Употреба речи тице у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А неком и начини понешто ако имаде залишна времена. Осим тога, учитељ је Грујица умео вешто пунити тице. Сву је собу окитио свакојаким тицама. Сељаци се често искупе, па се чуде тој његовој мајсторији.

Живадин разгледа остале већ испуњене тице, и сам вели: »Боже, какав ти је овај наш учитељ! Радује се као дете што сам му донео ову тичурину!...

Поломи, што се тиче, ону весељу децу на прилику, верући се с њима по брду и горе по потоку... Оне, опет, тице једнако пуни; не знам што се тиче да ли му и то стоји у пропису...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна...

— Али хајдук хајдука мора чувати и бранити. Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо једу; мора га на плећима својим из боја изнети! — Млад сам, снажан сам!... То ми неће бити тешко.

И... док длан о длан — њих нестаде... А над разбојиштем почеше шестарити тице грабљивице... 14. ПРОКЛЕТА КУЋА Јури време, пролазе лепи дани; некоме као часак, а некоме као вечност.

славни песник устанка нашег, Вишњић, рекао је том приликом, после боја мишарског, једну истину, која ће остати вечита. Тице гавранови довикују Кулиновој кади: Хе иде ти Кулин-капетане, Нити иде нити му се надај, Нит̓ се надај нити га

Ето, и Алекса може с тобом поћи... Ветрић је шушкао зеленим лишћем, грање је пуцкарало под ногама, тице су певале поздрављајући бели дан, а кроз шуму се чула хука дринских таласа...

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Као разбуђене тице ноћу, узнемирени наједанпут, људи напустише куће и покуљаше напоље. А разне љубопитљиве гомилице и гомиле,

иду они кроз оне гöре и час ка значеј „пусти грлö“, час пандур, те се ори она шума и разлеже а тице бегају на све стране и све оно дивље зверје узнемирено.

Гранчице су пушкарале, и под ногама неког пролазника цичао је снег гласом најрадосније тице. Он одлучно заустави оног човека: — Господине, рече он, каква је то случајност: да на земљи има исто толико људи

А после — сунце, па чудни неки елан срца, па нада и блага лица око мене и тице и радост завлада безумна. Јест, заиста, јава је онда била рај, а сад, ево, ужаснији сан сањам отворених очију.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Исакович, са женама, почеше затим да се спремају, да иду из Темишвара, а седели су, увече, у трактиру, као покисле тице. Као кад се чека вест да је неко у породици умро. Најгоре је, међутим, било четвртом Исаковичу, у Темишвару, Трифуну!

са Исаковича, погледом, на кафану, на коцкарницу, у суседној дворани, на жене у огледалу, као да су све то неке шарене тице, које улећу, излећу, а само се за тренут пред њим лепршају.

Највише га је зачудио зид, крај њега, који је био постављен кожом, а у тој кожи биле су израђене тице и воће и цвеће, у кожи и седефу. Био се намргодио.

Питао се: сања ли? Где је? Куд је то отишао? Ко су тај Божич и та жена, која га посматра хладно, а једе као што тице једу?

Противно очекивању протофизикуса Витковичевог, Исакович је, међутим – навикао на селидбу, као и тице селице – брзо и мирно, посвршавао своје послове у Кијеву, пред одлазак у Бахмут.

Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке, које Сунце сели, са Истока на Запад и са Севера на Југ?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Ходали су брдом, у чијој сенци, доле, остадоше оранице, села, цркве, виногради које су видели са висине, као тице, а не као људи. Пролазили су испод огромних стена што су им висиле над главом.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Не познајеш наше тице!?“ На то ја почех мрвити, а тице: кљуц, кљуц, кљуц! — у божји трен поједоше цијелу, па одлетјеше!

Не познајеш наше тице!?“ На то ја почех мрвити, а тице: кљуц, кљуц, кљуц! — у божји трен поједоше цијелу, па одлетјеше! Тада се ја окретох к вама.

видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио нијесам! А од какве је тице?“ — „Ма није, брате, ни од какве тице, него од мазге, од праве талијанске мазге!“ — „Ма, што кажеш, побогу брате?

видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио нијесам! А од какве је тице?“ — „Ма није, брате, ни од какве тице, него од мазге, од праве талијанске мазге!“ — „Ма, што кажеш, побогу брате? Зар се мазге легу? То нијесам знао!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И без икакве афектације, простодушно и непосредно, »фрушкогорски славуј« је певао цвеће, тице, село, Фрушку гору. Тон је срдачан, и те песме имају извесну интимну поезију.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло, стадо, јањци драги, Вруло, цвеће мирисаво, Мили ветре,

Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову томе, Под

Ал' стајау стене поносите, Липе гране рашириле вите, Нигде никог, дебело залађе, Благо драгу ко ту драго нађе! Тице поју: Благо ли си нама! Па се паре свуда по гранама, — Гледнем тамо, запевам овако: (Та ко б' онда певао инако?

“ дивне тице вичу, Ал' све мало-помало измичу. Већ дохака грму и трњаку, Па се крену пустом камењаку, Сад још грђа кукњава и

Тек главате што нестаде куге, Али учас ето тице друге, Једна — друга — баш читаво јато, Али јато, брате, умиљато, Све славуји са Дрине и Саве, Са Неретве воде и

да му горе није, Што би гора да нема дрвета, Што би дрво да не има лишћа, Што би лишће да му тица није, Што би тице да им песме нема, Што би песма да од срца није, Што би срце да милости није, Што би милост да младости нема, Што

Малене тице превесели звек, У лиснатоме што се гају крије, Немирна врела жуборећи тек, По шљунцима шареним што се вије, Малене

дан, Ја с њоме онда на поље ишета, Свој лисни гај ди шири сунцобран, Ди играјуће нико нас не смета, Ди гласне тице саме држе стан, Ди вире око види жубореће И лепошарно дино расте цвеће. 18.

тражи моје око цвеће, Претужне стоје његове обалице Кô никад више да се дићи неће; Ниједне гласне не бија евовде тице; Кроз грање сунце слободно улеће, У око мени доле оно гледа, Но зрак ми с' његов чиња као од леда. 38.

Већ данак умре, славља за њ уздише; О ноћи, дане за те слепе мише, За слепе мише и те тице кобне, Та сове, мислим, што су дану злобне, Што таму ишту, да се светлом славе, Јер дању с' виде наказе од главе.

Тио свуда и све тише, Тице нашле своја гнезда, Сумрак веће, па све више, Већ подегде трепти звезда, Веће дође нојца тавна — Њена дошла већ

ИИ (1851) МИЛЕТА И Свуд весеље и радост и срећа, Ветрић шушка око љупка цвећа, Врело бистро по шљунку жубори, Тице поју по лиснатој гори, Пастир песму уз врулу извија, Да травица стаду боље прија: Све весело, свако тера своје,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Шта има право? — Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. — Ма шта тице, шта ...Ти се већ напио ко мој весели Ниџо. — Јок, побратиме тмурно дочека старац.

— Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. — Ма шта тице, шта ...Ти се већ напио ко мој весели Ниџо. — Јок, побратиме тмурно дочека старац.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Тек по који цвркут незаспале тице и друго ништа. Из ваше баште ништа се није чуло. Извалих се на траву. Подузе ме свежина.

Ах, моје цвеће тако лепо цвета, јер га сузама заливам; тице ми тако слатко и тужно поју, јер их леблебијом храним, што сам за тебе чувала... Дођи, драги, дођи, мили!“...

У том је почело да бива видније. Са свију страна почело да се расклапа и разграњује. Око Анице, из баштâ, почеле тице, бубе да се дижу, шуште, мичу. Кроз свеж, оштар ваздух, почео жагор, кретање... дан се белео.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ловац му одговори да није никад чуо, „него ћемо их — вели — сад питати“. Па онда сазове све тице те их запита: — Јесте ли кад која виделе таки и таки град?

Па онда сазове све тице те их запита: — Јесте ли кад која виделе таки и таки град? Све тице одговоре да нису виделе, „него — веле — има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да

му одговори, да се је опкладио са тицом да она лети а он да трчи, „па ево — рече, три сахата како сам овдје заишао, а тице јошт нема“. Зачуди се царски зет оваквој брзини, па га запита: — А би ли ти, брате, пошао са мном у дружину?

повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети па три сахата прије тице дође. Кад овај чоек дође, онда му везирски синови дају једну тестију а крилатој баби тиквицу.

Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори.

Кад он тамо, ал' изиђе из језера она змија шестокрилка, па се поче пењати уз онај јаблан, да поједе тичиће тице орлетице.

Тек што су га тичићи сакрили, али ево ти и њихове матере, тице орлетице. А то ти је та тица, мој брате, да јој се чудом не можеш начудити.

Ето лисице ђе води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице хвата око пута. Утом се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гумно, и тражећи миша стане њушкати по

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Вредне пчеле, миле тице, Остављају цветни луг, И лагане ластавице На далеки беже југ. Када стегну зимске студи, И завеје први снег, Школа

Када стегну зимске студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла.

Одлетеле тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

многи лептири лете по рајском мирисном цвећу; Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке, И рајске, шарене тице на мирне обале слећу. А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један, Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

оне стране Шибеника Шиба трава до рукава, Граорина до рамена, Дјетелина до кољена, По њој пасу три пауна, И три тице паунице, Чувала и’ л’јепа сека; На секи је прегачица, Нит је тката ни сновата, Ни у брдло увођена, Већ од злата

Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

Мало вечера, Мало вечера: Осам волов’, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

Девет погач’, десет сира, Осам волов’, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску. 249.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

О, да л се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши? Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини. Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Метни га, ено тамо, између прозора. ЈЕВРЕМ: А зашто? СЕКУЛИЋ: Треба ослухнути. Код њега се скупљају сумњиви типови, тице. Треба ослухнути...

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПОВРШНИ УТИСЦИ И Шћућуриле се у заливу сивом Лађе, ко тице у гнезду, и једра, Непомична, над мирним стоје сливом, И ноћ се спушта мирисна и ведра.

Ја за тобом иђах, и у једном маху, Слушајући тице и таласе речне, Ја осетих силно, у побожну страху, Да је најзад дош̓о час љубави вечне, Час љубави праве, жељене и

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

“ Страх животу каља образ често; слабостма смо земљи привезани, ништава је, него тврда веза. Али тице те су најслабије лови свјетлост лисичијех очих, него орла кријући гледају.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Горе, у ваздуху, као неке грдне тице везане ужетом за своје дугачке вратове, црнели су се ђермови од простих, тек скоро ископаних бунара.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Давно, док сам дете био, ја га знам. На његове снажне и лиснате гране Пролећа сваког слетале су тице, Да опет оду у јесење дане.

А он је верно чув’о та имена, Дочекив’о тице, облаке и људе, У срећне часе и бурна времена; Ломио је храбро све ветрове луде, Трпео жегу, громове и туче, Да

где његове тице Одлазе, да боље поднебље потраже, Некуд, где је лепше, где је живот мио... А с вечери, кад се сенке ноћи снаже, И

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сунце грану те разбуди звјерине по расјелинама и тице по гранама, али Црногорци не копорнуше. Фала Богу, уморни ли бјеху ти људи!

По прозорима повјешане крлетке, у којима пјеваху чудновате тице. Иза стакала на окнима, виђаху се мрежасте лијепе завјесе.

