Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ 38 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 40 АЛА 46 ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА 49 БАШ-ЧЕЛИК 54 СТАРАЦ ПРЕВАРИО ДИВОВЕ 70 ОЧЕВ ТРС 73 ТРИ ЈЕГУЉЕ 82 ЗЛАТОРУНИ ОВАН 85 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 90 ЦАРЕВ СИН И ОШТАР ДАН 95 ВЕЗИРОВ СИН 99 У ЦАРА ТРОЈАНА
ОЧЕВ ТРС Оно био у старо доба старац и имао три сина. Дјеца се замјере нешто оцу, и то њему било тако тешко да је саградио
То ми се ето јако допало;, зато ће ћаћа да ти каже све. Ти знаш да је пред мојом кућом био велики трс, са кога сам, богац, добивао сваке године по седам акова вина, а ето, неку ноћ, бог га сатро, дође неки враг, украде
ти ми је врло жао, имам три сина, па да су прави, макар обишли сав свијет, они би се сложили па у свијет те нашли мој трс, и онда би ми, бокцу, било срце на мјесту. Овако сам јадан прејадан, тужан претужан.
Сад се договоре да крену у свијет, и да потраже очев трс. Одмах спреме три бијела коња, на њих метну опрему најљепшу, најбољу, али, кад их посједоше, не даду се коњи из обора.
Најмлађи син се сјети нечему и рече: — Браћо, та ми не идемо на весеље него у жалост, јер тражимо очев изгубљен трс, стога хајде да опремимо три црна коња. Тако и учине.
— упита га милостивно и слатко тета. Он јој све поредом и по истини каже. На то ће лија: — Ја знам гдје је твој трс. Ево сад баш долазим оданлен, и од онога цара што је украо твога оца трс. То ти је барем лако.
На то ће лија: — Ја знам гдје је твој трс. Ево сад баш долазим оданлен, и од онога цара што је украо твога оца трс. То ти је барем лако. Него, знаш ти што, побратиме?
— Је ли вјера, тето? Ти знаш добро да је коња велика штета, али ја бих све, све дао, само да нађем очев трс. — Истинита, тврда, права вјера, побратиме, — рече тета лија, и закле му се свим на свијету да га неће преварити.
Спава. Сад рече лија: — Ту је твој трс. Стража спава, поноћ је. Ено гле двије лопате, једна гвоздена, друга дрвена, обје забодене у земљу.
Ти узми ону дрвену, па копај макар управо до зоре, не бој се, ископаћеш трс, а дирнеш ли у железну лопату, готов си, ухваћен, и ја ти, побратиме, онда не помогох више.
Али сад му било најгоре и најтеже. Шта није радио и радио да откопа трс, али не може. „А што ћу се ја толико мучити? Узећу ову лопату железну, замахнућу два-три пута њом, и трс ће бити мој.
Ћипико, Иво - Пауци
А око њих је све мирно, птице замукле, к'о да их нема. Он се загледа у зелена коњица што је пролетао с трса на трс, док се није заклонио иза лишћа, а она гледаше уто у његове јаке руке...