значи да сте били на корак два од ње, али да вам је лишће заклонило. Виде се још трагови његових стопа на стени код обале.

— Треба јести, треба јести, драги моји, ја сам гладан, господин је гладан, ви сте гладни и зато се и препирете. — Изволите овде, господине. — Ако ми дозволите, ја бих овде, а ви изволите у чело.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

се срећа пита реците пословицу неку док тутањ издиже језера и нестају границе државне а да вас нико не тужи да сте хегемони Милост ће оскудна бити знали сте да свако своју срећу кује ал не бесте покорни ни сопственом знању

тутањ издиже језера и нестају границе државне а да вас нико не тужи да сте хегемони Милост ће оскудна бити знали сте да свако своју срећу кује ал не бесте покорни ни сопственом знању спремите се за туризам по паклу мада пресуда још

Машине долазе преко брда да ме њуше најоданија је љубав механичка... Нисте то знали? Зашто сте живели! Уосталом да кажем још нешто о себи обучен у одело саткано од белог злата у мом качкету сабрана су многа

и показао сам много добре воље видите како је мрачан овај завршни бог уз њега може само да се мастурбира па зашто сте га слушали?

Децо где је семе? Зар да вас наследи трава? Осетили сте оштрицу најтежег мача на Струмици на Марици и Сутјесци насред Теразија увек гини у свакој јами гини гини гини у

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: Не, али стара жена, па сам узела да је заменим. АГАТОН: Па да, ви сте млађи и, разуме се... СИМКА (вуче га љубоморно за пеш од капута те прекида разговор).

ГИНА: Ју, Сарка, како да није имао нос? САРКА: Па имао је, не кажем да није имао, само... ПРОКА (пргаво): Ама, шта сте се ту закачили за покојников нос, као да је то главно. Гледајте ви од чега живимо, а оставите се носа. (Агатону.

ДАНИЦА: Шта да решим? МИЋА: Па то, да останете у стану. Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући

МИЋА: Али зашто, забога? То би вам био само један тежак издатак. Овде сте становали бесплатно, па тако би и даље становали. Зар то није боље за вас? ДАНИЦА: Боље је, али...

Па да, то би било сасвим оправдано? ДАНИЦА: Оправдано? МИЋА: Па да, забога, ви сте тако лепушкасти и мили, и могу вам рећи чак и да ми се допадате, врло ми се допадате. (Покушава да је помилује.

ДАНИЦА: Па породица покојникова; свратили, по обичају, са парастоса сви овамо. Препоручили сте нам, тетки и мени, да будемо према њима предусретљиви и љубазни. АДВОКАТ: Па та вас љубазност ништа не кошта.

АДВОКАТ: Врло племенит господин! А шта сте му ви одговорили? ДАНИЦА: Да није било ваших упутстава да будемо према њима пажљиви, ја бих већ знала шта бих му

АДВОКАТ: Добро сте ипак учинили што сте се уздржали, јер најзад, шта знате, можда тај човек није тиме хтео да вас вређа.

АДВОКАТ: Добро сте ипак учинили што сте се уздржали, јер најзад, шта знате, можда тај човек није тиме хтео да вас вређа. ДАНИЦА: Али како?

Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала рачун о утрошку оног новца што сте јој дали. АДВОКАТ: Па имамо времена за то. ДАНИЦА: Ипак, да свршимо. Тетка ме је нарочито молила.

ТРИФУН (пролазећи крај Данице, оставља шољу од кафе коју је уз пут испио). МИЋА (пролазећи крај Данице): Ви сте још увек ту, то је тако пријатно! (Одлази са осталима.

ТЕТКА (оде с Даницом). ПОЈАВА ИX ПОРОДИЦА АГАТОН (долази из задњих врата и сви за њим): Е, ето, видели сте. ВИДА: Богатство, право богатство. ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео. САРКА: Ах, онај сребрни будилник!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Мој се отац наљути: — Ви сте жене злослутнице. Шта плачеш?... Нисмо ја и ти сами. Стотине хиљада родитеља испраћају сутра своју децу.

— Стани, марво... Заустави! — нареди капетан одсечно војнику на стражи. — Где сте запели? — У команду — усуди се један да одговори. — А где ти је команда? — Ваљево...

Сметало ми је сада грађанско одело и пожурих да нађем своју јединицу. — Још сте нам само ви недостајали — говорио је један капетан — па смо комплетни. Сада списак можемо закључити.

А наредник, наслоњен на сабљу, продужио је: — Сазнали сте да нам је Аустрија без повода објавила рат. Наше куће, наше породице и све оне тековине које су знојем нашим и наших

Командир нас је гледао мрачно и строго. Онда срдито, кроз стиснуте зубе, савлађујући љутину, проговори. — Чули сте... и више да се то није поновило! То је ваша дужност била. Јесте ли разумели? — Господине капетане...

— обрати се један од послужиоца неком рањенику. — Ти си пребринуо бригу... — Не дао ти бог! — Из кога сте пука? — Петог прекобројног. — Како је тамо? — Не питај, све изгибе. Онда опет застадосмо.

Кљусина диже главу, фркну на нос, забаци уши уназад и умири се. — Војници!... Видели сте како је непријатељ покушао да оскврнави нашу земљу.

Али то још више наљути команданта, и он запрети командиру казном. Командир позва нас два водника. — Чули сте — говорио је љутито. — Е па, брате, ја више то нећу да подносим. Јесте ли разумели?...

Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен. Али се прибра и поче тихим гласом: — Чули сте и видели сте... Непријатељ је заробио пук и по пешадије и ону нашу батерију. Сада, он поседа обалу.

Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен. Али се прибра и поче тихим гласом: — Чули сте и видели сте... Непријатељ је заробио пук и по пешадије и ону нашу батерију. Сада, он поседа обалу.

Појавом својом унесе неку ведрину. — Митраљезац, дај који трупац... Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син.

Ето... Говорио је сасвим спокојно, готово весело, као да седи у некој кафани. — И ви сте митраљезац? — Не, већ мученик божји, звани пешак.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— А... отеже и збуни се изненађена девојка. Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена... Љубица Петровићева. — Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа.

викну неко иза њихових леђа. Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?... — Е, па добро нам дош’жо, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку.

— Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени? Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти.

— Играте се, децо!... Шта сте се то играли? — Крпигуза, одговори један смелији дечак — Зар не знате лончића? — То је за оне из првог разреда, а

— Зашто нисте израдили сто и таблу, кад сте радили скамије? запита Љубица кмета. — Израђено је то све, сутра ће се донети.

Знате, обрте се он учитељици и заусти нешто да каже, ал’ она плану и прекиде га: — Молим вас, шта ћете ви овде, ко сте ви ?... Зашто се плећете у оно што не разумете и што није ваш посао!... — Ја, знате... списак потребних ства...

од тих венаца дижу се ближе овамо сниска брда и хумови. Под њима тече моја шумна Морава... — А, ви сте Моравац? — Да, одговори он, а из очију му нестало оне сањивости, па бије из њих живи јасни огањ.

« — Извините, молим вас, али знате: нас новаке све интересује, обрте му се она, гледајући у земљу. — Какве сте оцене добили до сад? — Све одличне, одговори он оним благим тоном, у коме нема пи мало хвалисавости.

Љубица га уплашено погледа. — Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло. — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише. Полако...

« — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде ? Данас сте почели. — Љутила сам се много. Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао.

А ја овде од општине, купим порезу, па ми Богосав рече да сте дошли... Дај, велим, да се упознамо. Љубица се осврташе, збуњена, погледајући чешће на Гојка, који се смрзнуо ту на

— За ваш посао и нису потребна велика знања. Ту је важна практика... — Јест, добро сте рекли. Практика, света практика!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Млоге су га моме брале, Ма га н’јесу одабрале; Тебе га је срећа дала, Да б’ сте дуго поживјели! И поштени род родили!

на заоду; Отуд иде свекре Петре, Да он вози трудне снае, Трудне снае и уморне; Па бесједи свекре Петре: “Шта сте таке, миле снае! Кан’ дасу вас змије пиле, Змије пиле и гуштери?

“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било!

Нит’ је ткана, нит’ је исплетена, Већ од сувог саливена Дочуо их јунак Асан-ага, Па је њима вако говорио: “Ал’ сте луде, ужичке девојке! Што с’ чудите мом дивном оделу. Ја га носим, ал’ се женит’ нећу! 136.

Чуј, ђе ми те санак зове; Сан те љуби, и говори: “Ушикај се, драго моје.“ 243. Цуцу, цуцу, кобиле, Кудар сте ми ходиле? — Кроз бегове долине; Гору с ногам’ кршиле, Јова мога будиле. 244.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ПРВА ГРАЂАНКА: Није цвет, него последњи шљам! ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Ужице се црни од црних застава!

и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте чули! Савршено једноставно! (Јелисавети) Изгледа да не разуме...

ЈЕЛИСАВЕТА: Немојте да слушате његове фантазије! ФИЛИП: И ви за себе кажете да сте глумци! СОФИЈА: А да ти можда нећеш да кажеш да нисмо? ВАСИЛИЈЕ: Господине, молим вас, не узимајте Филипа озбиљно!

Овог господина, овог поднаредника, Јелисавете, Софије, мене! ФИЛИП: Да то ти, можда, нећеш да кажеш да сте ви — стварност? ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо? ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више!

ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо? ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули? ФИЛИП: И доста је да се пробудим, па да вас нема!

ЈЕЛИСАВЕТА: Ми смо само покушали да објаснимо! МАЈЦЕН: Шта да објасните? ВАСИЛИЈЕ: Па то зашта сте питали, то са оружјем! Зар не видите да је у питању дрвени мач?

ВАСИЛИЈЕ: Нисмо ми држали никакве говоре, него смо извели одломак из једне сцене, ради рекламе! МАЈЦЕН: А шта сте рекламирали? ВАСИЛИЈЕ: Представу! МАЈЦЕН: А да ли за ту представу имате дозволу?

Постављам ти питања! И ти си дужан да на моја питања одгова-раш! ЈЕЛИСАВЕТА: А не да расправљаш! МАЈЦЕН: И да ли сте ви уопште свесни ситуације у којој се налазите? Ово није лудница, него полиција!

О томе нема шта да се мисли! То је по уредби немачког војног заповедника за Србију! И вама, као глумцима, ако сте ви уопште глумци, то мора да је познато! ЈЕЛИСАВЕТА: А поготову оном ко води трупу!

(Седне на Мајценов сто и запали цигарету) МАЈЦЕН: А, друго, ја вас нећу питати како сте се у другим крајевима Србије довијали без дозволе — то је проблем тамошњих власти, а не мој!

” МАЈЦЕН: „Потпуковник...” Зашто ми ово нисте показали одмах? ВАСИЛИЈЕ: Ви сте прво питали за дрвени мач! МАЈЦЕН: Можете да идете! ЈЕЛИСАВЕТА: Извините што смо вам упали овако, ненајављени!

ВАСИЛИЈЕ: Ко су ти људи који су обешени? ДРОБАЦ: Банда. ВАСИЛИЈЕ: Зар сте морали онако да их вешате? ДРОБАЦ: Како онако? ВАСИЛИЈЕ: Онако голе, без опанака и чакшира?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт. О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут

Дижите очи мрачне, ко бунтовне буктиње зрачне пободене у дубоке црне колутове. Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам.

Мостови танки златили се и сјали, ко месеци на реци са неба пали. А кад сте прошле у свили, народ је клечо, и прашином се витлали стегови и свеци.

Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада. ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата. Што се кријете у робијашки врт и цветате иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида.

Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида. Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође. Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре.

Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре. Па кад Исус не спасе нас, ваше ће руке старе. Та ви сте сваком народу донели понос, и спас, и радост. Та к вама су ишли који су хтели част на свету, и младост.

Што би се крила у робијашки врт и цветала иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида. Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата. ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим.

Не бих ја руком за царске дворе мако, за онај блудница рај. ВЕЧНИ СЛУГА Оплакали сте рат и мислили: сад је крај. О мученици, вешала расту више него син, жена и брат и верна су, у бескрај!

Проспем ли вино, замирисаће бео чаршав као снег по житу невидљивом, али никлом, и озеленелом. Господо, наздравили сте сваком. Још једну пијану чашу мом Банату.

Карло је, доцније, имао обичај у таквим приликама да ухвати рањеника за медаљу, или за дугме блузе, па да пита: „Где сте то добили? Јесте ли учествовали у биткама?“ То исто. Понова. По неколико пута.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене. — Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

— Драго ми је! — рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом. — Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац.

— Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено.

— Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено. Мене то још више збуни.

Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском

Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку.

За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати? — Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!...

— Ви сте странац? — Странац. Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прек

Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар? — Нисам никада. — Никад!... — узвикну он забезекнуто од

пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор: — Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама... Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам... Шта би' друго?...

Шта би' друго?... Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу. — У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре? — Е, како да вам кажем?...

— Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? — упитам. Млади човек презну од тог мог питања и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ви вече, радници! — Бог ти помог'о! — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав! — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини. Седајте, седајте девојке и младе, па продужите.

— Е није 'асне, не мо'ш им ништа, вајка се ч'а Марко, а знам да се онда сетио многог момачког ђаволства. А кога сте ви, море, заборавили? подсећа их ч'а Марко гласно. — Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо....

— Не удри се, ђаво те одн'о, врисну Миленија. — Децо, нисте још ни четврти тал средили, а већ сте почели... рано је још. Док не средимо половину, 'оћу да је свако како треба, виче домаћин.

— Јок, вала. Ми то свакад певамо на комишању. — Знам, знам? — Јес', вала, па питај ког' 'оћеш. — А што сте шапутале пред тим? — Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем.

Па стаде да ми ређа моје даље подвиге и заврши: умро 1953 године у дубокој старости... — Дакле ви сте наш чувени преводилац...

Најзад је упитах: — Молим вас, госпо, који је ово век? — Двадесет први. — А година? — 2095-та. — Ко сте ви и шта сте овде? — Ја сам Љубомир Љубичић, директор ове гимназије. — Ах, тако, ово је дакле женска гимназија?

Најзад је упитах: — Молим вас, госпо, који је ово век? — Двадесет први. — А година? — 2095-та. — Ко сте ви и шта сте овде? — Ја сам Љубомир Љубичић, директор ове гимназије. — Ах, тако, ово је дакле женска гимназија?

Ја ћу вам сад одмах све објаснити. Видим да сте ви доиста човек из XИX века и да вам све мора бити чудновато, што опазите код нас.