Вјетар бјеше утолио те наста потпуна тишина. Тице весело пјеваху по зеленим честима. Нијесу дуго чекали. Турци истим редом као што их прије угледаше, примицаху се,

Ту бјеху живо насликане животиње свакојаке, а редаху се најприје сисари, па тице, па рибе, гмизавци итд. Неимаху времена да сваку подробније разгледају, јер сунце бјеше већ нагло па им се ред бјеше

„Онда човјек и тице спадају и усти ред, јер су двоношци!“ рече она подругљиво. Затијем, у душак, каза она природнију подјелу животнијех,

„Ваистину ја ћу ви причати! Носио Приморац тикву. Срете га Ћеклић. — Шта ти је то? — Ево видиш шта, јаје! — Од какве тице, чоче? — Није од тице, но од мазге! — Како од мазге, може ли то бити? — Лијепо, из њега се излеже мазга!

Носио Приморац тикву. Срете га Ћеклић. — Шта ти је то? — Ево видиш шта, јаје! — Од какве тице, чоче? — Није од тице, но од мазге! — Како од мазге, може ли то бити? — Лијепо, из њега се излеже мазга! — Нијесам то знао, валај!

У сваку пећину завирио је; сједао је под стољетна стабла, гледао чудне непознате му тице, шетао по Међувршију, тој трављивој дубодолини између Ловћена и Штировника.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Тешко вуку за киме не лају И јунаку за ким не говоре! Тешко вуку кога тице хране, А јунаку кога жене бране. Тешко гладну у конаку празну, А јунаку у братству нејаку!

да су се уста одоздо могла ласно отварати и затварати, те је све клоцала; а ноге је имала чупаве и на дну као у тице. Уза њих је ишао човјек један с бубњем, те је у њ једнако ударао.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ето лисице, ђе води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице вата око пута.“ У том се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гувно, и тражећи миша стане шушкати по

” | Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори.

идући није се освртала, а кад дође кући, али у њеној кући трипут боље него у царевом двору: све златни јелени, кошуте, тице, квочке, пилићи, зецови, све златно.

убије, и да он мјесто њега краљује, па једну вечер кад му брат заспи убије га, па га распори и нађе у њему оно срце од тице, па га изједе а утробу свога брата опет зашије. Сјутрадан глас кроз народ: „умръо краљ! кога ћемо за краља?

ето лисице ђе води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице хвата око пута.” У том се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гумно, и тражећи миша стане шушкати по

Краљев син дохвативши ове се тице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се најљепша ђевојка. А ово је била једна ђевојка коју је баба

“ Ловац му одговори, да није | никад чуо, „него ћемо их,“ вели „сад питати.“ Па онда сазове све тице те их запита: „Јесте ли кад која виделе таки и таки град?

“ Па онда сазове све тице те их запита: „Јесте ли кад која виделе таки и таки град?“ Све тице одговоре, да нису виделе, „него“ веле „има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би

му одговори, да се је опкладио са тицом да она лети а он да трчи „па ево“ рече, „три сахата како сам овдје заишао, а тице јошт нема.“ Зачуди се царски зет | оваковој брзини, па га упита: „А би ли ти, брате, пошао са лином у дружину?

повиче: „Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио, да он трчи, а тица да лети, па три сахата прије тице дође.“ Кад овај чоек дође, онда му везирски синови даду једну тестију а крилатој баби тиквицу.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А овдје могла би пити сва чељад што је има на свијету, и сва стока што је људи држе, и све звјерке, и све тице, па не би отпили толико да се позна!... — А каке су оно тице што лете тамо амо над водом? Онакијех нема у Зврљеву!

— А каке су оно тице што лете тамо амо над водом? Онакијех нема у Зврљеву! Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле!

гле! једна слети у воду, па изнесе њешто што јој се копрца у кљуну! Изнесе рибу! Ено и друге кљуцају и лове рибу! Тице лове рибу!! Е, шта све не бива у манастирскијем водама!!...

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила... Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје

Моје тице мале, јадни сиротани, Прошли су ме давно моји лепи дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана

Ја за тобом иђах, и у једном маху, Слушајући тице и таласе речне, Ја осетих силно, у побожном страху, Да је најзад дош'о час љубави вечне.

