Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Али коме, брате драги, коме да се пошаље? Малко је пошутио. Слијепе очи поигравале су упрте у треперење тополине крошње пред прозором. Слузаво замућене навлаке на зјенама љескале су се одсјајима нестварних даљина.
— Нека се пошаље тамо, преко мора... у Стари крај!... Остао сам и ја неко вријеме без одговора, загледан у љескање тополине крошње. — Па добро! Кад хоћеш, пишимо! — и узео сам перо у руке. — Нека му буде! Нека му буде, кад га то забавља!