Ви, његови савременици, нисте умели да цените и чувате најдрагоценије благо, којим је промисао даровао нашу земљу. Ви сте га избацивали из највишег просветног завода, а ми данас, за све што ћете видети, имамо да благодаримо само његовом

— Па? — Па ништа... Све те дужности врши сад наш женски пол, који сте ви мрачњаци XИX века тиранисали и одузимали му, извештаченим и неприродним васпитањем, све његове подобности, којим га

Али је наш преузвишени господин Андра све то изменио, и сад ми вршимо све оно, што сте некад ви вршили... — И војену службу? — За њу немамо никакве потребе, јер више нема оних несрећних ваших ратова.

— Хм... разумем... — У осталом, ништа нама то не смета да будемо бољи од вас у свима пословима, које сте некада ви радили. Да ли би ми могли казати какви су узроци навели господина министра на тако необичан преврат?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.) Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло! ЈЕВРЕМ: Е, баш добро!

И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка... ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам.

Реци ти мени (завирује у новине) шта ће то рећи „индивидуа”? ИВКОВИЋ: Значи особа. Ја сам на пример, индивидуа, ви сте индивидуа! ЈЕВРЕМ: А је ли моја Павка индивидуа? ИВКОВИЋ: Да! ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам, знаш, хтео да те питам.

ЈЕВРЕМ: С њим разговарала? А шта он онако каже... о чему сте разговарали? ДАНИЦА: О врло важним стварима. ЈЕВРЕМ: О важним стварима? Зар он с тобом разговара о важним стварима?

То јест, ћерка народног посланика, управо зет народног посланика... односно... ето, не знам ни шта говорим! Збунили сте ме и ја сад, на пример, не знам шта говорим, и управо не знам ко држи у руци кеца, а ко краља... (Ивковићу.

ако ћемо онако фамилијарно, право би било ја и твој отац да идемо сад као посланици у Београд, а вас двоје, млађи сте, имате времена. ДАНИЦА: То све зависи од тога ко има поверење народно. ПАВКА: А он га бајаги има? ДАНИЦА: Па има.

А после, кад нпођy избори, каже се лепо: ово и ово је била истина, а ово и ово није била истина. Ето, и ви сте мени у вашим новинама изнели како сам, пре једанаест година, кад сам био општински одборник појео једногодишњу порезу.

(Ивковићу.) Боље да нисмо сами. (На вратима.) Данице! ИX ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (изненађена): А, то је лепо, тако сте се брзо вратили. ИВКОВИЋ: Да, одложено је рочиште.

СРЕТА (једним гласом): Тако је! (Другим гласом.) Није тако! (Првим.) Јесте! (Другим.) Није! (Првим.) Ви, док сте били на влади, упропастили сте ову земљу! (Дру гим.) Ћутите ви, издајници! (Првим.) Ко је издајник? (Другим.) Ти!

(Другим гласом.) Није тако! (Првим.) Јесте! (Другим.) Није! (Првим.) Ви, док сте били на влади, упропастили сте ову земљу! (Дру гим.) Ћутите ви, издајници! (Првим.) Ко је издајник? (Другим.) Ти! (Првим.) А ти си лопов и хуља!

То да сам прочитала у новинама па не бих веровала! СПИРА: Ето, такве сте ви женске, увек волите за другога да гласате. ЈЕВРЕМ: Зато сам ја, видиш, и раскинуо. СПИРИНИЦА: Шта си раскинуо?

Место да сте паметни па сви у кући да помогнемо Ивковићу. СПИРИНИЦА: Ето, кажем ја! СПИРА: Шта кажеш ти, ниси казала ништа.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И ето такав човек који је могао свакоме да угове и подеси, није се слагао с кметом, као што сте имали прилику раније да чујете од Максима фамулуса.

Данас сам дошао. — А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи. — А, је ли сте сас фамилију дошле? — Не, нисам... ја сам нежењен. — Врло лепо и то! Имате време и за женидба.

Имаше га један грчки реч, а на српски ке му дојде: За женидба неје никад доцкан. Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо.

— вели Макса палећи цигару. — Ама то и јесте несрећа што сте сви тако индиферентни, апатични, инертни! — Е, то ти је вала!

могао човек да окриви вино, него и на самој чесми, поред чисте и бистре воде, па се дохвате за кике и држе се као, ако сте кадгод, љубазни читатељи, видели кад се ћурке споречкају, па кад једна другој тури кљун у уста, па се тако држе, не

Име његово, то јест Мићино, чули сте, читаоци, већ толико пута, и ја вам се сад морам извинити што вам га нисам у своје време представио.

Седамнаести се величанствено и суверено уздигао над Осмим и засенио га«. Е, ово знам да не разумете, читаоци, а сами сте криви, јер је јасно као дан, — само док вам кажем.

— ’Ајд’мо! Ниједан не пристаде. — А вала, и сам се чудим што сам се млатио с вама, кад сам вас одавна знао какви сте! — вели Срета. — Сви сте ви мемелуци, инертни према грађанским слободама.

— А вала, и сам се чудим што сам се млатио с вама, кад сам вас одавна знао какви сте! — вели Срета. — Сви сте ви мемелуци, инертни према грађанским слободама.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Сад јури без радости, И често јој дође да склопи очи, бар на тренутак. Драга децо, да ли сте видели воз, ноћу, у даљини, У лакту неке окуке, где је висока трава...

Ал година ради и кад ништа не ради. У шуми, у тишини, сигурно сте већ чули Лишће кад трули. Година, кад јој одлане, Обавља тај посао: Он јој је од лане Остао.

„Предуго се нови човјек порађа”, Мисли Лаза, док неко пита: „Пошто?” Он бабе познаје из Подграђа: „Здраво да сте Вуко, Магдо и Јошко! Ма... шта се с овим старцем догађа? Па... није ваљда... дотле дошло?

Ја презирем све вас, хуманисте!” „Осетљив ко је, нек не гледа! Сви сте ви млакоње и топла браћа! Народе, на продају се даје деда!

Суклате и отровне гује те! Погледом их као огњем ожеже: „Зашто мој старачки живот трујете? Заплеле сте се око мене као вреже, Ал ја, у мраку рањене сујете, Откривам зачетак равнотеже!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Пошто сте се мало одморили, продужимо силажење, сиђимо још за 40 стопа и ево налазимо се у посматрачници на доњем крају цеви на

Малочас сте могли назирати сунчану светлост а сад су густи облаци замрачили сунце и ево крупних капљица плаховите кише што почиње

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Али често пута моју душу плави Неумитна сумња. Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СЕРДАР ВУКОТА Што грајете, који су ви јади, а ево сте гори него ђеца! ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Полеће ни јато јаребицах, и свакоју живу ухватисмо. Стога граја стаде међу нама.

И ПОСЈЕДАШЕ С ЦРНОГОРЦИМА, СВИ МУЧЕ И ГЛЕДАЈУ ПРЕДА СЕ. КНЕЗ ЈАНКО Које сте се јаде скаменили? Што разговор какав не почнете, но поспасте и позамрцасте?

Хајте к мени под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте.

владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте. Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса.

СВИ ПОСЈЕДАШЕ ПРЕД ГЛАВАРЕ И ДРЖЕ ДУГЕ ПУШКЕ УЗ РАМЕНА. СЕРДАР ВУКОТА Добро дошли! Што је било, људи? Кренули сте некуд кâ на војску! То вам није без неке невоље; да се није ко поклâ, Бога ви?

СВЕ У СМИЈЕХ И У ГРАЈУ. СЕРДАР ВУКОТА Дану причај који што сте дошли, да идемо, да не замрчемо. ЈЕДАН ЦУЦА Причаћемо, а имамо доста!

Благо вама који их видите, ви сте ближе Бога и чудесах! ТИШИНА ЈЕ; ИГУМАН БРОЈИ БРОЈАНИЦЕ. КНЕЗ ЈАНКО А бројиш ли све тако, игумне?

ВЛАДИКА ДАНИЛО Причајте ми што је тамо било: ал' сте вуци али сте лисице? ВОЈВОДА БАТРИЋ Весели су гласи, господаре, клањамо се Богу и Божићу.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Причајте ми што је тамо било: ал' сте вуци али сте лисице? ВОЈВОДА БАТРИЋ Весели су гласи, господаре, клањамо се Богу и Божићу.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

с муком горе попе, и када би посађен на миндерлук, када се осети да је сео, да је сигуран у месту, он поче: — Па како сте ми? Шта ми радите? Јесте здрави и живи?

Тамо на капији чу се неки тих, миран глас: — Како сте? Јесте живи? Софка, и сама чекајући га са свећом више главе, испред кујне, укочи се од онога тамо на капији гласа,

Ја, алат! — Живи ли сте? — чу како газда само ослови и брзо поред њега на капију промину. Арса трчећи за коњем, једва успе да испред куће,

Софка чу како отац, видећи све то, а сада још и Софкино овако укопано стајање, у иронији одговара: — Ех, ех, зар сте нас толико жељни? — и то „нас“ наглашује једва угушујући јарост и горчину.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Побијена децо наше земље здраве! Ви сте спасли наше драге, наше миле, Попадали гордо ради наше славе На домаку бесне, неумитне силе.

Ви сте неопходна, драга реквизита И вернога друга и неверне жене, И ласкања што нам снисходљиво хита, И подлости ниске, зло

Ко би вас све редом мог’о да прочита Када вам не смета „средина“ и клима, Кад сте разнобојна, негована кита Отровнога цвећа на стазама свима?

На лицима сте често свима, свуда: Смеши се нада, одрицање, туга; Смеши се младост, старост, љубав, руга, Смеши се философ и смеши

Главна лица: један п е с н и к, једна ж е н а. — Ах, каква срећа! И ви сте на балу. — Случајно, Госпо... Не збијате шалу? — Шта вам пада на ум! — Што другоме не би.

И ви сте на балу. — Случајно, Госпо... Не збијате шалу? — Шта вам пада на ум! — Што другоме не би. — Част што сте овде приписаћу себи. — И треба. — То је љубазно. — О, боже, И тачно. — Да л’ вам се веровати може?

немирни шумор Пролетњег лишћа, падате на умор Сломљена срца, пала уверења; Ви, снови моји дугих ноћних бдења, Ви сте судбине нечитаних строфа, Згажених ружа, прећутаних рâна, Мартовских болних и ћутљивих дана, И тужне душе немих

Ви сте судбине нечитаних строфа. И с тим се треба помирити једном, На жалост, авај! Јер се све свршава Постељом простом,

ствари заборав је исти: За младост, љубав, за цвеће и снове, — Дубок и вечан, што мири и гове; Без профанога сећања сте чисти. За све лепе ствари заборав је исти.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера! И домишљати сте као они!“ одврати му с мјеста ђакон. Лазаревић Рама, Загарчанина, пропушти без иједне, јер Рамо бијаше сувише озбиљан.

„Не памтим да нас се мање окупило на овај год!“ рећи ће Саво Петровић. „Ваистину, жао ми је да сте се и ви измучили по овоме злу времену, оно јест, потребно је било да се скупите, јер имаћемо доста разговора; али,

Но се нешто предомисли па започе с лакшега краја: „Да, да, измучили сте се! Но причајте ми гдје је који коначио, јер знам лијепо да нијесте ниједан из дома јутрос, без тога Бајице.

Владика му махну те он приступи и цјелива га у руку. „Откуда сте ви?“ запита га талијански. „Из Ческе.“ „Зашто бјежите?“ „Зато што ме силом турише у солдате.“ „Ама, ви сте официр!

“ запита га талијански. „Из Ческе.“ „Зашто бјежите?“ „Зато што ме силом турише у солдате.“ „Ама, ви сте официр!“ „То ме је ишло по роду и васпитању, Господару!“ То им је био сав разговор.

Овај пед земље што га шака вас чепље, срце је српскијех бановина, као што сте и ви цвијет народа тога, па док је срце здраво да ако не погине ни тијело...“ „Е ма лијепо ли збориш, Јанко!

„Стан’те!“ викну Оташ, тако снажно да чуше сви успркос шуму вјетра и њиховој наглости. „Станите, куд сте нагли тако! Хоћете да испогибате лудо, без икакве вајде!“ Уставише се.

“ „Богами, и мене!“ дода бркоња Радоје. И још двојица тако се потужише. „Боле вас једнако сву четворицу, јер сте се једнако и утрудили!“ примјети њеки старац и погледа сердара.

Па и не чекајући даље пружи се на пустину, коју му Стана хитро прострије. „Зором да сте на ноге!“ рече сердар жени и снахи које пођоше у преграду. „Марку сам рекао да поћера јунца.

“ „То бива понекад, али у овакоме послу, е!“ рече медик а заврти главом, незадовољно. „Кад сте већ дотле доћерали, треба да и распртите. Рекли сте чојку да је вјерена, па опет да није суђена вјеренику.

“ рече медик а заврти главом, незадовољно. „Кад сте већ дотле доћерали, треба да и распртите. Рекли сте чојку да је вјерена, па опет да није суђена вјеренику. Могао би он сад помислити да се ругате с њим, а то ни дао Бог!

Могао би он сад помислити да се ругате с њим, а то ни дао Бог! Ја ћу, дакле, до краја догнати што сте ви почели!“ рече најмлађи од њих, црномањаст момак, ког се тек бјеше наусница хватила.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Ислам. — Тако сам ти и сам. (И мени је тако као и теби). — Калуђере, да те оженимо? — Да је просто, кад сте наумили. — Калуђере! Жениће те. — Не би та. — Калуђере! Избиће те. — Биће та. — Кириџија, камо ти кирија?

Беж’те, уроци! По ветру сте дошли, по ветру и отишли; без семена сте постали, без семена вас и нестало! Без оца зачети, без мајке рођени, без попа

Беж’те, уроци! По ветру сте дошли, по ветру и отишли; без семена сте постали, без семена вас и нестало! Без оца зачети, без мајке рођени, без попа крштени, немате станка до белога данка,

Устук, ницо одумуцо, ти одуми што си наумила. 2 Што сте изашле вас три? Родиле се три девојке; једна глува, друга слепа, трећа нема.

Сад да сте ми, браћо, сви здрави и ја с вами. (При другој чаши) Писмо првом, а ово ћемо другом, у љубави другој, да бог да!

И куда ћу даље и нам бог дао здравље, и да сте ми сви здрави, и ја с вами! 8 Дај, Боже! овоме дому сложну дружину, ваљане радине, добре господаре.

