Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Овај... знаш, бој се бије, како да ти кажем... „срцетом“, а не поткованим цокулама. Не дам ја Танасија за десет њихових. — Зар је тако добар? — Кој... хм! Знам га још из турског рата.
Али као да се присети: — Поднаредник-Живојине... Када ноћу маршујемо, Танасија да вежеш за топ. Јеси ли разумео? Танасије се доброћудно смејао, вукући наниже пешеве блузе.
Или се усне развуку у смех, када из неке рупе у кукурузишту допре глас Танасија релеја: „Пали, Славко!“... Неки пут изненада овлада мртва тишина... Тек повремено зашуште већ зрели кукурузи.
Станоје промоли главу. — Где удари? — Испред топа. — Послуга на своја места... — зачу се глас Танасија релеја. Војници су чекали целу команду. Онда појурише отвору, да би се што пре искористио кратак интервал.
Кажу, било је намењено некој команди. Сад свеједно, ма чије било, главно је да је цела батерија пила у здравље Танасија и Јанкуља. Некако око подне срели смо прве рањенике.
А на врху, налазе се четири прозорчета, кроз која се види звоно. Собом поведосмо и Танасија, који још од батерије поче да развија телефонску жицу.
— Стражари, осматрајте! — наређује неко. — Ја, дете му, разби ми циглу! Запитах Танасија какву то циглу помињу. Онда ми Танасије објасни да пешаци, када не гађају, стављају циглу у отвор пушкарнице, да би
Али војници пролазе погнуте главе и нико ништа не узима. Неко од наших војника дозива Танасија. — А-ја!... Слатко ми је кад украдем. Имаће још села, не брини ти! — одговара Танасије.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Зачу се мумлање. — Аха, орлушино матора, ти ли си! Ево ви и Танасија, девојке; пош'о тамо вама, па залут'о... Осу се смеј и жагор. — Пушти ме, вештицо!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али нема многих, па ни Александра, ни батеријског наредника, не видим ни Траила, ни Танасија... Хтео бих да запитам, али стрепим да не чујем страшну вест, коју све више наслућујем, гледајући измучена и измењена
Моја команда је одмакла далеко, те се дигох. Војници приђоше да се поздравимо. Запитах за Танасија, јер га не видим међу живима. — Не знамо шта је с њим — вели ми. — Био је до последњег часа у телефонској земуници.
Повичу војници. Ту се задесила и два морнара, који дотрче, дохвате Танасија, однесу га у чамац, а одатле на лађу. — Унеше ме са све погаче... — Па откуда сада испаде ти Енглез?
Ушао је лепо у отворен магацин и узео тридесет и пет шаторских крила. Гледам Танасија, па се и ја сам чудим. Читаву администрацију води држава са енглеском командом, пишући разна требовања, дајући
Бациш је овако, она се дочека на ноге, бациш је онако, она се опет дочека на ноге. По сељачкој логици Танасија Првуловића, могућан спор између њега и Енглеза развијао би се на следећи начин: Енглез украде шаторско крило из свога
Командир утера коња и руком даде знак возарима. Возари су скретали нагло. На трећој кари угледах Танасија, који је седео на предњаку између два послужиоца. На леђима му телефон, а на груди пригрлио једно одрано јагње.
— Донећу вам једну плећку. Збогом, господин потпоручник. — Пст! — учини на Танасија поднаредник топовођа. Онда му показа један прст, а потом додирну прса, као да је хтео рећи: и мени једна порција.