Јакшић, Ђура - ПРОЗА
манастира, у загаситом зеленилу, указа Стана у своме белом зубуну, за косом црвен цветак, а око врата онај грчки дукат сјаји се према сунцу; а поред ње иђаше њена гадна мати, час по час застајкујући, нешто јој казиваше, на које се она обичном
Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: — А, учитељу, ко ти је
То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји... Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца! Из прслих груди ја ћу дићи Најлепшу химну сунца.
са уста која пољубим (Отров у златној чаши причести, Убијца с мачем својим стогубим) Мрачи све путе моје ничести. Сјаји дан међ црним борима, Мркне ноћ измеђ белих кринова, Божји лик трепти на свим морима, Сваки час свемир ниче изнова.
— А ја ћу, чу се из тог шума, Светлости таште дати реку: Као Божанство, та коб ума, Што сјаји само у човеку. ПОВРАТАК Кад мој прах, Творче, мирно пређе У грумен глине ужежене, Тад неће више бити међе Између
Благослови, Добри, њихов траг што сјаји, Трубу мртвих увек пуну Твога даха. И на вечној бразди њиних корачаји, Мач мртвих позлаћен златом твога праха.
Никад у море горко твој млаз не увире, Већ као Млечни Пути сјаји са сунцима! Нити под небом страшним кап срца умире Што даје повест земљи и мит врхунцима. 1943.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
16. О лепи ви из уста њени баји, Кад седисмо ми вако обадвоје! О њеног онда ока кра(с)ни сјаји, У срце кад си падô моје!
сапалила, Јест крваво перје било, Ма је опет моје било — А једино што остаде, Што ми срећа јоште даде, Што л' сјаји саде? Комад копља пребијена, Бритка сабља саломљена, Пушка без пра и олова, Чим напунит пусту снова?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А месец, чисто трепти. Од нашег дворишта, где ми седимо, само се то сјаји, а остало све је у сенци од толиког дрвећа што је око нас и по баштама.
Само је један фењер, окачен о грану кајсијину, осветљавао озго. На среди дворишта бунар, а око њега се сјаји разливена вода. Из куће сваког часа излазе послушници, доносе јела, котлове с вином.
Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила, а више свега, као звезде трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
па кад изађе уврх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи.
Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаји од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет, како падне на кревет,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ІІ Горски ветар отпирује машу с лирске материје и с грмушом сриче сиже: тек је душа зрнце риже. У свести ми сјаји трина, гора сиња и самштина, са црвеном укосницом, полуплава и са птицом.
Тек девојка румен с пути слије у Дунаво млечноголубије. Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја.
У зрелој јези сурога иња цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Из мене сјаји гљива лудара. Са чамов-даске пишу ми чавке. О тмурно подне лађом ударам и бродим, бродим без једне јавке.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Па ипак, нада трајно се гаји: из куле старе свјетиљка се сјаји, док тама свуда влада. А тик уз окно рибар се свио, угасла ока, обневидио ... Вјечно се Мачку нада ...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Шта је ово... је ли жив ?... Како ово гледа?... Ово нису обичне живе очи, ово је мртво стакло, па се само сјаји... стоји тако укочено, без покрета, без икаква знака живота. Стакло!... мртав!... мртав!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
59. Шта се сјаји кроз гору зелену? Да л’ је сунце, да л’ је јасан месец? Нит’ је сунце, нит’ је јасан месец, Већ зет шури на
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Смандрљао сам неколико фраза о томе како у Петровим пејсажима има један зрак сунца далматинског, који се кроз боје сјаји, и како нашу земљу, најпосле, један сликар, наш, монументално види, па сам се поклонио публици, и, кроз задња врата,
Стојим високо. Дубина моста д‘Јена, која се бели и сјаји од кише, и пролази испод чудовишта Ајфелова, одводи у бескрај.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Јест, још у мени прошли живот сјаји, Чист ко на води лабудово крило, Јер све је добро и честито било, Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост. Из иконостаса Сух бршљан вири. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи.
Ћипико, Иво - Приповетке
Међутим, сунце се примиче к њему све ближе и ближе; већ је дохватило преко половине увале, па се пред њим море сјаји и трепери, и свјетлост га подражује.
” И молба народа све је јача и јача: „Тебе молимо, услиши нас!” Сребрни криж сјаји се у сунцу и примиче се окрајку дубраве. Стара Стана чучећи запази га, јави се деци и диже се на ноге...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Још нешто лепо из тебе сјаји: Друга се књига губи, затаји, Ти си нам увек верно имање Нит’ те ко иште на прочитање.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
испирај сјај свету И звезди која поноре затаји; Нека се трулеж отрезни у цвету Непознат несвесној ружи која сјаји.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Драги часи, — мили загрљаји — Речи песме, — уздисаји, нади, Љубав, вера — а вера се сјаји — Кад’јоница младости их кади.
Ћипико, Иво - Пауци
А сутон већ је пао; сјајан бистар сутон пуна мјесеца што с неба грије и сјаји се као зимње сунце... и сјене по одгојку посташе загаситије и тајанственије.
А боровик сјаји се на сунцу, лагано жамори, а дебели мрки хлад тајанствено привлачи к себи. Живци му се упокојише, обишао га млаз
Уљезе у ограду, на разграђену громачу, која још лежаше у дебеломе хладу. Над њим сјаји сунце, а из висока чуло се једнолично, живо зујање.
Како се старац миче , тако његова дуга сјенка обавита сунчевим зрацима, сјаји се и, ломећи се, лако лелуја у живоме мору, и рекао би она сјенка нема ништа заједничкога са старчевим тешким животом.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Значи да и наша млада Земља сјаји светлошћу позајмљеном од Сунца, које јој увек осветљава само једну половину. Од њене неосветљене површине не видимо,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ако га госпа Нола повезе на салаш, сјаји од среће; ако га не повезе, испраћа је до капије и опет сјаји од среће; савије јој ручице око врата и шапће: да му
Ако га госпа Нола повезе на салаш, сјаји од среће; ако га не повезе, испраћа је до капије и опет сјаји од среће; савије јој ручице око врата и шапће: да му донесе или воћку, или живог скакавца, или комад погаче.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
грању зима покров ледан, Ова је соба била кô врт један, Гдје је поток текла срећа кротка: Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост. Из иконостаса Сух бршљан вири. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
краљу свилена шатора, зелен шатор од зелене свиле; на њем златни дванаест крстова, тринаеста јабука од злата, — у њој сјаји бесцен камен драги.
Пунац носи калпак и челенку (у челенци алем, камен драги, који сјаји како јарко сунце, погледати не да у јунака), те Максима зета дозиваше: „На поклон ти калпак и челенка“.