Јеси ли се већ расуо од весеља?! И ви остали гости, пришипетље! Гле, како су ушутили, па навалили јести! Да ли сте из глада побјегли: нит ко пјева, нити игра, него као гусенице једу и пију, а ја сиромах тепем се жедан и гладан!

Прва сцена Цареви: Ирод, Гашпар, Валтазар и Мелхиор ИРОД: Откуда сте, ви цареви, како је име ваше, куда путујете и коме дарове носите?

— Чуо сам да су ваши били у неки вакат оглашени јунаци мимо остале људе, па не знам има ли их и данас али сте се изродили. — Богме је било и буће свуда свега и свашта, а данас чини ми се да смо ми бољи но ви.

— Ма откуда ти знаш? — Чуо сам када сте изабирали новога сердара и војводу пред војском на Косову, пак рекоше наши стари: ко од нас докаже да је у свом вијеку

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

КАРАЏИЋ СЛАВНОМЕ НИЈЕМЦУ ЈАКОВУ ГРИМУ ПРЕДРАГИ И МНОГОПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉУ Ви сте с покојнијем Копитаром највише учинили те су се Српске народне пјесме на славу народа Српскога тако разгласиле по свој

Осим тога Ви сте мене још од 1823 године, како сам имао срећу у Каслу с Вама се видјети и познати, једнако наговарали и опомињали да

Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: „Који сте и што сте ви? Један по један исповједите ми се на тајно или пред свијема, ако могох да вам помогнем.

Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: „Који сте и што сте ви? Један по један исповједите ми се на тајно или пред свијема, ако могох да вам помогнем.

“ На то рече брат најмлађи: „Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било.

“ Онда најмлађи отпоче да казива: „И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше

Онда му она рече: „Небој се ништа, иди на ону бунарину, где сте мене нашли, па се наднеси над њу па вичи: „Шура, шура.

Како она тамо, сви полете пред њу, а царски син узме је за руку, па јој стане говорити: „Где сте за Бога? ја полудих за вама, а Чизме града нигде нема.“ „Господине!

Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: „Добро дошли, децо! Еда је Бог дао да сте нашли воду?“ А старији синови одмах прихвате: „Хвала Богу! нашли смо.

„Знам ја кукава кукавица“ рече попадија „да је тако, ма да сте му завикали: „На, попе, руку, хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати, а не давати.“ 20.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан одговор онај не чујемо: „Идите од мене, не знам вас ко сте!“ (Мт. 1З, 23; Лк.

моја, именом Господа нашег Исуса Христа да држите ово што вам је заповеђено, и да не буду међу вама распре, него да сте савршени у тој мисли и воли, (І Кор. 1, 10) куповину себи прикупујући као и прекрасни трговци, (Мт.

И тада оног неподобног уклоните са заступништва вашег, а онога кога сте изабрали уведите, а овога оставите да се затим покори.

позивајући се на године, или на број гласова, или приношење села, или имања, него да је поштован од свих које сте ви за савет и старање одредили.

А и када сте на путу, па од тога болујете, лечите се на исти начин. Треба над овим веома бдети, ум чувајући, знајући да је противном

Зашто, дакле, патите и тугујете што сте од богослужења изостали? Не разумете ли да своју душу полажете за многе, као Владика мој Христос, да јасно братију

Блажени да сте у тој жалости и као ревнитељи! Јер добра је молитва, и веома добра: са Богом да беседимо она нас оспособљава, са земље

Тако да вам буде! А ви у спасењу вашем испуњени, као они који сте добро сачували оно што сте примили од отаца ваших, и мени, пак, храну духовну за ово вођење и поучавање у Господу

Тако да вам буде! А ви у спасењу вашем испуњени, као они који сте добро сачували оно што сте примили од отаца ваших, и мени, пак, храну духовну за ово вођење и поучавање у Господу пружајући.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Човек треба да буде реалан! За свадбу, замислите, спрема штампане позивнице, златотисак, надам се да сте чули! ИКОНИЈА (Цмиљи): А парадајз не силази испод седамсто! Ујтру да пораниш, а не ко прошли пут!

ЈАГОДА: Видим да сте у послу. ИКОНИЈА: У кутњаку ми као бургија! Ко да ме чела ујела право у живац! Нађиде ми оне комовице, да држим!

Сигурно би се сетила, да сам је видла. Познајем сваког у фасу. Ето и ви. Дошли сте први пут, а да вас видим кроз десет година, знала би. Дајде две ђуроваче!

А кад она умеси гибаницу! Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице! ИКОНИЈА: Мора да сте нешто имали, кад је толико фалите на сва уста!

СКИТНИЦА: Ишо сам лане, али се нико не сећа. ИКОНИЈА: Лане? Баш сте се рано сетили! И сад на основу чега да је нађете? После толико година, еј!

А кад треба да каже Ш, почне да шушка. Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала? ИКОНИЈА: Побогу, човече, па нисам блесава! Кажем вам да би се сетила да јесте!

Ако вам није тешко. ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко! Могли сте нешто и попити, док стојите! СКИТНИЦА: Други пут. А нисам вам за пиће, имам јетру. Немојте да заборавите.

Гледа ме. Ево овако! Избечено! ЦМИЉА: Немоте да ме препадате! ЈАГОДА: Види се лудило, ненормалан! Да сте му само очи видели! Ко да ме гледа варницама, а не очима! ЦМИЉА: И шта би?

ЦМИЉА: Јесу га барем уватили? ЈАГОДА: Немоте да сте наивни! Префригано је то! Здимио, и то негде Карађорђевом, па Сремском. Упамтила сам му лице за цео живот!

ЦМИЉА: Ништа, само се питам што вас зову Ћора кад нисте ћорави! АНЂЕЛКО: Ћора, то је од ћорисања, погрешно сте протумачили корен! ЦМИЉА: А зовете се, у ствари, Анђелко? АНЂЕЛКО: Анђелко.

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Сад ћу да питам. Капетане! Па где су? Кад су отишли? Што сте им дозволили да изађу? ИКОНИЈА: Ја дозволила? СТАВРА: Шта је, нема их? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Видиш да их нема!

АНЂЕЛКО: Ништа ја немам с том вашком ушљивом! ИСЛЕДНИК: Колко је мени познато, зајдно сте вршили недозвољене радње. А сад кажеш: вашка! Чудна ствар! Јесте се нешто можда покарабасили?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ибрик и пешкир за умивање, сва преплашена окреће се и, над степеницама, виче пригушеним гласом): Софија, Вело, где сте, море? Брзо овамо!

МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од

с почецима већ сумње и слутње неке тешке тајне јер види да Васкини прозори још нису отворени; бесно у мрак): Камо сте, бре, камо? НЕКО С ФЕЊЕРОМ (с лева, дошав до испод степеница, уплашено, пригушено): Ту смо, ту!

МАРИЈА (погледа горе, сети се да треба угасити светлост горе; према кујни): Вело, Софија, где сте? Хајде, кћери, угасите горе, затворите! ВЕЛА и СОФИЈА (одлазе горе, гасе, враћају се опет у мрак кујнски).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Моје кћери, кад би ви управ размислиле и расудиле на коју сте високу одреду од бога саздане, не би вам имала кад ни на ум пасти обрва, очију и прочег тела лепота.

Ви би[сте] се стидиле некакво достојинство у свиленим и шареним [х]аљинама искати. И нарече бог првој жени име живот, јер је она

за не продужавати одвећ беседу шта су у прво време били монаси, шта су временом постали, шта ли би ваљало да су, могли сте ласно познати; а шта су данас у наше време, није потреба говорити. Сви видимо. Ето, видите оца Н. из манастира Н.

” Епископ: „По мојем говорењу? Е мој брате, сами сте се давно и давно истребили, нити сте чекали мога говорења.” Архим[андрит]: „Како, преосвештени господине?

” Епископ: „По мојем говорењу? Е мој брате, сами сте се давно и давно истребили, нити сте чекали мога говорења.” Архим[андрит]: „Како, преосвештени господине? Не разумем што с тим мислите.

Она заповеди слушкињи да ми дâ комад хлеба, говорећи: „Кад сте луди, ја вам памети не дадо[х]; идете по сунцу и гладујете, а ја знам добро да та ваша риба неће на мој тигањ доћи.

Он исти, игуман будући, начне нас питати. Игуман: „Откуд сте ви, децо?” Ја: „Из Баната.” Игуман: „А далеко ли сте накањени?” Ја: „Овде би ради остати, ако нас примите.

Он исти, игуман будући, начне нас питати. Игуман: „Откуд сте ви, децо?” Ја: „Из Баната.” Игуман: „А далеко ли сте накањени?” Ја: „Овде би ради остати, ако нас примите.” Иг[уман]: „Што ћете овде?” Ја: „Наумили смо покалуђерити се.

Архијереји божји, свештеници мирски, који читате свето евангелије, вичите! Вичите к народу; ваша је то дужност! Зато сте оци и пастири. Не издајте чисто Христово ученије!

сам могао, за раширити еван|гелску истину и науку и за привести многи народ к богопознанству; но, да сам знао у каквој сте слави ви монаси код бога, ја ни за што друго не би[х] се старао, оставио би[х] свет и царство, отишао би[х] у пустињу

” „А зар сте ви унијати?” — речем му ја уплашен. „Јесмо,” одговори, „и да то нисмо, ми не само не би[смо] колегијум наш овде имали,

је желаније моје с лихвоју, сподобивши ме за ово претпријатије љубов и похвалу избранејших нације наше, од којих сте и ви, дражајши мој, заслужити.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Сви очекиваху ко ће први проговорити и како ће. Први пробјеседи слуга Стипан: — Људи божји, ала сте дивљи! Тај ваш дуван смрди, вире ми, кâ куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу пошто изађете!

Људи божји, ала сте дивљи! На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне: — А да што смо него дивљи! Ми смо, болан, кâ звирад!

“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа. — А шта радите више, враг вас однија, а?

“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа. — А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг.

— Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? — Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро. — Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар... Све се зна.

— рече Кењо с малом душом. — Шта може бити? Ово је лепорат, у коме се налази све како је било, како сте коња одвели, куд сте га провели, све, све, све, до најмање ситнице. — Дај, дите! — викну опет кнез.

— Шта може бити? Ово је лепорат, у коме се налази све како је било, како сте коња одвели, куд сте га провели, све, све, све, до најмање ситнице. — Дај, дите! — викну опет кнез.

— Шта сам могâ учинити? Јето синоћ уватија га огањ и кашљâ је и знојија се, кâ и сваку вече! А то сте знали сви. Баш синоћке би му лакше и разговарали смо се и смијали. Још рече да ће јутроске на матутин, ако витар ујења.

— Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи! Прикојуче, уочи недиље, кад сте сви били на великом благослову, у први сутон, ја се наслонија на овај прозор, па гледам какво ће вриме.

Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. — Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте! — Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом!

Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. — Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте! — Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом! — рече Бобан, који искочи насусрет и скиде капу.

Је ли тако, браћо? — Тако је, тако! — заграјише сви. — Е, па у име тога да сте ми здрави! — настави Тртак. — За здравље ови вридни дијака и њиове липе младости. Бог им дај да доживе оно за чим иђу!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ми се кобно лелујамо И слушамо ветар само И нит по нит како пуца... КАМЕНА УСПАВАНКА Успавајте се где сте затечени По свету добри, горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите

У ДОЗИВИМА Ту сте: топли дане, рибо у муљу, трско Која шуштиш од сунца у мом слуху. Веверице, измишљена на грани: што ме дрско Гледаш,

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Пас му леже између ногу, послушно трпећи миловање по врату и гужвање дугих, клемпавих ушију. — Сви сте се погојили... Марш, животињо псећа! Уђе у киселкасту, љуту топлоту стаје, у густо и гласно дисање говеда.

— У туђим санкама? — Изненада сам и пошао Служба.. Знам да сте у великом послу. У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње.

Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу. Он је тражио само хлеб. А Ви, радикали, обманули сте га да је устав — хлеб... Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт.

Моји унуци биће Тошићеви унуци. Аћим чупа браду. — Да израчунамо колико сте потрошили на мене. — Израчунај ти! — Израчунао сам, Ђорђе. Мени припада трећина.

— Закон?... Ја сам закон! Све је моје. Само преко мог гроба можете да се делите. Аја ћу још да живим!... Обојица сте једнаки! — Аћима оштро заболе што први пут пред Ђорђем ружно говори о Вукашину. Удари песницом о софру. Посуђе звекну.

Ноћас се и теби родио син, а ти хоћеш мога... Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића. Шта ти ја могу? Јаловак си. Сви сте ви исти, сунце вам, мајку вам, бога вам божјег, све вам...! Тола клону поред огњишта.

Дукати су његови синови... — Паметно збориш, газда-Ђорђе! — рече један са обешеном главом. — Сви сте ви голокотре! Окламиши, чанколизи... Варошко буњиште. Целу Паланку могу да купим! — Ти си сељак!

Ђорђе га није познавао, па мирно рече: — Добро, шта сте ви сви редом? Што ме гледате као телад? — Тако је, газда-Ђорђе! — Јеси сељак! — Дукат је бог!

Он влада свим царевима. Војске су ништа. деца су ништа. Странке су ништа. Жене су ништа... Очеви су ништа. Ви сте ништа! Ико, дај им ракије док не поцркају! Видиш ли да чуче око мене као кучићи? — Ђорђе испи чашу До дна.

Хајдучија, галама, подваљивање глупим сељацима. Јесте.“ „Умукни!“ „Сви сте ви лопови и курјаци.“ Није подизао глас. „А Ти си најгори међу њима. Јесте.

Од зујања, тутњаве и жубора. „И несрећу мајка рађа. Ако сам добро запамтио, тако је деда рекао. О чему сте разговарали кад ти је то рекао?“ Зашто се баш тога сетио?

Онда сви зверају около, у маглу, у коју тону гомилице кућа и крошње дрвећа. — Дођосмо — рече неко. — Знао сам да сте ту — рече Аћим. — А кад ће они да стигну?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај!

Онда најстарији скупи храброст, па рече: — Не причајте којешта! Погледајте колики сте! — Шта кажеш? — насмеја се румени. — Погледај мало боље!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!

Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!

Ој вечери, о слатко чекање, О ви ноћи, моји бели дани, О ви дани, а са два сунашца, Где сте јако, где је злато моје!... Плачи, траво! запевај, славују! Злато моје земљица покрива!... Бр.

