Употреба речи тог у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. „Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ „Кад је похарао протину кућу...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Какво ти је то лекарство? Кад бих ја то учинио што ми ти велиш, ваљало би колико је тог паса у селу да ме сви уједају”.

Видиш ли ти онога пастира, који и сам лепо фрулом свира, сљедователно у музики и појању се разумева. Док тог њега ти с твојим појањем к себи не привучеш, и не учиниш га да остави фрулу своју, и да тебе с удовољством и с

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Или га остали храстови изопште, а неко га из тог горњег света храстовим лењиром по прстима туче? ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ Мудрац међ нама ћути, ћути јер види да онај

На том путу наше слово бледи, наша нит се тањи, селимо се у кртице и мраве! С тог пута гледамо: сијају његови сланици и чокањи где су некад сијале свете главе!

Овом бедему не може нико ништа: ни топовњаче са Дунава и Саве, као ни топови са околних брда! Нема тог ђулета које би му могло нашкодити, а камоли га разорити! Што не може ђуле, моћи ће семенка! Семенка чега?

дунав кључа, као да под њим гори! А горе, високо над кошавом, дува и звижди влажан северозападњак! Из тог горњег ветра, кроз овај доњи, кроз кошаву која прокишњава, ледене капи капљу у наш мрак!

Још сунцем из тог сневања засењен, силазим из облака у кујну. Боса домаћица у кујни вари млеко, пева, разбија и пржи јаја - млеко

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” Ово сам евангелије ја донео, и кад смо 1805. Сонет устројили, ја сам га био поклонио Сонету српском и око тог смо советнике скупљали, и било је у Сонету до 1813. Кад смо у Срем прешли, не знам ко га је пренео, но после 1816.

јануара. Рано у 8 сати одем г. Недоби, и мало поседим док он приписива тужбу Младенову на Карађорђа. По совершенију тог писма, одемо у канцеларију грофа Каподистрије и даде МИ оно писмо серпско, што је г. Павковић превео, да однесем г.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тог и смејали. Говори свакад »важно« и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом.

јатаганима за појасом, а о појасу му виси читав вашар од тоболаца, поласака, чакмака и осталих пандурских дрангулија. Тог пандура веома воле капетан; довео га чак из другог среза кад се преместио.

— Па дела казуј, што допаде робије. — Стани, полако! Казаћу ти... Кад му већ подлише воду код тог трговца, онда Узловић тек притеже и навали да се учини продаја... Што је, опет, та продаја брзо извршена, ниси видео!

Ваљда ће се моћи животарити. — Е лепо, лепо! А ти барем за ово лето да станеш код тог човека. Газда је први у овом крају. Јамачно се сећаше ко је. — Да не буде то газда Милун? — Јес', он.

— Еле, из тог великог гњезда, те задруге јаке, излетали су многи и многи Пупавци, коју су се тако по имену звали, а, међутим, било

— »25 дуката« одговори му он. »А што баш 25?« рече Мојсило, почеше се иза врата и опет га спопаде нека слутња од тог броја. Изброји адвокату паре и замоли га да јој с поздравом преда.

Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица — натушти се озго косом изнад села црн облак, а све кркља као кад

Смешно и погледати! Попадија му гасила угљевље, и вели лакше му мало... Ја, збиља, поздравио те је да лепо ујдуришеш тог букавца. »Баш, што се тиче на прилику, нека га добро уреди, поздрави га!« — А видео га и он? — Видео, ја.

Ћато узе тужбу из гомиле аката, па стаде читати: »Начелнику среза тог и тог. Грујица Милановић, учитељ у овдашњем селу, својим неприличним понашањем и опадајућим и клеветајућим изразима у

Ћато узе тужбу из гомиле аката, па стаде читати: »Начелнику среза тог и тог. Грујица Милановић, учитељ у овдашњем селу, својим неприличним понашањем и опадајућим и клеветајућим изразима у више

— Шта си, вере ти, дао за тог мркова? — упита Сава Симицу кад одмакоше. — Две рубље насред ваљевског вашара. Има од онда равно три године.

Смиља брже-боље похита кући. — Пријо! — викну за њом Анђа. — Ако му не буде од тог лакше, дођи опет у млади петак да гледамо шта ћемо. — Хоћу, пријо, хоћу! О, да хоће бог дати само да се придигне.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— рече Крушка. — Знаш шта ћу радити! Казаћу Маринку да га он испита... Нико то не умије као Маринко!... Ви вичете па тог човјека, а богами, то је један добар човјек.

Што те није мати̓ обула, а?... Видиш како је Чупа обу вена; а Чупа, док се само убрише, биће девојка од тог света!... И, минувши мимо децу, уђе у кућу. — А где је Лазар? — упита своју жену Крсманију.

Наједанпут изби један прамичак магле и из тога прамичка изиде човек па се упути њему... И он се, као, загледа у тог човека... Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — „Јок, бива!

Наједаред, тај човек загрме страшним гласом: „Ја сам Станко!... Зар ме не познајеш, зликовче?!... Он се престрави од тог имена... Станко га као спусти на земљу и узе се распасивати.

Њему дођоше неке страшне мисли у главу. — Па шта је било с Турчином? — цикну он. — Побегао је у град. Од тог доба нигде га нема, као да је у земљу пропао! — рече Заврзан. — Ја бих отишао у град! — рече Станко.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Да ли је могао проћи Мој праг у замрклој цести? Чекам и чекам све ноћи Тог путника с неком вести. ПЕСМА Изгубих у том немиру Другове и све галије. Који је сат у свемиру?

— Ја херојима. — А ја робљу. — Ја заљубљеним! — А највећа: — А ја за дугу ноћ на гробљу. — А ја ћу, чу се из тог шума, Светлости таште дати реку: Као Божанство, та коб ума, Што сјаји само у човеку.

И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати. СОНАТА Хтедох да ми љубав има лице сретно, Као речна нимфа, чије власи дуге Весело црвèне; али

Бродолом је избацио на то острво само њих двоје заљубљених. Они су били прво човечанство и први краљевски пар тог новог света. На острву је она постала његова жена, давши му своје тело и душу.

проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог презирања само тог једног човека. Отруј га, даћу ти један град и најлепши камен из мог жезла. Али та жена није знала како се трује.

Сваке године у исте ноћи чекао је он да се пролије светлост тог непознатог поноћног сунца, које је слутио, и у које је само он веровао, и које ће проћи путем којим је досад прошла

Тако је прошао цео живот тог човека заљубљеног у звезду. Али он је умро срећан јер је цео живот живео у светлости звезде која је била лепша и већа

Кад је у улици тог града срела једног странца, познаде у њему свог првог љубавника из негдашњег свог краљевства. Он је још носио на свом

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Баш њега! — Њега! — Куку мени! А шта му је? — Не види ништа! — Помакни се с тог места, дијете! Како, наопако, да не види? — Не види ништа! — рекох ја, а позната јабука заседе ми у грло. — Па..

Ја се чудим да јој још тог вечера нисам пао пред ноге, да јој нисам казао... Али шта је, шта је то све? Како се све то губи, бледи и издише пред

Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: „Нека, хвала, могу ја и из чиније”, те није

Све ме копка неки ђаво да видим да л' она у ствари мари за ме, кô што ме ви сви уверавате. Тог вечера после вечере играли смо даме. Она је играла врло добро.

— Може бити... ко зна?... Не гледајући на то што сам се ту ноћ био смирио, био сам од тог доба врло немиран. С једне стране било ми је неправо што сам оправио оно писмо — та нашто?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ни Јула ни Шаца нису неколико дана долазили у башту. Прва је Јула попустила и дошла. Од тог дана је опет почела долазити сваког дана, па пре подне је плевила, а после подне заливала башту.

А ја не могу к’о одма’ да га познам, а он се заплак’о па каже: »Хе, ко је оданде одакле ја долазим, тог тешко познаду. Ето, каже и мене, па моји ме не познају.« — »Та јеси ли ти то, Лало?« реко’ ја.

што смо ово дана од њи’ имали, не би’ ни у сну снивала, нит’ би веровала да ми је пре тога когођ рек’о да ће до тог доћи. — Па шта каже онај паор? — запита већ мало љутито поп Бира. — Па то и јесте што ме једи!

— А, да, пàрдôн, пàрдôн!... Дакле, до тог доба су се и којекако слагале; ал’ од ото доба, крв и нож, крв и нож! Једна другу и да не види!

Утом јој паде на памет и Меланија и Пера и гђа Перса. — Нема од тог ништа! — рече одлучно гђа Сида. — Но, још би нам то требало!

И то нико није умео да цени код тог створа, само фрау-Габриела, јер су сви држали велике рундове, жућове, гаџе, и тако даље.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Хоће нешто да га ’алоше, зло снађе, Бог га не убио! — Чудили би се други испуњени страхом од тог његовог певања и лутања по пустим пољима за месечином. ВИИ Сам.

И, како он не да да они од тог његовог новца граде себи куће, ханове и пуне своје дућане еспапом. — Паша — ајдук, владика — ајдук! ... Сви — ајдуци.

— Паша — ајдук, владика — ајдук! ... Сви — ајдуци. Ајдуци! ... — драо се је. А они су узимали и чували му. Од тог су му новца после хаљине куповали, плаћали жени која га је прала, чистила.

Од тог су му новца после хаљине куповали, плаћали жени која га је прала, чистила. Па су чак после његове смрти од тог новца купили икону и кандило и уметли у иконостас цркве за упокој душе његове...

Који од слугу, да би се удобровољио газди, потрчао би Стевану да га отргне од тог његовог посла и каже му како му то газда, хаџија говори. Али би слугу хаџија враћао. — Не дирај га, не дирај!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла. Кад је она знала да ћу ја овамо доћи, па је отишла у трешње, то је знак да нема васпитања, а треба да зна да

Ја сам од моје младости, као што цео свет зна, од свих најбоље транжирао, ал’ не знам да л’ би могао тог зеца тако брзо и лепо истранжирати. — И сам се радујем, — одговори Љуба. Тако сад у задовољству ручају.

— Па кад као пар изгледамо, госпођо Мокро, а оно да се узмемо. Хајде, пођите за мене! — Маните се тог посла! Зашто би’ ја за вас полазила? Тражите ви младе! Нисте ме хтели ни кад сам млада била, што ћу вам сад?

То су доиста зашкољице, но има од тог још нешто више. Мица лепа, Алка лепа. Једни уздижу једну, други другу. Лепа је и једна и друга, само је Мица

Једном после ручка разговарају се Алка и Јефта. — Ја не знам, Јефто, шта ће од тог процеса бити. Мица разглашује на све стране да ћу изгубити процес! Но, то би лепо било!

— Шта ми може Мица због тепсије, кад то није њена већ моја дедовина! Али, да се и тог курталишем, зајази га за десет дуката, па нек је крај. — Ја ћу је, дакле, откупити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

хтео да мисли о томе: има ли ама какве год могућности ди све ово прође без опасних последица и шта ће бити најзад од тог несрећног и неочекиваног ултиматума.

Чим пријаве посету он се с места најежи као од бола, који је баш тог тренутка наступио, гледа у врата и очекује. А онај његов познаник улази журно, смешка се и снажно му дрма руку.

И са ужасом, тог истог тренутка, ухвати он један заводнички осмејак упућен његовој жени. Он грчевито стукну корак назад и пренеражен,

Онда ту она и сиђе, а тог тренутка онај купе чудно оживе, јер се све у оном тешком положају измени. Сав онај израз ужаса наједанпут ишчезе, и на

Те исте вечери, у једном празним купеу брзога воза, Јуришић је плакао са марамом на очима. и, тог часа, у том плачу и у оној чудној и тајанственој снази страдања, он је уживао Он је уживао што је намучио другог а још

И сад, у сред тог ужасног сазнања, ено их стоје она јадна, стара порушена и ољуштена дрвета и у дубокој, тешкој и уморној резигнацији

Африка

пролетњег и страшно саблажњивог у руменилу тога језика, који једини на томе тамном телу објављује тајност и интимност тог бића.

Пошто „Стари лав“, како га овде зову, воли децу, то он мобилише неколико десетина црних малишана који су од тог тренутка свуда око, и испред, и иза нас, а нарочито између ногу и по ногама. То нас више умара но висока трава саване.

Не види се ништа друго до једна једина електрична светиљка која нам јури. Од тог тренутка ја сам идући кроз ноћ видео масу тих светиљки које разно обојене представљају очи најразличитијег звериња;

Међутим, док смо вечерали, младићи из тог села донесоше на раменима Нои и Сати, мале фетишерке; положише их на праг колибе и несташе пре но што смо и успели да

Моје руке и лице такође су гарави, жути и зелени од тог била. У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке.

До тог тренутка, ма колико занимљиво и чудно да је било оно што сам видео — предели, клима и становници — ја сам пред свим тим

Изглед тог младића ипак био је сасвим мучан; видело се одмах да је неком несрећом која га је задесила сав поломљен.

је уручила гну од Сен Калбра, овај ме предао Швајцарцу и његовом старијем пријатељу, а само ме је Швајцарац вратио са тог пута, ја код њега сретам већ нову прилику за даља путовања.

Н. ми је у сваком случају био још антипатичнији због тог дерана, а истовремено, једино што сам човечанскога видео у њему, изузев чежње ла дигне прави дом усред саване, било је

сусед пробуди, да примети да се ја користим његовом топлотом, да сам му можда сметао, па ипак он није хтео да ме лиши тог последњег благостања.

