Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Озебао, окисао до коже, сав мокар врати се Крушка у хан. Али ни сав сумор дана не беше налик на сумор душе његове. Тамо тек беше пакао... Па и није било лако! ...
Озебао, окисао до коже, сав мокар врати се Крушка у хан. Али ни сав сумор дана не беше налик на сумор душе његове. Тамо тек беше пакао... Па и није било лако! ...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
вели, биће отпуштена... Ах...« Љубици се стеже срце од неке зебње и опет је притиште онај тешки магловити сумор, што дави, испија полако... »И зар све одједном да пропадне, сва мука моја!...
Срце јој опет поче зепсти, као оно после прве походе писареве ; нерасположене и сумор обладаше њоме. Али она силом угушиваше те нове мисли, избегаваше их, осећајући унапред њихову непријатност и ако се
раскаљаној земљи, по дрвећу и зградама, цеди се са лишћа и кровова у ситним капљицама и навлачи на луде онај тешки сумор и зловољу, од кога се највеселије лице намршти.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
све му то дође на очи, и осети тежак сумор; нека магловита туга поче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега... Легао је онако обучен у кревет.
а час су се њихали и трептали у некој покретној полутами, која је усамљеног човека плашила, улевајући му у душу неки сумор и сету...
Поплави га свега сумор и досада, а мисли му се наједаред разведрише и навалише читавим потоком једна за другом... Беху то јасне, али тужне
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ТИШИНА Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани. Провидан сумор пао На моје дане лако. Сад мије на све жао, И тешко, тешко тако!
КРОНИЧНА СТАРОСТ Дође тренутак када уђе сумор У цело наше биће, и овлада Душама пустош а срцима умор, Невољни умор без жеља и нада; Када у свести о сопственој
Зато дође тренут када уђе сумор У цело наше биће, и овлада Душама пустош а срцима умор, Невољни умор без жеља и нада; Када у свести о сопственој
жељенога сјај Још само тешке сенке свуда ствâра Предмета драгих у ведри час тај, Кад радост наша срца не отвара. Сумор и туга, и немирни мај Долазе, ваљда, за наш давни јад...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
и жеље се крију; Тамне слике, бледе као снови, Шуште пропаст, ко би знао чију! Спава ми се. Још да легне тело У тај сумор, мртав, што се вије. У ту душу, у ропац, опело, Да потоне све што било није, Да потоне...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах, грдни, хладни, Гледам у ту сету нему.
У сну, дабогме у сну, Дођоше друзи мили, И стиснуше ми руку, Сумор ми разведрили. У сну, дабогме у сну, Дође ми моја драга, — У саломљеним грудма Разви се нова снага.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
месец млеком брда купа И сањива роса јутром с ружа капље, И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само сумор шаље. О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником?
Разривена зјапе твоја горда недра. Са храмова твојих песма није ведра А на твоје чело црн је сумор пао. Улицама пустим густи снег се слаже, Изнад кућа дршће лик туге и страха, А градом препуним самртнога даха
Ја читам писма, но сумор ме хвата, Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга веје: Сећа се данас страсне чежње, где је
Но све их је више, а стаза се шири, Води ли нас гробљу, где се свесно мири Безбрижна веселост и старачки сумор? Мириси нас гуше, но циљу смо ближе. С тајанственог брда поклопац се диже, У дну пећине се блиста натпис: Умор.
Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор, Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор, И сад знамо само један акорд: Волим.
XXИИИ Читаве ноћи сажижу ме, пеку Негдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И само чујем смрти тешку јеку. И жудим косу твоју тако меку.
Последња мета остварена с муком Тутњава вечном пратиће ме хуком, А ја ћу тихи, тихи сумор снити. XXВ О, како боли на дну душе сане, Кô црна слика немоћнога Хоћу, Кô бела авет што крв сише ноћу, Дубока