Црњански, Милош - Сеобе 2
је жељан да га сви оставе на миру, његовој несрећи и јаду, да се усами и да оде, као што усамљени коњаници нестају, у сумрачју.
Кола са Божичем била су, за то време, већ одмакла, далеко, у сумрачју, а Исаковичу се чинило да види још само, у даљини, фењер, који им се, под колима, међу точковима, љуљао.
Стефана, њих је чекао преглед војени у сумрачју. Тај трг, који је био четвороугаон, био је опкољен зградама трговаца, и магазама, у које се није, на врата, улазило.
Исакович је гледао, за њом, све док се није, у сумрачју капије, у лазарету, претворила у сенку. Нико, у Исаковичевој заоставштини и папирима, није нашао, поменуту, ту жену.
Жалио је, каже, то двоје старих људи, иако му нису били ни род, ни помозбог. Седели су у мраку, у сумрачју, у собици, ниској, што су као штенаре од цигље, а и иначе сасвим неудобне, много горе него штале у Херренхаусу.
Није било тешко да нађе пут, кроз шумарке који су се пели, на брдо, Шлосберг. На врху брда црнела се, у сумрачју, тврђава. Чувена тамница.
Причало се да има већ и обешених међу њима. Исаковичу се, у сумрачју, пред том капијом тврђаве, срце било стегло, не толико од мрачне слике тог затвора, колико од сећања на равнодушност
Искрснуо би, често, већ ујутру, из жбуња, у башти, док се на трави роса још блиста, а дошуњао би се, после, и у сумрачју.
Медведи ће силазити на друм, дању. Чопори вукова почеће да прате путнике урликом, у сумрачју. Пролаз Исаковича, међутим, није забележен, по тим брдским насељима, ни у књигама постмајстера на том путу, ни у
Него седи, сам, крај свеће, у сумрачју, са својим керушама, а мисли на своју ћер, Варвару, која је отишла далеко. Није, дабогме, ни у његовој фамилији, све,
Сироте жене бежале су, од тих безобразних балаваца, у сумрачју, а Исаковичи су се, као и мужеви тих жена, чудом чудили, шта их је у братском, православном, царству, снашло.
који је можда и друге убио, вртећи се, око њих, у седлу, на коњу, у вејавици и снегу, у облаку дима, пуцњаве, коња, у сумрачју – који је имао две ране – стајао је сад, пред братом и братучедом, као занемео.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ову чегру је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране. Угаси шибицу. Мора да се смири и среди. Брзо шета по сумрачју од прозора до кревета. Напољу, на дрвљанику, праска секира, љутито И дрхтаво.
Ронећи по радосном стиду, дуго гледа у детелиште међу кукурузима са четири здепаста пласта. Гвоздени шиљци вила у сумрачју као да су у млеко умочени. Без вила се вратила кући.