“ Он је тог тренутка био господин, слободан од предрасуда као било који други велики Европејац. Толико је господство начињено

Све што има тог тренутка то је његов беспримерни „тупе“ и тај глас шаржиран као какав револвер. Послушао, без речи, чак насмешено, да

Црњански, Милош - Сеобе 2

Црњански ДРУГА КЊИГА СЕОБА Садржај И АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ 6 ИИ НЕСРЕЋА ИХ ЈЕ ТОГ ПРОЛЕЋА, У ТЕМИШВАРУ, СТИГЛА НЕОЧЕКИВАНО...

И мада је беда у Махали морала бити велика, ноћу се из тог српског села стално чула песма. Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио

Двор је хтео да укине статус тог народа, који је био, како се у Бечу говорило, „арма ин арма“. Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле

Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина, као и то да Гарсули има умешане прсте у све то.

извештају, вели, видео је, са запрепашћењем, да се на списку Шевича налазе читаве породице официрске, из тог некад Подунавског, ландмилицијског пука.

Гарсули је прелетео погледом, овлаш, официре и понудио им љубазно да седну. Он је, тог јутра, решио да се разговара са њима на неком чудном језику, који је био мешавина немачког, словинског, који је у

Иза ње, до на крај плавог видика, било је само два реда јабланова, до барутана. Гарсули се, тог дана, возио, на параду, са Енгелсхофеном, у великим, Енгелсхофеновим колима, са четири коња.

Трифун је био командант параде тог дана и Гарсули, са запрепашћењем, виде да се око Трифуна, поред жутог барјака, са црним, двоглавим орловима, вију и

Овде ће га неко време још спомињати, као и тог кривоногог Грка, а после ће га заборавити и неће му знати ни имена. Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним,

Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу да запиткују и да се комешају. Мајор Трифун Исакович, који је, тог дана, командовао парадом, ушао је био у гомилу и покушао да људе ућутка. Али је немир растао.

Кад је Гарсули седао поново у своја кола, нашао се, лицем у лице, још само са грофом Палавичинијем, који је, тог дана, вршио, крај њега, дужност ордонанса и који је био сав црвен у лицу, од стида.

Као да се изненада био сетио нечега, кад је угледао лице у тог човека, Гарсули му се обрати, сад већ мирнијим гласом, скоро весело: „Палавичини, шта значи то „павори“ што су толико

Теодосије - ЖИТИЈА

с братијом и овога манастира ка светоме, тражећи руку помоћи и милостиње, и говорећи да ће због сиромаштва отићи са тог места.

По изласку из села и из Дома очева, у цркви светог и над апостолима врховног апостола Петра, више тог села, од старца који ту већ живљаше као инок прими анђелски лик, и на томе истом месту подиже и колибу за становање.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ЉУБОМИР: Можете мислити како ми је било кад сам на улици сазнао поражавајућу вест. До тог часа нисам ни појма имао.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

на прозор мамине кухиње и промоливши унутра своју црвенокосу главу изрецитовала да је оно упалило: Меланију су тог јутра видели како полази од куће смешећи се свима редом.

Весна је, ипак, неодољиво куцала на врата тог романа. Претворену у високу црвенокосу музичарку, унео сам је у десету главу књиге.

Кад се раздани, кад нестане ове шашаве месечине, то ће проћи, тешио сам се. Престаћеш да мислиш на тог човека. Видео сам га како огроман и са секиром у рукама чучи сакривен иза дрвета вребајући ме.

Напуних кесу, јер су одлични мамци. Чак им и лукава штука наседа, али тог преподнева нисам имао среће са рибама. Или би сетерка залајала кад не треба, или бих ја заборавио да извучем удицу на

Онда сам решио да нешто од тог чуда прочитам Рашиди и то је била најидиотскија ствар која је могла да ми падне на памет.

Друштво је већ излазило на одмор и Неда ме је повукла за рукав рекавши нешто као: „Пусти тог човека, Бодо, свако воли неко чудо!

итд. - Отац је имао тог кеца, знаш? - додала је. - Знам, али то није важно. Видећеш, Весна! - рекао сам и нисам имао потребе два пута да

А онда, а онда? Боже драги, како сам стрпљиво чекао крај тог школског чуда, иако то није било једноставно. Половина ученичких родитеља буљила је у мене и сашаптавала се.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Тада би господар Софра рекао: „Који се мужу пред женом потсмева, тај није кући пријатељ, тог не треба више примати”. Седне госпођа Сока. Пуше и прелазе у разговор са једног предмета у други.

Видиш, имамо петоро деце, па ’оћеш да имаш фишкала, тај ће много стати. Тако после тог жалосног призора госпођа Сока се мало умири, па је он моли да децу не плаши што иде на далеки пут, да им каже да ће се

Мати види све то, саветује га да се чува. Ко ће га у таквом друштву сачувати? Мати је пре тог спомињала господару Софри да дâ Перу даље у школе, или да га дâ гдегод на друго место у трговину, али он нипошто; хоће

— Но, то је први поштен лопов за кога чујем. Но баш не би’ се бојао ни тог Јанотича, само да ми дође под наџак. Ону тројицу лопова, што су у биртији седели, рукама би их све измрвио.

Двоја кола исплатише све платно, трећа кола профит. од профита тог добиће нешто и Чамча. Сад могу двоја празна кола кући послати напред, да се бадава не троши и да код куће њихов

— Волим тај дућан више него све. Нек’ ми све пропадне, док ми је тог дућана, пропасти не могу. Но да ти нешто рекнем, мало а језгровито. На Перу самог дућан не могу ослонити.

Кад Раша види коња, зачуди се. — Прави господски коњ, — рече. Пера није дуго држао тог коња. Отишао је трећи дан на вашар, па га продао за двеста двадесет; још му се и трошак исплатио.

За те новце купује лађарске коње и храну. У целој ствари тог краденог коња је занимљиво то што је Пера одмах познао да је то краден коњ, то познао је и по коњу и бећару.

Шамика га извињава. После се разговарају о економији, и свршетком ТОГ разговора господар Полачек оде ка посао са сином, а госта женскима препоручи.

Шамика приповеда о том балу као о каквој комедији, и све би добро било, вели, само да није тог „лопова” Перу видео. Даље вели да су му те лоповске хаљине у маски и сличиле.

Но јели су телетину. Кад је Шамика из резона попио „пунш”, хоће сад „теја”. — Дајте Чамчо, тог доброг „теја”. Малочас, а Чамча му донесе „теја”, па ће малко причекати док Шамика кошта.

” Сутрадан дође сасвим к себи. Шамика је код њега. — Отац, ја морам тог лопова суду предати. — Немој тако брз бити, молим те. Ту треба промишљења. Чија је срамота него моја?

Црњански, Милош - Сеобе 1

осећао, нити је схватао зашто би требао баш да осећа, за тај нос, те закрвављене очи, жућкасте, пуне тачкица, за целог тог великог клипана, одевеног као страшило.

Са осмехом. Једно јутро запита девера, да ли му се брат не чини нагло остарео? Тог дана, Аранђел Исакович понуди брату своју кућу у Земуну и предложи му да жену и децу склони код њега.

и да је не остави, без заштите, са малом децом, ту, међу том послугом његовом циганском, што је личила на разбојнике. Тог дана је Вук Исакович прелазио са пуком, цело преподне, преко једног уског брвна, код вароши Кремсминстера у Аустрији.

Но више пута још, тог дана, њему се чињаше да опет млатара рукама и да се опет тиска, давећи се, у страшном метежу коњског меса, длака и

Ни за каква блага овог света, ни под каквим бичевима и змијама, не би се била одрекла тог човека и његовог чудног осмеха“ који није видела никад пре, на лицу свога очуха, или браће, својих Грка.

Одмах затим оде. Тако, кад се беше смркло, госпожа Дафина опет остаде сама. Обузео је беше ужас од тог досадног, мокрог дана, од којег је, још недавно, толико очекивала. Све јој се чињаше некако бесмислено.

Са вриском у грлу, пресамитивши се преко колена, примети око тог сандука жабе, змије, пужеве, у блату, увијене у клупче, како се гњече, газе, како врве.

Кад се заљуља зид, иза тог привиђења, она још виде неко златно класје и брда што се просуше кроз зид, заједно са таласима жита, ражи и зоби, са

У пожуди коју је годинама гушио и са којом се тако дуго тетурао, био је навикао да крај те своје болести, и тог свог посла, замишља пријатним, без икакве несреће.

живота очевог, мучећи се са својим обесним братом, Аранђелу Исаковичу чинио се живот његове породице и родбине, па и тог осталог света што се беше са њима доселио из Сербие, и селио опет натраг у Сербиу, као право лудило.

Беше толико изненађен, као да је био неки рибар који је, извукавши мрежу тог дана, видео да је пуна риба што се праћакају чудновате, сребрне, црвене, зелене, невероватне.

Он се тог човека сећао као неког накарадног чудовишта, које је имало обичај да га за време разговора шчепа за неко дугме и да га

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Због тог великог друштвеног притиска, полно тек сазрела девојчица врши извесне ритуалне радње ради плодности у браку (наноси

¹⁸ Да је смисао ове магијске радње збиља тај да се младенцима обезбеди пород, најјасније се види из неких упражњавања тог обичаја где се у току извођења ритуалног посипања плодовима изричито каже да они представљају децу.

Затим узму мало земље с тог гроба и носе га под појасом.⁴¹ Из разумљивих разлога, породиља такође може на разне начине својим магијским деловањем

Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство.

Због тог судбоносног утицаја труднице на плод у утроби, постоји веома богат и разгранат систем позитивних и негативних магијских

жену случајно неко не замахне „вретеном, косом, српом, ножем или каквим оруђем, јер ће јој дете, кад одрасте, од тог оруђа погинути, или ће се с њим само убити“.

²³ Тог дана не ваља се да се крсте деца, нити да се предузима селидба у нову кућу.²⁴ Уторак као „несрећан“, „нечист“ дан управ

³⁵ О петку се у народу мисли као о изузетно несрећном дану. У народу се каже: „У петак сваком послу рђав почетак.“ Тог дана било који започети посао (сејање, зидање, плетење итд.) биће злосрећан.

⁹³ Требало би имати на уму да, поред тог, постоји велики број властитих имена изведених од именице „вук“, као на пример: Вукодраг, Вујица, Вујан, Вујаш, Вујо,

Ту парицу дете носи на увету једну, три, пет, а највише седам година. Након тог времена бабица у зору једног „светачког дана“ скине парицу и баци је у бистру текућу воду или у ватру.

се дете за првих четрдесет дана купа изузетно често — најмање једном, а обично и два пута дневно, док се после истека тог „нечистог“ периода (до године дана) оно купа много ређе, а након годину дана свега два или само једанпут недељно.

⁷⁹ Веома је строга и раширена забрана да се дете огледа пре истека прве године живота. Ако се дете огледа пре тог времена, биће „старолико“, бележи Миодраговић.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су дангубиле, преварене веренице чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и

Кад у априлу грми, народ из тог краја и данас говори да то »Дуле Калпиш турира машину...« У то млађе камено доба технике уђе у моду и скакање

Срце тог праапарата сачињавала је »кристалана кућица«, целулоидна опна која је штитила груменчић неког тајанственог кристала.

Тако нисам отишао на свечани дочек нове 1951. године у школу окићену ланцима обојеног »креп-папира«. Одлучио сам тог поподнева уочи Нове године да се прославим једног дана и тако вратим свету мило за драго, за оне панталоне које нисам

напућених усница — бичеви њене светле косе у лету у окрету игре —и њен први силазак у »Лабиринт«, њен страх од тог тако отменог места и ливрејисаних келнера; сећао се и времена у коме је почела да влада платоом за игру, и доба када

се некако ипак надали да ће се стари једанпут напунити и повратити изгубљену снагу, и тако су пролазили дани и недеље тог срећног лета. Сатима сам гурао та стара олупана кола све док сам себи не почех да личим на неког аутомобилског Сизифа.

однекуд појавило и поново је у њему искрсао млади контрабасиста Сеад, смешећи се на невоље и на сиротињу: осетих да ме тог часа његова дрска, лажна музика враћа у свет живих, тамо где још постоји укус смеха.

а нисам — јер да то учиним више не бих могао наставити свој пут, »а тада глас из таме рече том човеку: узмеш ли мало тог камења из таме, покајаћеш се — узмеш ли га више, опет ћеш се покајати, па тај човек узе мало, а када изиђе из пећине

Четрнаест година после тог догађаја Андреа стиже у Сарајево у пратњи неког риђокосог Француза. Довезли су се лименим »ситроеном« потпуно ишараним

– Долазите ли често овамо? – промуца Бел Ами осећајући и сам бесмисленост тог рутинског питања. А одмах затим, не чекајући одговор, рече запињући: – Не свирају лоше!

На крају тог вртоглавог тобогана, прошавши кроз гужву гардеробе и мирис сиротињских капута, који су своје власнике напречац враћали

Све те ствари Бел Ами нити је волео нити разумео. Створен од сасвим другог материјала, није пристајао на срдачност тог професора, који је непрестано употребљавао речи »момци«, »човече« или »килавко«, стварајући атмосферу припадања мушком

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: А ви нисте скоро овде били? ПРОВОДАЏИЈА: Има шеснаест година, то јест. МАТИ: О, од тог доба много се којешта изменило. И ми смо лане кућу правили. ПРОВОДАЏИЈА: То се види. - А гди нам је газда?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

у књизи 0рбис пицтус хуманисте Коменског (1592—1670), који је деловао као васпитач на територији Чешке у XВИИ веку: од тог дела, па до данашњих дана, могуће је пратити непрекидност једног развоја.

