Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
тенећак — лим теркија — каиш за везивање пртљага на коњском седлу теслимити — даровати терц — трећина, троје тија — ти тоболац — кожна торба токорсе — тобоже триод — једна црквена књига Ћеиф — добро расположење ћефнути — бити
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
зора«, »тајни уздисај«, »слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле јаворове«, »кости прађедовске«, »ране косовске«, »тија нојца«, »горке сузе«.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Скочи горе, одо на прозоре: Ведро небо нада мном стајаше, Звезда јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда, свуда преда мноме, Само да је и у срцу моме!
горе, одо на прозоре: Ведро небо нада мном стајаше, Звезда јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда, свуда преда мноме, Само да је и у срцу моме!
на прозоре: Ведро небо нада мном стајаше, Звезда јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда, свуда преда мноме, Само да је и у срцу моме!
Тек потекли, па брже утекли; Дани твоји, цветови његови, Процветао, брже увенуо; Дани твоји, меки вруле звуци, Тија ветра вечерњи су зуци, Зајечали, таки нестанули.
лепи, Лепота ова све и за њ заслепи; Још око оно, муњевито око, Кроз срце њима што севну дубоко, У оку јоште она тија туга, На мутној кâ је облачини дуга. Ту њима сместа отвори с' срдашце, Кô ружа јутром кад спази сунашце.
све је, веле, у његака дично, Све у њег' једно уз друго је слично: Уз врат витешки она коса дуга, Уз око сјајно она тија туга. Ал' само једно ниједна не прашта: Што ту га нема, те пита: зарашта?
душека се вата, На душек доле као камен паде Па нешто крупно мозгом учит стаде; На лицу њему чемерна милина, И тија туга и тија љутина.
вата, На душек доле као камен паде Па нешто крупно мозгом учит стаде; На лицу њему чемерна милина, И тија туга и тија љутина.
93. Гледа јунак у тишину, Гледа горе небесима, Гледа доле у градину, А туга му срце прима, Туга нека слатка, тија, Кô тај ветрић што ћарлија. 94.
XВИИ Уђе у дом — ал' напољу Стоји вечер мирна, тија, Једва ветрић доби вољу, Да малчице проћарлија. Тио свуда и све тише, Тице нашле своја гнезда, Сумрак веће, па
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— па забацим шајкачу на једно око, опустим дизгине, и заједно са ордонансом запевам из свег гласа: Дунаве, Дунаве, тија водо ладна...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— и махнувши само руком, у знак да је »било«, рече: — Хиљада година не се живи! Зар на онај свет ћу ги носим, тија бурики!?
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ноћ! – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – К’о проблем жића ноћ се шири тија; И дух њен канда мразним зраком блуди; Обалом пустом нêмо се развија Поема смрти и љубави кобне; Ја видим њену
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. — Нисмо могли прије, оче! Помамија се коњ, није тија да изађе, него све удр’, удр’, ногама, и удрија је у бедра млинара!... — Таа-ко!? Који му је враг данас!?
Ја не вељу да Стипан није посрид тога, или да јест, ил да би мога бити Петар, а не бити Павâ!... Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли
Не би му ни то помогло, али је Мачков ујак, дувало, стари пријатељ провинцијалов. Па онда фра-Жвалоња тија је да провинцијал зађакони Лиса, али то не може бити, зато је Лис љут.
Баш је и Барица ништа ружна снила... — Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи! — Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај... ако би то пало у друге руке... — Ћаћа!
А лако би вам се могао осветити, и сад овди ричима и другим начином, само кад би тија. Али ја то нећу, јер држим да се бог служи с вамикарце да ме куша и да ме педипше. Дакленка, нека буде његова воља!