звоне, И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу; Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке, И рајске шарене тице на мирне обале слећу. А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један! Ко те је довео амо да рајске јабуке млатиш?

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Мир шућур. И чопор крешти, превија се, урла и стеже мртвачке кошчине петорице регрута, што дрхте као уплашене мале тице, и Ресулу који ћути погнуте главе. — Пљачкали, је л'? Пљачкаши, је л'?

Дан је већ издисао, тице су се враћале гнездима и лептири су склопљених крила спавали над цветним чашицама. Само је музика лишћа и траве, онај

И нико за три пуна дана није знао шта се тамо с њим догодило. А трећег дана опет је пржило сунце и тице су певале око њега кад га је крвави језик пса неког залуталог, што му је крв и гној лизао по ранама, освестио, те се

На мене више нису обраћали пажње. А око мене било је пуно цвећа и нада мном су певале тице. Лежећи на леђима, ја сам погледао у небо; гле, мирно ли је, нежно ли је: никад дотле нисам видео тако милостиво, тако

Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао кроз траву, и горе су цвркутале тице. Преда мном далеко, поливена златом сунца, нежно и лако лелујала се поља, плавила се брда.

Ја сам био наслоњен на дрво а цвеће ми колена миловало. Тице су лепетале крилима, мазиле се главицама, љубакале отвореним кљунићима и цвркутале.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

му одговори да се је опкладио са тицом да она лети а он да трчи, „па ево — рече — три сахата како сам овдје заишао, а тице јошт нема“. Зачуди се царски зет оваковој брзини, па га запита: — А би ли ти, брате, пошао са мном у дружину?

повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети, па три сахата прије тице дође. Кад овај чоек дође, онда му везирски синови даду једну тестију, а крилатој баби тиквицу.

Кад он тамо, ал̓ изиђе из језера она змија шестокрилка, па се поче пењати уз онај јаблан, да поједе тичиће тице орлетице.

Тек што су га тичићи сакрили, али ево ти и њихове матере, тице орлетице. А то ти је тица, мој брате, да јој се чудом не можеш начудити.

Сви се около њега окупе, те почну нагађати шта оно може бити, говорећи: ено ноге, ма скакавац није; ено кљун као у тице, а тица није; ено на њему самар, а магарету ни коњу не слични; ено ножице као у терзије, а терзија не може бити; ено

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

здраве, Нађите себи вернијега друга: Ја морам овде, крај гробнице славе, Да плетем венце, да их носи туга, Док црне тице дан лешева плаве.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

за младића, што с главом над реком беше у трави, Звездани под собом што је гледао свод, И рибе измеђ звезда, и тице, у страви Глава његова сама пловила је ко брод.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

[. . . ] Као саки крај вароши, све је било пространо, разбацано [. . . ] Горе, у ваздуху, као неке грдне тице везане ужетом за своје дугачке вратове, црнили су се ђермови од простих, тек скоро ископаних бунара.

има само полемичку вредност, ми сада можемо замислити говорни низ који гласи: „лађе се шћућуриле у сивом заливу ко тице у гнезду, и непомична једра стоје над мирним сливом”.

међу које иде и систем римовања - у Ракићевим једанаестерцима овако преуређен: „Шћућуриле се у заливу сивом лађе, ко тице у гнезду, и једра, непомична, над мирним стоје сливом”.

То су заправо три стиха из песме Површни утисци: Шћућуриле се у заливу сивом Лађе, ко тице у гнезду, и једра, Непомична, над мирним стоје сливом.

„Ходали су брдом, у чијој сенци, доле, остадоше оранице, села, цркве, виногради које су видели са висине, као тице, а не као људи. Пролазили су испод огромних стена што су им висиле над главом.

Појављују се потенцијални тропи, најчешће у виду поређења: људи као тице, планинске стене што над главом висе, као неки наглавачке окренут свет, па најзад ваздух као нож.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Јавор« 1887. НА ИЗВОРУ (Слободно по Шамису) Хај, под липом извор што је! С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то.