изражајне творевине не привлаче, који никад нису осетили потребу да се у њима огледају, нити да своју визију до тог ступња, и у том правцу, сведу.

Дечја књижевност је прибежиште, једно од средишта тог отпора: постојање се поједностављује до елементарне равни, чиме се његова озбиљна, то јест трагична страна прећутно

Уметност је одувек тежила изражавању и сликању тог, незаобилазног, поједностављеног света. Дечја књижевност је, у овом часу, нашла један од пречих путева који води ка

искуствима свакако је, у извесном смислу, тачно; па опет, вредело би се позабавити неким видовима и значењима тог самоупућивања песме на одређеног читаоца.

Њен подстицај може бити пука игра речи или каква друга, сасвим ирационална ситуација — дечја песма око тог надахњујућег језгра увек покушати да исплете једну логичну причицу, да то језгро угради умирујућу конструкцију, да

образац је утврдио Творац, а Песник покушава да га васпостави у речима; пошто је зец једно од савршенијих отелотворења тог обрасца лепоте, песници га радо узимају као тему и модел, што је, разуме се, упрошћен поступак.

Стога он осуђује Пура- Моцу, отпадника од тог система вредности, као побуњеника против самих стубова на којима друштво стоји: породице, цркве, школе, радне

Социјална ситуација постављена је као широки оквир збивања. Из тог нам је времена остало премало ваљаних књижевних записа у којима се обољење друштва тако јасно одражава.

Чим изиђе из тог круга, чим у њему ослаби везаност за далеку тајну и завештање детињства, чим се развеје опчињеност том тајном, уметник

и облику духовног искуства, чини се да би баш на Ћопићевом случају ваљало испитати поетску и књижевну вредност самог тог искуства, и садржај упутстава што их један књижевни таленат од детињства прима.

којим смо на почетку живота кренули, прихватање живота „онаквог какав је” — никаквог, загађеног, непостојећег Да до тог отрежњења дође, једанпут ће се потрудити злобни пољар, други пут осорни отац, који ногом руши оно што је дете у будном

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СМРДИЋ: За нас би гриота била погинути, који народ љубимо, јер ће опет до тог стања доћи, да му послужити можемо; а мађарони да изгину сви, па никакве штете. 3.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

устаничким вођама, мири их и упућује, ради да се Србија учврсти и изгради као самостална национална држава, и због тог његовог српског родољубља аустријске војне власти добијају наредбу да га убију чим пређе границу.

И код учених Срба, који су дотле знали само за школске класичне узоре, под утиском тог европског гласа, почиње се ценити народна поезија. Још 1818.

Са великом љубављу се баца не само на превођење тог песника, као и песника арапских, персијских, но и сам пева у том правцу.

»Ослобођење, вели један руски писац, то је велика девиза свега тог немирнога доба: ослобођење сељака од спахије, грађана од владе, жене од породичне тираније, мисли од традиција и идола

Данас за њега нема тог одушевљења. Он више изгледа као врло вешт и писмен писац, добар композитор, и израђен стилист.

Али он се тог утицаја ослобађа и његова збирка Песме (Велика Кикинда, 1899) представља већ једног оригиналног песника.

Због уског традиционализма и политичке страсности, због тог личног елемента који је обилно уносио у своја дела, његови судови имају се прихватити са крајњом обазривошћу.

Милићевић, Вук - Беспуће

— Ја волим да ти долазиш. Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна. И од тог дана, она удвостручи своју пажњу и бригу, мислећи и старајући се о њему; доносила му цвијећа и воћа које је сама

сасвим друкчије, боље или горе, која није била рђава, која је била као и све остале, и све што је донио у себи од тог познанства, био је један миран и равнодушан утисак. И послије пола сата, он више и не мишљаше на њу.

безазленог и доброг доба, које га преплави са хиљадом успомена, — и у њему се јави жеља и осјети потребу да узме из тог дјетињег времена мало снаге, вјеру у Бога и весеља за животом, па предавши се сав слатким сновима из дана што су

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Тако рече момак туна, Па с' млађан зауја Да он види иза жбуна Тог чудног славуја. Ал' и мома из заседе Поскочила ома — Бежи, селе — ето беде — Бежи мајци дома!

Драгог ето из тог боја На коњицу огњаноме, Биће скоро преда мноме, Да је донде готова Суђеница његова.“ Тако мома песму доче,

вина и у тога ћупа, Па ондака запевајмо скупа, Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи

Све од мора Јадранскога И од града тог Белога, Све од оног Дренопоља Што с' отеже мору Црну, Све то Душан себи згрну, То учини божа воља, Душан, Душан,

“ Па довати јера тананога И још оног, брате, дебелога, Тог у десну, оног у шуваку, Удри њима по ветру и мраку. Боже вели, чудна дела твоја!

Амо брже потеци, навали! Глете, браћо, ту рукотворину, Глете, браћо, чудо и милину, Глете, браћо, пута тог згоднога, Глете тамо цвећа народнога, Амо живо цвећу поитајте, Па га с' млади пуно накидајте, Да вам путем дивно

Та у бега свакога је блага: На хиљаде лаганих коњица, На хиљаде крава и волова, Овцама се ни броја не знаде, А тог сребра и жеженог злата.

Јуначку би т' рану целивао, На освету тада се дигао, Доватио мача пламенога, Потерао би тог убицу твога: Па ол' би двој'цу'скрио тај гроб лађан, Поред брата лежô братац млађан, Ол' би певô крваво бојиште,

Што би јунак без деснице руке, Што би рука без те сабље бритке, Што би сабља без вешта ковача, Што би ковач без тог тврдог гвожђа, Што би гвожђе да г' у брду није, Што би брдо да му горе није, Што би гора да нема дрвета, Што би

Стојан скочи, па је грлит стаде: „Ох ти си опет, ти си ми једина, Што оста тужном од свију милина; Ма чим ћу теби тог света студена Наплатит веру тврђу од камена?

“ Па тад се смрче и цео побледи, Кô камен стоји, а у земљу гледи. Па онда рече, скоро изван себе: „Тог и тог нема, ал' није ни требе, Како је, да је, не мож' бити боље, Јер сад премишљат више није воље“, — Па узе табак

“ Па тад се смрче и цео побледи, Кô камен стоји, а у земљу гледи. Па онда рече, скоро изван себе: „Тог и тог нема, ал' није ни требе, Како је, да је, не мож' бити боље, Јер сад премишљат више није воље“, — Па узе табак и

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ко беле лале! Сами ће они, измеђ себе, да ућуткају Пинторовића, кад им затреба! Па и тог његовог зета! Важно је да ја обављам посао. То је по том питању.

Па зар не видиш да си сам себе нагрдио, и своју рођену сестру, бистра главо! Водаш је уз тог коња, као да је за коња удајеш! Мислиш ли тако по целој Херцеговини? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Преко овог ти нећу прећи!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Он устане и помакне се са тог места па легне на друго. Овај га и са тог места отера. И тако га муче по читав сахат. Или узме па стане да га туче.

Он устане и помакне се са тог места па легне на друго. Овај га и са тог места отера. И тако га муче по читав сахат. Или узме па стане да га туче.

Било ми је тешко и мучно при помисли да ће те други грлили и љубити; да ће други пити љубави из тебе, Тог чистог, још не протеклог извора... А овамо?

Не знам шта ми је било. Целог тог врелог дана лешкарио сам по кревету читајући и маштајући. Хладовине истина беше доста у соби али ипак беше и жеге која

— Што не једеш? — упита ме. — Не једе ми се. Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна. — Кад ћеш у школу? — упита ме кратко. — Има времена. Рано је.

— поче да му тепа. — Пиј, де! — прекиде га Аритон, смућен од тог његова миловања. — Пиј! — нудио га је мрачно и сурово. Мита поче, али мало. Само гутљај. — Не могу више.

Мита се беше загледао, као занео. Богзна где је био. Аритон, бојећи се тог његовог заноса и хотећи да га тргне а у исто време и хотећи да му угоди, као погађајући шта он мисли, наднесе се над

Само јој се темењача бели. Жене, плачући, теше је, дижу и уносе у ону другу собу. А она, освешћујући се од тог пада, почне да им се одупире, моли их: „да је пусте, само још да му под главом јастук подметне; меко да му је...

А знала је да ће опет бити бола и муке, кад почне да се од тог навиклог јада и плача раставља, кад улази у живот. И у почетку није никако на преудају пристајала.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Крваво се звезда смеши, из крвавог тог смејутка неки шапат ко да јеца, чини ми се, да ме кара, да ми звезда одговара.

Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО срце преби, — куку Теби! У дубине морске тами многа капља тужно чами, вал је зове, зрак је

Мрак опружа руку тамну на кумовске сламе стог, па укида једну сламку са тог гумна небеског. Буновно се сламком титра о тамбуру, о жице, месечево коло игра — силне, светле ножице.

Рађали су га сви пуци света, само на челу белегу носи очинском делу женина друга. Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог жига, — ох, ал' он мисли са суложника, — свет му се руга. Свет му се руга!

Ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог. Увиђô је, увиђô бесмртник, на човеку да само беше лик што вредан беше створитеља свог, а друго све

после рада тог оправљао се бог. На особит оправљао се рад: у једном лику, једном животу, створења сву да смести дивоту, светлост и

— Филишћанке нису верне, ал' неверу љубим њину, јер је вера у својину, у рођено, у матерње. — Па те чежње, тог снебива, у јунаку што ужива а крвника опште среће отискује, мрзи, неће!

— Па те чежње, тог снебива, у јунаку што ужива а крвника опште среће отискује, мрзи, неће! Тог судара изобиља разиграних двеју сила од омразе, од омиља, — ох, Делила!” „Шта? Делила?

Па да ми је попит очи пољупцима једне ноћи, камо срећа, камо слас'! Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!

Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава? — Самсон спава.

Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава? — Самсон спава.

Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну', јаде па сладе, чемер па мед, сву своју

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Из тог судара произишао је и један сасвим нов метод бележења народних умотворина, метод којем би се имало много што-шта замери

по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

осјети глад, видје да нема шта јести, он брже боље удари магарца и кад се појави оклопник заповједи му: — Иди па убиј тог и тог човјека, узми му везену мараму и донеси ми. Замало час оклопник се врати и донесе му мараму.

глад, видје да нема шта јести, он брже боље удари магарца и кад се појави оклопник заповједи му: — Иди па убиј тог и тог човјека, узми му везену мараму и донеси ми. Замало час оклопник се врати и донесе му мараму.

Војник се упути кроз планину и некако залута, да не мога никако наћи правога пута којим би се повратио кући. Тог истог дана ловио је и сам цар са својим друштвом по истој планини, те и он, изгубивши друштво, залута и срете се с

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене. Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати. МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља.

“ То је велика несрећа, г<осподин> доктор! ДОКТОР: Нека себи припише. ШАЉИВАЦ: Ја би опет молио за тог бједног човека. ДОКТОР: Нема му помоћи. Моју славу не дам ја тако лако из руку.

ШАЉИВАЦ: Он има неку особиту судбину. Кад сам отишао у Заведеније сиђени с памети, нађем гди га један из тог заведенија држи у руци. Ја му кажем да је разум ваш, а он се расрди, па га баци у реку мудрости, која туда близу тече.

МИЛОШ: Кад јесте, ти онда немаш права више с магарцем располагати. СЕЉАК: На моју душу, децо, маните се ви тог ђаволства. Магарац је мој. СВИ: Није, није! СЕЉАК: Ево му Жиг! ЈАКОВ И ја имам жиг. СЕЉАК: То је на тај начин зло.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

А ми смо наставили у ноћ тог истог дана то ходочашће себи, Повезујући фонтане у паукову мрежу Кружне ноћне шетње; гргољила је светлост Међу

и сви недохвати, Све је у знаку половине пута; Синкопа коју сенком слутње прати Фігура нон анцора цоноѕціута — Двојник тог дана што се тромо злати. (10. ВИИ 1989) КАО МОЛИТВА Јеси ли уморан, Боже, Од неизвесности дела?

преповијала; помакла Из водоравне равнотеже, лако, Као да ниси за смрт једну тежи — (Али за утег жртве своје лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог чина, изван

лакше бива 3а истиснуту количину бола, По Архимеду; присилно крштење Утопљенику гране плућа скрши, А благослов је тог преображења Природа воле што насиље Врши, Јер све је живо само парабола Несавршенства, што милост је жива.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Пиљила сам у њу једно два сата, све док није помислила да сам лезбос. Отишла сам, не проваливши тајну тог њеног капута ... Било је пет сати и, за разлику од летњих месеци, већ је скоро пао мрак.

Максимални су ти старци, на часну реч! Та ме сцена нарочито избезумљује, кад вам кажем! Тачно у том тренутку, тачно тог дана и тог месеца, тачно баш у пола један, проверила сам све: моја бакута покушава да подели један тврдо печен ражени

Та ме сцена нарочито избезумљује, кад вам кажем! Тачно у том тренутку, тачно тог дана и тог месеца, тачно баш у пола један, проверила сам све: моја бакута покушава да подели један тврдо печен ражени хлеб својој

А ако има ичег што не подносим, онда је то свакако љуљање. Негде око седме године кажем матором: „Доста, бре, тог љуљања, добићу морску болест!

— Има! — одговори Суленце. Један Дача је пљунути ја! И тако пронађу тог Дачу, пљунутог Сулета, кога су у његовом крају звали Дача Тупавко, онако од милоште, због тога што су му била потребна

са таванице висила у огромним количинима драма. Тог тренутка кроз врата улази мој матори, држећи у руци ђачку књижицу своје ћерке. — Дакле, тако? — рекао је.