„Жâ ми је, вели, оне луде дице, јер ће најпослин заглавити.“ Ја је нисам тија послушати, знајући да је забрањено воће млого слађе, кад се до њега кроз трње докрадеш, али већ видећи да сте изгубили
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Спасени смо! После бојне хуке наста свечан мир, после жарка дана тија, блага ноћ; прорешетани, изнурени и од дима поцрнели батаљони враћали су се на своја ноћишта, по логоришту се загореше
А кад после врелога дана и ових страшних призора наступи тија, прохладна ноћ, теби у поноћно доба још излази пред очи страшна слика смрти; голи костури у дугим редовима клизе ти
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XЛВИИИ Ноћ је тија, — месечина сија, Хајде, луче, да бројимо звезде. Звезда много, да не забројимо, Пољупцима да их бележимо.
Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом. ЛXXИИ Тија је поноћ света, Чује се звезда пој, — А мене драга пита: „Шта радиш, брате мој!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Уздрма се кула, звоно се занија, У цркви се чује молитвица тија, Ужегу се саме погашене свеће — Кроз немо двориште неки дух пролеће.
ХУС На Сабору косничкоме Има, ваљда, пет стотина Црних риза и мантија — Али нигде ведра лика; Већ кô она туга тија Спустила се помрчина, Па се ваља као змија По грудима становника...
Ћипико, Иво - Пауци
Трговац се досјетио синовљевој мисли, и, како је био раздражен, плану: — Ча си тија рећ'?... Ча би ти дилија?... Бићеш прво стећ'!... — Па, која вам корист? — рече Иво узбуђен.
Ма како је то? Оли нисмо умили, оли нас нико од њих ни 'тија обранит'!... Са самим начелником у младости бијаше добар дио вароши на муци.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1881. ЉУБАВ О што ме, срце, гониш ти, И мориш духа моћ? Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Отреси се, тресли те мртвог, да даји господ. Саг је згода за алиш-вериш, да се зараде мало-много пари. Закопчај тија груди. Вржи ногавице, те како човек да си, зашто требе да служиш гости.
И затој ћу те баксим пред њи да те тепам. Затој ти ово казујем, да после немаш зла воља на менме за тија шамари што си ги од мене изручаја. Саг брго на посла! (Угура га у подрум и гвири.) Улази Сарош.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Али доста. КОШТАНА (продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо минеш по дворе, Како јеленче кроз горе.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики! Што да си седи неженат, та да си губи век и године?! дервиш ли је, калугер ли је та да си самотује?!
Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком.
! Да се зовеш, ете, мајстор-Маниница!... И она луда и брљива бећар-Дока да ти се пада тетка!... „Тија вода брег рони; као камен дубе“, вели стара, искуством освештана реч... И тако се и овде збило.
А Васка запева: Излегох да се пошетам Низ тоја пуста Битола, низ Еврејското махало, низ тија тесни сокаци. — Там видов моме Еврејче, на висок чардак стојеше, русе косе си чешљаше, дробне си солзи ронеше и жалну
! Неје даскалица, та да си седи у те године. — Што је па теб’ ти за њума? — одбија домаћица. — Остави тија речи!... — Што гу не давате оному на којега је, ете, мерак?... — Мерак! — прекиде је Ташана.
А по ма’але пуца брука... искочила реч, иде прикажња, а ја у зêм да пропаднем оди тија речи!... — Каквија речи? — запита је Ташана. — Ех, па зборе си... Зборе по чаршију и по ма’але.
— За Доку збореше?! Мори, оди туј несрећу може да је искочила реч и сокак-лафови тија, убија гу Господ! Срето’ се ја и с њума, — вели Таска — ама не смешем да гу питујем ништо зашто је луда..
Лезет, тај слас’ нема!... — Фала, фала, чорбаџијо, за тај чес’ и речи тија! — вели снебивљиво Мане. — ... Та већ недеља дана како гу носим, па све си заб’равим...
Без теб’, рече, живот си нема... — Кол’ко ће пут па тија исти речи да ми кажеш и збориш?... — Што, не верујеш, бата-Мане? — Да се неси посмешила, невесто?...