О мили часи, како сте далеко! Ви драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

О мили часи, како сте далеко! Ви драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

В. Илић ЦXXИВ Са погледом угашеним, С прекрштеним рукама, На мртвачком одру свом Лежао сам међ' вама. Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили, И о мојим боловима Са уздахом зборили.

Ја жељах да сте вечно покрај мене; Да моја љубав никада не свене; И венац лепих жеља ја сам плео. Ал' кад сам крај Вас био, ја сам

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне, мрачан ли вас облак покријева и све ваше посљедоватеље! Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са бесловесношћу, небу грабећ искру божествену, с

је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с вама није доша друг вам чином једнаки, Сатана, јер сте често скупа долазили ка небесни војеначалници.

О сљепоћом опојена злобо, о зла жертво душе изгубљене, рат сте дигли на свемогућега! Би несретњи морехоци пређе, - постигнути корабљекрушењем на средину бучна океана, кад окрену

До рођења св'јета истинога, ви пресретни поклоници сунца! Ви сте вјерни небесни синови, вас свјетила луче животворне носе к творцу, лучах источнику; луч је сјајна богословија вам,

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Добро сте посматрали и запазили“, рече Питагора. „Цео рој тих звезда путује од истока према западу. О томе ћемо се идућих ноћи

Младић се осети овде као код своје куће. „Есхило, Софокле, Еурипиде! Та ви сте моји добри познаници. Ваша дела сам небројено пута прочитао, разумео, осетио све њихове лепоте, схватио њихов смисао,

Он се, као што сте из његова предавања разбрали, у слепом поверењу, позвао на исказе других, а није нам ни њихова имена овде саопштио,

Он је, као што сте из његових уста чули, кратко напоменуо да потпуно помрачење Сунца траје, по причању очевидаца, само минут два; није

Јер ви сте, беспрекидним немирима по осталим покрајинама Александровог царства протерани са својих огњишта, нашли овде уточиште,

„Свакако веће предузеће мора имати свог окретног набављача, па и моја трговачка радња“ „И ви сте трговац?“ „Дабоме!“ „А каквом робом тргујете?“ „Новцем“. „Новцем! Та то је најбоља роба што постоји!

„Ви сте јој присуствовали? рече он изненађен. „Као обичан гледалац! Као што сада вас, учени господине, видим пред собом, тако

„То је дуга прича“. „Разумем. Ми то тамо у Ломбардији знамо само отприлике шта сте урадили, па и то је врло много, но хтели бисмо све да знамо“. Он поче да се врпољи.

Радило се о том да се те празнине попуне“. „Па шта сте урадили?“ „Наш надбискуп нам одобри потребна средства да те списе набавимо у Кордови, Гранади, Севиљи или којој

„А колико сте дела ви, учени господине, превели на латински језик?“ „Биће их преко седамдесет“. „Преко седамдесет!

Кремона је мало местанце, а ви припадате целом образованом свету и потомству. Ви сте далеко узлетели из нашег гнезда, али ми ипак дозволите да вам, у име наших земљака, поставим и њихово треће питање:

Ја седох на једну од наслоњача, а Мардохај се згрчи на миндерлуку. „Ви сте се Герардом подуже забављали?“ започе он разговор.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— О, господине посланиче, — одговорих устајући — то сте, дакле ви? Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим

Утолико... Има, има нешто од Сирана у опату Коањару. — Не налазим да сте у праву — рече ошишана студенткиња, сува, доста дужна и испијена жена ниских груди, колико да се умеша.

Сваки данас може да заради, ако хоће и колико хоће. А ви сте врло неучтиви и дрски. — Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи.

— Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи. — Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде. Врло!

Ја видим торбе сасвим нове, а ви као да сте из апса или ропства. — Кумрија — дрекну трговац — ја морам преступити.

— Шта, — престрави се он будећи се — шта се десило? — Свирали сте на узбуну и воз је стао. — Без увреде, господо, — заврши трговчева жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући

“ тако ми је рекао командант. Требао сам одговорити: „Господине пуковниче, Ви сте... сви смо ми највећи ниткови.“ А он би казао: „Ви сте полудели, ви ћете бити оптужени и деградирани.

Требао сам одговорити: „Господине пуковниче, Ви сте... сви смо ми највећи ниткови.“ А он би казао: „Ви сте полудели, ви ћете бити оптужени и деградирани.

Четни наредник, који беше изашао у сусрет транспорту, викао је: — Магарци, тако вам треба кад сте задоцнили! — Комесар је крив, ми нисмо — одговарао му је један од војника, вукући са очајним напрезањем мазгу која је

Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели. Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме.

Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели. Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме.

А мислим знам и ја. Он застаде па спусти ствари на земљу. — Код господина Николе Глишића? А шта сте ви њему? — Рођак.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

— Здраво да сте, Егидио! — махнула би му она руком с прозора, као што одабраница у арени махне из почасне ложе свом тореадору.

Ако се сјећаш, ја вам никад, ни онда док сте били дјеца, нисам наметао начине и облике вашег вјеровања. А најмање сам вам усађивао некаквог бога попут онога с

— То је жива истина, оче, мора се по души рећи — пожурим се да му признам. — Ви сте увијек били јако толерантан, јако попустљив, с вама се увијек могло некако на крај изаћи.

Баш „либералан фратар”, како су вас звали у нашој благоваоници. Сјећам се како сте се оних избора ангажирали за мог дједа, као либералног кандидата, и неприлика које сте због тога имали у самостану.

Сјећам се како сте се оних избора ангажирали за мог дједа, као либералног кандидата, и неприлика које сте због тога имали у самостану. Насмијао се. Старац је био видно поласкан.

Али ти си умјетник, права правцата умјетничка природа... — Хвала вам, оче, за тај еуфемизам, — насмијем се ја. — Ви сте увијек били благи према мојим сагрешењима... — Не, Иване, немој ме криво схватити.

за мене је једини, незамјењиви, једино могући бог, сав израстао из мене, „из управ овог и оваквог бића”, као што сте малочас рекли... Био сам се у говору загријао властитим ријечима.

Питали сте ме малоприје што радим. Ето, забављам се смишљајући сличне приче и причице, за себе самог, наравно, као на примјер ту

Ја се од срца насмијем. Дошао ми је одједном безазлен као дијете. — Е, баш сте широк фратар, „либералан фратар”, имао је право покојни дјед. И добар човјек, к томе.

Ријешите ми, молим вас, једну „тајну“ која ме намучила у дјетињству. Причало се — ви то сигурно знате — да сте некад били кавалеријски официр и да у свом ковчегу још чувате официрску сабљу и калпак.

Постхумно сам им се насмијао: та ви сте ме плашили утварама! Далеко теже било је оно што сте ви сматрали бубицама и ћефовима.

Постхумно сам им се насмијао: та ви сте ме плашили утварама! Далеко теже било је оно што сте ви сматрали бубицама и ћефовима.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. — Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли?

Седи доле! — и замахну ножем. У кући се разлеже страховито врискање. Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: — Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.

— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.

Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? — Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица.

Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани

— Јавиће он све. Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали. И то ће јавити. — Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.

Шта велиш сад? — Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. — Како то? — Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. — Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук.

Васпитање је, ако хоћеш да знаш... — А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?

— узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће? Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш ?...

апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам !

— Зној удара од њих. Ал’ оне раде, а ви господујете. — Зар смо ми господа? — Ја што сте?... Варошке... — Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха...

трес-трес... трес-трес... — Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било?

Кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу. Кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше

Сјутрадан рећи ће Таригора: — Е, браћо, ако ће се живљети, мора се и радити, стога ако сте споразумни са мном, а ви хајте данас у лов, а ја ћу остати да справљам ручак и да пазим кућу. Тако и буде.

Уљегоше унутра, ал̓ у њима нико не бијаше него једна жена, па их упита: — А знате ли гдје сте дошли? Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља, па их упита: — Јесте ли гладни?

— Идите сад куд знате, јер ће сад доћи краљ, па ако дозна за вас, погубиће вас, а видите да сам и ја иксан као што сте и ви, па сам њему допала у руке, те се не могу никако избавит.

— Шта је, јеси нашô правду? — отац на њег већ издалека. — Јесам, — каже — ал̓ не тако како сте ми ви казали. Ево, ово је правда, — па он оцу покаже на вишњовац. — То? Та иђи, сине!

— а оне реку: — Бог помогао, побратиме! Јеси ли ти нас побратио? — Јесам, — рече он — а да ли сте ви моје посестриме? — Јесмо, — реку оне (а то су биле виле).

Кад у крчми нађе друштво, сви се зачуде и упитају га откуда му то, а он им рече: — Па ето, ја добих; да сте и ви ишли, и ви би добили. Сад је мени свеједно: давало се, не давало.

из дома донесу, и међу овим посљедњим ево ђе иде некакав одрпан сељак и носи врећу окрпљену про рамена и упита: — Што сте ме звали? — Богме, — рече кнез — да плаћаш владичине паре од ове године.

Ако смо се и одоцнили, нијесмо запостили. Цар им одговори: — Сами сте собом изгубили, бијасте прије доћи; кога није на дијелу, њему нема ни дијела.

— Знам ја, кукава кукавица, — рече попадија — да је тако. Ма да сте му завикали: „На, попе, руку!“ хоћаше скапулати, јер је вазда — тешко мене! — научио узимати, а не давати.

баба између њих почела на сву прешу да вретеном окреће предиво, и у вас грохот почне се смијати па рече: — Луде ли сте, кукала ви мајка!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ШТАПОВИ И ШТАКЕ Да се поклоним пред вама, јунаци, Што сад носите штапове и штаке: Новоме добу ви сте светли зраци, К'о многи живи, као многе раке.

Да се поклонимо одано и смерно Пред вама, што сте ране без лека Примили на се к'о знамење верно Истинске службе, пробуђеног века.

Да се поклоним пред вама, што сада На сваки корак брижљиво пазите: Ту скоро царство згазили сте, мада Сад мали поток са муком газите.

Пошли сте у рат и здрави и смели, И оставили куће и гајеве: На путу своме победе сте срели И оживели прастаре змајеве.

Пошли сте у рат и здрави и смели, И оставили куће и гајеве: На путу своме победе сте срели И оживели прастаре змајеве.

Пошли сте у рат са ножем и пушком На нож и пушку два зликовца стара, И у два марша својом снагом мушком Народ сте спасли мрака и

Пошли сте у рат са ножем и пушком На нож и пушку два зликовца стара, И у два марша својом снагом мушком Народ сте спасли мрака и Татара. Пошли сте у рат, поносити, скромни, Без много “ура!

Пошли сте у рат, поносити, скромни, Без много “ура!”, ал' храбри и прости; Дошли сте кући ломни, много ломни, Носећи земље и

Пошли сте у рат, поносити, скромни, Без много “ура!”, ал' храбри и прости; Дошли сте кући ломни, много ломни, Носећи земље и сломљене кости.

11. АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ Долазите данас уз добоше, трубе, Као кад сте пошли за слободу брата, Само што вас сада венци славе љубе, И што долазите из два срећна рата.

Кроз топовску рику и дим од пушака Подигла се најзад царевина стара. Ви сте све постигли. Сад нема Турака, Нема ни Сливнице, ни беса Бугара.

У име слободе и вечног морала, На које чекаху пет дугих столећа, Ви сте своју браћу опростили зала, Пробудили земље и нова пролећа.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Едисон ми је једном рекао: “ Међу својим асистентима имао сам много правих радника, али ви сте их све надмашили.“ У том периоду сам израдио нацрт за двадесет четири различита типа стандардних машина с кратким

“Зар вам нисам рекао?“, тријумфално сам упитао своје службенике а један од њих је одвратио: ”Невероватни сте, господине Тесла, све се управо догоди онако како Ви предвидите.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

На сва питања сам спремно одговорио позивајући се на оца као на свој ауторитет. - Па ви сте имали изврсне учитеље, у оцу и мајци - приметили су они и додали: - зар очекујете да ћете наћи боље учитеље у Прагу.

Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот. - Ви сте погрешно схватили моју мајку, Михајло – рекла је ”Вила” - она је хтела само да чује Ваше мишљење о женским пословима,

- Овај посао вам је много боље успео него онај са пекаревим колима, - рекао је и додао: то је зато што сте овде употребили нека средства за брже сушење боје.

У таквој ситуацији би једна од девојака запевала: “Погледајте Балканца!” - а друга би додала: ”Да ли сте икад видели такво бугараско недело?

Мишићи и мозак су две изванредне ствари које треба имати при одласку на колеџ и за време док сте у њему. Неколико догађаја из доба мојих дана у Колеџу доказују важну улогу атлетике у животу на америчком колеџу, али

- Не - одговорио сам му. - Ви сте срећан момак! – рекао је Енглез, додајући да би много дао да је на мом месту. Казао ми је да сада мора да се пење на

- Америка је земља у којој се све брзо мења - рекао је пошто је чуо да сам ја онај дечак, и додао је: - мора да сте се много променили, јер ми сада изгледате као прави Американац; а ми смо овде као и наша драга Аустрија, као и сви

- Реците мајци - завршио је он овај наш разговор - да сам срећан што је на мене пала сва одговорност за то што сте отишли у далеку Америку. Она нам више није далека. Она је у нашим срцима јер сте нам је донели овамо.

Она нам више није далека. Она је у нашим срцима јер сте нам је донели овамо. Она је нова земља на мојој земљописној карти и Нови свет у мом духовном земљопису.

- Тако нешто сте. по свој прилици, причали у Карловцима на оном народном збору? - упитао ме је овај лепи и ведри ”инквизитор” - а на то

која уме брзо да мисли, да се пробуди пре тога и учини ону другу ствар којаје такође природна - и онда додаде - то што сте рекли потврђује обавештења која сам добио о вашим јавним изјавама у којима поричете божанска права круне, а истичете

- Не - одговорио сам му. - Ви сте срећан момак! – рекао је Енглез, додајући да би много дао да је на мом месту. Казао ми је да сада мора да се пење на

Ћипико, Иво - Приповетке

И збиља, у згодни час неко чељаде устобочи се на кућноме прагу. Огледа се уоколо. —Шта сте ту стали? — јави се осорно. —Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту?

—Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада?

—Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа! — врцне она мало разговором. — Дајте мало сухих дрва! —Зар сте све изгорели? Ча радите од њих? —Има, има још, — пожури Цвета, — но мокра су. — Осушите их... Видићу ја.

прилази Митар; погледа их испод ока и поред њих прође; збуни се, па кашљуца, и као мимогред пита их: „Еле, момци, како сте?” Браћа га у чуду гледају и не одговарају гледају га како тешко корача и презаво се на све стране обазире.