Нећу му то никада заборавити. А онда одосмо у његов атеље. Било је све у реду, мислим, сем тог џака за књавање. Хоћу да кажем, била је то апсолутно једина ствар за књавање у целом атељеу!

Када зрело размислим, била сам у тог момка заћорена још у оно време када смо се тачно испред његовог киоска играли школице.

И сад пазите шта ћу да вам кажем одједанпут укопчах да сам смртно заћорена у тог типа из киоска, мада би ми могао да буде отац!

Остали смо начисто паф! Шта да вам причам о тим лудим данима мога првог бекства у животу, осим да од тог времена увек спавам са будилником испод јастука — његово куцање подсећа ме на онај часовник из куполе под којим се

(И не спомињем трошкове за пуне џепове семенки!) Замислите, у фоајеу тог позоришта читава је таваница у ствари једно велико огледало. Лукава ствар!

Мој матори тврди да му је то био први сусрет у животу са изворним француским језиком! У фоајеу тог авангардног позоришта покушах поново да измерим своју отменост! Беда — свега 26 отмова! Кобност — 13 коба! Труба.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити? АЛЕКСА: Всјачески. Баш кад сам ја тамо био, запали се случајно; те ватре, и тог пожара! То је за удивленије. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, је л могуће да вода гори?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Око тог млина проскитах давно детињство своје незаборавно . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Нигдје знака, Врбас хита журно, и рибице трепте несигурно. Од тог дана, у сновима честим, над Врбасом оглед'о сам лице, и тражио у дубини зрнце, знак варљиви среће невјернице: да

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

То је Брдо Бува, и девојка (Острвце) која је служила код мојих пријатеља била је из тог села. Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува.

Ја сам можда једини који је задовољан са синовима. „Ево шта окива најчвршће тог младића за Хуенту мислио сам у себи, увиђа ли он то овога тренутка такође?

Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

На тај глас треба у најблажем помирењу подићи завесу друге светлости. Но пре тог суђеног и часног нестанка дај нам да зрелост земаљског живота достигнемо, дај нам да у створеном стварамо не би ли

мекша но пиктије и клизи преко моста, широким мачем Лазар је гура натраг у бој и шлемом на узбуну зове и гледа тог душмана тако спремног да сече и гризе и главом кроз зид да рије, да се дере дању и ноћу, да не устаје са жене ни са

Најзад, и он зажели да види Мурата неверног и сјајног, пушта да га пред његов чадор воде и задивљено гледа тог азијског пастира мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и један другом у загрљај

Латин тражи невиђене сласти сви би да се сете тог предивног рата његовог бучног и бескрајног либрета у знаку пљачке и лова и провода са женским Србљем носе скакавце

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Јеси, то ти признајем, само скупо је то твоје школовање, и што је главно: не видим, знаш, шта имаш од тог школовања. Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени? Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти. Сад му беше најтегобнији тај положај, због кога је и иначе трпео доста. — Јест...

Љубица подиже главу и погледа писара право у очи, али се овај ни мало не збуни од тог погледа, већ јој приђе слободно и оним полицијско породичним тоном рече јој, прилазећи : — Хе-хе...

Сутрадан деси му се прилика да чује смелу изјаву писареву и шаљив одговор Љубичин. Гојко се следи, и од тог дана није се ни видео ни проговорио са њима. Са Љубицом, кад има што пословно, преговара преко Стојана.

Некаква топлина око десног образа. То неко дише уз њу, осећа да је то дисање и врло топло... Али од тог места полазе све јаче струје низ тело, трзају се мишићи...

»Гле, па шта ће сад бити ?... да отпусте, на свагда... са вечитим жигом срама, без повратка, без оправдања«... И тог тренутка постаде јој Гојко црњи од ђавола, страшнији од пакла...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

највише; Стигла је вала до цара, Посла јој царе повесмо: “Нај теби, Ружо, повесмо, Опреди мени шаторе, Што од тог теби остане, Опреди себи дарове, У мом и двору дерала! На мојој руци спавала!

“ Мудрија Ружа од цара; Послала цару срдачку: “Нај теби, царе, срдачку, Начини мени стан од ње, Што од тог теби претече, Начини себи дворове, По њима ја ти шетала! На твојој руци спавала!“ 104.

Послаћу ти Мисирско повјесмо, Уз повјесмо шимширли вретено: Опред’ мени сто аршина платна, И к отоме, што од тог остане, Опред’ себи танану кошуљу, Те је носи, мноме се поноси.

“ — “Идите одатле, прекупци трговци! Ја лава тог раним куму венчаноме, Белога лабуда деверу ручноме, Сокола сивога том драгу мојему.“ 126.

Дадоше ми тог болника да лечим: Ја му шаљем с мора смокве да једе, А он неће с мора смокве да једе; Ја му шаљем шећер-шербе да

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Па ваљда и ми од нечега треба да живимо! ДАРА: Ако ћете да живите, копајте гробове! Бар тог посла има данас на претек! ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ти да ме учиш шта да радим! СОФИЈА: Јелисавета!

ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета! (Граја и вика расту. Улеће Милун.) МИЛУН: Ко прави овде неред? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих!

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Због оваквих невини страдају! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Ништа не видим од тог шешира! ПРВА ГРАЂАНКА: Је ли то глумац? ДРУГА ГРАЂАНКА: Бежите, пуцаће! ПРВА ГРАЂАНКА: Зашто не бежи, будала!

ВАСИЛИЈЕ: Зашто Филипа? СОФИЈА: Није Филипа, него тог његовог глумљења! Кад је наишао онај батинаш, премрла сам! Да бежим, стићи ће ме! Да вичем, ко ће ме чути?

Глумила сам, ко да је глава у питању! На крају ми га је било и жао. ВАСИЛИЈЕ: Кога? СОФИЈА: Тог батинаша. ЈЕЛИСАВЕТА: А можда је све то било срачунато! СОФИЈА: Шта срачунато? ЈЕЛИСАВЕТА: То са Филипом.

ВАСИЛИЈЕ: Није то Филип полицајцима признао да је убио тог окружног начелника и његову љубавницу — он за њих можда никад није ни чуо!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт. О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут тица, и увео

Командовао је, на Дрини, у рату год. 1876–77. Тада је, за ађутанта, имао сина тог Стефана Книћанина, који је био млади Паризлија и који се није слагао са својим командантом.

Жена му је умрла млада. Мој брат је из тог брака. Тома је, на школама, постао претплатник српских листова, а доцније и скупљач претплате за часопис Стража,

Мој отац се оженио његовом ћерком, Марином, преко проводаџија. Панта му је исплатио дугове, а ја сам се из тог брака родио, у Чонграду (– као и Геца Кон, мој издавач –) тек после пет година брачног живота мојих родитеља.

Било је нечег шпанског у претераној учтивости тог човека. Мој отац је, док је био, на школама, много читао. Ја сам га, међутим, упознао, кад више тако рећи, ништа није

Полиција нас је саслушавала. Али, поред тог Темишвара, мађарских племића, пролетера и металаца, постојао је и један други Темишвар, коме је моја породица и душом

Спремао ме је за свог наследника. Он је тражио да већ тог лета (1912) дођем код њега. Да бих побегао од ујака, ја сам то лето отишао на море, у Опатију – која се тада звала

Хранио сам се од оног што сам, од навијача тог клуба, добијао. Са својих прозора, на Булевару, видео сам Омишаљ, у морском плаветнилу, чије куће висе, са стена, као

Кад сам, после много година, у Лондону, и ја са ципеларима живео, често сам на тог свог друга мислио. Нисам ја упознао само фамилију Вио; играо сам ја, под расцветаним воћкама села Драге, и са кћерима

Међу хрватским песницима тог времена највише сам волео Марина Сабића, кога сам, после неколико година, упознао у кући свећеника, на острву Вису.

Био је заборављен и скоро сасвим ослепео. Судбина песника није весеље, код нас, ни на Јадрану. Ја сам напустио тог пролећа ту академију на Ријеци, због једног, комичног, замешатељства око једног двобоја.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Црвене руже побелеле су од Магдалениних покајничких суза. И од тог доба има на свету и белих ружа. АНЂЕО СМРТИ Шестога дана стварана, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог,

Онда Бог, да би показао царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког претка, цару, кад је он једно вече седео у својој башти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику.

— Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? — упитам. Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање.

случај, послао пре три дана поверљив распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да народ поводом тог случаја долази у што већем броју и честита министру председнику.

Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи.

— Зваћу их малочас, нека причекају — рече момку, а затим се обрати мени: — Верујте да сам тако уморан од тог многог примања од ово два-три дана, да ми чисто глава бучи.

Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем, па се окрете леђима мени и пође за масом.

смо још прилично говорили о разним стварима, а, између осталога, господин министар ми напомену како ће баш поводом тог срећног случаја о коме беше реч, тог истог дана произвести још осамдесет генерала. — Колико их имате сада? — упитам.

стварима, а, између осталога, господин министар ми напомену како ће баш поводом тог срећног случаја о коме беше реч, тог истог дана произвести још осамдесет генерала. — Колико их имате сада? — упитам.

— Јест, — прекиде ме он — донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона. — Допире ли Страдија до мора? — Засад не. — Па нашто онда тај закон?

(Потпис).” У многим новинама, у којима сам до тог дана читао чланке у којима се хвали сваки поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује

тек настаде усмено и писмено препирање; запиткивање, очекивање, сувишна, нервозна радозналост и силно полагање наде у тог једног странца, који се очекиваше да спасе земљу, беху достигли врхунац.

из унутрашњости Страдије, где се онај обвезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза, до тог и тог дана...

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Они је и не осете кад наступи, они је се и не сећају тог вечера. Све је заузето оним што га окружава, заборављено је све остало...

Трже га из тог заноса врисак детињи. Одмах до њега становао је неки судија с породицом. И, ето, дете се пробудило и надало врисак.

Али куршум удари њега, — он се пренерази од чуда, од тог за њега новог, изненадног случаја. И он се пита у чуду: како да то баш њега снађе!... И Пера беше сломљен, убијен...

— Да сви слошки устанемо, па прво да нађемо тог лолу, а после већ ти знаш како ћеш му судити. Зато се и зовеш власт...

— Шта желиш, сине ? — рече ми старац — заслужио си много; даћу ти штогод затражиш. Не знам зашто, али тог тренутка паде ми на памет она прича о једном лудом и двојици паметне браће, па и не мислећи одговорих старцу: — Да ми

Прошле су већ две године од тог времена а Каја још не постаде капетаница. Много би било кад би почели све по реду да приповедамо шта је се за те дуге

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

МЛАДЕН: Па за пиће и музику. ЈЕВРЕМ: Ама, какво пиће? Оставите се сад пића! О, људи божји, спасите ме тог пића! (Збуни се.) Ето, сад не знам ни где ми је говор? ДАНИЦА: Ето ти га у руци! ЈЕВРЕМ: Јес', бога ми!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Мали аутобус у седам сати Оде, да се никад не врати. Једног дана ја ћу, збиља, Доћи о тог коначног циља, И спроводити лета вечита С књигама које нико не чита.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Краба, на пример, подноси притисак од 800 атмосфера ако не наступе нагле промене тог притиска. Али је истина и то да у океану ствари се често дешавају другојаче но у лабораторији.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Жена његова морала је сама код куће да седи И тог свог девера да двори, негује, чува и једнако да је с њиме. На саборима, славама са њиме морала да се појављује.

и даље нагнута на прозор осећајући како јој шалваре дуго, тешко падају по куковима и како јој се пуна плећа, услед тог њеног угибања и увијања, додирују. Али одједном се трже.

Спроћу куће и иза ње лежала цела варош, са црквом, сахат-кулом, пазаром, брдима, виноградима, и док се са тог њиног горњег спрата све ово могло да види, дотле са улице, због оне њихне велике двокрилне капије, никад се није могла

ланцем, чија је средина била утврђена за такође златну куку, коју забоде горе по потиљку на шамију, те је половине од тог ланца почеше голицаво а хладно да додирују по врату и леже јој по раменима.

А по томе одмах су Софка и Тодора знале да нарочито ракијом не треба више да га нуде, да су његови из куће зато тог дечка и послали да га он води, а у исто време и да пази на њ, да дуго не седи.

једнако била широм отворена капија, двориште навек почишћено, и горе намештене собе нису могле да се напримају истог тог ужурбаног и радозналог света, особито женскиња. Али Софка је све то знала унапред и јуначки издржавала.

Одоздо са капије чуо би се његов пун глас: — Где је моја Софка? И силином, пуноћом и раздраганошћу тог свог гласа испупио би целу кућу, чак овамо горе, до Софке.

И то она, она! Зато Софка, приближујући се осталима, није се, као друге удаваче, плашила од тог гледања, већ је, не гледајући ни у кога, ишла мирно, полако.

А услед тог међусобног трљања, опет је настало задиркивање, голицање, бежање и ваљање по хаљинама. Опет се цео амам испуни мирисом

од својих вина, јер боји се да ће, ако друго вино, јаче пиће пије, као што је луд, | триста чуда начинити, а овамо од тог, његовог вина, на које се навикао, ништа му неће бити. И тако свака.

А Софкини опет, ради њих, да би пред њима показали колико они воле и цене свога новог пријатеља, тог њиховог „бату“, сви су се утркивали у служењу, облетању око Марка.

