Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Нејма никог. — Потражи, потражи!... — Овдје нејма!... Ако нијесу на тавану... — Потражи на тавану. Донеше стубе и Турчин се препе на таван. Пошто је у сваки ћошак завирио, он се врати. — Никог? — Никог!
Теодосије - ЖИТИЈА
ничице на земљу са многим сузама хвалећи Бога говораше: Љубим те, Господе, снаго моја, и прибежиште моје, и тврђо, и стубе од лица непријатељског, и именом твојим све непријатеље наше што устају на нас низлажемо.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Најбољи утисак чињаше Ивановић мушким изгледом и држањем. Један за другим, попеше се уз камене, уске стубе, што изводе на бедем.
Дрвене стубе што изводе у камару почеше шкрипати под њечијим корацима. Јанко сједе и дохвати часовник. Бјеше око седам.
покривенијем ходником; видио би горе на ходнику одсјев пламена и чуо би пјевање уз гусле; попео би се уз камене стубе и, стигавши до средине ходника, нашао би отворена врата простране, поплочане и сведене мађупнице, на сред које гораше
Нека бог и за то излије свој благослов на твој дом и твоје братство! Од црквенијех врата па навише уза стубе, до краја ходника, људи се наврсташе на двије стране, да владика прође између њих.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
све стране, Право шеће јунак ка стубама, Већ је до њих — гледну — богме Турчин, Земљи пао, пушку преко крила, Уза стубе главу наслонио, Па дријемље, ни за што не хаје. Милун крочи, бритким ножем махну, Утврди му санак занавијек.
Уто стиже у двор и дружина, Па с' одоше мудро разређиват, Ту осташе дивно на опрезу, А сам Милун уза стубе пође. Стиже Милун до некијех врата, Зачу гласе, па се заустави, Пригна ухо, оде ослушкиват, И чу говор, а женски
“ 37. То за цуру доста беше, Већ се на све склони млада; Уз стубе се већ попеше, Пред избом су веће сада; Већ се врата отворише И за њима затворише. 38.
Миле с' сети куле и чардака, Плану срце, маче с' нога лака, Он се вину кули уза стубе — Несу часи да се лудо губе...
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Није то баш било лако и једноставно, као ни свако друго откриће. Ваљало је ту намјестити стубе под четвртаст отвор на таваници, с десет напабирчених кључића отварати зарђао катанац на капку, надићи тежак поклопац
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Сав их народ гледа кад одоше; а они ти стубе, те уз цркву: на олтар се од цркве попеше и на њему крст златни метнуше.
су једном жбири и шпијуни облагали једнога принципа пред сенатом и свијем народом, и да су му главу откинули баш на стубе његова палаца. Како их се други бојат неће кад могаше облагати дужда!
Како тридест напуни годинах, сваки дође као бабетина, од бруке се гледати не може; како пођи мало уза стубе, ублиједи како рубетина а нешто му заиграј под грлом, рекао би, они час умрије! СИЈЕКУ ПЕЦИБА И СЈЕДОШЕ НА РУЧАК.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Отуда с њиме у кола те право у онај велики двор, под високијем брдима. Овај пут једва се попе уза стубе, тако изнемогао бјеше. Људи у црнини, праћаху га засобице.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Између крова од тријема и крова од цијеле зграде, на много мјеста, дим је оставио жуте млазове. Двоје камене стубе, састављене од незграпно отесанијех каменова, извођаху на тријем.
— соколе га другови. — Ајме мени! — шапти Бакоња, али пође за њима низа стубе у двориште. Бујас и Мачак отрчаше пред подрум, гдје бијаху дрвене љестве, које они понијеше и исправише уза зид од
Једва сам и довле допра! Стоји ми врка у дробу, кâ кад купус ври! — и пође лагано уза стубе у своју ћелију. За њим оде и Дувало.
Ка њима се придружи Балеган са сељацима, све по двојица, па прођоше мрачно двориште, па уза стубе, па тријемом до гвардијанове ћелије, пред којом сви лајици опет клекоше, а редовници се збише око кревета чатећи
цоенато парум... цурас толле гравес — понављаше Срдар међу наступима силног смијеха. Фра-Тетка стрча низа стубе. — Доста, за муку Исукрстову, фра-Јакове! Шта чиниш? Оћеш ли да убијеш човика?...
Сви заграјаше идући лагано уза камене стубе. — Како? Јерковић! Стара кућа! Дакле, то је наслидник фраБрнин! Лип дитић! Диван будући редовник!...
Он и Срдар згледаше се. Кушмељ паде ничке на стубе пред једнијем побочнијем олтаром, па оста све тако докле не забрујаше оргуље.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Из Србије ће и врапци побећи. Људи ће месиштем сасвим да усмрде земљу. За Николом крцкају таванске стубе. И тог ће гада најурити из куће. Начинио му од куће хајдучку јазбину.
Начинио му од куће хајдучку јазбину. Храни разбојника, а ко зна какву му несрећу и он спрема. Стубе опет закрцкаше, и кад виде да Симка марамом брише сузе, Ђорђе ускипе од љутње: — Не цмиздри!
Кад сам луда. Лези ту и ћути! — Као да хоће да га угуши, брзо набаца сено на отвор и сјури се низ стубе. Он хтеде да викне „да те више не видим у кући“, а из мрака поново, брзо, намиле у њега страх. Симка га.
Ћипико, Иво - Приповетке
Де, соколови! Цвијета слуша његов весели глас и сјетно се на њ осмјехује, а уто се Спасоје диже, пожури уза стубе, и вели им: — Да вам конак приредим!