Можеш ли сам? —Слабо... стока тек што се држи... Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити.

— Што сте невесели? — силом шали се Лазо, с очитом жељом да их разигра. — Лијепо се састасте, па да уживате! Де, соколови!

— Сједите, немојте ради мене... — и прекидох, стидећи се што се старица испред мене исправила. — Не мари, ви сте ово први пут дошли на шкољ, а ко дође, ваља да се најпрво са мном поразговори! Је ли тако? — обрне се рибарима.

—Како сте могли тако весело провести дане иза мужевљеве смрти? — упитам је, жељан из њезиних уста чути оно о чему су ми толико

— Ако ћете да вам право речем, отада и знам што је живот, — одговори старица очито искрено. —Могли сте се удати за онога.... —За старога Андрију мислите...

нађемо се често... А да смо се вјенчали, брзо би додијали једно другоме... Имала сам с њим и једно дијете... —Колико сте их у све имали? — прекидох је.

— 'Ајде ти дома, ја ћу доћи!... Ово су наши, мушки посли! — Како сте сви вредни! . . Биће како он хтеде, одврати она с увјерењем и поврати се.

До часа настави блаже:— Ви сами знате пивали сте му жиће, који је оно стари чудотворац... —Светац старе вире, — помогне му Букало.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

и њена музикалност припадају тој „све чистијој“ и „све зрачнијој“ линији која је и „најстарија традиција“: Погледале сте се звезде Кришом да небо не види Мислиле сте добро Разумеле се наопако Освануле сте хладне Далеко од огњишта

и „све зрачнијој“ линији која је и „најстарија традиција“: Погледале сте се звезде Кришом да небо не види Мислиле сте добро Разумеле се наопако Освануле сте хладне Далеко од огњишта Далеко од капија неба Погледајте мене

традиција“: Погледале сте се звезде Кришом да небо не види Мислиле сте добро Разумеле се наопако Освануле сте хладне Далеко од огњишта Далеко од капија неба Погледајте мене звезде Кришом да земља не види Дајте ми

повод је ваша најновија – десета по реду – студија Лирске епифаније Милоша Црњанског и награда „Младен Лесковац“ коју сте управо и за њу примили.

• Већ је уочено да сте Ви на нов начин прочитали Црњанскијева најзначајнија остварења, „Стражилово“, Код Хиперборејаца и Сеобе.

• Познато је да у проучавању књижевности полазите од достигнућа модерне, пре света руске семиотике. Превели сте веома значајне студије Лотмана и Успенског.

Превели сте веома значајне студије Лотмана и Успенског. Када сте се сусрели са семиотичким студијама и њиховим ауторима и како су изгледали ти сусрети?

• „Семиотика је средишња дисциплина у проучавању књижевности нашег доба“, написали сте у уводу књиге Елементи књижевне семиотике. Чиме је семиотика задужила ововековну науку о књижевности?

• У основу својих књижевнотеоријских разматрања поставили сте питање одређења и научног опуса књижевног текста. У томе опису битну улогу имају његова двострука организација,

Видљиво је то и у вашим радовима, посебно у тексту о Нечистој крви, а објавили сте и запажен текст под називом „Балканска култура“.

• Говорили смо претходно о контексту националне књижевности. Оснивач сте и руководилац пројекта „Поетика српске књижевности“ (у Институту за књижевност и уметност) у оквиру које је већ

• Професор сте српске књижевности ХХ века Филолошком факултету у Београду. Било је много полемика, неразумевања, чак и злурадости,

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш. Ти си увек говорио да је волиш. ЧЕДА: А ви сте говорили да има 12000 динара мираза. ЖИВКА: Па има. ЧЕДА: Ама где су? Волео бих да видим тих 12000 динара.

ЖИВКА: Молим, изволите! ПЕРА: Господин није код куће? ЖИВКА: Не! ПЕРА: А није ни у канцеларији. ЧЕДА: Ви сте чиновник? ПЕРА: Да, писар код господина Поповића. Па хтео сам да јавим да је кабинет дао оставку.

ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да!

ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили. ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити.

ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили? ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је!

(Разиђу се сви по кући да траже цилиндер.) XИВ ЧЕДА, МОМАК ЧЕДА (момку, с којим је остао сам): А ви сте давно у министарству? МОМАК: Врло давно, господине...

МОМАК: Врло давно, господине... ЧЕДА: И вама је то сасвим обична ствар кад се мења министарство. Променили сте их много? МОМАК: Много! Коликима сам и коликима ја већ сагледао леђа...

Пита ли се ту ваљда још когод? ЧЕДА: Па да, питају се и други министри! ЖИВКА: А ја? ЧЕДА: Па шта сте ви? ЖИВКА: Како шта? Још питаш. Ја сам роцпођа министарка! (Удари у сладак смех од задовољства.

ЧЕДА: Охо, хо! Па ви говорите као да сте ви министар. ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више.

ја, овај... ја сам дошао да вам јавим да сте постали министар. ПОПОВИЋ: Знам ја то, господине Перо. ПЕРА: Знам ја да ви то знате, ал' опет сам ја хтео први да

ЖИВКА: Тебе не, не бој се!... Него ствар... Зато сам ја и мислила да ми тебе најуримо. ЧЕДА: Тако! А то сте ви смислили? ЖИВКА: Ја, дабоме! Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи. ЧЕДА: Диван план!

Је л' то централа?... Дајте ми, молим вас, (гледа у цедуљу) 5872... ало... је л' то фотограф Пешић?... Ви сте?... Овде је госпа Живка министарка. Је л' те, молим вас, нисам вас ни питала, кад ће бити готове слике?...Тако...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

трага нема - сестру у краковској болници, и чује како га прекорева: „Ала ви немирно спавате, плачете и вичете, мора да сте опет дуго читали те ваше луде књиге. Сутра ћу вас издати лекару. Зар не видите како сте се већ осушили?

Сутра ћу вас издати лекару. Зар не видите како сте се већ осушили? Боже мој, како сам ја представљала себи Србе”. 221 Сан у сну, или двоструки сан, није новина у

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Ти ми некад сачува образ, право је сега и ја да ти вратим... Сви сте слободни Земљаци сме. Вије в туђина да печалите, и ја такец... Ракије да се напијеме, ама турски, а не каурски...

— Здраво–живо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену главу к

Било да ти је муфтија ту!.. У, побратиме, не укори се, што си се збу– нио?!.. Е, заиста сте ви Арнаути слаби људи: рекао би човјек да вам је Аустрија већ посадила на столицу Скендербега...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Стармали« 1888. ПРЕТПРОЛЕЋНА ПЕСМА Пролеће је веће близу И бистрији дани с њиме; Питаће нас: чиме сте се Занимали прошле зиме? А ми ћемо одговорит’ Ведра лица (како није!

Будилници свести и намере красне, Носиоци мисли тако горостасне, Ви сте сада мртви — време напред уји, А ми изложени вихру и олуји.

Моруне беле, јесетре слане, Та и вас људи достојно хвале, Ал’ кад се само кечиге сетим, Све сте ми друге кô трунци мале. Има ли тога цара ил’ краља Кој’ не признаје твоје дивоте?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле, те толико на њи атакирате? Тако сте нас у пређашњем вашем дјелу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Тко вас је поставио арендатором?

“ Моја лепа фрајлице, жао ми је што сте мене ради та ваша мала устанца заоштрили. Ја на моду нимало не вичем, него на злоупотребленије, на претеривање или,

ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је тео за пединтера стати. ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу? ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је гурбијанство.

Ах, саме даске морају од жалости плакати! ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом? ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница уватити.

ПОЗОРИЈЕ З. САРА, ПРЕЂАШЊЕ САРА: Службеница, службеница, како сте? Аа, ту и фрајлица, драго ми је, драго ми је, хибшес ксихтл! Лепе очице, глатки образи, смеђа коса, хипш, хипш!

једва сам је пробудила; то вам је мопс, да се не може исказати: волим њу него најбоље печење. Пак како сте ми, како сте ви ручали? ФЕМА: Мико фо! САРА: Драго ми је, без друштва то најбоље није баш могло бити.

једва сам је пробудила; то вам је мопс, да се не може исказати: волим њу него најбоље печење. Пак како сте ми, како сте ви ручали? ФЕМА: Мико фо! САРА: Драго ми је, без друштва то најбоље није баш могло бити.

Госпођа, фрау фон, или ма... ма... како, врагу, француски кажу, не могу од љутине да погодим. ЈОВАН: Шта сте ме дакле звали, ма... мајс... госпођа, оћу да рекнем.

Не знаш ли ти да је моје тјело слабо? ЈОВАН: Е слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели! ФЕМА: То је инпретиненција!

Тако би ме безобразник и пред каквом страном персоном осрамотио. ЈОВАН: Па шта сте ме звали? ФЕМА: Звала сам те да ти дам регулу да не будеш као досад, или као што су ове дроље.

ФЕМА: Јокан, добићеш јошт и Анчицу. ЈОВАН: Анчицу, Анчицу! Хм, ала сте ви мајс ...онај, госпођа, велики, ђаво! ФЕМА: Ух, ух, ја ђаво! ЈОВАН: Како ви то све знате, као маторац неки.

) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (успија це): Анчицкен, то је моје право име. АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено В Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме

сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас нашли збогом граде где се прекида моје сећање сада сте мртви и ваше је тело неопипљиво сећање и топла прегршт земље прегршт Србије и нас рефрен: Уста су била испуњена

ли у насиљу прерушену срећу Ил три пута дат себи три пута рекох не О смилујте се узмите натраг Слободу коју сте ми даровали Књига која се чита при светлости муње Затим злочин у славу сунчевог изласка Све је то громом запамћено И

Краков, Станислав - КРИЛА

— Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака. Засењен фењером мајор је загледа. — А... ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају. Размазили сте тог вашег писара. Хоћете ли коњака? Узмите.

Засењен фењером мајор је загледа. — А... ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају. Размазили сте тог вашег писара. Хоћете ли коњака? Узмите. Тако из чутуре. Капетан је брисао подшишане бркове. — Добар је.

Њихови образи су били румени, а плећа широка. — Осуђени сте на смрт а весели сте. Носите радост као кожну болест у себи. Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се.

Њихови образи су били румени, а плећа широка. — Осуђени сте на смрт а весели сте. Носите радост као кожну болест у себи. Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се. Чему?

— Осуђени сте на смрт а весели сте. Носите радост као кожну болест у себи. Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се. Чему?

— Осуђени сте на смрт а весели сте. Носите радост као кожну болест у себи. Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се. Чему? Кућама порушеним у којима се плету плетенице за нечија гојазна рамена?

Побијеној, искиданој деци? Образи су му горели руменилом све јаче. Закашљао се. — Као волови сте, који вуку топове за друге. Погледајте. Али они бар тужно мучу.

Војници још нису имали ваши, па се нико није биштио. Потом се трупама делило поуздање из штабова. — Ви сте између чекића и наковања, — говорио је официр из штаба.

Тада ништа није пуцало и белац је задовољно разгонио репом крље. — Тешко је, али сте челик, па ћете издржати... Прљави војници су ћутали, и чепркали по прашини. Правили су заклоне на падини.

Чичи мајору је нешто неугодно, чупа бркове, а кроз тело као да му мајушни куршуми јуре. — Само храбро, смело, стари сте витези. Напред, па са срећом! Колона се крете. Под стенама леже увијена тела, гомиле ранаца, бачено оружје.

Жена га је смешећи се гледала, јер још није чула то тешко и дугачко име. — Кајмакчалан, 2525 метара... — Какав сте ви леп дечко... Болничарка га је помиловала по прљавој коси. У бараку је ушао чупав пекиншки пас и зацикао пакосно.

сада ће певати... да, моју малу жену... узмите је за вечерас... — Митфорде, пијани сте... — Не, не, узећете је...

Петровић, Растко - АФРИКА

другој: „мадаме, мадаме, мој муж је мажискил а ја сам пароксизам; а не, мадаме, ви, напротив, нисте пароксизам, ви сте вербал!

Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу шалупу!“ Грди ме што сам за три поклоњена јајета дао десет франака.

Рече ми: „Ја полазим сутра за Феркасандугу, одакле вас могу једним заобилазним путем оставити у Банфори, коју сте желели да видите.

Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако како ви мислите. Ја сам увек још човек међ људима.

говори сам дуго, реч по реч, сасвим тихо, скоро шапатом у улаз колибе као у какво огромно уво. Онда одлазимо. — Шта сте говорили? — О, ништа, — одговара он с гађењем.

“ — „Ни ја, тј. никако не бих смео гарантовати за вас да сте протестант, али бих смео да нисте католик.“ Био сам заборавио да сам у Африци и разговарао сам са својим домаћином,

Кад уђем у његов осветљени простор он мс тужно и уљудно поздравља. Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено.

Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио. Мислио сам да не желите да ме видите. Како? Ни ја не разумем!

„Нон з' не па при, мусје, зе виен селман де ле позе,“ каже бој кад узме нешто да би украо а ви му саопштите да сте то приметили. Он онда брзо оставља ствар на своје место И тврди да је уопште није ни имао у рукама.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: А ви стојите?... Ал’ сте блесани! Или чекате ту да издахне Од силне глади, очигледице? Хајд’ иди, Вуче, вод’ га колиби!

То је он!... СТАНА: Ми нисмо овде дошле у госте — Залутале смо ту! ГЛАВАШ: Не чини ништа. Нама сте тиме много милије. РАДАК: Па да, Што ненадније, то пријатније! ГЛАВАШ: Остан’те овде за неки дан! Чекаће паша!...

Ја сам и онда био са тобом, Са модрих уста кад је лебдео Последње речи свети благослов: „Нека сте срећни, децо, обоје!...“ СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!... Ох!... СТАНА: Проклети, бог дао!

(Главаш са Хаџи-Проданом долази) ГЛАВАШ: Е, добро кад сте ту! А већ сам о злу неком мислио И слутио сам какву несрећу. Ал’, хвала богу!... Је л’ спреман чамац?...

СТАНА: Мудар си, пашо! На свету, ваљда, нема мудрости Која се с твојом може сравнити!... СУЛЕЈМАН: Чули сте све; Ја донде нећу оком тренути; У тихом миру тамне поноћи Измишљаћу му муке, болове, Од којих ће се подне грозити.