На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред. Али натраг — терет то је... Па и леп је онај дô, А још тице како поје, Не знаш, мајко, не знаш то!“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ...

Видите л’ да поток данас друкче тече, Да је друкча трава, да је друкче цвеће? Видите ли тице како друкче лете Кô да с’ мирис цвећа сам у венац плете.

Зима хита немилице, Плаши људе, гони тице, По дрвећу пало иње — Сећајте се сиротиње! Лако ј’ оном ко је згрнô Те јесенске лепе даре, Напунио све кошеве И

књига пише) Апостоли с учитељем Христом, Возили се по морској пучини; Море мирно и глатко му лице, Над њим лете тице предветрице.

Поветарци, уздисаји — Они се не деле; На сусрет им лете тице И црне и беле. На мору ћеш увек видет’ Далеких бродова — Исто тако плове нâди Морем њених снова.

давно и гледаш, мотриш без прекида) Видиш, земља-мати и прима и даје, По њивама клâси злаћано се сјаје, Чујеш драге тице кроз зелене гаје.

Краков, Станислав - КРИЛА

Аеро падао и даље, само је сад пад био блажи, клизав. Постепено се реп спуштао. Један потрес затресао је поплашен тице од платна и жица. Леђа пилотова се у луку.

— Грам, грам, грам... Облачићи се хтели прикачити на крила апарата. Тице су вијугале, пеле се, измицале. Потом на небу тишина. По селу се црнеле порушене куће. Неко је износио побијену децу.

Ускоро точкићи нису више ништа додиривали, и две велике тице лебделе су у зраку. Све се доле смањивало под њима. Топили се ангари и логор.

Расли су. Долазе. Велики стари ”фермани” су бежали преплашено од димова и ових претећих тица. Бора се окретао. Тице су имале црне крстове на крилима, н непрестано расле. Што већ Сергије не лети брже?

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

огња пакленог, Да рађам пород, тако страхотан, Од кога ће се, кâ у грозници, Грбавој земљи кора јежити; Отровне тице, змије ватрене Које ће, репом хитро шибајућ, Спржити поља, спалит усеве, Отровним дахом лета кужити, Докле се

Нека јој темељ вихор разноси, Као паперак тице немоћне Што га је силан оркан дочепô, Да га у вису недогледноме На грану стави црног страшила, Где ће га беси неба

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Од данашњих бојишта, на којима грми крупов топ и острагуша, далеко беже и врани гаврани, као и све друге тице, и све живо, а остаје само пустиња, и у њој само ова мала, пакосна зверка што се зове — човек... Ишли смо даље.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Моје ломне груди порушена црква, Увенуло цвеће по гробу се њија — Кâ да га је љута отровала змија; Побегле су тице од сува растиња... Само још у цркви мали жижак тиња. Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?

Само још у цркви мали жижак тиња. Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову? Тице, цвеће, сунце другамо те зову; Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада, Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

А ко тице, зверад храни, Он ће с’ бринут да сахрани И теб’, баку остарелу: Ми добисмо вољу смелу, Мила мајко, тамо поћи; Мог

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Одјек се мрзне, а ноћ на ме сипа Лептира мртвих покидане главе. И док ум слепо по словима пипа, Ја чекам тице да се снова јаве.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

У ноћима смрти страшне На раме ми тице слећу И злослутним гракћу гласом: Пакост, злобу и несрећу — Што злокобних Два’ест осам стојим лета, Презирући,

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје

Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани — Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И уза стамен-стабло вита уз мене лоза да препузи свој век. И тице, крилати створи, хитро да ми са грана даљини твојој полећу. 4 Блажен у теби да занемим.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У Сарајеву су некад на божићним колачима биле израђиване тице од теста са граном од б. (Даница, 7, 1866, 399). Стари Срби и Српкиње, кад иду у цркву, и данас носе киту б.

, дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307).