При уношењу сваког тог дара, на сав би се глас казивало чији је, од кога: — Ово је од деда-Митриних!... Ово од ујка-Стошиних!...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

За све које волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи, Које досад невоље су тукле, Не покрије величанство Ноћи Развејане акорде умукле.

ПУТ Први снег је пао тог јесењег јутра, И небо још било пуно бледих звезда, Кад смо из свога свијенога гнезда Пошли у живот од данас до

До тог муклог места тајне без открића — Ако им је овај задњи завет мио — Могу још поћи пет-шест драгих бића, Кад им је већ

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Учени Марин Болица, властелин которски, на измаку ХВІ-тог вијека путовао је кроз Црну Гору те у својој књизи узноси љепоту слога, особито црквенога и каже да је та грађевина на

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Обосио по глави (оћелавио). Овчије рунце, а вучје срце. Од тога брашна нема погаче. Од тог бора не отпада смола. Око му оку добра не мисли. Он је и у вражје сватове био. Подметнуо би под вола ждријебе.

— Јача су двојица, него сам Радојица. — Јаче село од сватова. — Тежи је хатар од силе. — Чија влада, тог и правда. — Где је сила, ту није разлог. О РАЗЛОГУ И ЗАКОНУ — Свака сила до времена, а разлози до вијека.

Од како је свијет постануо, Неком мати, неком је маћеха. Од невоље нема школе боље. Од шта врећа од тог и закрпа. Ој рогозе, мој добри рогозе, Држи воду, док мајстори оду.

“ из које су вирила пера од покраденог лука, он, видећи да се нема куда, одговори: „То зло и јест што је у торби“. Тог ћу зеца ухватити, однети господару, па ћу за њ добити... — Ишао Циганин њивом па опази зеца где спава у једном грму.

Циганин стао, па га гледа, а све сâм у себи мисли: сад ћу лепо тог зеца ухватити, однети господару, па ћу за њ добити четири сексера, па ћу онда за те паре купити мало прасе, па ће

ИРОД (тише): Идите, дакле, и распитајте за тог новорођеног цара, и кад га нађете и поклоните се, дођите и јавите ми да и ја идем да му се поклоним.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Једанаестог дана тог месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му: „О, блажени господине Симеоне! Ево већ благи твој спрема се

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ми смо тај случај прорађивали! Уосталом, шта ја имам с вама по кулоарима? А што се тиче тог... Вилотијевића, како ли се зваше, ја сам се први изјаснио против! Први, одма после друга из комитета!

(Враћа се Цмиља, подупирући Анђелка) АНЂЕЛКО: Реко сам ти да од тог нема ништа! ЦМИЉА: Најлакше је упропастити девојку! Ено ти га тамо, у ћошку! АНЂЕЛКО: Видим и сам!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

« (С осећајем мржње на тог незнаног још младожењу, раскопчавајући минтан и огрлицу, бесно, ситећи се себи самом): Немаш куд више, Јовчо: мораш!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

на зло слутити; но, с друге стране, не обличујући ме моја савест да сам што зло учинио, нити знајући шта ћу од свег тог посла мислити, узмем мој катихисис, отарем га од праха, пођем и дођем у моју стару школу.

Лето, за путовање добро време. Мој ти Ника, који до тог часа никад о светињи није сањао, него јошт савише, одвећ је питом био с девојкама кад би ш њима пазарио, у ови пар

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А њена помрачена свест може само да се чуди, и бол од удараца тоне на сâмо дно тог чуђења. Свеједно јој у шта се заривају и од чега одскачу његове ситне песнице.

Плакао је од зиме. Да није плакао, не би га ни нашла жена која му је дала име Лука. Тог дана био је Свети Лука, а доцније, кад је стигао стоку да чува и оре, Преровци су његовом имену додали — Дошљак.

— Из Србије ће и врапци побећи. Људи ће месиштем сасвим да усмрде земљу. За Николом крцкају таванске стубе. И тог ће гада најурити из куће. Начинио му од куће хајдучку јазбину. Храни разбојника, а ко зна какву му несрећу и он спрема.

“ Нећеш више. Кафана је била пуна црних шубара кроз које је он пропадао негде дуго, дуго, па је грмнуо из тог меког црнила: „Нисмо ми пријатељи! После избора оџак ћу да ти претурим!“ Викнуо сам, сви су чули.

У исто време и увек исто кукурикао је кафански петао. Језа га је пролазила од тог усамљеничког кукурикања. Сећао се како у Прерову ври зора од кукурикања, и мислио: његове слуге сигурно спавају док

и држао; хтео је да викне, да глас не престане и увек траје у овим ћелијама, да Преровци више никад не заспе од тог гласа: „И ја имам сина!“ Да му се људи не би смејали, откако је ухапшен, никоме ни речју није поменуо Адама.

Ниједан други живи створ. Ни жене не вешају!“ Отац му је био страшан у својој смирености. Боји се тог нељудског у Аћиму. Тек у затвору га је упознао.

Није то био женски плач и кукњава какве је до тог дана чуо. Тако је могла да цвили само нека зверчица што је тек дошла на свет.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса. — Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо.

Није му успело да чује шта, јер је тог трена у воћњак ушао очев изасланик. — Гле нашег принца! — узвикну дворанин. — Опколите воћњак, војници!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Власт и Милош су увек ишли заједно, али ограничена власт и Милош нису. Уочи доношења тог Устава командант вароши Београда, Јеврем Обреновић, у опозицији, приредио је у част кнеза Милоша Обреновића, на

да доле, у соби за примање, на Његово Сијатељство, Господара Јеврема, Председника Совјета уставобранитеља, чекају члан тог истог Совјета Аврам Петронијевић и руски конзул Вашченко.

као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више нема себе, да нестаје и већ је део тог простора који је свуда; у њему се таложио мир а он се расипао у ништа.

их за себе и сазнавао да сваки од ових говора има своју мелодију која, кад се докучи, открива не само тајне тог говора него бар једну од тајни споразумевања.

Речима, дабоме. Изгледало му је да никад живље није оцећао него тог дана колико су онај дечак-несмајник од некада и овај достојанствени терџуман, слични.

Надао се да ће му, можда, понудити место међу представницима на страни или ће га позвати међу предаваче на Лицеју. Тог поподнева све је било могуће, а живот му се отварао.

Све је тако чисто у благости јунског ваздуха, и опрано од сваке слутње. Изненада као да се са дна тог зеленила подиже узвик: гласови јачају, уобличавају се, долазе до њега и не доносе ништа добро.

касних четрдесетих година овог века, и да је уметност социјалистичког реализма својим једностраним виђењем обележила тог бронзаног Змаја од Авале.

Васа Чарапић се ипак ослања на тог бронзаног себе који је поуздан у сопственој простодушности и види оно што не види ниједан од пролазника: како се од

Само, од тог препознавања осетио је не страх него радост. Загледан у аутомобиле, Васа Чарапић и не памти шта је све чинио после

Него да те испратим до пола пута, па иди у Београд! Остало је записано и то да је, уистину, испратио тог побратима, затим му запалио хан па отишао на Авалу.

Васа би да поздрави тог младог Михаила (и у животу је био, и у смрти је остао, млађи од њега за више од пола века) не зато што је био кнез

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно. И заман хита наше слабо око Куле тог мора да позна и спази; Истина мора да лежи дубоко Ми над њом гремо по незнаној стази.

Тако рече момак туна, Па с' млађан захуја, да он види иза жбуна Тог чудног славуја! Ал' и мома из заседе Поскочила ома': „Бежи, селе, ето беде, Бежи мајци дома!“ Бежи мома, махну рубље.

?“ То је рекла, па се задрхтала; Очи свела, - па мирно заспала. - Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања!

И само дотле, до тог камена, До тог бедема Ногом ћеш ступит', можда, поганом; Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље

И само дотле, до тог камена, До тог бедема Ногом ћеш ступит', можда, поганом; Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином

Од тог додира тајне неизречне Задркти цвеће, а та магла плава Остаје трагом анђелског задаха. ... Анђел'ја млада, усамљена та

Ту ћемо сести окружени водом, Слушати жубор и сањати снове!“ „Не“, - рече она - „страшим се тог врела! К'о гробни задах да их њега пири!

да сам некад и сâм држ'о да сам; Али тек данас смем признати шта сам, И рећи што сам и од себе крио: Ја стрепим од тог дивљачнога пука, И с осећајем вечним, исте врсте Што дете има кад укочи прсте, Па пружа руке плашећ' се баука, Ја

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Мој поглед се заустави на Виландовој „Историји абдерићана“. Грација стила тог немачког класичара, сродног најдуховитијим француским писцима, и његов ведри хумор разведрише моју душу.

Било ми је, пре свега, јасно да после тог свог највећег дела нећу целога живота успети да напишем још једно научно дело које би се са њиме могло упоредити, а

пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој науци, то је био програм тог мог путовања.

Утрошио сам за њ само доста хартије и мастила, како то посведочавају записи тог мог путовања који леже преда мном на столу. Писао сам их за своју властиту забаву, али сам при томе и доста научио.

Но највећу благодет тог свог споредног занимања осетих за време немачке окупације наше земље. Онда сам био избачен из нормалног колосека свога

„О, срећни човече!“, узвикну Глаукос, који чучаше поред ногу свога учитеља, па поцрвене до ушију због тог узвика који му несвесно излете из уста. Питагора га помилова по црној коси. „Драго моје дете!

- Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида стигне до другога?“ Ученици одмерише још једном стас учитељев и његово стопало и сазидаше у мислима зид

„Па морао би ићи цео дан поред тог зида“, рече један од ученика. „Не, децо“, одговори Питагора, „Морао би ићи данима“. „Данима!“, викнуше сви од реда.

Вароши, села, насеља и гајеви палма претворе се у острвца тог језера, испревлаченог праволинијском мрежом насипа и високих путева.

„Изишао сам на обалу пред храмом богова Амона, Муте и Хона. Кроз стубове тог храма, више од десет људских стасова, видело се плаветнило неба, а цео огромни храм, са својим обојеним релијефима и

Један део свештенства бавио се астрономијом, хронологијом, аритметиком и геометријом; старешина тог одељења био је Рехмозис, управник зданија књига.

у годину излазак Сириуса, кад се он, први пут у току године, појави на небу као јутарња звезда и увек бележили дан тог изласка.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Он оштро поздравља команданта, па се нагиње унапред, мршти се, као бајаги позлило му баш тог тренутка, напиње се, пропиње на прсте и трепће. — Дроњо, шта клањаш? Не мрдај, дроњо!

Био сам озлојеђен, киван, нисам жалио да погинем тог тренутка, па у тој љутини продерах се да чује командант: — У здрављу, снаја.

И по сваку цену, што пре, одмах он је хтео да открије њену душу, да сазна оно што је она тог тренутка мислила, да брзо продре у само језгро питања што га је мучило.

И усред тог неиздржљивог осећања врата се његове собе отворише и несташним једним гестом мали женски чиновник који уђе, упитно

Откуд то ја не знам, али сам сместа осетио ово, и заклео бих се и изгорео бих зато, да је она тачно знала шта је тог тренутка у мени што ме је мучило, да је савршено разумела мој положај.

“ Откуд то тако не знам, али ми се учини тог истог тренутка да би ова жена овде могла разумети, као ниједна друга, све моје муке, ако бих јој открио.

сусрету и кад год би ме угледало, па ме и сад поздрави тако радосно и са толико узбуђења, да ми се учини како, од тог поздрава око мене блесну нешто сасвим ново — сјајно, како бих то рекао, нешто сасвим заносно, као неочекивана светлост

— Господине, — узвикнух запрепашћен — шта ви то чините? Оставите тог човека, пустите да продужимо пут. — Да продужимо — дрекну он — јесте ли ви полудели? Враћамо се у варош.

И наједанпут, усред тог свечаног тренутка, мајор Таса даје руком знак свештенику да ћути: — Сит сам те, попе! О каквим борбама говориш ти?

Топовска, митраљеска и пушчана зрна падају и даље без престанка и усред тог ужасног пљуска ни један једини човек не застаде, ни један једини војник не уплаши се, ни један једини рањеник не

Па се деси понекад и тако да Илија Васић наиђе код тог истог „Наполеона“ и недељом послеподне, а то се обично деси кад је „синоћни“.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

те не могу ни дан данас да се сјетим једнога а да смјеста не искрсне и оно друго: кад год и ма гдје слушао звуке тог мелодрамског Мисерере, звуче ми као опијело над мојим мртвим оцем зашивеним у кожнату врећу над којом се заклапају

Дједов мудро-династички еугенетски рачун био је једна од користи тог посла. Друга је била глас ширине и демократичности који је тиме задобивао.

А било је нешто непобједиво и врашки смишљено у неуморности тог говорног тандема! Тек у часовима потребе за јачом аподиктичношћу говориле су обје у један мах, и то готово савршено

оног обичног просјечног човјека, на другу страну и другим начином, опет пориче и умањује то исто достојанство тог истог човјека.

Лежао је непомичан. Његови су се удови каткад покретали без његове воље, несувисло, као код ситног дјетета. Али због тог стања као да није много трпио. На махове је чак изгледао задовољан њиме.

у својим претинцима, преграцима, преградицама годишњих доба, чиновних разреда, дневних хорара, и није било те силе и тог догађаја који би могао човјека спријечити да у одређени сат узме одређену жлицу сирупа против кашља или одређену

сазнање носио увијек будно у свијести, и ма шта он радио, ма куда кретао, гледао сам га увијек у знаку и под печатом тог скорог и неминовног удеса.

