Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ко нам старе ране још може да вида? Можда тихо, плаво, разнежено вече... Има л' кога да још своје снове зида, У судбинске сате реч смелу да рече, Кад га авет вечних истина затече Пред редовима злих каријатида?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
га је повео на пут искамчи нешто новца, изнебуха али јасно видео онај трзај око усана, то је било очево лице, трзај судбинске примирености која је избила из оца кад му је, једном рекао: „Ти си со соли земљине и најбоље што ми је дао Бог, хвала
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
призори: да из дубина нашега колективног памћења долазе обертонови који ове призоре значењски „сенче“ и „тумаче“ као судбинске, поновљиве човекове ситуације.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Сем тога, ово се својство укључује у карактерисање лика, а мења се зависно од кретања његове судбинске кривуље. Тако се, на пример, као важна разлика између браће Исаковича истиче да је један, Аранђел, много мање
Но, како се сиже у роману склапа, тако се и судбинске путање ликова приближавају, да би се на крају стекле у истоме „страшном бунару очајања” и „безданом ништавилу и