На Нову годину ваља појести у винограду главу од веселице, па ће грожђе добро родити (БВ, 16, 1901, 97). Да не би тице чиниле г. штете, треба на Бартоловски пост пре сунца начинити у винограду страшило (ЗНЖОЈС, 18, 83; 19, 210).

у једној приповетки Сигфридовог типа у доњем свету налази се ј. и на њему гнездо митске тице (СЕ3, 41, № 10, 337). ЈАБУКА ‹Апфел (піруѕ малуѕ). Јабука (Софрић, 108; Шулек)›. Ј.

Кад се посеје, оптрчи се око ње три пута жмурећки, »да је тице не виде и не поједу« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 185). Не сме се потапати младе недеље или у »расипан« месец (СЕЗ, 19, 10; 11).

по постељи болесниковој, те на њему спава три ноћи, и свако јутро оно на коме је спавао проспе се на буњиште, »да га тице разнесу«. Кад што расте, нпр. поткожни чир, пије се теј од к. семена (ЗНЖОЈС, 11, 266). Пухор од к.

се посипа полаженик (СЕЗ, 19, 77; ЗНЖОЈС, 19, 158 ид). Кад је брање к., не бере се сав к., него се остави »за марву и тице« (СЕЗ, 17, 19). Типична жртва у к.

Кад се к. побере и повеша да суши, треба под прву вешаницу метнути чавао, па онда неће никад досађивати тице ни мишеви (ЗНЖОЈС, 19, 210). Нарочито су важне враџбине у корист к. приликом сетве.

приликом сетве. Семе се мора окрунити на Фашник пре сунца, па онда неће досађивати тице штеточине (ЗНЖОЈС, 19, 210).

од куће); или се дотура прецима на тај начин што се даје људима или животињама у којима су они инкарнирани (кокоши; тице; вук; полаженик). В. о свему мој чланак о панспермији, ГНЧ, 41, 1932, 171 ид. Прецима је, вероватно, намењена п.

треба убројити у жртву душама — демонима плодности: унатраг αμεταστρεπτί ‹=не обзирући се›) баца се демонима; да су тице и мишеви сеновите животиње, то је ствар позната; за српска веровања упор. Прилози, 3, 127 идд; Глас ‹СКА› 77, 27, идд.

Исто тако, за време сејања треба држати иглу у устима, »па тице неће долазити, јер ће видети саме игле и поплашиће се« (ЗНЖОЈС, 19, 210). Понекад уз сејање треба псовати (‹в. нпр.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

многи лептири лете по рајском мирисном цвећу; Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке, И рајске, шарене тице на мирне обале слећу. А господ подвикну тада: ,О Павле, чапкуне један, Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?

Амор му показа име, а каза и оно ресто, Но ћата подмигну на то! „Батали!“ одмахну само, „Ми, каже, овакве тице по перју и гласу знамо.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Стада се одмарају на паши, дрвље и биље зелени, тице излећу из својих гнезда, а њихова крила славе тебе... Ти си, Сунце, створило годишња доба, зимску хладноћу и летњу

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

РАНО РАНИ 50 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), КОВАЧУ 52 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО, НЕСТАШНИ ДЕЧАЦИ 53 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО, ТИЦЕ СЕЛИЦЕ 54 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО, ТЕЖАКОВА ПЕСМА У ПРОЛЕЋЕ 55 ПЕТАР ДЕСПОТОВИЋ (ЧИКА ПЕРА), ВЕСЕЛОСТ 57 ПОДАЦИ О

„Планинска слика“ она је изражена појавом „црне змије“ у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.

ноћи силне таме, Ој ти небо, што но рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо, што но гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо, што се сјајиш, Пуна росе и травице- Доло, стадо, јањци драги, Вруло, цвеће мирисаво Мили ветре, ветре

ВОЛИМ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Волим цвеће, Волим игру, Волим коња, Волим чигру! Волим тице Лепо поје, Волим поље Зелено је. Волим шуму, Њене висе, Листала је, Зелени се.

