Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ко би рекô око твоје сјајно Да је сјање огња оног крајно, Кад с' у један пламен скупи ноћу, Па засјаје том последњом моћу; Рекао би да ће сад изнова
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
врлетна страно, круниш се свећом, лесков-шибљиком а тек ће моћи крик паликуће развити пожар у свесвануће и вечно сјање. - Пламиња болест изнад обала и поистиха сенчи површи.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Слободно изговори њено име име Студенице чије бело сјање траје до увече па се преноси на свице који не знају правце ни пут до олтара ни за Прекобрђа не живе дуже од
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб! ...
Или какви су који кога чина, Већега, мањега ли, Онолико и своје сјање На небу имају; Ка и звезде: Све су на небу, Ал' једне су мање од других.
худим и високим, племенородним и потаким, сужњем и поглавитим, — кано што нам једнако је дато духање ветра, сунчано сјање, пород земљани, вода и ватра за потребу, промена временима и мотрење вилајетско, што је год под небом ствари великог и
Лакше је и побоље носити и мало злата, неголи олова центом. Боље је мало сјање него велика помрчина. Нит је свест обикла с богатством се ортачити.
Ни саме звезде све једнако не сјају, неголи друго је сјање и тафра Сунцу, а друго Месецу и другојаче звездами. Тако и ти, брате, згађај се сотим, те ако не узмож' бити Сунцем,