Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
нуто, како јој се прегиње!... Лакше... лакше!... За онај цер онде!... Баш ће тиком мимо тебе ппоћи... Лазар се — као гуја — вукао од дрвета до дрвета... Он више не беше човек — него звер...
Учини му се да се свет сруши. А то беше совуљага на храсту више њега!... Она залепрша крилима и пролете му тиком поред лица, тако да је осетио ветар крила њених... Беше скочио на ноге, али је стојао на месту као закован...
И стаде гонити коња да одмиче... Одједаред иза једног храста помоли се једна рука; и то баш у часу кад он беше тиком поред храста. Та рука ухвати коња за узду. — Стој! — зачу се глас. И појави се човек иза грма.