РАНО РАНИ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Пробуди се утри очи Из постеље меке скочи, ластавице миле тице Већ цвркућу летимице. Па и шева већ те зове Да разгониш лаке снове. Препелица у глас виче На уранку пућпуриче.

Гледа вазда умиљато, па им срећу снажи, у пролећу – среће доста, срећан – ко је тражи! ТИЦЕ СЕЛИЦЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!

ВЕСЕЛОСТ ПЕТАР ДЕСПОТОВИЋ (ЧИКА ПЕРА) Ми смо деца весела, На овоме свету, Весела је и чела Кад лети по цвету. И тице су веселе У зеленом гају, Па у песми и нама Знак весељу дају.

У његовој лирици животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти, а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Видесте ли мог Србу после матуре? То је високо, то је здраво, то је лепо као гора! Кад проговори, кад запева, тице заћуте и слушају га... Видим, увијате врат, велите: није то главно и најважније. И није. Али Срба добро учи!

” Ја му тако гроб китим: понесем котарицу жита и проспем да се тице хране... Буде и смешно. Гробар — пет кућа је назид'о за пет синова, али му жао и мука што ја стојим и не може да

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И за младића, што с главом над реком беше у трави, Звездани под собом што је гледао свод, И рибе измеђ звезда, и тице, у страви Глава његова сама пловила је ко брод. И бол, Господе, и бол! Молитва за Њега, Сунце! Молитва, тим, за мене!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Сањам ли? Ил' би ова јава била? Из растворених листова и страна Прхнуше лаке тице, кô са грана, И по соби ми свуд развише крила. Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...

1907. ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ... Поздрављам тебе И твоју самоћу, Твој шум и златни повратак звијезда! Кô тице кад их гоне из гнијездâ, Ја бјежим теби, јер покоја хоћу.

све се смеје и весели, Само моје срце смејања не жели. Мала звонца звоне, сјају доле цветне, Као у бајкама зборе тице сретне; Но тај говор мени нимало не годи, Ја свуд беду видим куд ме стаза води.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу од Богородице... (Пропаст царства српскога) Мили боже, чуда големога!

То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу Од Богородице, — однесе је цару на Косово, спушта књигу цару на колено, сама књига цару

гође један тецијаше; још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке, као соко тице голубове. Ђе огрезну крвца до кољена, Ту погибе Бановић Страхиња.

крвца коњу до стрмашца и јунаку до свил'на појаса, — по њој плове коњи и јунаци: коњ до коња, јунак до јунака, а ми тице долетисмо гладне, долетисмо и гладне и жедне, љуцкога се наранисмо меса и крви се љуцке напојисмо, а моја се крила

јелове гране кад обасја од петнаест дана; око главе пера и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар луше; а путаљ га главом заклонио; необичан јунак погледати.

петнаест дана кад обасја кроз јелове гране; око главе перје и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар пуше; а путаљ га главом заклонио, необичан јунак погледати;

“ У то доба бан из лова дође, и донесе двије утве тице, двије тице утве златокриле, па дозивље Кумрију робињу: „О Кумрија, моја робињице, донеси ми два дејака сина — да им

“ У то доба бан из лова дође, и донесе двије утве тице, двије тице утве златокриле, па дозивље Кумрију робињу: „О Кумрија, моја робињице, донеси ми два дејака сина — да им дадем двије

утве златокриле, па дозивље Кумрију робињу: „О Кумрија, моја робињице, донеси ми два дејака сина — да им дадем двије тице утве, нек се ђеца њима забављају“. Кумрија му с вриском одговара да не има ђеце ни једнога.

Ал’ бесједе двије тице вране: „О госпођо, Крсманова љубо, ради бисмо добре казат гласе, не можемо, већ каконо јесте.

Каж’те мене кад ће Кулин доћи? Кад ће доћи, да се њему надам?“ Ал’ бесједе двије тице вране: „Ој госпођо, Кулинова љубо, ради бисмо добре казат гласе, не можемо, већ каконо јесте.