Драгоцјено. Зато су људи радосни кад им успије руком да добаве дојиљу из тог предјела. Таква дојиља изгледа као да је сишла не из сурог пастирског залеђа, него равно из агамемнонских времена.

али сам имао јасно осјећање да се догађа нешто болно и узбудљиво, и тачно сам напипавао праву осјећајну вриједност тог збивања.

на пригушено говорење, нешто пребацивао; уносио јој се у лице, са својим ниским, подозривим челом, а ја сам трпио од тог претјераног приближавања, стрепећи да ми је не запахне.

— није допирао њен уздах. Једном, у предвечерњи час — добро се сјећам тог сутона — док су се топли откуцаји заљуљаних звона таласаво разлијегали над варошицом, а жене по „балатурама” дојиле

Под плавим дјетињим креветом протјецала је понорница: корабља на рјечини времена. А слутња тог другог простора и тог другог тока збивања рађала је неки мучан несразмјер, болну и чежњиву подвојеност бића.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. Писар од тог одговора поста још веселији. — Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

То би цару криво: кад је све од сувога злата, онда баш не треба ни таквог кличка! Без тог кличка биће јабука још љепша, стога се цар наљути, откину кличак, кад, на његово велико чудо, неста му из руке златне

а кад дође код некаква човјека коме је требовала слуга, упита га откуда је и чије је, а оно му каже да је из тога и тог села, а да ни само не зна чије је. Онда га упита они човјек: — А да што ти ради отац? — Клања. — А мајка?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Неба нигде нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Потом, одједном неочекивано у тишини ноћи, жива слика тог догађаја би ми се наметнула и остала упорно пред мојим очима, упркос свим мојим напорима да је одагнам.

После завршених студија на Политехничком институту и универзитету доживео сам потпуни нервни слом и за време тог свог боловања запазио сам многе необичне и невероватне појаве. ИИ.

Да није било неколико изузетно глупих дечака, који заиста нису знали ништа да раде, моје оцене из тог предмета би биле најгоре.

Мада сам до тог сазнања дошао постепено, доживео сам га као болан ударац. Само што сам завршио школовање у Реалној гимназији савладала

Клеменса (Цлементс) и када смо постали пријатељи, испричао сам му то своје искуство и са запрепашћењем сам гледао тог великог мајстора смеха како плаче.

Схватио сам да моји родитељи подносе огромну жртву због мене и решио сам да их ослободим тог терета. Талас телефоније који је захватио Америку управо је стигао на европски континент и такав систем је требало да

Била је то идеална прилика, утолико пре што је један пријатељ наше породице био на челу тог подухвата. Тада сам претрпео потпуни слом нерава који сам већ раније споменуо.

подсећа ме на облик ”помоћи" коју сам добио од тог шармантног господина, која није финансијска али коју због тога ништа мање не ценим. Године 1870.

Сакупио сам своју скромну имовину, обезбедио место у возу и нашао се на станици, управо када је воз полазио. Тог тренутка сам открио да су ми нестале карте и новац. Шта сада да радим, постављало се питање.

Ови примери су наведени искључиво да би се стекла извесна представа о могућностима тог великог научног напретка, који поништава раздаљину и захваљујући коме нам тај савршени природни проводник - Земља,

Да је та гласина имала основа, добио бих у накнаду велику своту новца који сам потрошио на изградњу тог торња. Напротив, у интересу Владе је било да га сачува, нарочито због тога што би он омогућио, поменућу само један

Замислите бол и јад који сам осетио када ми је прошло кроз главу да ми је управо тог тренутка уручен телеграм са тужном вешћу да ми је мајка на самрти.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Банат је права равница, али је река Тамиш у близини Идвора, прокопала минијатурни кањон, а на једној од узвишица крај тог кањона налазило се старо насеље Идвора. Оно је везано једном уском превлаком са новим насељем.

Велики је губитак за дечаке, одрасле у граду, који никад нису осетили чаробну моћ тог рајског усхићења које доноси летња ноћ!

Мој отац је протествовао много пре тог догађаја тако што је избацио цареву слику из куће. Милетићева посета Банату обележава почетак новог политичког периода

Када сам дошао до тог места и угледао нешто налик на узнемирену кошницу, што се звало Бродвеј, са хиљадама телеграфских жица разапетих преко

место где је пре сто година чувени Бенџамин Франклин пуштао свог змаја, на што ми је он одговорио да никад није чуо за тог џентлмена, а да ја, по свој прилици, мислим на Виљема Пена. - Не - рекао сам -ја нисам чуо за тог џентлмена.

- Не - рекао сам -ја нисам чуо за тог џентлмена. - Имаћете још много што-шта да научите из америчке историје - одговорио је надзорник тоном који је требало

Нема уметника који би се усудио да стави на платно онај ужарени златни покров који је тог благог недељног поподнева покривао сунцем окупане таласиће реке Делавер.

” Додала је да верује да је Марта Вашингтон у том критичном моменту поступила баш као и Чучук Стана. Од тог дана Вашингтон је био у мојим очима амерички Хајдук Вељко, а река делавер уливала мије дубоко поштовање.

“Вила” ми је показала да је Америка, исто као и Србија, била земља хероја. Остатак тог дивног недељног поподнева провели смо у разговору, у коме је она одговарала на моја многобројна питања о Џорџу

) у Њујорку дошло до панике на ”црни петак” и да се Њујорк још није опоравио од тог удара. Било је на хиљаде незапослених, иако је било лето.

како је он то мислио, моје клањање лажним боговима и он се трудио да учини све што је у његовој моћи да ме одврати од тог “Многобоштва”. Дивио сам се његовом знању, али сам га и веома волео из саучешћа због његових недаћа.

На то ја приметих да је и животињско тело нека врста механизма и да сталан развој тог механизма у савршеније облике, сведочи о постојању неког коначног идеала, коме стреми цео живот.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

сликом знаменитога немачког лингвиста Вилхелма фон Хумболта: око свакога човека његов матерњи језик описује круг и из тог се круга може изаћи само ако се у неки други круг уђе.

Али ко је гладан тела и жедан крви тог плода што се зачео у тамној утроби и на светлост света изашао? Она која га је и зачела: митска Мајка Земља, која је и

Али код Станковића тамо има и допунско значење: означава простор на ивици вароши, а она се тог места плаши. На основу само овог једног јединог примера може се закључити да је синтаксичка неправилност, Станковићева

Скендер Куленовић је непосредно са тог извора захватио целовиту реч, без накнадних књижевних, књижевностилских, па и стандарднојезичких и свеколиких других

есеју „Балканска култура“, о старом свету за којим вајка Борисав Станковић, након толиких беспоговорних осуда тог света потеклих из модерног угла, пружиће (не без извесне топлине) разумевајућу слику традиционалне културе: „Стари,

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Милош Црњански је имао план да после прве напише још пет књига о сеобама српског народа. Део тог плана остварио је много касније: у издању Српске књижевне задруге изашле су 1962.

остареле Софке, све до тренутка кад се она први пут, након очевога одласка, почиње присећати своје прошлости; помоћу тог присећања аутор нас ретроспективно премешта у давни предускршњи дан; приповедање затим тече у прошлости, али

У прози пак, особито тамо где се у ауторово име говори, чини се да нема посредовања - јер аутор је што и писац!41 Из тог су неразликовања многи неспоразуми проистекли, па и у тумачењу језика.

Али пошто се опис који аутор даје у своје име прелама у Софкиној свести, мотив продаје куће настаје као производ тог преламања. Или другим речима: кад Софка не би била лик рефлектор, не би постојала ни продаја куће.

и даље нагнута на прозор осећајући како јој шалваре дуго, тешко падају по куковима и како јој се пуна плећа, услед тог њеног угибања и увијања, додирују”.

Што је Марко, захваљујући свом богатству, узима за сина који је двапут млађи од ње; при чему тог сина и не доводи „на гледање” пре прошевине; што је напослетку, мада она то још не зна, узима са помишљу да му буде

Спроћу куће и иза ње лежала цела варош, са црквом, сахат-кулом, пазаром, брдима, виноградима, и док се са тог њиног горњег спрата све ово могло да види, дотле са улице, због оне њихне велике двокрилне капије, никад се није могла

А последице тог померања код Црњанског се доста лако уочавају. Промене су, очигледно, започеле у стиху, па одатле и треба поћи.

онда је ван сваке сумње да имамо посла са структурним својством које је од прворазредног значаја за разумевање тог романа.

А када се, опет, судбина самога тог народа посматра на религиозној подлози, она се аналошки лако пресликава на судбину Израиљевих синова у Египту.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Сагреших, кајем се!“ Е, то би био пример! — Зато и желим то — До тог се виса Србин Још није уздигô. Сад знате зашто жељах Згрешити роду свом, Ал’ шта ћу кад не могу Ни делом, па ни

Звезда звезду гаси Дахом бола сиња, Ал’ у неком куту, У самртном ропцу Сунце јоште тиња, Тиња да прижути Тог призора блед. На пепелу своме Костур до костура — Непреглед.

Муње и тресак, Алеми, топази, смарагди, рубини, Којима се свака круна на висини Тако светла чини, И цела чароб тог земаљског шика, То није кадро заслепит’ песника: Он је жмурећ’ гледô, то му је најслађе, Па срцем гледећ’ — човека

Па зашто се не угледам На високу дугу? Зашто моје гусле гуде У узаном кругу? Да ли мене каква страва Од тог задржава, Бојим ли се ја власника И њихова гнева? Ја се бојим само Бога И укора свога, А за друго...

Руковат’ се с тобом, Тог сам жељан јако! Промисли па реци: Када, где и како. Ја бих да ми дођеш — Ево те позивам.

То је страховање Њиног мирног дома, И рај њихов стрепи Од тог страшног грома. — А ја, кад год пођем Поред тога стана, Хтео бих да станем Кâ стража незвана, Да од туда

Плачимо сви што знамо Вредност живота тог, А Ђорђа нека небом Награди вишњи Бог. 1887. ОДВЕСТ на вест да је Рачки преминуо Звездо ума, духа и врлина,

Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то. С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће

“ Сто си стигô, али да ли благовати смеш за њим? Радо би те са тог стола послужили, — али чим? Теби не би мио био бифтек, што нам с гóре дат, — Боље остај жедан нег’ да пијеш кисô

ИВ Крупнија риба Ситнију ждере И у том послу Не пази мере. Крупнија ситну У стомак смести; Из тог се може Нешто извести: Нема подоба Крупнију јести. В Рибу не мрзе Тирани љути, Јер рибу сечеш, А она ћути.

И од тог мораш помоћи да тражиш! Мука ти додија па полетиш мрежи, И у томе зверу мислиш наћи брата! — „Имаш ли срца!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

СЕДАМ МРТВИХ ПЕСНИКА (1956) БРАНКО Ноћ испод земље развеселим Израсте ветар у нежну биљку из тог подземља где светиљку и птицу никад да доселим Непронађене пропланке крви и пешчано подне сам одболово ал топли хлеб

ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи. Ја после сна тог не знам куда сад. Ти, сну мој, моје тамно подне, сен зар сведок предела нестварних ја за свет од топле глине умешен!

Што год да чиниш зло чиниш јер блато Из тог подземља славно је све више. РАВИЈОЈЛА ...тужна вила није сјена пука Тин Твоје је срце узрок дана и ноћи Време слично

Ја сам забринути љубавник тог цвета што мами из мене сунце и празнину претвара у славуја, кад различит од света предео ме таче и претвори у прашину.

Краков, Станислав - КРИЛА

Засењен фењером мајор је загледа. — А... ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају. Размазили сте тог вашег писара. Хоћете ли коњака? Узмите. Тако из чутуре. Капетан је брисао подшишане бркове. — Добар је.

— Јосиповић, Јосиповић. — понављало се свугде име јунака тог дана, сликара—војника. Батаљон је целога дана остао ту припијен уз падине дубоке јаруге.

Можда је и онај сретни погинуо. Жене и новац, кажу, доносе несрећу у рату. Сунце је било за све прљаво тог дана. Није било довољно светлости. Дим је грозно гушио сушичавог Казимира.

Па ипак је било очију замишљених, тужних. Било је овде још трезних глава од тог чудног пијанства рушења и смрти. Кроз те очи замишљене пролажаху сенке успомена. Главе су мислиле. Али нашто мислити?

Све је било тужно, досадно и празно. Душко је решио да се тог вечера опије код ”Одеона”. XВИ — Но, шта, не треба се толико жалостити... Гарон, још два... аИл рігхт...

Петровић, Растко - АФРИКА

пролетњег и страшно саблажњивог у руменилу тога језика, који једини на томе тамном телу објављује тајност и интимност тог бића.

Пошто „Стари лав“, како га овде зову, воли децу, то он мобилише неколико десетина црних малишана који су од тог тренутка свуда око, и испред, и иза нас, а нарочито између ногу и по ногама. То нас више умара но висока трава саване.

Не види се ништа друго до једна једина електрична светиљка која нам јури. Од тог тренутка ја сам идући кроз ноћ видео масу тих светиљки које разно обојене представљају очи најразличитијег звериња;

Међутим, док смо вечерали, младићи из тог села донесоше на раменима Нои и Сати, мале фетишерке; положише их на праг колибе и несташе пре но што смо и успели да

Моје руке и лице такође су гарави, жути и зелени од тог била. У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке.

До тог тренутка, ма колико занимљиво и чудно да је било оно што сам видео — предели, клима и становници — ја сам пред свим тим

Изглед тог младића ипак био је сасвим мучан; видело се одмах да је неком несрећом која га је задесила сав поломљен.