(Баца пушку доле.) И ти си тешка кô од олова! Радаче!... Вуче!... Где сте сад?... (Радак, Вук и Исак улазе.) РАДАК: Шта је, Станоје? Што си нам данас тако клонуо? ГЛАВАШ: Ње нема ту!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Распаљују, распаљују, вера много може, она фанатизира и челичи. — Лепо, дакле, ви сте, оче прото, српски дервиш, па хајдете да учинимо овако: ја ћу узети сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што

О, мали сиротани моји! ви не знате каква опасност прети вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили безбрижно детињство; не знате да је пламен већ прогутао или ће

О, мали сиротани моји! ви не знате каква опасност прети вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили безбрижно детињство; не знате да је пламен већ прогутао или ће наскоро прогутати све оне миле кутиће, све

вашем оцу, који тамо стоји у бојном реду пред Турцима; ви не знате каква опасност прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба,

Турцима; ви не знате каква опасност прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па можда и без родитеља...

Кад дођем у штаб, затекнем ђенерала Черњајева љута и забринута. — Где сте ви? Има по сата како вас тражим! — Био сам на вису да посматрам борбу на Тешици. — Па види ли се што?

Комаров се чисто обрецну на ме: — Молим вас, оставите ме на миру! Зар не видите да место, где сте ви уобразили да нешто видите, лежи скоро спрам самога Алексинца.

ми те на противној страни исте цедуље на којој је било Прапорчетово извешће напишем ово: »Останите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба умрите на њој. То вам налаже част и то вам заповедам ја. Черњајев.

— Где сте ви досад? Ако се не варам, вама је наређено да се у 7 часова јавите мени у штаб, а сад је девет — питао је ђенерал.

— Тако сам и учинио, али ви сте били отишли пре 7 часова и ја сам пошао за вама, као што гласи наредба, и ма да сам терао брзо, нисам вас могао наћи

Командант ни у ком случају не сме да не зна где му је одељење. Ту нема оправдања, ту нема извине. Ви сте страшљивица, ви сте кукавица, ви сте морали први бежати кад не знате где вам је војска.

Ту нема оправдања, ту нема извине. Ви сте страшљивица, ви сте кукавица, ви сте морали први бежати кад не знате где вам је војска.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

А ко ће је попети? А ко би, него ти, Ти божја прва ћери, Ти света љубави! Па ид’те, молитве нам, Куд сте се спремиле, Бог ће вас радо примит’ Од ћери премиле!

Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Пао сам у неку рупу. Чујем шум, клопарање, звецкање, жагор, нешто се сломата лево и десно... „Полако бре, куд сте запели? — зачух нечији глас. — Дале немате куд... Овде је ров. Стој!“ — чули су се разни гласови. — Ко си ти?

Запамти где си стао: „Освануо је шеснаести септембар.“ Да чујемо сад Предрага. Где сте били ви из седмога пука и шта сте радили до шеснаестога септембра?

Запамти где си стао: „Освануо је шеснаести септембар.“ Да чујемо сад Предрага. Где сте били ви из седмога пука и шта сте радили до шеснаестога септембра? Предраг се накашља и поче: — Ја не умем да причам као Светислав.

— Ви сте, дакле, били према врху... — Врх Кајмакчалана је био тачно у правцу нашег наступања. Молим вас, то треба запамтити.

— Деде, да видим где ћеш нас да гурнеш? — Шта имам ја да вас гурам!... Ви сте били лево од нас, према почетном делу леве хоризонталне пречаге крста, где су они Зупчасти Камењари.

Овај су батаљон задржали у резерви. Капетан Радојчић га прекиде. — Када сте тако успоставили фронт, да видимо шта је било шеснаестог. Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе.

Капетан Радојчић га прекиде. — Када сте тако успоставили фронт, да видимо шта је било шеснаестог. Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе. Светислав поче: — Освануо је шеснаести стептембар.

— Једни су побегли на ону леву хоризонталну пречагу, ка Сивој Стени, а други на десну, према Кочобеју. — А да ли сте видели четнике? — упаде са питањем капетан Радојчић. — Било их је неколицина измешаних са нашим војницима.

— Шта сте даље радили? — Мене су однели у болницу. Али чуо сам после да је мој пук остао на врху три дана, да склони рањенике и

„Комисија“ је стекла своје убеђење, и на крају ће донети свој суд. Нас само интересује шта сте ви, четници, радили по заузећу врха Кајмакчалана. — Шта смо радили?... Хм! Сад тек настаје оно што је главно.

Међутим, Дринска дивизија није имала више снаге да јој дотуче и оне две главе. Онда сте пристигли вас двојица. Мислим на четнички одред и седми пук.

Онда сте пристигли вас двојица. Мислим на четнички одред и седми пук. Док су Дринци држали аждајине ноге и реп, ви сте кидисали на оне главе, из којих је сада сукљао још жешћи пламени бес...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде? Поимљу ли оци ваши што сте ви из' брали, Могу л' у том поступати к'о у некој шали?

Не слушајте, цјеломудре, клетву српске дјеве, Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл'јеве. Ви које сте без Србина к'о без листа ружа, И тек Србља шчастљивити све желите мужа, Ви ћете се радовати, уживати сласти Имајући

Слутног јесте ли ви предчувствија, Ображен’ја пророчествујушча, В’ображен’ја ил’ сте последствија Спавајушчег душу прогријушча?

Слут ако сте, зашто сновиђен’ја Ви на јави сва не исполните, Ако ли сте душе в’ображен’ја, Бедног зашт’ ме всује ви мучите?

Слут ако сте, зашто сновиђен’ја Ви на јави сва не исполните, Ако ли сте душе в’ображен’ја, Бедног зашт’ ме всује ви мучите?

Идем ја јавити Турком шта сте наумили саде Скорошћу муње похитаће јаросни к плену и крви.” Трепет и страх по народу прође, и жубор се диже: Жене

Прочитавши ову оду, Вук је писао Мушицкоме из Беча 14. октобра 1816: „Мислим да сте чули одавно да је Державин умро” (Преписка ИИ, 107); одговарајући Вуку 10. новембра 1816.

из Беча овако захваљивао Мушицком: „Пребогато писмо ваше од 3/15. новембра примио сам с онаковом радости с каком сте га ми ви послали. Копитар ми га је из града донио и цело смо вече оде читали.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Леонардо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: (гледајући за њим): Жене сте сви! — Само што вас свемогућ нагрди Рутавилом мрких наусница, Што крепкошћу називате мушком... Овде је моћ!...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Само ти ћутиш, Радошу?... Шта је то?... РАДОШ: Боље да ћутим — Нег’ оном стазом да се упутим На коју сте ми ногом несрећном У овом црном часу крочили. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу, Зар смеш?... РАДОШ: Смем, господару!

Где је Станиша?... Ил’ га у тебе неко опада?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада...“ Гле отпадника, „опада“, Отпадници сте, море, обоје! Издајници сте срамни обоје! Бунтовници сте гладни, грабљиви! Па вас опада ваше недело.

КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада...“ Гле отпадника, „опада“, Отпадници сте, море, обоје! Издајници сте срамни обоје! Бунтовници сте гладни, грабљиви! Па вас опада ваше недело.

“ Гле отпадника, „опада“, Отпадници сте, море, обоје! Издајници сте срамни обоје! Бунтовници сте гладни, грабљиви! Па вас опада ваше недело.

И ја сам крив?... А он нас продаде! Ја крив?... А ти уз њега пристаде! Ја издајник?... А ви сте примили За крв народа ропску наплату! Три пута десет новца сребрног. — И ја сам крив?... Ви, јуде безбожне! ВЛ.

(Споља се чује разговор.) Ал’ ко то збори? БОШКО (споља): Има ли кога ту? Отвори, хеј! РАДОШ: Ма ко сте ви? (За себе). Још питам ко?

РАДОШ: Откад сте оно ногом несрећном У Турке пошли — издајници сте, И проклетници клети одонда... БОШКО: Не куни, бабо, својих

РАДОШ: Откад сте оно ногом несрећном У Турке пошли — издајници сте, И проклетници клети одонда... БОШКО: Не куни, бабо, својих синова! БОГДАН: Не кори, бабо, страшним прекором!

РАДОШ: О гнусна часа бедне старости! О подле деце оца Србина! Љубави моје срамна изрода! О где си, снаго, где сте мачеви, Којимано сам Турке секао — Да њима изрод срца покољем, Да мачем збришем грдну поругу Што ми на име деца

КНЕЗ ЂУРЂЕ: И ви праштајте, Ви, што сте некад На један позив давно умрлог, Пригрлив сабљу, санак презрели И уз оца ми по густој магли Чудних санова грозне

ТРЕЋИ СЕРДАР: И сад се сећам — али једвице. — ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кô што се вече сећа зорице. — КНЕЗ ЂУРЂЕ: Чули сте ваљда.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу.

— Па онако смо се, оче прото, мало наврнули... — Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?... Нећеш више ни залајати Џибовина ти се меса на Божић најела!

Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану. — А ма, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало кô и познајем — окрену се мени и наднесе руку над очи. — Ти си...? — Јесам, јесам, оче!

Дај свијећу — прокапа котô! Котао прокапа, Симеун отпоче: — Па баш 'оћете да вам приповједим? Е, 'ајдеде, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли — не знам сад право — неђеље...

Ко је? — Војвода Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице и његова ордија — јави по команди барјактар. — А ко сте ви? — Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! — повика неко из ордије и испали из пушке.

— Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови — одговара један, а цепти на њему ођећа кô да га је грозница у'ватила — Ама, не би' вели, рек'о да сте Србови.

ваши ако сте Србови — одговара један, а цепти на њему ођећа кô да га је грозница у'ватила — Ама, не би' вели, рек'о да сте Србови. Какав то војвода: кô каква швапска гереналина... капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде?

Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе, и од српског књаза из

А сад се јопе' говори да сте вас двојица неке ноћи у глуво доба некакве чет'ри проклете и несретне депешине — из Беча добили.

'Вамо, веле, око Сане свак вјерује да сте ви довели Швабу у Босну. Истом то Давид говори, а од Томина Моста пуче пушка па се разлијеже пјесма и попјевке: —

А ја би' рекô да свијет у једну руку има и право, јер та њивица, како сте чули, није ни моја, ни царска, ни спа'иска, већ овог проклетог лопова и брезаконика.

Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки. Давид (уноси се писарчићу у очи): Ко?! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Сад из мене само Ум слуша и гледа; До наготе гадне сваки Идол свлачи. Да. Ви сте мислили васцела лепота Не спава у божјој искри ваша срца; Ви мишљасте кад се позна сва нагота Свега што кô тајна у

У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим. Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?

'' запоји: Још хоћу да срчем испечени нар. (1913) СТРАХ Ви, што Визант тресли сте пун силе, Копљем дворско пробијали кубе, Чијих коња копите су риле Црвен мрамор и бронзане стубе, Што јесење кад

пробијали кубе, Чијих коња копите су риле Црвен мрамор и бронзане стубе, Што јесење кад вас засу иње Тражили сте манастирска бдења? Нашто тамјан, смирне магле сиње? Место пира, кипарис и вења!

Некад мирисом к себи сте ме звале И беле лиске за пољубац дале У час кад речи и кад боје плене. А сад је тужно свуд куд око трене.

Вај, треба, ноћи, опет с вама сада, Руку под руку, у кал где се пада. Но, авај, данас туђе сте и стране. Далеко моје одбегло је јуче Јер никад више зрак згашене луче У вашем недру не може да плане.

Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно. (1917) XXXВ Гуслари, где сте? Стег наш је развијен И крв је пала и гробље је свеже, Синови храбри литицама леже А народ цео у црно завијен.

Гуслари, где сте? Враг наш је разбијен, Но још нам гуја плете мукло мреже И бриге наше младе главе снеже, Последњи гутљај бола је

Гуслари, где сте? Питах на све стране, Устајте светле да славите дане, Већи сте од нас! Из гробља се зачу Из сваког срца већа песма

Гуслари, где сте? Питах на све стране, Устајте светле да славите дане, Већи сте од нас! Из гробља се зачу Из сваког срца већа песма тече Но што је могло гудало да рече, Јер људи ћуте кад векови

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали, због оног што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање. ЈЕРОТИЈЕ (уједе се): Јест, не би ни то морало шифром!

(Извади из кецеље парче хартије.) На, ово је тај одговор од њега што сте га ви отворили и прочитали. Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.

) Ово читај... ТАСА (чита): „Строго поверљиво”. ЈЕРОТИЈЕ: Чули сте, господо, „строго поверљиво”. Тасо, ево ти овде пред свима кажем: да ћу ти ноге пребити ако одавде зађеш по чаршији и

ЈЕРОТИЈЕ: Па тако, брате! Разуме се да треба све по реду да нам кажеш. Ја не знам и шта сте га окупили са тим питањима па само збуњујете човека. АЛЕКСА: Пробудим се ја јутрос рано.

ЖИКА: Па играју, дабоме. Читава она газда-Митрова двокатница, па ми игра од јутрос, те неће слова. МИЛИСАВ: Докле сте пили? ЖИКА: До шест јутрос. И толико сам се пута заклео да не пијем врућу ракију на вино, па не можеш.

ЖИКА: Е сад, хајде тамо код господин-Виће. ВИЋА (који је дотле разгледао акта): Је л' ви знате зашто сте овде? МИЛАДИН, СПАСА (у један глас): Не знамо, господин-Вићо!

КАПЕТАН: Море, знам ја да су они грађани него шта ће овце? ВИЋА: Па мора, присутници. ЖИКА: Сами сте ви наредили. КАПЕТАН (сети се): А јест, боме!

То је увреда у званичној дужности. (Спази практиканте.) А шта сте се ви, бре, ту искупили, као да је ово менажерија?

Куда ћу и шта ћу с овим Ђоком? ЖИКА: Ја бих као рекао... КАПЕТАН: Говори! ЖИКА: Па ви сте стари полицајац, знате већ како се у таквим приликама ради. КАПЕТАН: Ама, и да знам, не пада ми сад ништа на памет.

” КАПЕТАН: Ех, на здравље! ЖИКА (наставља читање): Лице које сте ви ухватили, вероватно је једно од таквих, стога га спроведите у Београд под строгом стражом, заједно са свима списима

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

О Богу сте могли говорити, и Богу сте се смели обраћати, само посвећеним црквеним језиком. Профани језик био је прихватљив само

О Богу сте могли говорити, и Богу сте се смели обраћати, само посвећеним црквеним језиком. Профани језик био је прихватљив само када је реч о профаним

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

С пером у руци Стекô сам себи у роду глас; С крвавом сабљом на бојној муци Бољи сам био — бољи од вас! Да сте ме вид’ли — то да сте само! Ал’ онде, знајте, не беше роб! Убојне сабље кад потрзамо: Победа! Јуриш!