— Проћи ће! — тјеши је Лазо. — Обикнућеш . А када чуше Спасојеве кораке низа стубе, подигоше се и гледају се збуњено, као да су затечени у потајној љубави. — 'Ајдемо! — вели Спасоје забринутим гласом.
— Лазо, сутра ћемо разговарати, вели њему и гаси поцрњеле, жмираве лампе. Узилазе уз високе стубе, свако окупљен својим мислима.
Дјевојка се нагло диже. Навреше јој сузе на очи, па, да их сакрије, инстинктивно пожури уза стубе. Чуо си... Није за ме, а није ни онаква какву сам је замишљао... Ма неће са мном штетовати!
Али свеједно, стари Жижица, клецајући у ходу, стиже га уза вањске камене стубе. — Што ћеш? — окрене се прама њему са доксата парохијалне куће. — Знаш да сам уморан, а подне је, и пође у кућу.
И не чекасмо дуго. По палуби зачу се падање кише, па затим нагао пљусак. Уто, испред јаче олује, низа стубе силази старица; погнула се, а пред собом носи пуну кошарицу ситне рибе.
Старица ћутећи плати и то. Уто близу смо луке, а и олуја попушта. Капетан узлази уза стубе, а ми за њим. Старица се из уљудности одмакне, пустивши господу испред себе; ја учиних исто.
А парон Зорзи наједном нечему се сјети, диже се и пожури низа стубе. —Куда ћеш у ноћ? — завика за њим жена. — Куда ћеш? — понови. —Вратићу се одмах! — одговори он у хитњи и изиђе.
Часом оклијева, па, напипавши узицу, повуче. Зачу се ударац крачуна. Узашавши уз тијесне, на по порушене стубе, затече Морачу гдје клечећи моли пред иконом ничим неокаљане Блажене госпе што поврх постеље виси.
„Боже, ослободи!” И хтједе прећи преко прага, али чисто не може. Затвори врата и журно попе се уза стубе. —Морача! — једва изговори и зајеца. —Иди! Ово су велики дани! — одговори она и насмија му се у лице.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ВИИ ИСПАШТАЊЕ СНА Кад су ти две тужне птице вечност дале Стрпљивост простора и свој лик по казни, Главо низ црне стубе у непролазни Дан патње, какве се ватре распламсале? У дну је сунце и време је ватра.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Славан сваки свом сабира, Сади, стани, слади, среће, славе, Стазу, стабла, стубе, стене, сјајност. С'тради спомен сребрној седини, Сврх светлости светила сунчана.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
што Визант тресли сте пун силе, Копљем дворско пробијали кубе, Чијих коња копите су риле Црвен мрамор и бронзане стубе, Што јесење кад вас засу иње Тражили сте манастирска бдења? Нашто тамјан, смирне магле сиње?
Ћипико, Иво - Пауци
Шалиш се, господару? Газда не одговори, већ окрете се и остави га. Раде гледа како се тешко пење уза уске стубе с лијева, и, изгубивши га с вида, стави новац у торбу, упрти се и оде из дућана не рекавши никоме ни „збогом”.
Домало зачу се ход по кући, неко раствори капке и упита: „Ко је?” —Марко! Ја сам, отвори! —Ти... Чекај, одмах! Низ стубе зачуше се брзи кораци босих ногу. Заструже кракун на вратима. —Ча је? Како си? Нисмо ти се надали.
А како је? — Ка' и увик, добро! Улази! Иво уђе у кућу, а Марко затвори врата и закракуна. Уза стубе узађоше оба на први таван. —Ко је то? — зачу се уто из собе женски глас. —Дошао је Иво, — одговори Марко.
Марко придаде мајци свијећу. — Ја грем спат', — рече им и оде у своју собицу. Њих двоје узиђоше уза стубе на други таван... Уђоше у чисту, обијељену собицу. Иво раствори стакла и капке.
Када би узилазио уза мрачне стубе старе кућетине, увијек га је обухватала нека угодна језа; редовито наступаше сладак дрхтај по цијеломе животу.
Сви заћуташе. Суне му мозгом: нема сумње. Завијоглави и смрче му се. Тек што затетура, нешто промрмља и стругну низа стубе. На улици исправи се и одахне. Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу...
— 'Ајде, 'ајде! Доли је отац... А ча ћеш за обид? — Ну младић ни не чу, сиђе низа стубе и преко дворишта униђе у дућан.
А све ће бити добро, — утјешљиво докрајчи мати. — 'Ајде „ напиј се још, па пој опочини! Иво изиђе уза стубе, униђе у собу и за собом затвори врата. Бјеше раздражен, немиран.
Но у задњи час издржа муку, диже се и отрча низа стубе... Над селом надвио се мјесец и блиједим свјетлом обасјава врхове стабала и кровове кућа.
Иво пак прослиједи и, отворивши опрезно врата од куће, полако се стаде вући уза стубе, да га отац не чује. Но засве, кад наљезе поред очеве собе, зачу му глас. Заустави се, сустављајући у се дах.
Тада се неко промешкуљи, наста шуштање по постељи и престаде разговор. Младић пак изиђе уза стубе у своју собицу. Прислони се уз прозор и не ужеже свијеће, но обасјан мјесечевим свјетлом, зарони у свакојаке несређен,
— Кад су сви ухваћени у једну мрижу, — одврати Тадић, и боље пожури низ камене стубе. На улици ухвати начелников син Пиеро Ива под руку и позове га на објед.