Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Стрепери, жбуко, у полијелеј светлост с присоја, које, распето о немир сна ми, тмушом келије изгони румен из шефтелије.
Гомила мрак се, расте колач тмине. ИИ Тумара тмушом нагон бòготворни, кроз пустош листа тамине шумарке. Тренуци то су несловни и словни.
Ништина шкрипи, крцкају јој шарке а гареж веје, угарци се дробе, док видик пуца с разломка деобе. Тумара тмушом нагон бòготворни и дејством Духа тамну мрежу пара, празнину пуни - именице ствара да из њих груне један глагол
Тумара тмушом нагон бòготворни. ИИИ Изнутра бео, љубичаст по рубу, а с поноћ—јутра подне му се цери. Белино, свиј се, ланено, у
О, да смо воћњак обојен у креч мирноће беле, а не тмушом лет да питамо се: има ли нас пет! *** ГРОМ О СВЕТОМ САВИ Сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао.