Црњански, Милош - Сеобе 2
Њен муж је, каткад, говорио – али само у шали – да ће је отерати натраг, оцу, сенатору Стритцеском, у Нови Сад. Уистину, Петар никад није посумњао у своју жену.
Па добро, добро. Ти ћеш, дебели, моћи да изиђеш, пред свог сенатора, као премијермајор, а ја ћу свом старом, Стритцеском, рећи да ме Паја води у Росију, са коња, на магарца, у мобу. Аха! Аха!
Петар је понављао, да би, да он то каже, било опасно. Како би јој то могао рећи, кад су, колико накјуче писали Стритцеском, писмо, цепали написано, јер им се није чинило довољно весело и лепо, па писали понова, како му се унуче, у Кијеву,
пође у маглу, али, сад, кад има сина, неће више трпети увреде Петрове, због њега, Павла – вратиће се оцу, сенатору, Стритцеском, у Нови Сад, ако само још једном у фамилији, око ње, буде, скарадних речи, и свађа. То да зна!
Та читуља је, после дужег лутања, стигла у заоставштину једне њене рођаке, у Сомбору, која се била нашла, Стритцеском, око његове сахране, а којој је Стритцески био сав намештај Варварин, то јест њене, покојне, матере, оставио.