је уручила гну од Сен Калбра, овај ме предао Швајцарцу и његовом старијем пријатељу, а само ме је Швајцарац вратио са тог пута, ја код њега сретам већ нову прилику за даља путовања.

Н. ми је у сваком случају био још антипатичнији због тог дерана, а истовремено, једино што сам човечанскога видео у њему, изузев чежње ла дигне прави дом усред саване, било је

сусед пробуди, да примети да се ја користим његовом топлотом, да сам му можда сметао, па ипак он није хтео да ме лиши тог последњег благостања.

“ Он је тог тренутка био господин, слободан од предрасуда као било који други велики Европејац. Толико је господство начињено

Све што има тог тренутка то је његов беспримерни „тупе“ и тај глас шаржиран као какав револвер. Послушао, без речи, чак насмешено, да

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Али је стена постан залогај, У желуцу ће црном застати... Па шта велите? Ја бих желео Да од тог липше стара дртина! РАДАК: Не разумем те — Ал’ кажи лепо и разумљиво Шта си на свету досад чинио?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Јунаке ће земља да запреће, Из тог праха и пене крваве Васкрснуће ђаурска слобода... Ох, да ли ће?.. Нека ти је оволико доста крвави четрнаести августе!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Не познајеш јаде њине, Склапаш од њих очи своје — Моје среће до два врутка — Мила ружо, душе душо, Шта ти желиш тог тренутка?

Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог! ЛВИИИ Кад заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова

“ То је рекла, па је задрхтала; Очи свела, па мирно заспала. — Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од ТОГ путовања.

— Уђи-де мајко, — издахнула је! И крај је болу, и крај је муци; Издахнула је на левој ми руци. Светиња грозна тог смртног часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се

часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве, Заталасат’ ваздух око мртве главе.

“ Деца: „Бабо!“ А ја руком, не знам зашто, Морах стиснут’ чело слабо. „Немојте ме топом цпеће, Ја се бојим тог куршума!“ И ја онда, — и ја онда, — И ја онда, — сиђох с ума. Па сад видим неке страве.

Ох, причај ми, причај јоште — Груд се моја од тог шири, Даклем море, силно море, Тако уме да се смири!? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку, Дај и мени —

Сад често у сну чујем Дечице моје глас: „Где год је Српче које, Љуби га, ради нас!“ И тог је гласа тако Рајски утешна моћ, Од гласа тог се ведри Жалости моје ноћ!

“ И тог је гласа тако Рајски утешна моћ, Од гласа тог се ведри Жалости моје ноћ! И читав врт се створи, У њему цвећа шар, — И ја по врту ходим И берем цвеће, стар.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али када сам се мало саживео са том средином, тада сам почео увиђати колико ја својом спољашношћу одударам од тог улицканог света... Ја сам дошао право са фронта. На ногама сам имао прекројене војничке чизме.

— Хоћемо ли? — запитао сам капетана Лазара да бих му одстранио мисли од тог свог непријатног случаја. — Одмах! — он се окрете једноме војнику: — Реци потпоручнику Ћирићу да нареди покрет.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

све је престало; Место витла и преслице сад су шпинети, Гласне харфе, виолини, танци минети, — Не може међ људе без тог поднети. От године от две дечицу уче Угодити момком — како не муче!

Не трошите новце! Нашто су вам школе? Кадетенштифт начините боље. Нашто реторика, нашто ли стихови? И без тог су били досада топови. Нашто нам физика? Знамо ми натура куд вуче. Нам нису от потребе јура.

Сам Гениј плаче, гладећи погрешке Две. Милошеву лепо правда, Пак је приписује начас кнезу. С тог снима; меће прси на Вукове, Доброту кнеза хитро обманувше. На чело реже печат стида, Клетви га народној навек даје.

1831. Владислав Стојадиновић Чикош ПЕСМА Тражиш ти искреног, брате, пријатеља, Ил’ дволичнога? Тог наћи ћеш свагди на Путу. Мани се њега — Реч је сама по себи та Ружна. Искреног тражи пријатеља. Тај прави је.

тебе, за живот свој Тај дволични не мари Доброжелатељ: духне ли Пак откуд ветрић ма најмањи, тражи га, Вичи, зови тог твог красног пријатеља — Јест! Доћи ће, мислиш? — „Не Знам те”, рећи ће. — Редак у Невољи пријатељ.

” Бадава Милан и Иван га моли Да с’ окани тог опаснога дела, Он благородној страсти не одоли, Високо јер му тежи душа смела, И жертвовати сама себе воли Нег’

А кад падне вече и вечерњи мир, Зашумиће јаблан, протећи ће вир. Причаће ми тугу у путника тог Што му душу тишта са удеса злог. Причаће ми млоге радости и јаде. Саломљену веру, покошене наде.

“ И тог’ ћу се држати Док год будем дисати, Српског оца прави син, Прави српски син. От оца ми остала Лепа дара три: Име Срба,

Плакало се, запевало И читале молитвице Док не било дану пола, А кад сенка од крстова Била дана тог најмања, Изложе се разна јела, Савијача и гужвача И пребеле погачице, Шеширићи за пекмезом, Лукумићи и мај виши

—, Што би без тог насвагда у незаслуженој тами Остале, судби вечни прекор, и жалост и срам! 1856. Јован Суботић

И како те пазим, и какву веру у теби Имам, из тог видиш шта ти предајем, и где. Овде, у Бечу, где толико има стихова Колико Фрушка има птичјих песама гора, Све, и

Кћер ми даде мати да је по лугу проведем; Из тог види се да свет вере у мене има. Лаксембург је башта прекрасна, и нема јој пара: Свако милином место засипа очи

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Разумевô сам подлаца тога И гле, где пустих да ме отрује Речима јетким змија погана?... Па и тог анђела!... Е бог те убио! И на сунце је отров прснуо, Јелисавето, звездо дивотна! Опрости мужу, прости човеку!

реци, Да је: „За десет тисућ’ цекина, Ту и ту, на том и томе месту, Народа српског избор синова Хиљаду пало — дана тог и тог!...“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха!

Да је: „За десет тисућ’ цекина, Ту и ту, на том и томе месту, Народа српског избор синова Хиљаду пало — дана тог и тог!...“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха!

КАТУНОВИЋ: Хоћемо, господару! ПРВИ СЕРДАР: Хоћемо, круно наша! ДРУГИ СЕРДАР: Погонићемо скота тог. ТРЕЋИ СЕРДАР: Крвника вечитог! ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Показаћемо Турчину Да је Косово крвав споменик.

Откада Ђурђе жену доведе — Млетачког дужда пород пакосни — Не прође дана за тог времена, А да синови наших планина Тиранства њиног следи жалосне Мучећи муком не осетише.

Е, где је снага, Да бојним мачем сада измахнем, Па да издахнем — издајниче, ти!... БОШКО: Та што га гледаш, тог клеветника? КАТУНОВИЋ: Убиј ме ти!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Вика, довикивање на све стране. Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети.

Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг. — То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао.

Учи, 'оџа и ја сам учио! Ту сам 'нако кесеџијски ручô и покупио нешто намета. И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслеишем и дуваним. — „Мајданци, на скуп!“ Скупише се.

Свачем ја знам верак. Нит ми требају какве справе, ни каурске лумере. Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио...

Добро то тубим, кô да је јуче било. Био сам уз покојног Партенију момак. Тог цијелог пролећа препили су Партенија и Симеун и учили некакве депешине... лепешине, како ли се каже.

“ „Па идем кô и остали свијет, на двије ноге. „Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити?“ „Јесам. Тужићу га што се даље и теже море.“ „У који мислиш суд?

Јутрос ми је запријетила! „Ако ми, вели, не донесеш од суда написмено да су тог јолпаза осудили на вјешала или у Зеницу, не иди ми на очи жив!“ Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите...

Ама шта је теби данас?! „А, шта знају те ваше газде!“ А шта ти знаш, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби?! Зелен си, дијете, зелен кô зелена грана у гори зеленој.

Давид (још љући, пакоснији): Баш ништа не знају? А ко оно зна, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби, направити од аршина аршин и пô, од оке пôке, а од пôке оку — како кад, а?!

А кад се Срб у мени напири и надме, нема тог царског кантара на 'вом свијету који би ме могô измјерити!!! Судац (у себи): Ово је чудноват створ.

Судац: Е, добро је, Давиде, пристајем и на то. Само ти кажем, ако погодиш како је господину име, теже ћу тог лопова осудити. Дакле, како је име господину?

Не гријеши, дијете, душе. Не биједи ме код славног суда!... Ето, господине, казô сам све што си ме питô. Сад морете тог лопова по закону осудити. Судац: А име? Давид: Име му је Јолпаз, Давидов.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: То је срамота, да једна госпођица, ћерка нашег старешине... КАПЕТАН (наставља): Изгрди тог истог старешину. ВИЋА: То је друго. КАПЕТАН: Зашто друго? ВИЋА: Оно је више ваша, фамилијарна ствар.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

године правописна норма у српским књигама знатно је измењена у тежњи да се архаизира и приближи грчким узорима. Иза тог наговештаја хуманизма ипак није дошло до ширег усвајања тог покрета; путеве к њему ускоро је пресекла турска инвазија.

Иза тог наговештаја хуманизма ипак није дошло до ширег усвајања тог покрета; путеве к њему ускоро је пресекла турска инвазија. Све до 15.

Убрзо је руска редакција тог језика и званично постала језик српске цркве, истискујући традиционалну српску редакцију.

Он је у себи носио неугасли дух тог устанка заједно с богатом фолклорном традицијом српског сељаштва. За Караџићев даљи животни пут одлучан је био сусрет

одбегли монах путује највећма по земљама православног југоистока, упознајући тако све народне и све културне језике тог простора.

Књижевност улази у период дуготрајних, беспоштедних борби, из којих ће изићи преображена. Носилац тог великог покрета из народа био је Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор књижевног језика, кодификатор усмене

Из устанка је изишао и Сима Милутиновић Сарајлија (1791-1847) један од водећих песника тог доба. У животу немиран дух, луталица, сваштар, радознао али неистрајан, он је оставио иза себе обимно и разноврсно

Драма, уз поезију, филозофију и историју, највише обележава књижевност тог доба. Оригинална драма настаје у трећој деценији 19. в., а међу њеним творцима најзначајнији је Стерија.

Али тај песнички фантаста био је наш најобразованији писац тог доба, зналац класичних и модерних језика, преводилац Шекспира, писац естетичких и философских расправа, најзначајнији

Реалистички програм имао је много мање одјека у поезији него у прози. Једини истакнути песник тог раздобља, Војислав Илић (1862 - 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сувременим приповедачима

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

И само дотле, до тог камена, До тог бедема — Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље

И само дотле, до тог камена, До тог бедема — Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

ћерамида палих, пребачених са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења. Отац би спавао кратко, бурно, рчући.

густо, протезао се а саму кућу као половио и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово не види а да се више тог зеленог свода горњи бој јаче, више истиче и бели са редом окречених соба.

по обичају, а све из доброте, наивности, када оде у комшилук и нађе се са комшикама, па да не би изгледала горда, због тог њихног богатства, првенства куће, она се навлаш заборавља и у разговору остаје тамо по читаве сахате, да увек морају

брижно гледао је како унутра слуге доносе и вуку у редове крупице соли, гвоздене полуге, вреће брашна, вуне, што је тог дана услед куповине, гледања и пробања од муштерија било извучено, једно преко другог у нереду стајало, и у исто време

послом, мајка се навлаш задржала у кујни кувајући јој кафу, она, изненада, чисто уносећи се у њ, што је Младена од тог њеног отвореног, јасног погледа, чисто пресекло, рекла му: — Брат-Младене, не стај на пут!

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

— богишу — која је тог дана освећена разноси народ кућама да би га она чувала од грома. В. податке и сугестије у С.

О дану Светог Јакова (25. јула) сазревају л. и зато тог свеца зову свети Јаков пипунар (ЗНЖОЈС, 23, 318). Ко једе вреле л.

дрво, које се претходно окити. То дрво зове се »мајум« (Маібаум). У подизању и кићењу учествују сви који са тог бунара носе воду. »Мајум« стоји ту за време целог маја (ЗНЖОЈС, 18, 77).

Ћипико, Иво - Пауци

Од тог доба хтједе да отпочне даље живовање. Он се тако посве приљубио своме селу и трпељиво и утјешљиво подавао се животу, па

Он није могао тог часа да појми што је зло; прочишћен и упокојен, сјетним очима гледао је све што му пред очи долажаше и у свем је

Сјети се Пилата, његова сељанина, што продаје ситне ствари испод мурве у свечане дане. Тог Пилата оглобио је он на тридесет форинти глобе што не плаћа „обртарину” на робу која ни толико не вреди колика је

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Изненада из пламене кугле у дну неба, сјурио се огромни црни гавран и пао на витежево раме. Стрепим од тог злослутног знака. Знам да ће мој витез, уплашен од црне птичурине, нестати у камењару.

сви одреда прибојавали, остајао је жив, додуше и сам везан за постељу, али, изгледа, далеко од смрти, даље него икад. Тог човека смо давно прежалили, још кад се разболео пред Доротејев долазак, али он се ето стално у последњем тренутку

инат, заценуо се од пакости, спекао се и затегао као тетива на луку, шчепао се кошчатим рукама за земљу и нема тог ветра који ће га одувати. Гледао сам све то из пристранка као незаинтересовани сведок и уживао.