Да сте ме вид’ли — то да сте само! Ал’ онде, знајте, не беше роб! Убојне сабље кад потрзамо: Победа! Јуриш! Ил’, боље, гроб!

Како сте се онде били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао; Зуји куршум и кумбара, Грме горе и

Како сте се онде били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао; Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку душа

„Звали сте ме да поречем Својом крвљу што сам писô, Мојим ножем да пресечем Од помисли прву мисô: Да се клањам немој слици,

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И кад Младен то виде, једне вечери, љут, прек, дозва матер к себи горе: — Што сте побеснеле? — пресече је не дав јој честито ни да стане. — Што, синко? — То!

Ћипико, Иво - Пауци

Платиће на јесен, пошто газда зацијени. — 'Вала ти, господару! — вели Војкан. —Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме... А што би сада од блага, да није вас? Илија приђе господару, рукује се с њиме.

— Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву. Зовете ме кад болесник већ не зна за се... Живине!

— изрече она, једнако у двоумици. — Мало је! — вели дјед, и претвара се као да о нечем мисли. —То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај!

—То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера

—То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци!

Али, ето, ја говорим што сам чуо ... —Што веле? — прекиде га неколицина њих. —Ето кад сте најашили да кажем, вала казаћу, иако...

—Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао. —Де ти, први си почео ... . —Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном. —Биће оно са маћухом? —Ха, ха, са маћухом, а дакако!

—Јеси ли јој говорио? —И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили. — Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом. И канио се једне жене ради тебе.. —А она?

Али други дан, пред подне, смијући се, бане Маша у кућу к њему и вели му: — Што сте се на мене љутили? — па га погледа умиљатим, плавим очима.

— Али јесте ли читали? — упита га под утиском новинарскога чланка што га је тога часа читао. — Али, дакако да сте га ви читали, ви који пратите политику, један од бољих наших домољуба и првака најмоћније странке. — Дакле, читали сте?

— Дакле, читали сте? За бога милога, јесте видјели што Мађари раде од наше браће, јадних Словака?... И то вам је витешки народ!

и коњи похиташе. Кад одоше гости и звона престаше славити, вели поп Вране окупљеним сељацима: —Сада идите, доста сте се весеља нагледали!.. . Хоће наш поп!... — рече Марко, Машин човјек. —Ужива своје право!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Бадава. Богдан је задрт и глуп, па је мој труд био залудан. Знали сте, каже, да је властелин болестан. Могли сте и сами послати видара.

Бадава. Богдан је задрт и глуп, па је мој труд био залудан. Знали сте, каже, да је властелин болестан. Могли сте и сами послати видара.

Рекао ми је да смо сви (осим њега, разуме се) повиленили од среће што је Лаушево здравље пошло набоље. Запоставили сте, каже, свакодневне дужности. Не понашате се као смерни и богобојажљиви пастири, него се ачите и измотавате.

“ „Зашто би то чинио?“ „Јер се плаши да неко од нас не учини оно што он не може.“ Хтео сам да кажем: Видели сте какво тело има та жена.

Пењемо се сте пеницама изнад штала и складишта и улазимо кроз другу капију у мало округло двориште око којег су тескобно поређане

Шта ту помажу речи? Рећи ће нам: ви само то и умете, да причате, причате, причате; све сте у стању да оправдате, за вас нема кривих, сви су добри, само се у неке увукао нечастиви кога истерујете молитвама.

Иначе, како бисмо се појавили пред Кулом у саму зору. Журили сте, кажу Дадарини, овде има меса и жена, овде је суво и удобно. А за разбојнике нисте знали.

Он једино не уме да разликује људе. Ми умемо, али он не уме. Да ли сте када гледали како он лечи болеснике? Приближи очи рани и дуго је и пажљиво загледа.

Уживали бисмо у њиховим јауцима, сладили бисмо очи на грчевима који кидају њихова тела. Ако, тако и треба, то сте и заслужили. Захваљивали бисмо богу што нам је помогао да наше непријатеље изложимо таквом страдању.

Зар сте изгубили памћење, невинашца моја, то је било скоро. Како су вам очи сјактале док смо кували цеђ од глоговог пепела; док

Сада у блаженом забораву, помирени са самима собом, жваћете по сувим устима молитве, пусте речи се утркују, загрцнути сте од жеље да што више испричате Богу о својем покајништву. Молите се и за свог вођу Никанора.

Старац се шета около са рукама на леђима. Одмерава вас, пажљиво испитује да ли сте сви довољно плачни. Шета се жилави старац, дрхтава шиљата утвара. Гељуца пун сипње. Млитава матора курва.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ја дижем златни пехар свој, Поклоник миле власти, И све у славу пијем њој, У славу прве сласти! Ал' шта сте стали?

тих у миру том, Па слушам, како шуме вали У немирноме току свом; А мисô моја жури тада Северу даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо пада, Дубоким санком земља спи.

Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја. Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и

(СА ПОГЛЕДОМ УГАШЕНИМ) Са погледом угашеним, С прекрштеним рукама, На мртвачком одру своме Лежао сам међ вама. Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили, И о мојим боловима Са уздахом зборили.

А руке, што су сретно С дивљим се вепром биле, Без моћи и без силе, На тле су пале цветно. Где сте ви миле зоре, И ви пролетњи дани, Кад је божанском ногом Блудио по пољани И звонким својим рогом Гонио снажног

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Зрелу за јавност! Дакле, на концу крајева, отштампану. Завиримо мало у ту перспективу! Ви сте сами писану реч назвали духовним чедом које лута по простору и времену.

ИИИ КОЛЕВКА АСТРОНОМИЈЕ ВАВИЛОН, ЊЕГОВ ТОРАЊ И ЊЕГОВИ СВЕШТЕНИЦИ Београд Ви сте, дакле, драга пријатељице, спремни да путујете са мном до на крај света.

Ала је топло и загушљиво у овој беспрегледној равници! Како је добро што сте уз Вашу ношњу додали и ову лепезу од палминог листа! Уосталом, сунце ће ускоро заћи, и свежина вечери нас разгалити.

Те су плочице први лист књиге наших знања о небеском своду. Оштро куцање буди ме из полусна. Ви сте ишчезли из моје близине, наше путовање је довршено.

“ - „Може!“ - „Шта кажете? А Ви сте ми некад говорили о астрологији са омаловажавањем! Но она је, јел’те, у последње време дошла опет у моду, и многи

Будућност је постала опет траженом робом, иначе ови силни астролози не би имали од чега да живе.“ - „Но, па Ви сте малочас рекли да се из звезда може читати будућност.“ - „Сигурно!

И ЊЕГОВА СЛИКА СВЕТА Атина Лепе поштанске марке са Акрополом и Тезејевим храмом известиле су Вас, пре но што сте ово писмо отворили, да се налазим у Атини. - Створих се напрасно овде.

- Ви пристајете? Дакле до скорог виђења! А што сте толико задоцнили, драга пријатељице? - Разумем: питање тоалете, најважније за жену! Савршено сте га решили.

А што сте толико задоцнили, драга пријатељице? - Разумем: питање тоалете, најважније за жену! Савршено сте га решили. Ваша пријатељица, дворска глумица, позајмила Вам је за Ваш пут одела Хере и Леандера.

додуше, доста мрачно, али је зато грчка ношња врло једноставна, као што то видим на хитону и химатиону Леандера који сте ми пружили. - Да Вам окренем леђа? - Слушам!

А Ваша одећа је опет мало подугачка. Да, Хера је улога за хероине, а Леандер за младићке љубавнике. Ви сте, драга, пријатељице, сувише филигранасти за хероину, а ја сувише урањен за младог љубавника.

Убрзо затим пројури поред нас један коњаник, он мамуза свог коња, обливеног у пену, као у трци на живот и смрт. И Ви сте, јел’ те, на његовом изнуреном лицу приметили да је на ивици своје снаге. Шта га вија тако бесомучно?

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

јоште дана; Та бојева давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се онда били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао: Зуји куршум и кумбара, Грме горе и

давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се онда били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао: Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку душа

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани. СЕЉАК (увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо.

Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани. СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете.

Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете.

То је поздрав тати од вас. ДЕЦА (мећу). ТАШАНА Тако, сада идите. Сада сте поздравили вашега тату. СТАНА (одводи децу). ТАШАНА (слушкињама): А сада идите ви.

КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко! ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму?

Чак и не поцрвените, него сте срећни, радосни, кад видите како ја не примећујем да ме лажете. И шта ми онда долазите?

МИРОН (благосиља све, али поред свега не може да се савлада да буде миран, прибран): Живе биле, и благословене да сте! (Прилази Ташани): Ташана, звала си ме. Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена.

ПАРАПУТА (мумла): Моја је ово кућа као што су и све куће моје! И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе. И ја ево, ја једем земљу, једем земљу.

Види се како Парапута одлази мумлајући: »Моја је, моја кућа«. СТАНА (слушкињама): Ето видите, и што сте толико залармиле. Као да га не знате. Као да га први пут виђате. СЛУШКИЊЕ (одлазећи): Море, страшан је!

« И кад изашао, толико их напао, а нарочито хаџи-Ристу. »Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег

»Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на вас, прве, богате и највеће, и да ћете ви моћи да

ТАШАНА (грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли! (клечи испред њих дотерујући им одела): Па, где сте ми били? Код бабе? Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Знам ја, мајсторе, шта говорим, и видео сам то што говорим, и ето толико сам хтео рећи, и хвала што сте ме саслушали.” Шнајдерница се запрепастила. Мајстор је променио десет израза лица, а први калфа и двадесет.

Кад говори, шапће; уста отвори, лепи зуби засветле, нешто је рекла, и ако сте чули што је рекла, добро и јест, а ако нисте, и нећете.

Споразумели би се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме...

госпа Лела, гробља те гробља; а ако је до разговора, ево ћу сад да вам испричам како ме је јутрос на салашу, баш док сте ви били на гробљу, вијао бик, онај крупни наш Швајцарац, можда сте га кад видели, бео као сир с једне стране, а риђ,

вам испричам како ме је јутрос на салашу, баш док сте ви били на гробљу, вијао бик, онај крупни наш Швајцарац, можда сте га кад видели, бео као сир с једне стране, а риђ, скоро црвен, с друге. Таква му је ћуд, никад не знаш која му важи.

Дете оно, на срећу, некуд ускочи, а бик, слеп и луд, право на мене. Све то за минут. Јȁ да сте видели госпа Нолу, тешку топузину! Бежала сам као да имам четири ноге.

А тестамент, госпа протинице, ја писати нећу! — Ви сте лакомислени, госпођо Лазарић! То је ваша дужност домаћице, старатељке и поседнице, и грађанке!

— Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде. — Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим. Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у

Па онда, и керуша Нера пошла с вама на бал. Кад сте сели у каруце, ја, као мали сам још, почео да плачем, хоћу и ја на бал.

Однекуд изашла Паула, а ви јој наредили да донесе велики послужавник, метнули сте на њега лепезу, и тако сам и ја, с послужавником и лепезом у рукама, стигао на бал.

али други пут овдека нема... Оно је некада било, оно, на пример, одакле сте се ви довели, а сад, даде вам Бог сермију, кас' ти једно царство, и само да уживате... Хе-е, мир! Ђаволска кобила...

У њој има нешто кротко... Мана њена на лику је непријатна. Али она се губи; сами сте ви мене упозорили на то. Полечићете је још мало, и оздравиће од тога, сиротица моја, која је у нежној младости морала

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

всенижајши слуга Сочинитељ с.р. ЧАСТИЦА ПРВА ВСТУПЛЕНИЈЕ Читатељи, доста сам вас с жалосни романи мучио, доста сте морали јецати и плакати, и ахова, и охова и ухова преко очију прометати, данас ћу да вам представим једног јунака који

— Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате.

То би по нашем мненију најбоље било таки спочетка перо оставити.« Ви сте врло строги, господо моја. Ја, истина, занат списатеља водим од седам година и трудим се дознати што се год дознати

Ви се тешите само што сте добро воспитани и што децу вашу дојкињама препоручујете, а паорке оставите нека паорски раде.

— О, ви сте весма добри. Вашу красоту и љубов ко књижеству у првој ћу оди споменути. Мало је тешка? О, ништа, ја познајем ваше

Мало је тешка? О, ништа, ја познајем ваше остроумије; од оног дана како сте се досетљиво код вашег господара супруга изговорили, ја сила на ваш разум зидам. Нисте јошт?

»Ја нисам казала.« О, ја о вами ни најмање не сумњам, фрајлице. Кад је јошт која фрајлица тајну казала? Али како сте разрешили? Шта је моја загонетка? »Поета.« Право!

Ја мислим да други не може бити, него на вас, љубведостојна фрајлице, цео овај посао оставити. Ви сте њега, као и ја, но не сумњам, бољим очима видили, сљедователно ви ћете и боље известије о њему дати него ја.

Он се к мени приближује, даје ми разумети да ме познаје, да га познајем. »Ах, ви сте, г. циникер, откуд тако у ово време; шта вас је приволело да из вашег мирног бурета изиђете?

(познато је, вештице крила и реп имаду), намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била.

списатељ, ви баш сасвим оћете да сте особити човек и да се од други разликујете. Ја нисам јошт роман видла без љубови, код вас пак осамнајсти је табак

Ја ћу потом потписати, док попијем кафу.« Сад, љубезни читатељи, и ви које сте ми често виле и але на врат шиљале, миле читателнице, ви ништа праведније не можете зактевати него да вам ја спасеније

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више немам Прекорачили сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми

биља и звериња У прво слово љубави И градиш Последњи неосвојиви бедем Своје тврђаве у ваздуху ТЕРАЗИЈЕ Некоме сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и своју таму Продавци облака Душа и

и зевова На вама робу излажу Гутачи ватре играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују вештине Нама сте камени длан На вама читамо црту живота Никад јој нисмо видели крај ВРАЧАР ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Па, кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало канфора, те да вам продужимо живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу.

Ви несумњиво познајете сви онога малога тиранина који, тек што сте дошли гдегод у посету и отпочели врло пријатан разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром, стрпа вам се

“ Ви му, разуме се, учтиво и, колико је могуће слађе, одговорите: „Ау, како су лепе пипе!“ и тиме мислите завршили сте разговор са њим, те можете наставити онај интересантнији разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром.

Ако сте ви толико несмотрени па не опазите, она ће ма како, ма на који начин извести разговор који ће вам свратити пажњу.

Је л' те да ту може бити несклада? — Да, разуме се! — одговарате ви најљубазније и не слутећи да сте сад већ завукли нос у мишоловку и почели да лижете смртоносну сланиницу.

А не можеш му ни цени замерити; откуд му ти знаш шта кошта. Не можеш тек рећи: слушајте, ви сте скупи, Мита бакалин продаје много јефтиније салватус пуртатус!

— Тако? — одговори он. — А ви сте тако исто пронашли и Америку, чини ми се? — Да, господине, ми смо Европљани пронашли киселе краставце, а ми смо

Твен љубазно. — Ах, да знате како је то било пријатно изненађење за нас Американце кад сте нас пронашли. — Како?! — учиних ја изненађено? — Да.

Сећам се баш, кад је једнога дана наишао Христифор Колумбо, да га је мој деда предусрео речима: „Но, јесте ли чули, ви сте се дали дуго очекивати!“ — Али како је, забога, ваш деда могао дочекати Колумба?

— Шта је то, дакле, што вас брине; какве сте промене запазили на њему? — Дете је било ведро, весело, расположено, па одједном постало суморно и ћутљиво.

неодважна стрина преврши сваку меру, прекипе нешто у мени и, да би је каквом тешком увредом ућуткао, ја дрекнух: — Ви сте хипотенуза! — Јух! — врисну и иначе врло осетљива стрина и заклати се да падне у несвест.

Јер одиста, у животу, то сте извесно сви запазили, те непознате количине играју често врло велику улогу. Тако, на пример, у политици непознате

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Код пешадије, ваше Величанство. — Код оне у рову? — Ваше Величанство, ви се не смете излагати сувише. Ви сте потребни земљи — говорио је ађутант. — Кад могу да гину моји млади војници, није велика штета за мене, овако старог.

Привремено је узео један део земље, али име Србиново никад неће уништити. Ви сте достојни синови ваших прадедова и досад сте служили верно краља и отаџбину...

Ви сте достојни синови ваших прадедова и досад сте служили верно краља и отаџбину... Ми вам одајемо хвалу, а и будућа поколења биће вам захвална за све жртве... Јунаци...

Ко то виче? — промоли буновну главу изван арњева један официр. При светлости лампе видесмо да је потпуковник. — Ко сте ви, господине? — запита Лука, већ надражен. — Ја сам командант колоне...

Тада застаде неодлучан... Рука му је дрхтала, као да оклева. Онда проговори: — Колико сте имали шећера? — О томе води рачуна ти, а нећу ја... Најзад отвори, и у каси заблиста пун чанак сребрних динара.

долазак, пришао ми је поднаредник Светозар, онај кога сам ја изударао, и вели ми: ,,Господине капетане, чули смо да сте добили нову батерију... Ми смо на прагу наше отаџбине.

— Шта ће са нама бити? — запита нас једна жена плачевним гласом. — Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли. Али шта ће са нама бити, то нико од нас не зна — одговара јетко потпоручник Живадин.

— Чекајте — умеша се у разговор поручник Протић, судски писар. — Сви сте ви у праву. Само нико од вас не уме да изрази своју мисао.

На пољани потпуковник Петар сакупио војнике и држи говор: —... До овога часа испуњавали сте часно и поштено дужност према отаџбини. Нисте посрнули ни пред навалом бајонета, ни граната.

— Зар нам је било мало пуцњаве? — Познаје се да си сељак... Прангија... Кипислцауф! — А где сте ви одређени, господине капетане? — обрати се Средоје своме командиру.

Као сигнал да сада треба да отпочне уништавање. Потпуковник Петар проговори: — Чули сте!... Не присиљавам никога да остане... Ко хоће да иде, нека изиђе. Војници су стајали укочени.

— Еј, грдна вам мајка, И ви сте ми неки јунаци!... Побјегосте из земље — грди нас једна Црногорка. — А тешко и нама с вама када нам продајете хлеб за

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Топографски радници врло љубљени, врло блиски, Да сте богати не бисте карте градили, Одлазили бисте у даљине, простора гладни; Ни да сам моћан не бих песме писао, Рђаве

Авај овако, топографски, нека сте само здраво По суморним просторијама својих болова Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте, Где над никад

Авај овако, топографски, нека сте само здраво, Прилазећи женама увече да их љубите. Бацивши поглед на икону и на карту света Вама се чини, кад прилазите

Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав! О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара, Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара. Човека љубим ја сада.

Ко да то није само понор, а у људима љубав! О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара, Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара. Човека љубим ја сада. Ко да то није понор! Човека.

Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах - и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство.

Нешто што је јако непријатно Што је осећање срамотности, Стрмоглаво, Што сте изазвали сами као признање, Што је похвала од људи за које би желели да је њихово мишљење за вас тајна јер их не

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Седефна ружа наклони се коралној грани, решена да је упита за савет и од ње затражи помоћ. — Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже?

Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави! — кажу му. — Зар не видиш?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МИТКА (покуњено одлази): Хајд, хајд, ти ми... (Одлази). АРСА (за њим): Кући право! (Циганима). А ви? Зар сте још ту? (Замахује штапом.) САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ (понизно одлазе; за њима полази и Коштана).

ПОЛИЦАЈА (сурово их ућуткује): Ћут’! АРСА (враћа се; Салчету, Гркљану): А ви? Зар сте само ви на овој земљи, те човек не може само вас да умири? Коме ја и говорих, и претих, и кога апсих?... Ништа!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не

О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

И твоје слатко говорити име Небу и сунцу и горама плавим! 1903. ЧЕЖЊА Гдје сте?... Ја будан на прозору стојим Наслоњен челом на стакло... Све спава...

У ове часе ви сте ружа били, Ја лептир био што на цвијет пада; Ах, ваше косе, очи, смијех мили, И ваше тијело и љепота млада Опише

Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје; Једнаке сте као капље на цвијету! И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Не мучи се и не харчи блага, не мож, краље, темељ подигнути, а камоли саградити града! Но ето сте три брата рођена, у свакога има вјерна љуба: чија сјутра на Бојану дође и донесе мајсторима ручак, зиђите је кули

Видиш нашу цркву Димитрију, какова је и колика ли је? Ви нејмате таковијех цркви“. Вели њима војвода Милошу: „Ви сте мудри, господо латинска, јесте мудри, ал' зборите лудо: да ви знате наше намастире, наших славних цара

На кога сте ноже потргнули? Кад сте, браћо, ви таки јунаци, камо ножи, камо ваше сабље, те не бисте са мном на Косову, да чините с

На кога сте ноже потргнули? Кад сте, браћо, ви таки јунаци, камо ножи, камо ваше сабље, те не бисте са мном на Косову, да чините с Турцима

чула царица Милица, па излази пред бијелу кулу; она пита два врана гаврана: „Ој, бога вам, два врана гаврана, откуда сте јутрос полећели? Нијесте ли од поља Косова? Виђесте ли двије силне војске? Јесу ли се војске удариле?

стигла те невјера! Нијесмо ли вјеру учинили да ми дара нитко не дијели? А сад сте се томе присјетили! Кад си мучан и кад си невјеран, море, ћу ти дара поклонити рад̓ хатара наше браће красне.

Пола тебе, а пола дружини, што сте мене у невољи били!“ За њим иде дилбер Иконија, она носи тридесет кошуља, те дарива тридесет хајдука; побратиму

Да сте брже мени на Удбину у суботу која прва дође! Повед’те ми по тридест Турака, све атлије и добра коњика“. Па је другу књи

Па је другу књигу накитио, те је шале од Авале Порчи и до њега Топал-Каматару: „Ето књига, двије аге драге! Да сте брже мени на Удбину у суботу која прва дође! Повед’те ми по тридест Турака, све атлије и добра коњика“.

да сте брже мени на Удбину у суботу која прва дође! Повед’те ми по тридест Турака, све атлије и добра коњика“. Па четврту књиг

да сте брже мени на Удбину у суботу која прва дође! Повед’те ми по тридест Турака, све атлије и добра коњика“. Па је пету књиг

Да сте брже мени на Удбину у суботу која прва дође! Повед’те ми по тридест Турака, све атлије и добра коњика“. Таке књиге Осма

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

сместе У заседи иза петнаесте Никад није рано да се сазна Да је прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Личила је на дно какве плитке чиније или тепсије у којој се пеку пите. Кад се спустите на то пољанче, већ сте заклоњени од свачијег погледа. — Ку-ку! — опет се тихо огласи дјечак. — Ку-ку!

Играо је извијеним састављеним обрвама и у осмијеху показивао сјајне бијеле зубе. — Е баш нек сте дошли и ти и Жуја. — Ја и Жуја ловићемо зечеве!

само сумрачном отвору, неповјерљиво помирише непознату јазбину и забринуто се огледа на дјечаке као да пита: — Куда сте ви ово са мном наумили, је ли?

— Ха-ха-ха, неваљалци, богме сте... — злурадо поче он, али неко грање на које је нагазио одједном с праском попусти и пољар се стропошта у кујину

врата колибе прикуцану повелику цедуљу на којој је било нашкрабано нечијим тешким и невјештим рукописом: „Надмудрили сте ме соном Јамом, али и Ја ћу вам Подвалити. Чека Вас Велико Изненађење. Чувајте се. Човјек из јаме.

Кратко речено: говорила је из ње пољарева несмирена, још увијек дјечачка душа, жељна објешењаклука. „Надмудрили сте ме соном Јамом, али и Ја ћу вам Подвалити. Чека Вас Велико Изненађење. Чувајте се. Човјек из Јаме.

Јесу ли га, можда, сви заборавили? Не, не. Једног дана могли сте шумом пратити траг неког дјечака. Стигао је до самог логора, прошврљао га унакрст и окренуо према кориту потока

Дјечаци су у неприлици ћутали, иако им је на лицу блистало дотад непознато задовољство. — Еј, чујете ли, па ви сте мени данас главу спасили? Стриц нато само прогунђа као да се брани: — То је испало сасвим случајно.

— Ти си прошле јесени читаву дружину имао, логор сте направили, Паприци пркосили. Хајде, покажите се и сада кад је туђин земљу поклопио, кад главе људима скида.

— дочека Мачак. — Нек Ник Ћулибрк буде трећи! — дочека Вањка. — Он је издржљив у свему па и у трчању. — Добро сте изабрали — сложи се Јованче. — Тркачи ће, дакле, бити Потрк, Стриц и Ник Ћулибрк.

— Одакле ви ту? — зачуди се сад учитељица. — Побјегли од усташа — одговори Јованче. — Баш сте јутрос погодили гдје ћете да побјегнете — гракну Николетина. — Сваки час усташе могу стићи овдје. Чујете ли само?

Добро сте јој име дали. Ја бих јутрос и за мишју рупу дао дукат, а камоли не бих за оволику јаметину. Први се у пећину увукао

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Умље вам избистрите, памет раширите, уши отворите, свест к овом прегните, на ноге се оприте, који но хоћете и ради сте ову словесну част себи примати...

О, светле све небесне силе, сиђите доле, те са мном се сузно процвелите! Ако сте и бесмртни дуси саздати племенити, да како сам за спасово богонарођење од врла лепог к мени гласоноше навикла, тако и

А удиљ стоји с врхом пуно му гротло. Неголи доходите, и при њему круто, не посклизаво умом стојте, који сте прежедњало на суху врућа песка престојали много време у светској грижи удаљени!

Погледа им Јосиф у очи и обеди их. Рече им: »Како ја вас видим да ви нисте прави људи, него сте ви неке уходе! Дошли сте сагледати ову нашу земљу да је предате вашем цару!« Нуто изненада големе беде!

Погледа им Јосиф у очи и обеди их. Рече им: »Како ја вас видим да ви нисте прави људи, него сте ви неке уходе! Дошли сте сагледати ову нашу земљу да је предате вашем цару!« Нуто изненада големе беде! Рекоше: »Што нас то снађе!

то за уши метнути: зашто ви нисте пожаони и милокрвни на немоћну, болестну, невољну, сужну и сиромашну вашу браћу што сте у једној вери и закону, те их не гледате ни потпомажете болестне лечећи, сужње из тамнице пуштајући, путнике у свој

Укоризна је то нама, него ако се окројите сви, да сте кâ и ми, тако ћемо се уједно спријатељити, пак и ми од вас, а и ви од нас, можемо се женити.

ја то, браћо, пре знао, толико вашега овде доласка бесрамство и бригу, то ја не бих ни казао за вас моме господину да сте ви овде дошли, нити би му његова ћивота рад вас отворио, а ни ступова оних красних с места им кретао.

А Ви, који сте свештеници, што служите пред господом Богом свету летургију, заплачите се и помолите се за свију њих...

напред, еда бисте се побољали и с доброг се поживили, него зато врло ми је мучно што вас сасма мало долази и то који сте, ни стојите ту ни пак слушате, те нејма се коме наговорити...

беседите, многи ОД вас, те такве неваљале свуда беседе разно сити по пијарци и по трговинама у своме добијању што сте их покупили и достали од играчица на свир њи по механа и по зурница?

Ја ви, који сте садање у могућству поглавице, што сте и који сте рођењем и створењем бољи од осталих људи те се сасма високо собом

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

да је други ко кроз сам сулундар упао међу њих, не би му се тако зачудиле као ово сада њој. — Здраво ли сте, живо ли сте? — запита их затварајући леђима (и већ осталим) врата за собом.

да је други ко кроз сам сулундар упао међу њих, не би му се тако зачудиле као ово сада њој. — Здраво ли сте, живо ли сте? — запита их затварајући леђима (и већ осталим) врата за собом. (Да би се, дабогда, тако и уста душманима запушила!...

— Што ни треба ти па да нам га казујеш?... — Та што... ако сте, демек, чорбаџике? А зашто има онај реч: девојачка су врата свакому отворена?! — Доцна си се присетила, Доке...

Смеје се, истина, али га ипак брани, зауставља их и вели им: „Мори, ћорави ли сте, што ли, ћорче ниједне? Мори, неје то Жућко!... То си је Мане, Мане кујунџија!... Не давам ви га!... Тугоо!

Јасно је као дан било да је Јордановица циљала на Ману, да је другим речима хтела рећи: Како сте дробили, тако и кусајте. Она сумња на Мана.