Хоће ли макар бити мушко? Да ли је луд тај излапели старац, какве су га ојле спопале, зар да остави тог ждрепца и мирно да оде? Зар да се уздржи да не напоји жедну земљу?

Нисам имао другог излаза. Морао сам попустити. Послао сам петорицу коњаника да тог калуђера нађу и доведу натраг у Кулу. Знао сам да их шаљем у смрт.

Она руњава војничина (боже, како мрзим тог клипана) намерава да ме насади на врх Куле као квочку на јаја, да онде седим и да одозго пратим шта раде разбојници,

„Пази гељо, да не прђакнеш наниже.“ Морао сам да видим тог безобразника. Сударим се са четири исцерене меснате њушке. „Гледајте своја посла.“ Могао сам да будем оштрији.

“ Опет грми. Галама тог побеснелог клипана пара ми уши и ја једва издржавам да не скочим и побегнем напоље. Доротеј га гледа мирно, безизразно.

Не вреди забушавати. Не помаже то што склапаш своје уморне капке да не би гледао тог младог бесног јунца док копа земљу предњим папцима, замахује главом лево и десно, фркће раширених ноздрва.

То је одмах могао рећи без свег тог глупавог пренемагања и повлачења небеских бића по својим плитким ступицама. Артемије Кад је одређен час суђења, сви

Али кад су једанпут пристали на анђела, онда је ваљало ту чорбу посркати до краја ма како одвратна она била. Нема тог манастира у Рашкој који се не би поносио видаром као што је Доротеј, преписивачем као што је Димитрије и живописцем

Са пуним устима Доротеј се кикотао некој Димитријевој шали, коју нисам чуо, јер сам тог тренутка помислио на Анчицу. Ето дакле Анчице где ми чупка длачице на трбуху и забавља се с њим као маче с мишом.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

жив и луд, Где грожђе своје сади, Наравствен нектар, прекор строг, С досадом нек се баце; Уклон'те дакле с места тог И воду и мудраце!

Ал' шта сте стали? С вина тог Врте се до и лузи На тирс наслоњен дрема бог, Крај њега моји друзи; И свуд се шири покој благ, Дубрава мирно спава; Не

И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана тог, Заједно с нашом драмом. А њена мила, гола груд, С барјаком срамне страсти, Позваће к себи занос луд 3а роба своје

Било нас је доста - душа ми се тресе! Те чиновник тако побрка адресе. И несрећа моја тог се часа заче: Одох где се пева, место где се плаче.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

стоји, покривен слојем прашине, један велики орман, препун таквих популарних астрономских дела; не бих желео да тог дебељка власторучно кљукам храном, па ма знао да ће препукнути!

Разгневљен, као што то показује предња реченица, одвајам свој поглед од тог прашљивца, па га управљам у слободну природу.

Стојимо пред бескрајним, високим градским зидом саграђеним од ћерпича, сушених цигаља. Из тог зида стрче, у размацима, високе куле, а испред њега се простире широк и дубок ров. То је Стари Вавилон!

Права, широка и лепо калдрмисана, улица води кроз зеленило тог гаја богова. Сунце је стрмо зашло, небо се заруменило, лаки вечерњи поветарац пољуљкује вите палме између којих

Помоћу тих списа могу се пратити покрети небеских тела и испитивати закони тог кретања, користан посао, до којег, као и до много других, нисам, на жалост, стигао.

Оно се за време битке на Халису, где су се бориле војске Међана и Лиђана, које су, уплашене од тог помрачења, битку прекинуле. То се десило за време Цара Небукаднезара.

из њих увидео да су звездана јата зодијака распоредана по небеској сфери у облику појаса који ову опасује и да се од тог појаса види само она половина која се у то доба налази изнад хоризонта, док друга половина залази дубоко пода њ, он је

Јер лопта је најсавршенији геометриски облик, па зато мора и Земља бити тог облика. Код Питагорејаца све је број и пропорција.

Под ударцима њиховог длета и чекића. одлетала су у ваздух парчета тог класичног камена. Из једног таквог парчета дао сам истесати Ваш придржач.

При свом повратку из Атине, који ме је опет ноћу провео, кроз Грчку, имао сам кратак, али леп доживљај. Тог пута сам, већ при поласку воза, дигао у вис завесу прозора мог компартимана за спавање.

кроз Земљину сенку при тоталним и централним помрачењима Месеца, може се одредити пречник Земљине сенке на месту тог пролаза.

Зато ћу покушати да животописе целог тог потомства манускрипата Спојим у једну једину биографију. Пред мој полазак из Цариграда поклонио ми је главни

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

После дугог труда, миш к намери доспе, Те прегризе уже, а мрежа се проспе. – Ето вид'те децо! Тог лава силнога Од смрти спасена од миша малога. Сетите се свагда поред ове приче: Посејано добро макар када ниче.

Ко није лети жалио рад, Богату бербу имаће сад. Ко вредно ради за века свог, Тог лепим даром дарива бог! ВОЛИМ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Волим цвеће, Волим игру, Волим коња, Волим чигру!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА (прекида је црвенећи): Хајд’ хајд’! СТАНА (гордо, поносна на своје знање): Али зато, због тих трава, због тог купања, види како си лепа! ТАШАНА (у смеху): Та престани једном с тим. Добро. Ето лепа сам. Ево и ја видим.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.” Костица као да је тог дана положио неки важан испит.

Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн? [Од тог се штајервагна госпа Нола није раздвајала.

Браћа се после тог догађаја измирила, старац је преведен код Тоше, и код Мађарице која је имала много самилости за његову астму и

Морам колико сутра разговарати с његовим оцем, кад дође, што рекао прота, по харач... Том ћу приликом мало и тог оца претрести. Све ми се чини да он од мог дара цркви одваја за себе...

Због тог стаса и те косе дешавале се ситнице које су мало сметале бискупији. Поручено је жупнику из бискупије у два маха, „с

Жупник га је научио да из Енеиде преприча лепе делове, и мали се прочуо као неко чудо. У гласу тог детета је било нечег нарочито милог и умиљатог. Кад се он и жупник смеју, то је била права музичка хармонија.

Сва деца ме зову Нана, а он прекрстио у Нена... Не знам шта ће бити од тог детета, као што, ако смем вама рећи, не знам право ни чији је.

Шта би рекао Тоша, да је жив?... Напослетку, сам је Нолу изабрао... Нит госпођа, нит дама. А нико од нас није видео тог оца с којим се толико хвалисала, нит јој кад дође ко до њеног „наш крај, наше планине...” Сирота госпа Нола.

” Сирота госпа Нола. Мало се доиста заморила од тог живота без личних амбиција и задовољстава. — Да ми је разговора с неким паметним човеком, или да ми је да видим

— Е, моја невољо, моја главобољо, Лука сине! „твабута” си пао, и трипут се угрувао! Ништа, ништа, од тог деца расту! — И настаде онда једно причање, живо и пуно слика.

При препричавању тог догађаја, неки су претстављали како је госпа Нола, побожна жена, истерала богохулника из куће; и други су говорили да

Али није дошло до тог да наказан изађе пред свет: умро је, а мртву су му удесили нос од гипса. Свет је ишао да види нос. „Јесте видели нос?

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

у њој обитавају; но будући да унутра ником није допуштено било улазити, зато сам принужден горепоменуту заповест и из тог призренија прегазити, што ме је Меркур при самом помислу у тајнопуну ову палату ући за уво повукао, и опоменуо да се

Њини су служитељи новинари, писмописци пасквиланти, и гдикоје вуцибатине који се од тог ране, праве од комарца магарца и често целу варош страом или радошћу за нос повуку.

« Има и такови на свету људи који непрестано теже да се горе пењу, не сматрајући што им из Тог узрока понајвише горе иде. Зато ови по правилу ретко и иду, но понајвише седе и седећи гледају како им главе седе.

— Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином

— Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином

Ја моју тајну ником не казујем.« Верујем, госпоже, колико мање туђе тајне храните, толико дубље сопствене раните. Тог су мненија и месечне жене. Али мужеви у месецу имају лека да тајне своји жена и преко њиове воље докуче. »Молим, г.

Г. ферфасер, у месецу ваљда нема белила ни руменила?« Нема, фрајлице, но женске место тог употребљавају плаветнила и зеленила. »У! То мора гадно стајати?« А зар белило лепо стоји?

Девојка оће баш из тог узрока да види шта је то, док у шкрип не падне и не почне и она као Доситејев миш: »ци, ци, ци!« »Наш г.

И будући да су му јабучице на образу од натуре уздигнуте биле, а из тог узрока уста раширена и брада скупљена, то је наравно следство да су његове по себи малене очи издавале као две одушке

ПРИЗВАНИЈЕ — (песничко) призивање (виших сила, Муза), инвокација ПРИЗРЕНИЈЕ — обзир, призрење, гледање на нешто; из тог призренија »обзиром на то«, у овом призренију »у овом погледу«, у призренију »у погледу« ПРИКЉУЧЕНИЈЕ — догађај,

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

То је био чин који је означио да сам од тог часа гимназијалац. Пре него што ћу поћи у гимназију, отац ми је одржао једну дужу реч, убеђујући ме да сад већ морам

“ Због тих изузетака у немачком језику, ђак са добром оценом из тог предмета у нашем разреду био је прави изузетак.

— грми велики инквизитор — нека ми бог опрости што морам употребити и последње средство да истерам демона упорства из тог безбожника. Дајте му конструкцију акузатива цум інфінітіво у коњугацији перифрастичној пасивној из треће коњугације.

Ја сам увек био мишљења, које ни данас нисам променио, да би тог човека од крпа требало обући у униформу среског начелника На тај начин постигло би се двоје, прво: велика већина наших

Али, најзад, то још и разумем: због собе која носи број 13 упасти у туђ брак, али због тог фаталног броја упасти у свој сопствени брак, то се могло само мени десити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Али наша трећа је и поред тог дејствовала. — Ако, ако, нека ова тешка гађа нас, јер би иначе направила лом међу пешацима — вели командант.

Разуме се, повучен мало уназад. — Добро, то схватам — каже Мишић. — Него... желео бих да имам представу целог тог масива. Је ли то ћувик, или планинска греда, да бих знао како су они наступили, и око чега су се борили?

Сад замислите ону вертикалну пречагу. Ја увек говорим вертикална, а у ствари то је положен масив. На почетку тог масива налази се прва кота хиљаду осам стотина. Ту су такозване Чегањске планине...

Све је похрлило да пољуби земљу и погине. Шест дана и шест ноћи трајала је та кланица... Код тог граничног камена сударила су се два света, два национална поноса, да се реши једном за вечна времена: да ли ће се тај

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

На ади прекопута Љубила је баш тог тренутка, опијено, Јаког и милог једног регрута. И то је све. Ожалошћени ... до гроба.

Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола А по мокрим плећима твог младића и тог вранца, У огледању крећу звездана кола.

Тек тог тренутка Он поче да говори. У Београду, Х 1922. Последња песма Откровења ПРОБУЂЕНА СВЕСТ (ЈУДА) Проћи ће кроз живот

тела стану привлачити, ни њихова воља, ни сви људски морали, не могу их спречити да се при влаче све док су у области тог привлачења.

И то тако, да кад се повратим себи од тог чудног стања, догађај је већ прошао; и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и

Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се. Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас.

себи, премда обамрех од ужаса; И најмањи шушањ одјекиваше у мени као лупа, И не знам чега још страшнијег презах у болу тог часа, Чинило ми се да неизвесност траје читаво пола века, Тако ми вечност се јави пред оним што ме чека.

С висија у круг допре ли крик Имена тог, за мене једина реч, Једино име коме одазива ми се дух, У свим правцима тада закорача мој лик А шум корака тих не

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ко је није видео, тог није забљеснула светлост њених љубичастих очију. Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих

У крчму улази, осмехује се. Чује — стигао трговац, овчија руна откупљује, а кога није срео тог није ни преварио Баш таквог Варалица чека. Зар је подвиг поштеног преварити?

— смеје се. Досади већ и судијама да му суде. Варалица напамет зна закон, пристаје на сваку казну, али нема тог затвора из којег не умакне већ након пола дана, објашњавајући да није за њега да бадава једе царску храну.

Ко би пристао на подвиг при коме се ништа не добија, а живот губи? А опет? Нема тог који је Смрт — варалицу над варалицама — преварио. Жестоко замисли се Варалица. — Па, добро! — рече напокон.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Песме које описују тај живот идиличан и крвав, где се лила и крв и млеко у исто доба, имају каткад слике тог живота сасвим реалне, интимне, детаљне. Примери: Овце Никца од Ровина, Удар на овце кнеза Вујадина“.

су наша ђеца окићена, нек су наша ђеца ођевена са онијем рухом господскијем, да сватове моје зачините, да љепоте ни тог руха нема, да им нема лица ни облика у сву српску земљу и латинску.

Ја да можеш оком погледати и ушима јеку послушати кад се ситне књиге растурише од тог мора до зелена Лима, те пођоше српске поглавице и војводе, што су за сватове, и делије, све главни јунаци!

Зашто благо дадосте другоме? А није ми ни тог жао блага, — нека носи, вода г̓ однијела! — но ми жао од злата кошуље, којуно сам плела три године а са моје до три

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било је код тог краља Много добрих детаља Те златна дворска хаља Те круна од кораља Ал праља није принцеза Она срце завеза Са

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

лице за које не зна човек како да каже — да ли је лепо или ружно, а најмање би се смео кладити и тврдити да ће се из тог чупета временом развити прва лепотица.